Naslovna » U Hristu » Članci » ....

Istorijski Isus

Ivan Kuhačić

Postoje li istorijski dokazi da je Isus Hrist zaista bio stvarna ličnost?

Isus Hrist je ostavio svoje tragove u mnogim istorijskim spisima, štaviše, zapanjujuća je njihova količina kada se uzme u obzir da je Isus živeo u jednoj maloj provinciji velike Rimske imperije i kada se razume da su sedamdesete godine nove ere Rimljani brutalno poharali i uništili Jerusalim, kao i većinu Palestine. Celi gradovi su bili spaljeni do temelja, stanovništvo ubijano, raseljeno i odvođeno u roblje.

Dakle, zar nas ne bi trebala iznenaditi činjenica da su tom prilikom mnogi dokazi, iz prve ruke, o Isusovom postojanju bili uništeni? Ipak, ova činjenica ne ograničava količinu verodostojnih dokumenata sa kojima danas raspolažemo o postojanju istorijskog Isusa.

1) Kornelije Tacit

Rimski istoričar Tacit (55-117) je živeo u prvom veku nove ere. Tacit se danas smatra za jednog od najpreciznijih istoričara starog sveta. On u svojim "Analima" navodi kako je Neron lažno optužio hrišćane za katastrofalni požar u Rimu, i da ih je zbog toga počeo goniti i ubijati - razapinjao ih je krstove, polivao katranom a zatim ih palio kao baklje za večernje osvetljenje u svojim vrtovima, po kojima se go vozio u svojim kočijama i pevao.

"Ali nikakvo ljudsko sredstvo, ni careva darežljivost, ni pomirni obredi, ne ućutkaše javno govorkanje, nego se držalo da je požar naređen. Da stane dakle nakraj tim glasovima, podmetne Neron krivce i stavi ih na najužasnije muke one koji su bili omraženi zbog svojih gadosti, a koje prosti narod nazivaše hrišćanima. Ime im to dolazi od Hrista, koji je za Tiberijeve vladavine, bio pogubljen po naredbi prokuratora Pontija Pilata. Potisnuto za neko vreme, nanovo je provalilo to pogubno praznoverje, ne samo u Judeji, gde je imalo svoj izvor, već i u samom Rimu, gde se sa svih strana stiče i veliča sve što je sramotno i užasno..." (Anali 15,44)

Neki kritičari zameraju na činjenici da Tacit u svom izveštaju koristi titulu "Hrist", što je po njima dokaz da je tekst lažan, jer ozbiljni rimski istoričar poput Tacita Isusa nikad ne bi nazivao Hristom, tj. Pomazanikom - Mesijom. Međutim, ovakva kritika je bez osnova, jer je iz teksta jasno vidljivo da Tacit spominje titulu "Hrist" kako bi objasnio odakle potiče naziv "hrišćani", a to nije moguće bez pominjanja istorijskog Hrista.

Takođe, neki kritičari tvrde da je ovaj dokaz istorijskog Isusa kasnije izmenjen od strane hrišćana. Tvrde kako se taj odlomak prvi put spominje tek u petom veku i da je to dokaz o "hrišćanskoj zaveri". Međutim, previđaju činjenicu da Tacit opisuje hrišćane sa neprikrivenim prezirom i mržnjom. Tacit piše kako hrišćani mrze ljudski rod i da je njihova vera najodvratnije praznoverje. Osim toga, već su rani hrišćanski pisci poznavali citirani tekst, te napadali Tacita zbog tako negativnog govora o hrišćanima, tako ga Tertulijan, krajem drugog veka, zbog ocrnjivanja života prvih hrišćana naziva "rečitim lažovom".

2) Gaj Svetonije

Gaj Svetonije (65-135) je drugi poznati rimski istoričar koji spominje istorijskog Isusa. U svom delu "De vita Caesarum", napisanom oko 120. godine, on opisuje period Rimskog carstva od vremena Julija Cezara sve do Domicijana. Svetonije opisuje progon hrišćana za vreme Neronove vladavine, u kojem, poput Tacita, naziva hrišćane "ljudima novog i štetnog praznoverja".

