Oblici molitve
S obzirom da je molitva funkcija života duše, ona je gotovo isto tako raznolika i istančana kao i život uopšte. Molitva se na vrlo različite načine izražava: može biti smirena i misaona, goruća i čak borbena. Molitva je stanje duha, stav srca, što se ponekad izražava jednim jednostavnim uzdahom ili neizraženom misli ili pak izgovorenim rečima.
Molitva suočava dve ličnosti, jednu božansku, drugu ljudsku i time ostvaruje nešto vrlo lično, intimno. Svi znamo da se razgovor između dve ili više osoba ne uspostavlja prema nekim strogo postavljenim pravilima. Razgovor je slobodan, nestegnut, vođen prilikama toga časa. Ali baš to mu daje svežinu i živahnost izražaja što je vrlo cenjeno. Što je predmet razgovora ličniji, tim je i povezanost realnija, a izmena misli dragocenija. Život govori životu.
Tako je i s molitvom. Ona se mora slobodno izraziti, nezadrživo, ona treba da bude životna veza koja sjedinjuje stvorenje sa svojim Stvoriteljem i kroz koju se život spaja sa životom.
Ovaj način ophođenja s Bogom, dakle, poprima različite oblike; razmatranja i mirnog razmišljanja s pogledom usmerenim u Božji pogled; ili to može biti samo jedan uzdah koji izvire iz dubine našeg bića ili pak iznenađujući uzvik, poklik radosti, zahvalnosti ili ljubavi i poštovanja. Može biti samo jedna reč: "Bože, Isuse." Ali i razgovor od nekoliko minuta, kad nije upućen teskobni zov duše, koja se nalazi u smrtnoj borbi. Ove različite oblike molitve svrstaćemo pod sledećim nazivima:
1. MOLBA
Tim podrazumevamo molbu koju upućujemo Bogu sa svrhom da nešto dobijemo. Najviše se molitava izražava baš u ovom obliku. Reč koja se najčešće upotrebljava u Pismu, kad se odnosi na molitvu, upravo je reč: molba. Ima u tome nečeg vrlo lepog. Naš nebeski Otac hoće da se Njegova deca približavaju Njemu u punoj slobodi i da Ga upoznaju sa svim svojim potrebama. Ovaj stav neusiljenosti i poverenja razveseljuje Njegovo srce isto onako kao što raduje srce roditelja kad im deca slobodno izražavaju svoje želje. Na roditeljima je onda da odluče jesu li ove bezazleno izrečene želje ostvarive ili nisu. ako nisu, to ipak ne obeshrabruje decu da se u punoj slobodi i dalje poveravaju roditeljima. Molim Boga da ništa od onoga, što sam malo pre kazao, ne prekrije ovaj dragoceni vid molitve.
Napisano je: "U svemu molitvom i moljenjem sa zahvaljivanjem da se javljaju Bogu iskanja vaša." (Filipljanima 4,6). U svemu? Da. Čak i u onome za šta smo naknadno otkrili da nije trebalo da molimo. Drugim rečima: nemojmo dozvoliti da se ukočimo od straha pred time da nešto pogrešno iznosimo u molitvi, pa da onda zbog toga ne možemo da slobodno govorimo Bogu.
No, ako se moliš i ako nisi uvek na ispravan način molio, nastavi i dalje da upoznaješ Boga sa svim tvojim potrebama. Izmena misli među prijateljima uvek je od koristi i pomaže da se nađe rešenje za različite probleme. Prepusti Gospodu da odluči da li ti može dati ono za šta si Ga molio. A ako ne može, daće ti da to shvatiš istom onom srdačnošću kojom je uverio sinove Zavedejeve (Matej 29,20-23) i apostola Pavla (2. Korinćanima 12,7-10), kad je odbio njihove molbe. Na taj način ćeš uvideti tri važne stvari: Božju brigu za tebe koja unapred vidi: tvoj nedostatak poslušnosti i tvoju sebičnost koja čak i u molitvi dolazi do izražaja, raspolaganje bezgraničnom slobodom da Bogu iznosiš sve želje tvoga srca.
2. ZAHVALJIVANJE
Ovo sasvim prirodno sledi nekoj molbi. Samo se po sebi razume da se zahvali pošto se nešto primilo. Pismo nas često opominje da zahvaljujemo. U Efescima 5,20 naročito preporučuje: "zahvaljujte neprestano za sve Bogu u ime Gospoda Isusa Hrista."
