Naslovna » U Hristu » Članci » ....

Jan Hus

mr Pavel Leštan
- Jan Hus i njegov doprinos reformaciji.

Jan HusJan Hus je bio vrlo komunikativan čovek. Umeo je da oslovi svakog i nije ustuknuo ni pred kim. Mnoštvo njegovih pisama je sačuvano i mnoga od njih se čuvaju po bibliotekama (carska biblioteka u Beču, Univerzitetska biblioteka u Pragu) nekoliko puta su doživela i javno izdavanje u obliku knjige. Prvo izdanje je načinio Husov prijatelj i očevidac sabora u Konstanzi Petr iz Mladenovica. Ovo izdanje je uzeto za osnov zbirke iz 1537. godine za koju je predgovor napisao Martin Luther, koja je doživela nekoliko izdanja. Nažalost, prevod je bio dosta pogrešan.

I kasnije je bilo izdavanja Husovih pisama ali je na neko vreme to prestalo zbog poraza Husita na Beloj gori. Od 1558. godine (ponovljeno 1715.) nije bilo izdavanja sve do 1948. godine.

Iz ovih pisama se može dosta saznati o karakteru i motivima Jana Husa. Mnogo puta ova pisma liče na novozavetne poslanice, jer su pisane sa sličnom ljubavlju prema prijateljima i neprijateljima. Pune su ohrabrenja, naročito one koje je pisao iz Konstanze zatvoren i ponižen. Iz njih se može čitati njegova prava pobožnost, iskrenost, ljubav, pokornost, skromnost, strpljenje i pravednost. Uočljivo je koliko pouzdanja u Boga ima bez obzira na ishod njegovog suđenja. Nije mu stalo samo do toga da sačuva svoj život, nego do istine: "I ako je na njegovu slavu i za vašu korist moja smrt, neka mu je po volji da mi je da, i da je bez zlog straha prihvatim."[1]

Formacija, deformacija i reformacija

Formiranje crkve na temelju apostolske nauke od samog njenog početka nije išlo glatko, nego su već u samim počecima crkve postojali ljudi koji su, nekad svesno, nekad nesvesno, uticali na njenu deformaciju. Iza tog uticaja deformacije, ako pažljivo analiziramo, uvek ćemo na kraju naći prirodan ljudski um, koji ne može da razume Božije stvari, jer su mu ludost; um za koji Pavle i Jakov kažu da je duševan (ψυχικος) i demonski (vidi 1. Kor. 2,14 i Jak. 3,15). Konačno, ako stvari pojednostavimo, možemo reći da je crkva uvek bila pod paljbom demonske opozicije koja je težila da uzrokuje deformaciju i time oslabi Božiji uticaj na pojedince i zaustavi spašavanje grešnika.

Novi zavet nam pokazuje kako je opozicija pokušavala da deformiše crkvu pre no što je završeno njeno formiranje, ali je Božija zaštita bila nad njegovim čedom sve dok su ljudi puni Duha svetoga bili na poziciji. Apostoli su primetili potrebu za reformacijom. Kad apostol Pavle u Rim. 12,2-3 govori o preobraženju obnovom uma, misli na reformaciju - doduše, reformaciju svakog pojedinog hrišćanskog uma - ali u principu se ovaj proces ne razlikuje od masovnog procesa promene shvatanja i stavova kod mnoštva pojedinaca, što je suština reformacije. Neki latinski prevodi, originalni tekst ανακαινωσει του νοος, prevode kao reformamini in novitate sensus[2].

Očigledno je svaka naredna generacija unosila novu deformaciju u crkvu, što je zahtevalo i novu reformaciju. Ali nije uvek crkva obilovala takvim apostolima kao što su bili Pavle, Petar, Jakov... Barem nisu bili na takvim pozicijama koje bi im omogućile uticaj na reformisanje deformisanog.