Na drugom mestu u istom delu on opisuje progon Jevreja iz Rima, zbog izazivanja svađa i nemira, za vreme vladavine cara Klaudija (vladao 41-45 god.), o čemu pišu i Dela apostolska (Dela 18:2). Svetonije navodi: "On protera Jevreje iz Rima koji podigoše veliku bunu zbog buntovnika Hrista (impulsore Chresto)". Dakle, ličnost zvana Hrist je bila povod za ove nemire.

Neki kritičari tvrde da se tu ne radi o tituli "Hrist", već o ličnom imenu Hrestu (Krestu). Međutim, poznato je da su rimski pisci grčku reč Hristos pisali ponekad kao Christus, a ponekad kao Chrestus. Tako se u ranim izdanjima Tacitovih Anala nalazi izraz "chrestiani". Takođe, i Tertulijan svedoči da se kod prvih hrišćanskih pisaca upotrebljavao izraz christiani ili chrestiani. Treba takođe primetiti da Svetonije Hrista naziva buntovnikom, što pokazuje da je podatke o njemu najverovatnije uzeo iz carske arhive, u kojoj je sigurno bilo zapisa da je u Palestini čovek poznat kao Hrist bio pogubljen sa još dvojicom buntovnika.

3) Plinije Mlađi

Rimski istoričar Plinije Mlađi ili Plinije II (61-114), takođe spominje istorijskog Isusa. U svom delu "Epistulae" (Pisma), u desetoj knjizi, u pismu broj 96. napisanom 111. god. i upućenom caru Trajanu, on spominje osobu pod imenom Isus Hrist.

U tom svom pismu on pita cara za savet kako da postupa u procesu progona hrišćana kojeg je trebao predvoditi u Bitiniji, a na temelju rimskog zakona o tajnim društvima. Slično poput Tacita i Svetonija naziva naziva hrišćane "zarazom" i sa prezirom govori o njima, iako istovremeno hvali njihove moralne vrline (čestiti, pošteni, marljivi). Jedini razlog da ih se mrzi je taj što su oni prezirali druge (rimske) bogove i nisu hteli prinositi žrtve pred carskim kipovima, i što su raspetog čoveka znanog kao Isus, nazivali svojim Bogom. Plinije piše:

"Nikada nisam prisustvovao ispitivanjima kada se radi o prestupima hrišćana. Zbog toga ne znam kako i do kog stepena ih trebam kažnjavati, te kako da o tome vodim zapisnik. Kada su pred mene izvodili neke sa optužbom da su hrišćani, ja sam ih kao hrišćane i kažnjavao. Pitao sam ih jesu li hrišćani; i one koji su to priznavali pitao sam isto i po drugi i po treći put preteći im kaznama; uporne sam kažnjavao... Bilo je i takvih bezumnika koje sam, budući da su rimski građani, odlučio poslati u Rim... One koji su bili okrivljeni da su hrišćani, ili da su bili hrišćani, oslobađao sam kad su priznali (rimske) bogove i čim su pred tvojim likom, koji sam naredio da tu bude donesen zajedno sa kipovima bogova, prineli žrtve u tamjanu i vinu i uz to se odrekli i prokleli Hrista. No, pravi se hrišćani ne mogu privoleti ni na jedan od ovih postupaka. Drugi pak, koji su bili potkazani, govorili su da su hrišćani, a posle se odricali toga, izjavljujući da su to nekad bili, ali da su potom otpali, jedni pre tri, drugi pre mnogo godina, neki pre dvadeset godina. Svi su oni častili tvoj lik i kipove bogova i odricali se Hrista. Tvrdili su, da je sva njihova krivica ili zabluda u tome što su se određenih dana sakupljali pre zore pevali i slavili Hrista kao Boga i obvezivali se zakletvom da neće činiti prestupe, da će se uzdržavati od krađa, grabeži, preljuba, kršenja zadane reči, itd. Zatim su se razilazili i ponovno se sakupljali radi uzimanja hrane, obične i nevine (uobičajne)... Ovaj posao, po mome shvatanju, zaslužuje da se o njemu razmisli, naročito zbog broja onih kojima preti opasnost. Mnogo ljudi svih uzrasta i svih zvanja i oba pola idu i odlaziće u propast. Zaraza ovog praznoverja se počinje širiti ne samo po gradovima, već i po selima i zaseocima."