Takvo je dakle zahvaljivanje po Božjoj volji. Zahvalnost je dakle bitni elemenat molitve. To je navika koja se ne stiče jednostavno. Ako je teško naučiti moliti, još je teže biti zahvalan. Pogledajte decu. Nije potrebno da ih se nauči da mole za nešto, ali koliko muke dok kažu hvala.
Možda pomišljamo da je Bog toliko iznad nas, da ne pridaje važnost izrazima naše zahvalnosti. Ako tako rasuđuješ, znači da nikada nisi uvideo kolika je nežnost u Božjem srcu. Ništa nije suviše maleno i suviše bezvredno a da On na to ne obrati pažnju, bilo da se radi o nekom dobru ili zlu. Nije li Isus rekao da ni čaša hladne vode neće biti zaboravljena ako je data u Njegovo ime?
Priča o deset gubavaca iz Luka 17,17-19 pokazuje na koji je način Isus bio ganut onim jednim koji se vratio da mu zahvali. Pripazite na ton Njegovog pitanja: "Ne isceliše li se desetorica? Kako se među njima koji ne nađe da proslavi Boga, nego ovaj stranac?"
Zahvaliti znači, dakle, proslaviti Boga. Isus nam to sam kaže. Ovo u isti mah tumači blagoslov koji proističe iz zahvalnosti. I najmanji napor koji činimo da bi zahvalili Bogu, odmah je nagrađen radošću koja ispunjava naše srce. To je zbog toga tako, jer smo stvoreni da proslavljamo Boga sada i u večnosti. Zahvaljivanje nas dovodi u sklad s planovima koje Bog ima za nas i ono postaje sastavni deo nas samih. Zbog toga je ono tako blagosloveno.
No, to nije sve. Zahvaljivanje igra vrlo važnu ulogu u našem molitvenom životu. Činjenica da smo uslišeni i da smo zahvalili, hrabri nas na daljnju molitvu. Ispravno je dakle da počinjemo naše molitve sa zahvaljivanjem. Ovo je tim podesnije, jer dobijamo "Izobilnije od svega što ištemo" (Efescima 3,20). Nismo uvek ni svesni svih naših dnevnih potreba. Ponekad nas nešto odbije od toga da ih iznesemo pred Boga. No, međutim, Bog se ipak za sve to brine. Kakvom zahvalnošću bi trebalo da bude ispunjeno naše srce?
Dakle, ako si nezahvalan, kao što sam i ja često, dozvoli mi da ti dam savet. Počni da zahvaljuješ Bog na svim prolazni dobročinstvima, na telesnom zdravlju, sposobnostima, snazi kojom obavljaš sve dnevne potrebe; na radosti u poslu i sreći da voliš i da si voljen. Počni s tim pa ćeš videti da će ti biti lako da slaviš Bog zbog duhovnih darova koje On s tolikim izobiljem nad tobom izliva.
Ako ti je neko učinio uslugu ili te izveo iz nevolje, osećaš potrebu da ga sretneš, da mu stisneš ruku i iz dna srca kažeš "Hvala za sve što ste za mene učinili". Čini isto prema Gospodu. Njegov srce nije kameno. Svaki put se ono raduje kad vidi da znaš da ceniš Njegova dobročinstva. Uhvati Njegovu ispruženu ruku govoreći mu: "Zahvaljujem Ti, Gospode, što si umro za mene." zahvali Mu i na blagoslovu koji ti dnevno daje. Čini to češće tokom dana, bilo da si na poslu ili na odmoru. Njegovo će se srce radovati, ali i tvoje takođe.