Pećina razbojnička

Kad uzmemo u obzir stalni uticaj opozicije i postepeno slabljenje pozicije u crkvi, nije ni čudo, što je crkva u 14. i 15. veku više ličila na pećinu razbojničku nego na nevestu Hristovu. Deformacija je uzela svoj danak pre svega u odvajanju profanog od sakralnog i izolaciju sakralnog (manastiri i crkve su često građeni na nepristupačnim mestima), ali i u unošenju paganskog u hrišćansko. Posle Tome Akvinskog više ništa belo nije bilo sasvim belo a ni tama nije bila sasvim tamna.

U takvoj filozofskoj koncepciji je bilo sasvim lako sve obrazložiti prema trenutnoj potrebi i po volji onog koji je bio na poziciji. Poziciju su zauzeli ljudi koji u vreme Petra i Pavla sigurno ne bi mogli da budu ni opozicija jer bi bili van crkve. Verne sluge Božije su se u ovom periodu zadesile u opoziciji razbojnicima. Opšte je poznata stvar da je gusar Baltasar Cossa zaseo na papski presto kao papa Jovan XXIII. Nije zabeleženo da se ikad pokajao niti je neko tražio od njega da se odrekne svog pređašnjeg načina života pre no što je postao papa, ali je zabeleženo da je nastavio sa bludničenjem, trovanjem, kockanjem i ostalim gadostima koje je činio i pre. Baltasar Cossa (Jovan XXIII) nije bio prvi bezbožnik na papskom tronu. I nije bio samo papa taj koji je bio oličenje izopačenosti i greha. I kardinali i biskupi i obični sveštenici su bili većim delom vojnici, trgovci, lopovi i preljubnici a manjim delom Hristove sluge.

Ovakvo stanje je, prirodno, mnogima smetalo. Mnogi su dizali svoj glas protiv nemorala koji je uzeo maha u crkvi. Crkva je izgubila svoje dostojanstvo, njen ugled je ukaljan srebroljubljem i političkim težnjama klera. Moćni i bogati prelati su napustili siromašnog učitelja iz Nazareta i krenuli za paganskim bogovima koji su nudili komfor i raskoš. Uticaj Rima je opadao i sve je više bilo glasova koji su se dizali za pročišćenje crkve i njenu obnovu. Hrabri ljudi kao Petar Vald u Francuskoj, Savonarola u Italiji, John Wyclif u Engleskoj su svoje nezadovoljstvo javno iskazali. Njihovi pokušaji da probude svest i savest nisu našle plodno tlo kod većine sveštenstva nego su izazvale gnev i pretnje sa najviših mesta crkve.

Jan Hus je jedan od ovih začetnika velikog reformnog pokreta. Iako se crkva u to vreme jako trudila da sve spise njegovih prethodnika uništi i njihovo učenje ukloni sa lica zemlje, istina za koju su se borili doprla je i do ovog vernog Božjeg sluge. I zahvaljujući toj istini, on je postao slobodan od samog sebe i stekao je snagu da je štiti do kraja svog života.

Uspon siročeta iz južne Češke

Jan Hus se rodio u selu Husinec verovatno 1371. ili 1372.[3]. Njegov otac je bio siromašni seljak i uskoro posle njegovog rođenja je umro. Othranila ga je majka i pod njenim okriljem je stekao i duhovne osnove. Ona je bila ta koja ga je uvela u svet molitve i on se tih trenutaka sa zahvalnošću priseća. Po završetku osnovne škole je primljen u obližnji gradić Prachatice na Latinsku školu a posle toga je primljen na Karlov univerzitet u Prag na studije. Uz mnogo gladovanja i zarađivanja novca pevanjem vigilija uoči praznika, ipak je nalazio motiv za učenje. O tim danima kaže: "Kad sam bio gladan učenik, napravio sam kašiku od kore hleba i dotle sam jeo grašak dok nisam kašiku pojeo".