Citirani odeljak pokazuje kako je već za vreme cara Trajana, na početku drugog veka, broj hrišćana bio toliki da je to kod rimskih vlasti izazivalo ozbiljnu zabrinutost.

Treba zapaziti kako su se hrišćani sastajali zato da bi slavili Hrista i da bi Mu pevali - Njemu kao Bogu. Taj izraz "carmenque Christo quasi Deo" - pevali su himne Hristu kao Bogu - potvrđuje da Isus nije izmišljena figura, već stvarna osoba, budući da bi u tom slučaju bilo rečeno "Pevali su himne svome Bogu Hristu". Međutim, Plinije zna da je Hrist bio čovek, istorijska osoba, koga hrišćani slave kao svog Boga.

Ovaj Plinijev tekst je nemoguće osporiti, budući da ga spominje i sam Tertulijan u svom delu "Apologeticus", napisanom oko 197. god. Nikako se ne može ni tvrditi da spominjanje Hrista u tekstu nije rezultat ličnog Plinijevog istraživanja, tj. da on tek prenosi ono što je čuo od hrišćana ili "rekla kazala". Pliniju su hrišćani očigledno predstavljali velik problem u poslu, i on je sigurno bio dobro upoznat sa njihovim verovanjem i praksom. Plinije poput drugih rimskih pisaca, spominje Isusa sasvim normalno, kao nekog ko je bio i poznat i stvaran.

4) Celzo

Rimski filozof Celzo je takođe ostavio svedočanstvo o istorijskom Isusu. U drugom veku nove ere, uprkos svim zakonskim pritiscima i fizičkim progonima, hrišćanstvo se već toliko raširilo Rimskim carstvom, da ga se pokušavalo zaustaviti sa filozofskim obaranjem hrišćanskih učenja. Tu je prednjačio Celzo, čije argumente još i danas preuzimaju razno-razni kritici hrišćanstva. U svome delu "Logos alethes" (Istinska nauka), Celzo se trudio da Isusa opiše u što lošijem svetlu i negira njegovo mesijanstvo. Međutim, s time je samo ostavio vrlo dragocene podatke o istorijskom Isusu, čime je svojim ideološkim sledbenicima srušio koncepciju zagovaranja mitološkog Hrista.

Prema Celzovu pisanju Isus se rodio u siromašnoj jevrejskoj porodici. Majka mu je bila Marija, a otac Pantera. Zbog siromaštva je morao poći na rad u Egipat, gde je učio i magijske veštine. Nakon toga se vratio u Palestinu i objavio sebe kao Boga, Sina Božjeg i Mesiju. (Zvuči li vam ova priča poznato? Da, ovo još uvek puni trash tabloide.)

Dalje, u svom spisu, Celzo napada Isusa direktno, te mu se obraća: "Kakav Bog, kakav Sin Božji, kad ga otac nije mogao spasiti od kazne, a sam nije bio u stanju da je izbegne. Ne, tvoje rođenje, tvoja dela, tvoj život, pokazuju da si samo čovek!" Onda, Celzo nabraja jedanaest Isusovih apostola, te raspravlja o Isusovim čudima. On ih ne isključuje, ali ih tumači kao magijsku a ne kao Božju silu. Isus je čudotvorno lečio, umnožio hlebove, čak i dizao mrtve u život, ali, prema njemu, takva čudesna dela su činili i mnogi drugi.