3. HVALOSPEV
Već se u Starom zavetu Gospod slavio molitvom. Tadašnji verujući ljudi bili su upravo majstori u tome da pevaju hvalospeve Bogu. Pogledajte Psalme. Većina Psalama su himne posvećene slavi i veličini Stvoritelja, Njegovoj dobroti i dobronaklonosti prema ljudskim sinovima. A oni Psalmi kojima glavna tema nije slavljenje Boga, i oni počinju ili završavaju sa hvalospevom:
"Pravednima dolikuje slaviti." (Psalam 146,2)
"Blagosiljaj, dušo moja, Gospoda i sve što je u meni sveto ime Njegovo." (Psalam 103,1)
"Hvaliću Gospoda za života svoga." (Psalam 146,2)
"Blagosiljam Gospoda u svako doba." (Psalam 34,1)
"Gospodom se hvali dušo moja." (Psalam 34,2)
"Veličajte sa mnom Gospoda." (Psalam 34,3-4)
"Lepo je hvaliti Gospoda i pevati imenu Tvojemu, Višnji." (Psalam 92,2)
Zahvaljivanje Bogu i hvalospev usko su povezani. Praktično, nemoguće ih je rastaviti. Već odavno je pokušano da se učini razlika između ta dva stava i rečeno je sledeće: zahvaljivanje je izraz naše zahvalnosti prema Bogu za ono što je učinio za nas; hvalospev je izraz poštovanja koji Mu dugujemo za ono što je On sam po sebi. Oboje se sastoji u davanju slave Bogu. Ako je ta definicija ispravna, onda je hvalospev iznad zahvaljivanja i to zbog toga jer dok zahvaljujem, još sam uvek donekle zauzet samim sobom. Međutim, dok proslavljam Gospoda molitvom, moja duša, oslobađajući se same sebe, vidi jedino veličinu, snagu i spasonosnu milost onoga koga u ljubavi poštuje. Posmatrajući u isti mah veličinu i dobrotu Božju, razumećemo da se hvalospev i zavhaljivanje nadopunjuju. Zahvaljivanje se služi rečima hvalospeva, a hvalospev izvire tamo gde ima razloga da se zahvaljuje Bogu.
Isus je u dva navrata izgovorio hvalospev. Prvi se odnosi na Oca "Hvalim Te, Oče, Gospode neba i zemlje, što si ovo sakrio od premudrih i razumnih, a kazao si jednostavnima, da, Oče, jer je tako bila tvoja volja." (Matej 11,25-26) Drugi je na završetku molitve kojom je učio učenike da se mole: "Jer je Tvoje carstvo, sila i slava u vijek vijeka, amin." (Matej 6,13)
Himne hrišćanstva slave najveću od Božjih milosti a to je dar Njegovog ljubljenog Sina, koji je u telu došao da trpi i umre za naše grehe: "Hvala Bogu na Njegovom neiskazanom daru" (2. Korinćanima 9,15) Jovanovo Otkrivenje nam pokazuje da će se na nebesima iz večnosti u večnost oriti hvalospevi. A sadržaj ove pesme večnosti biće: "Onome što sedi na prestolu i Jagnjetu blagoslov i čast i slava i moć u vijek vijeka". (Otkrivenje 5,13)
Hvalospev će biti savršen na nebu. Tada će konačno Bog dobiti slavu koja Mu pripada. Odasvuda će se dizati izrazi trijumfa na koje će se sva nebeska bića odazvati kao jeka. Kao harmonične, sasvim usklađene harfe, tako će se i naši raznoliki glasovi stopiti u jednu jedinu čudesnu simfoniju koja će obradovati Božje srce.
Apostol poziva iskupljene da pojedinačno i zajednički slave Gospoda: "Govorite među sobom u psalmima i himnama i duhovnim pesmama, pevajući i slaveći svim srcem svojim Gospoda." (Efescima 5,19; Kološanima 3,16)
Čini mi se da mi to vrlo retko činimo. Tako bogata ostavština nekadašnjih vernika dovodi do pretpostavke da su oni lakše slavili Boga. Upotrebljavamo dakle njihove divne pesme kad se sastajemo da odamo Bogu slavu i čast. Te pesme će nas izdignuti daleko iznad doline suza i uzdaha i odvesti do vrhunca večnosti. A gledajući s te visine ugledaćemo svo zemaljsko zbivanje, dobro i zlo, u njegovoj pravoj perspektivi, pa kad poprimimo način izražavanja kojim su nekadašnji vernici slavili večnoga Boga, onda će iz naše sopstvene duše poteći novi hvalospevi.
4. RAZGOVOR
S obzirom da je molitva izvanredno sredstvo saobraćanja duše s Bogom, prirodno je da ona često poprima oblik razgovora. Moliti, kažimo to uvek, znači pustiti Isusa da uđe u naš život. On ne kuca samo u posvećenim časovima skrovite molitve kad klečimo i sklapamo ruke da Bogu iznesemo važne molbe ili kad s braćom izričemo zajedničke molitve. Ne, On kuca u svako doba dana u časovima rada i dnevne užurbanosti. A nije li tako da nam je baš u tim časovima najpotrebniji?