Duhvone hrane Jan Hus nije bio gladan. Na univerzitetu je dobijao obilne obroke. "1396. godine postao je magistar /doktor - profesor/ filozofije. Po završetku teoloških studija bio je rukopoložen za sveštenika."[4]

Ubrzo nakon završetka studija, već 1398. godine dobija poziv da predaje na Karlovom univerzitetu gde je većina čeških profesora bila dotaknuta reformnim pokretom. Spisi Johna Wyclifa su doprli na Karlov univerzitet baš u vreme kad je Jan Hus počeo da predaje na njemu. Ovi spisi su mu postali duhovna hrana. Upravo od njega je češki reformator preuzeo osnovne ideje, naime, da je Sveto Pismo jedini temelj nauke, da treba suzbijati svaki nemoral na papskom dvoru, boriti se protiv paganskih jeresi koje su se u srednjem veku infiltrirale u crkvu, protiv obožavanja svetaca, relikvija i ikona, pa i protiv oproštajnica. O tome je Hus propovedao do kraja svog života.

Za ilustraciju učenja Jana Husa može dobro da posluži fragment iz njegovog spisa O crkvi:

"Dakle, nešto sasvim drugo je biti iz crkve i biti u crkvi. I očigledno je da nije istina: Ako su neki ljudi ovde na zemlji u crkvi, onda su iz crkve, nego obratno. Jer znamo da korov raste sa žitom i gavran s golubom na istom dvorištu traži hranu, i pleva raste uporedo pored zrna a ipak, među njima je neuporediva razlika. (...) Jedni su u crkvi po imenu i zaista, kao predodređeni katolici poslušni Hristu. Drugi ni u stvarnosti ni po imenu, koji su predodređeni pagani. Treći samo po imenu predodređeni licemeri. A tek poslednji u stvarnosti, makar se činilo da su po imenu izvan crkve kao predodređeni hrišćani koje sluge Antihristove, naizgled u obličju crkve, osuđuju."[5]

Uz Jana Husa je stajala većina čeških profesora. Nemački profesori su se žestoko protivili Wyclifovim tezama. Praški univerzitet je služio ne samo za češke studente, nego i za studente iz Šlezije, Saske i Bavarske. Na univerzitetu je funkcionisalo glasanje po narodnostima tako da je svaki narod imao jedan glas. Ali Nemci su imali tri narodnosti pa su tako svaki put imali po tri glasa naspram jednog glasa Čeha. Hus je, pošto je 1401. godine izabran za rektora univerziteta, tražio od kralja Vaclava IV da interveniše u korist čeha i kralj je 1409 izdao dekret po kojem je češki narod dobio tri glasa na univerzitetu u Pragu. Nemački profesori i studenti su u znak protesta napustili univerzitet i osnovali svoj vlastiti u Leipzigu. Tako se Wyclifova teologija opet vratila na Karlov univerzitet.

Univerzitetski, profesorski i rektorski posao Jana Husa nije dovoljno ispunjavao. Težio je da ima više uticaja na običan narod, koji je najviše trpeo zbog nereda u crkvi. Tako je učenjak, filozof i teolog postao narodski propovednik pun Duha svetog. Njegova prva propovedaonica je bila u crkvi sv. Mihajla u Starom Gradu. Kao univerzitetski propovednik je dobio mesto u Betlehemskoj kapeli gde je propovedao punih 10 godina. Ovu kapelu su sagradili dvojica čeških građana. Njihov cilj je bio da se svake nedelje i svaki praznik dva puta propoveda na češkom. U ovoj kapeli se nisu služile mise nego je služila kao pravi םחל־תיב - dom hleba.

Savremenici navode da je postojala velika razlika između Husa i ostalih sveštenika. Hus je bio pravi propovednik koji je umeo da unese žar u srca svojih slušalaca, dok su se ostali propovednici zadovoljavali sa šturim propovedima i ograničavali se na uzdizanje svetaca i pozivanje vernika na poslušnost crkvenoj hijerarhiji. Hus se nije bojao da progovori o aktuelnim temama koje su uticale na život i razmišljanje vernika, iznosio je najekstremnije nerede na videlo a nije se ustručavao da kaže nešto i o socijalnim prilikama.

Belehemska kapela je crkva koja je sagrađena tako da u nju može da stane više od 3000 ljudi. Viđeniji stanovnici Praga su dolazili redovno na Husove propovedi. Nedeljom i za vreme posta je Hus propovedao i tri puta. Među redovnim posetiocima je bila i kraljica Sofija, supruga kralja Vaclava IV, mnogi dvorani, plemići, ali takođe i slobodni građani, studenti pa i prosti narod. Kapela je, kad je Hus propovedao, bila puna do poslednjeg mesta.