Zanimljivo je da Celzo čak iznosi i neke Isusove telesne karakteristike, kakvih nigde ne nalazimo u Bibliji:

"Kad bi apsolutno bilo potrebno da se duh Božji utelovi u čovečje telo, onda bi za tu svrhu trebala poslužiti barem poznata ličnost, zdrav, lep, snažan, uticajan čovek koji ima melodičan glas i govorničku veštinu. Nemoguće je da se čovek koji je određen da utelovi božanske vrline i mudrost ne razlikuje od mnoštva svojim posebnim osobinama. A Isus je bio običan čovek kao i svi drugi: kao što vi tvrdite, bio je sitan rastom, neuglednom spoljašnošću i nije imao plemenitosti."

Celzo, takođe, potvrđuje da je Isus bio ubijen. On kaže da je Isus dozvolio da bude uhvaćen, odveden pred sud, ponižavan, ismejavan, bičevan od vojnika i na kraju osuđen na sramnu smrt na krstu.

Kasnije, kada je uvideo da ne uspeva obezvrediti hrišćansku veru u Isusa Hrista, Celzo menja taktiku, te od oštrog napadača i uvredljivog rugača postaje uglađeni diplomata, i piše:

"Neka niko ne misli da predlažem da hrišćani treba da budu prisiljavani da se odreknu svoje vere i da obmanjuju vlast prividnom verom i lažnim odstupanjem. Ljudi prožeti uzvišenom mišlju i težnjom da se približe Bogu sa kojim se osećaju srodni, dostojni su poštovanja."

Celzo nakon toga predlaže hrišćanima da budu pomirljivi, i prema rimskim bogovima i prema kultu cara. Celzo tako iznosi kompromisno rešenje da hrišćani spolja uzmu učešća u rimskim obredima i prinošenju žrtava, a da i dalje pored toga drže svoju veru, i da tako bude postignut mir.

Šta još dodati. Celzo je nastupao kao neprijatelj i "iz petnih žila" se trudio dokazati kako je hrišćanstvo jedna loša religija. Njegovo neprijateljstvo još jače utvrđuje argument o istorijskom Isusu, a pored toga potvrđuje i zapisana Evanđelja - tj. učenje Novog zaveta.

5) Josip Flavije

Josif Flavije je najpoznatiji Jevrejski istoričar. U svom delu "Jevrejske starine" (Antiquities 18,3) on piše o Jakovu, "bratu Isusovom", koji se zove "Hrist".

"U to vreme bio je Isus, mudar čovek, ako je uopšte ispravno da se nazove čovekom. Jer on je bio neko ko je činio iznenađujuće podvige... On je bio Hrist... pojavio se među njima živ, treći dan, kao što su Božiji proroci i prorekli, ovu i još deset hiljada predivnih stvari u vezi njega."

Jedna druga verzija teksta kaže:

"U ovo vreme postojao je jedan mudar čovek koji se zvao Isus. Njegovo ponašanje je bilo ispravno i bio je poznat po vrlinama. I mnogi ljudi među Judejima i među drugim nacijama su postali njegovi učenici. Pilat ga je osudio da bude raspet i da umre. Ali oni koji su postali njegovi učenici, nisu napustili njegovo učenje. Oni su objavili da se on pojavio među njima tri dana posle svog raspeća, i da je bio živ; prema njima on je verovatno bio Mesija, o kome su proroci pričali čuda."

Kritičari tvrde kako je malo verovatno da bi Flavije kao Jevrejin tako lepo pisao o Isusu, te da je neki revni hrišćanin prepravio izvorni tekst, i da sada zato postoje dve verzije istog odeljka. Kako god, ipak ostaje činjenica da Flavije u oba teksta spominje istorijskog Isusa - stvarnu osobu.