On uvek pokušava da nam se približi i večera s nama. On zna dobro da nam je Njegova blagotvorna prisutnost najpotrebnija u vrtlogu svakodnevnih poteškoća. Zbog toga slušaj uvek kad kuca. Osluškuj glas Duha koji ti savetuje da sve očekuješ od Onoga koji te sledi dan i noć.
Došavši do ove tačke našeg proučavanja, morali bismo već da budemo uvereni u to da moliti znači više nego tražiti. Onaj koji nam je dao takvu mogućnost, nikada nije umoran da sluša naše molbe, ali On bi takođe hteo da naša molitva poprimi oblik razgovora.
Ovu sam istinu bolje razumeo kad su u moj dom došla deca. Ona mi ispovedaju sve svoje greške s apsolutnim uverenjem da njihov otac može ispuniti sve njihove budalaštine. A ako njihovi drugovi ima nešto, što oni nemaju, onda to traže od mene s istim takvim poverenjem.
Ovo poverenje mi je vrlo dragoceno, iako ne mogu da ispravim sve njihove neispravnosti a još manje da udovoljim njihovim željama. Radost mi je kad dođu k meni, gurajući se užurbano ko će prvi da podeli sa mnom neko novo otkriće. Nošeni mladalačkim oduševljenjem, govore bez predaha, jer toliko žele da me upoznaju s onim što ih zanima.
Isto se tako Bog raduje kada delimo sa Njime sva naša dnevna iskustva i sve ono što sačinjava naš život. A nije li tako i među onima koji se vole? Oni dele sve dobro i zlo, nevolje i radosti. A baš to ulepšava i obogaćuje život. Pričajte Bogu i o pojedinostima vašeg dana. Detalji Ga zanimaju isto tako kao i važne stvari. Jeste li srećni? Kažite Mu to. Jeste li žalosni, neodlučni, obeshrabreni? On je uvek spreman da vas sluša.
Po Božjoj zamisli hrišćanski život se ne može živeti bez upliva duhovne snage, koja će nam pomoći da se oslobodimo nas samih, da se žrtvujemo u službi za druge, da podnosimo nepravdu, da prepuštamo drugima zadnju reč. Bog hoće da nosi naš teret s nama, a to čini olakšavajući nam materijalne i duhovne dužnosti. On nam se potpuno daje.
Ništa nije tako dragoceno kao ta duboka i stalna zajednica s Njim. Duša je ispunjena mirom, radosti, zadovoljstvom i do tada nepoznatim osećajem sigurnosti. nevolja i briga gube svoj žalac kad sve delimo sa Gospodom.
Oni koji su otkrili tajnu ovog svakodnevnog obnavljanja, samo oni poznaju radosti i pobede hrišćanskog života. Duhovna slabost od koje pati toliko hrišćana, sigurno je prouzrokovana činjenicom da je ova strana njihovog molitvenog života bila zanemarena. Molitva je disanje duše. Dišući održavamo svoj fizički život. Jedemo i pijemo tri do četiri puta dnevno, ali dišemo celog dana i cele noći. I kao što ej nemoguće disati jedanput ujutro za celi dan, isto je tako nemoguće moliti jedanput za ceo dan. Molite bez prestanka, rekao je apostol.
Neka bi se naša duša neprestano uzdizala Bogu, bilo mislima ili izrečenom rečju, već prema postojećim prilikama.
5. NEIZREČENA MOLITVA
Videli smo da je molitva pre svega stav srca pred Bogom. Ovo se izražava ponekad rečju, a ponekad i bez reči, kao što to često biva među onima koji se vole. Ukoliko se radi o čestitim i savesnim osobama, rečima im izražavamo ono što u sebi osećamo. Ovo čovekovo svojstvo da saobraća sa svojim bližnjim, zapravo je izvor bogatstva, a čoveka stavlja iznad ostalih bića. Međutim ne zaboravimo da se u krajnjoj liniji naš složeni život ne može uvek izraziti rečima. Ako je nešto neizraženo i neizrečeno, ipak može biti zajedničko iskustvo dvoje ljudi koji su navikli da sve kažu.