U početku je Hus imao podršku i od Kralja i od arcibiskupa Zbyňka. Arcibiskup nije bio teološki obrazovan. Pre no što je postao arcibiskup bio je oficir, pa mu je verovatno na duže vreme promaklo da Hus zastupa mišljenje Johna Wyclifa. Čak ga je nekoliko puta nominovao za glavnog govornika na sinodu. Hus je i pred samim arcibiskupom propovedao protiv nemorala, sujeverja i izmišljotinama koje su se širile sa visokih crkvenih mesta. Jedna takva izmišljotina koja je puštena u javnost je bila tvrdnja da je iz hostije u Wilsnacku izbijao krvav znoj. Ljudi su krenuli u procesijama u Winslack da vide čudo. Kad je Hus javno izjavio, da je komisija utvrdila da se radi o sramnoj prevari, arcibiskup je zabranio procesije. Ipak prijateljstvo između njih dvojice nije dugo trajalo. Već 1406. god. su odnosi među njima zahladneli. Uzrok je bio snažan pritisak na arcibiskupa od strane praškog klera ali takođe i pritisak Rima. Rim je već dugo čekao na priliku da otpočne proces protiv Husa. Dok god je Hus imao podršku kralja, arcibiskupa i univerziteta, čak ni Rim nije bio preterano protiv njega.

Prvi su ga napustili njegovi kolege sa univerziteta Stanislav i Štefan koji su zbog straha od Baltazara Cosse - Jovana XXIII, postali žestoki Husovi neprijatelji. Papa je izdao zabranu propovedanja po privatnim kapelama, što je uključivalo i Betlehemsku kapelu. Hus je odbio da posluša i arcibiskup ga je ekskomunicirao a spise Johna Wyclifa javno spalio. Narod je burno reagovao i odgovorio rugalicom koja se pevala ulicama Praga: "Zbyněk Zec abeceda, spalio knjige a da i ne zna šta je u njima pisano". Rugalica je abecedu pominjala zbog toga što je arcibiskup bio nepismen a naučio je da čita tek pošto je preuzeo dužnost arcibiskupa.[6]

Ubrzo je i kralj ostavio Husa bez zaštite. Uzrok je bio rat koji je Jovan XXIII vodio protiv napuljskog kralja a sredstva za to je nameravao da prikupi prodajom oproštajnica. Hus žestoko suprotstavio ovoj nameri pape i nije bio sam u ovom pokretu. Čak i čovek koji ga je napustio, njegov kolega sa univerziteta Štefan, ustao je da propoveda protiv oproštajnica. Kralj nije imao hrabrosti da se suprotstavi i otera propovednike oproštajnica. Ali Hus, njegovi verni prijatelji Jeronim i Jakoubek i vernici u gradu su se suprotstavili. Došlo je do nemira u crkvama Praga. Kralj je naredio pogubljenje trojice mladića koji su bili na strani Husa a Hus ih je uz podršku naroda sahranio kao junake vere.

Nemiri su eskalirali i papa je u Češku poslao veliku Bulu sa interdiktom na ceo grad Prag. Zabranjena je svaka vrsta bogosluženja u gradu dok god je Jan Hus u njemu. Hus je odgovorio javnom i svečanom proklamacijom da se od pape okreće prema Hristu kao jedinoj Glavi crkve. Ipak, radi toga što mu je bilo stalo do naroda i želeo je da se obnove bogosluženja u gradu, odlučio je da ode iz Praga. To je i učinio u oktobru 1412. god.

Propovednička služba Jana Husa nije završila odlaskom iz Praga i napuštanjem Betlehemske kapele. Sada je propovedao često i pod golim nebom i narod iz okoline je dolazio da ga sluša i prima reč života. Poznanje evanđelja i reformne misli su se širile po češkim selima. Tu je bio postavljen temelj za kasniji husitski pokret.

Jan Hus je bio vrlo produktivan pisac. Napisao je mnogo traktata kao na primer: "Ćerkica" (o spoznaji pravog puta spasenja), "Ogledalo čoveka", "Trostruko uže" (od vere, ljubavi i nade). Napisao je i komentare kao: "Tumačenje vere" (komentar apostolske veroispovesti) "Dekalog", "Kičma"[7] (molitva Gospodnja). Napisao je i zbirku propovedi za svaku nedelju i praznik u godini, spis "De Ecclesia" duhom veoma sličan Wyclifovim radovima koji je uzet kao dokaz za optužbu na saboru u Konstanzi. Veoma su interesantna njegova pisma češkom narodu, prijateljima ali i neprijateljima koja su sačuvana i doživela su nekoliko izdanja. Od pisanja nije odustao ni u tamnici. Tu je, osim mnoštva pisama, napisao spise "O pokajanju", "O smrtnom grehu", "O sakramentu tela i krvi Gospodnje" i "O braku".

Najsramniji sabor

Jan Hus je živeo u doba velike shizme (Vidi Dodatak). Car Sigmund Luksemburški je sazvao sabor da bi se smanjio broj papa u skladu sa evanđeljem. Za mesto sabora je bila određena Konstanza na jugu Nemačke blizu Švajcarske.

Zašto baš ovde? Uvek kad su se duhovnici okupljali u velikom broju, dobro je bilo da se u blizini nalazi neka velika voda - jezero ili reka, da bi se mogli lako uklanjati leševi. Bodamsko jezero je bilo veoma blizu i poslužilo je svrsi. U njemu je sahranjeno oko 500 telesa za vreme trajanja sabora. Takođe, je i reka odnela mnoge svoje tajne. Grad je bio dovoljno velik da prihvati veliki broj prostitutki koje su uvek rado dolazile na crkvene sabore. Naime, duhovni oci su njihove usluge mnogo više tražili a i plaćali su mnogo bolje nego vojnici. Na kraju sabora ih je u Konstanzi bilo čak hiljadu i dve stotine a radile su danju i noću. Konstanza je bila grad sa 6000 stanovnika. Čim je bilo određeno da će se ovde održati sabor, broj stanovnika se za mesec dana povećao na 60.000 a kasnije na 120.000. Sabor je trebao da počne 1. novembra 1414. godine.

Povod za sabor je bio pre svega da se utvrdi koji od trojice papa jeste pravi. Bilo je opasno ostaviti svu trojicu na vlasti jer su već stigli da izgovore svaki nad svakim teške kletve. Time su de jure već poništili katoličku crkvu i bacili ceo svet pod prokletstvo svoje oholosti. Hus je takođe pozvan na sabor. Svi su pretpostavljali da će ishod za Husa biti veoma nepovoljan. Prijatelji su ga odgovarali od puta u Konstanzu ali je on odlučio da ide da bi pokazao da je iskren u svojim naumima ali i zbog toga što je papa pretio Češkoj krstaškim ratom ako se u Konstanzi ne pojavi. I kralj Vaclav IV ga je primoravao da ode na sabor. Konačno, car mu je dao garantno pismo, na osnovu kojeg mu je garantovan bezbedan dolazak, javno saslušanje i slobodan povratak iz Konstanze. Ovo ga je ohrabrilo da krene. 11. oktobra 1414. godine je uz pratnju nekolicine svojih prijatelja, koji su mu pružali zaštitu na putu i sa 30 konjanika uputio se na svoje poslednje putovanje nadajući se pravdi i bezbednom povratku, koji mu je bio obećan.