Kad duša stoji u vezi s Bogom, ona to izražava najpre rečima. To smo već spomenuli. Ima, međutim, časova kad su reči nemoćne, da izraze ono što osećamo; to je možda ono što apostol naziva u Rimljanima 8,26: "neiskazani uzdisanjem".
Jednog dana kad sam radio u svojoj radnoj sobi, moj sinčić proturi glavu kroz otškrinuta vrata. On je dobro znao da me za vreme rada ne sme smetati, pase to očitovalo na njegovoj, po malo uznemirenoj savesti. On podigne svoj bezazleni dečački pogled prema meni i reče: "Tata, obećavam ti da ću biti sasvim miran, dozvoli mi samo da sedim pored tebe". Koji bi otac mogao odbiti ovakvu molbu?
Ovo malo iskustvo dovelo me je do razmišljanja; nije li to ono isto što često osećamo kada kucamo na vrata svog nebeskog Oca? Bilo koje doba, mi Ga ipak ne smetamo. Počinjemo s time da Ga upoznamo s onim što nas zaokuplja, a onda dolazi čas kad nemamo više šta da kažemo. Kad bismo nastavili s molitvom samo bismo ponavljali. kako je divno kazati tada Bogu: "Dozvoli mi da ostanem pored Tebe, čak ako i ćutim. Gospode, tako je dobro uživati Tvoju prisutnost."
Dešava se da s nekim osobama, koje vrlo dobro poznajemo, dugo ćutimo; ti prijatelji se ne vređaju, ali s ljudima koji nam nisu bliski, moramo tražiti predmet interesantnih ili dubokih razgovora, već prema tome s kim smo. S onima s kojima smo bliski možemo govoriti i o beznačajnim stvarima ili ćuteti ako hoćemo. Kad boravimo u prisutnosti Boga, nismo prisiljeni da govorimo. Dolazimo k Njemu umorne duše da jednostavno u razmišljanju o Njegovoj ličnosti potražimo tako potreban odmor našem telu i duhu. Naši uzdasi dolaze do Njega i pokazuju Mu bolje nego reči, koliko zavisimo od Njega.
Naš mali dečak igrao se celog dana. Uveče, sav umoran, neprimetno se približio svojoj majci i lagano se smestio na njeno krilo, mesto koje je naročito voleo. Ne rekavši ni reč, nasloni svoju umornu glavu i dok je uživao njeno milovanje, san mu je polako zatvorio oči.
Mi smo takođe često umorni, umorni od nas samih, od drugih, od sveta, života i svega. Kako je dobro ako se zna mesto gde se može odmoriti umorna glava, govoreći nebeskom Ocu: "Gospode, Ti vidiš da sam na kraju svoje snage i hrabrosti. Ništa nemam da Ti kažem; dozvoli mi samo da ostanem jedan čas u Tvojoj prisutnosti. Sve će onda bolje ići kad se odmorim u Tvome naručju."
Ovu ćemo molitvu izreći, ako ne ranije, a onda bar u času poslednje borbe, koja će nam uzeti svu našu energiju. Moguće je da će se od nas tražiti da se predamo u ovoj poslednjoj borbi pre nego dođe kraj. Prisustvovao sam zadnjim časovima mnoge dece Božje i video sam njihovu fizičku i moralnu patnju. No, to nije bilo njihovo najveće iskušenje. Gledajući me teskobnim pogledom, govorili su mi: "Što će biti od mene kad ne budem mogao ni misliti, ni moliti?"
Ah, kad bi oni koji čekaju da postanu teško bolesni, pa onda da se obrate, zaista mogli to ostvariti. Prijatelju, kad budeš na pragu večnosti, patnje će tako nemilosrdno zaokupiti tvoje fizičke i duševne snage, da nećeš više biti sposoban da razmišljaš. Seti se šta ti govorim: sada se pokaj, danas je dan spasenja.
Kako je dobro kad se onima koji su spremni za odlazak, može reći: "Izgnajte sav strah; vi sami ste molitva, sve vaše patnje su u isti mah krikovi koji stižu do Boga. On čuje bolno jadikovanje i čuje uzdahe koji se ne daju izraziti. A ako bol na čas popusti, zahvalite Bogu da ste već pomireni sa Njime i da već počivate u Njegovom večnom naručju."