Dok je Hus bio još na putu, jedan od trojice optuženih papa, 48-godišnji gusar, preljubnik, ucenjivač i srebroljubac Jovan XXIII, služio je misu i propovedao povodom svečanog otvaranja sabora. Kad je Hus stigao, dva dana kasnije, naredio je da ga uhapse i zatvore iako je imao carevu garanciju. To je bila dovoljna lekcija za sve ostale koji su trebali da se pojave kao optuženi. Naročito brzu pouku su izvukli papa Benedikt XIII, koga su zvali Benefictus - prevarant i papa Grgur XII, zvani Errorius - greška.[8]

Uskoro je i Jovan XXIII zapao u nepovoljnu poziciju. Pošto je sabor odlučio da će se glasati ne pojedinačno nego će svaki narod imati jedan glas, Cossi nije pomoglo što je imao dovoljno kardinala iz Italije koji su bili za njega. Odjednom je izgubio sigurnost jer se znalo da će u tom slučaju glasanje biti 3:1 protiv njega. Sigmund koji je stigao na sabor tek na badnji dan ujutro, naredio mu je da podnese rezignaciju. Kad je Cossa saznao da su Englezi jako ljuti na njega i da predlažu za njega čak i lomaču, pristao je na rezignaciu uz uslov da isto urade i preostala dvojica. Ali noću se prerušio za konjušara i pobegao iz Konstanze. Računao je da sabor bez pape neće moći da se održi. Car je ipak pronašao mesto na kome se skrivao i njegova vojska ga je privela nazad da bi odgovarao za svoje zločine.

Sabor je još u njegovom odsutstvu doneo važnu odluku o svom autoritetu koji je bio iznad autoriteta pape. Benedikta su razrešili dužnosti kad je već bio na putu za Španiju. Jovan XXIII je tvrdokorno odbijao da rezignira. Zahvaljujući njegovoj upornosti je uspeo da izmami potvrdu svog legitimiteta od većine klera. Od 54 optužbe koje su ga teretile zadržano je samo pet, koje nisu smatrane za tako opasne: pljačkanje, ubistva, silovanja, sodomija i incest. Jeres mu nisu prebacivali, jer nikad nije imao dovoljno interesovanja za teološka pitanja. Po prvi put se desilo da je nemoral bio dovoljan da se papa svrgne. Pošto je bio papa, uzeli su mu to u obzir pa je bio osuđen na samo tri godine zatvora.

Verni sluga Božiji, odvažan, pošten i nepotkupljiv Jan Hus nije mogao ni da dobije branioca. Saslušavali su ga dominikanci koji nikad nisu čitali njegove spise i osudili su ga na smrt. Držali su ga zatvoernog u dominikanskom manastiru bez obzira na carske garancije. Tek u martu 1415. god. je car naredio da bude premešten u zatvor dvorca Gottlieben gde su ga čuvali stražari koji nisu znali jezik pa se s njima nije mogao ni sporazumeti.

Jan Hus, KonstanzaNjegovi prijatelji i Češka gospoda su tek nakon pola godine postigli da Hus bude javno saslušan na saboru, kako mu je bilo garantovano. Saslušanje je trebalo da bude 5. juna 1415. godine. Hus se veoma obradovao i željno je isčekivao ovaj dan. No tek što je počeo da govori, ućutkali su ga. Zbog insistiranja Čeha odobreno je sledeće saslušanje i to 7. i 8. juna uz prisustvo cara Sigmunda. Opet mu nije dozvoljeno da obrazloži i brani svoje doktrine na osnovu Svetog Pisma nego je sabor od njega zahtevao da sve porekne i pokori se saboru. 23. juna je donešena odluka da su njegovi spisi jeretički i da se moraju spaliti. Sabor je pokušao još dva puta da ga navede da se odrekne svojih stavova i pošto to Hus nije mogao uraditi 6. jula 1415. na svečanom 15. zasedanju sabora, nakon propovedi arcibiskupa iz Rige koja je bila sazdana na tekst iz Rim. 6,6: "da se uništi ovaj grešan čovek", pročitana je osuda: Spaljivanje jeretika. Pošto mu nije mu dozvoljeno da se brani, pao je na kolena i počeo da moli za sebe i za svoje neprijatelje.

Posle odsveštenja - oduzimanja svešteničke časti i izricanja prokletstva stavili su mu na glavu papirnu kapu na kojoj je pisalo "Ecce heresiarcha" (Eto jeretika!). Plaćenicu su ga vodili na mesto egzekucije pored groblja gde su već spaljivali njegove spise. Na livadi izvan grada su već bile pripremljene gomile slame i drva. Kad je opazio lomaču, Hus je pao na kolena i hteo je da se moli, međutim, vojnici su ga odvukli na lomaču, svukli su mu odeću i vezali ga za stub konopcima a oko vrata stavili lanac. Kad je vatra počela da gori, molio se: "Hriste, sine Boga živoga, budi mi milostiv!" posle je na kratko zapevao pesmu Bogu ali mu je plamen zahvatio lice i on je samo micao usnama i tako je predao dušu Bogu.

Da bi sprečili narod da ga slavi kao mučenika, pepeo i sloj zemlje ispod lomače su sasuli u reku.

Sigurno je bio mnogo veći zločin tvrditi da bi oltarni sakrament posle blagoslova trebalo i dalje zvati hlebom, nego biti nezasiti ubica, preljubnik i kockar na papskom prestolu koji je prevario crkvu skoro u svemu.

Poruka iz Konstanze

Vatra je dovoljno jaka da obasja tamu. Ona zrači svetlost i onda kada je u rukama zlotvora. Poruka sa ovog sramnog sabora je nagoveštena u Isusovim rečima "... hvataće vas i progoniće vas. Zbog mene će vas predavati sinagogama i bacati u tamnice i izvoditi vas pred kraljeve i namesnike." (Lk. 21,12). Ni jedna institucija, ma koliko se svetom zvala, nije imuna od zastranjivanja. Hus je u instituciji crkve svoga vremena prepoznao bludnicu iz Jovanovog otkrovenja i žarko je želeo da je razotkrije, presvedoči i dovede do pokajanja. Ali je Babilon već u to vreme stajao na čvrstim temeljima i opasao se zidinama koje je lažno nazvao Svetost i Pobožnost. Bludnica, pijana od krvi svetih, nije mogla da čuje glas upozorenja koji joj je sa lomače pravednika upućen. Bog je, možda zadnji put, ponudio pokajanje grešnici ali se ona nije obazirala. Zato je narod Božji bio jedan vek kasnije izveden iz njenog ropstva.

Jan Hus je, slično kao i Luther u početku, težio za očišćenjem crkve i nije imao ambicije da stvara novu denominaciju. Danas možda to vidimo kao njegovu kobnu grešku za koju je platio životom. Ali ako uzmemo u obzir, da je mnogo jača vatra od one koja je spalila njegovo telo, - vatra pravde - buknula u srcima onih koji su bili svedoci oholosti i ignorancije, a koji su čuli reč Božiju i uverili se da je Bog živ, onda smrt ovog sluge Božijeg, kao i smrt svakog drugog pravednika, nije bila besmislena. On je sam video smisao i u svojoj smrti, i u eventualnom nastavku svog života.

To, što se Jan Hus nije odrekao istine u zamenu za miran život na ovoj zemlji, možda danas, u ovom komformistički nastrojenom svetu izgleda pomalo čudno i preterano. Ali za one čija su srca dotaknuta "Istinom" koja oslobađa, i čiji su umovi spremni na promenu kroz obnovu - reformaciju - ovakav način ustrajavanja je primer i ohrabrenje. Dao bi Gospod da ovakva istrajnost, kakvu je pokazao Jan Hus, bude sastavni deo naših života.

Dodatak

Situacija crkve početkom 15. veka

I 14. i 15. vek su puni borbe oko pridobijanja papskog prestola. Potkupljivanje kardinala prilikom izbora za papu je bilo nešto sasvim normalno. Takođe i upotreba sile i zastrašivanje su bile stalna pojava. Niko se nije previše uzbuđivao što takvo ponašanje ne dolikuje Crkvi Hristovoj. Najviši interes je bio izabrati papu pomoću kojeg se mogu ostvariti lični interesi, ili barem takvog kojim bi se moglo lako manipulisati. Zbog toga se često dešavalo da je papa postao kardinal koji je bio najstariji od svih, jer se smatralo da takav starac neće biti sposoban da vlada i utiče na to što se u crkvi dešava.

15. vek je otpočeo sa papom Bonifacijem IX koji je bio poznat kao najveći ubica i trgovac parohijama i kanonizacijama svetaca u istoriji papstva. "Nikad nije potpisao nijedan dokumenat a da nije odmah ispružio ruku i tražio dukat. Jedina stvar za koju nije ništa naplatio je bila ekskomunikacija antipape Klementa VII u Avinjonu. Klement mu je tu počast uzvratio".[9]

Sledeće poglavlje istorije crkve se pisalo sa Grgurom XII i Benediktom XIII. Grgur XII, Venecijanac koji je proglašen za papu u skoro 90. godini života. Smatrali su da je previše star da bi se dao potkupiti. Ali to je bila samo jedna od mnogih pogrešnih procena. Pošto je bio strastveni kockar čak je i svoju tiaru stavio u zalog da bi isplatio svoj dug od 6.000 zlatnika. Napuljskom kralju je prodao sve što se moglo odneti iz Rima, pa čak i neke nekretnine.

Benedikt XIII je bio histeričan španac koji je zaseo na avinjonski presto. Međutim, ni francuski kralj, niti ko drugi od velikodostojnika, nije se obazirao na njega. Samo su tri njegova verna kardinala bila uz njega. Vratio se u svoju rodnu Aragoniju i do smrti je tvrdio da je on pravi papa, i da bi to potvrdio ekskomunicirao je celu crkvu.

Univerziteti su deklarisali stav da je jedinstvo crkve mnogo važnije od papstva i da je Hrist najviša glava crkve, te da će biti bolje ako se crkva odrekne i jednog i drugog pape. Istoričari su apelovali na cara da obojicu svrgne kao što su to već mnogi carevi uradili i da će se svi sa time složiti. Ali papstvo je postalo jače nego ikad. Spekulativna pitanja su održavala stanje: Jedan papa je pravi a drugi lažni. Šta ako car svrgne pravog?

1409 je sazvan sabor na kome su Grgura XII u Rimu i Benedikta XIII u Avinjonu proglasili jereticima i na taj način ih razrešili papstva. Nakon toga su izabrali Kardinala Petra Filarga iz Milana za papu koji se prozvao Aleksandar V. "Ali ni Grgur ni Benedikt se nisu sa time složili i tako se začuđen svet jednog jutra probudio i dobio vest: "Juče smo imali dvojicu papa, danas ih imamo trojicu."

Ljudi su u očaju izmišljali šale. Jedna od njih je bilia da tiaru treba razdeliti na tri dela pošto sad crkva ima tri glave. Omiljena je bila nova verzija kreda: "Verujem u tri svete katoličke crkve".[10]

[1] Listy Husovy, upravil a přehlédl Bohumil Mareš, Praha 1911, Dr. Ant. Hajn.

[2] Nestle - Aland: Novum Testamentum Latine, str. 432 - 12.2, ©1906 und 1984 Deutsche Bibelgesellschaft Stuttgart, 1985.

[3] neki izvori navode datum rođenja 6. jul 1369. g.

[4] Jan Petrík, Kapitoly z domácich cirkevných dejín, Tranoscius, Lipt. Mikuláš, 1969, str. 28.

[5] Tony Lane, Návrat domů, Praha 1996 iz originala: The Lion book of Christian Thought, ©1984 Lion Publishing., Oxford, England.

[6] Jan Petrík, Kapitoly z domácich cirkevných dejín, Tranoscius, Lipt. Mikuláš, 1969, str. 32.

[7] Na češkom jeziku kičma je páteř što je nalik latinskom Pater - Otac.

[8] Peter de Rosa "Vicar of the Christ", Czech Edition ©by Publishing, 1996, str. 101.

[9] Peter de Rosa "Vicar of the Christ", Czech Edition ©by Publishing, 1996, str 98.

[10] Ibid, frag. Str. 99-100.
"Milošću i istinom očišća se bezakonje, i strahom Gospodnjim uklanja se čovek oda zla."
- Priče 16:6

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 482
Ukupno: 2382142
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/clanci/jan_hus.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.