Na jednom drugom mestu Josif Flavije ponovo spominje Isusa: "Zato je (sveštenik Ana) sazvao Veliko veće i pred njega izveo Jakova, brata (Jevreji koriste naziv brat i za širu rodbinu) Isusova, koji je nazvan Hristom, kao i još neke druge koje je optužio za kršenje Zakona i dao ga osuditi na kamenovanje." Poznato je, da je Isus bio Jakovljev bratić , tako i ovaj Flavijev navod iznova dokazuje istorijskog Isusa.

Međutim, kritičari se trude da ovo ospore, te kažu da se u nastavku teksta spominje da je Veliki sveštenik kasnije postao Isus Damneus; tako da se gore citirani deo zapravo odnosi na tog Isusa Damneusa, dok se gornji dodatak "koji je nazvan Hristom" objašnjava kao kasnije ubacivanje nekog hrišćanina - prepisivača. Međutim, ovakva kritika je neodrživa jer hrišćanski pisac Origen već na početku trećeg veka na tri mesta citira tačno ovakav tekst, tj. "koji je nazvan Hristom", što je dokaz da se radi o originalnom tekstu.

Značajno je spomenuti i to da Josip Flavije spominje mnoge ličnosti iz tog vremena kao Pontija Pilata i Jovana Krstitelja, a ove dve osobe su blisko vezane za osobu Isusa Hrista, tako da ako su oni istorijske ličnosti mora da je to i Isus.

6) Vavilonski Talmud

Vavilonski Talmud (Sanhedrin 43a) potvrđuje Isusovo raspeće u veče na Pashu, i optužbe protiv Hrista da se bavio magijom i da je ohrabrivao Jevreje na otpadništvo. U izmenjenom obliku, u ovom spisu, data su i imena Isusovih učenika, spominje se i Isusov brat Jakov, spominju se čak i neki delovi iz Isusovog govora na gori.

Iz ovog istorijskog spisa kojeg su sastavili i strogo čuvali Jevreji, jasno se zaključuje da je Isus postojao, a pošto je to Jevrejski dokument, njegovi pisci ne gaje ni malo simpatija prema Isusu i hrišćanstvu. Sve nam to opet daje potvrdu da je Isus istorijska ličnost a ne mit, da je zaista živeo, učio, činio čuda i za Pashu bio razapet na krstu.

7) Lucijan iz Samosate

Lucijan iz Samosate je bio Grčki pisac drugog veka nove ere, koji je ostavio zapis (De morte Palegrini) da je Isus obožavan od strane hrišćana, da je uveo novo učenje i da je zbog toga bio razapet, da je Isusovo učenje podrazumevalo zajednicu vernika, da im je obraćenje bilo jako važno, kao i odricanje štovanja drugih bogova. Po Luciju, hrišćani su oni koji su živeli u skladu sa Isusovim učenjem, koji su verovali da su besmrtni, kao oni koji preziru smrt, spremni na samopredanje i odricanje od materijalnih dobara.

Još istorijskih izvora...

Spomenuli smo sedam najpoznatijih pisaca - istoričara starog sveta, ali postoje još mnogi drugi direktni ili indirektni pisani arheološki dokazi koji su ostavili tragove o istorijskom Isusu, kao, na primer:

Mara Bar-Serafion potvrđuje da se Isus smatrao mudrim i časnim čovekom, za koga su mnogi mislili da je kralj Izraela, da su ga Jevreji ubili, i da i dalje živi kroz učenje svojih sledbenika.

Talus Samarićanin je jedan od prvih pisaca koji je spomenuo Hrista, već oko 52. godine. Talus je komentarisao pomračenje sunca koje se dogodilo prilikom Hristovog raspinjanja na krst (Mt. 27:45).

Julije Afrikanac citira istoričara Talusa u jednoj svojoj diskusiji (Postojeći spisi, 18), o tami koja je usledila pri Hristovom raspeću.

Aleksamenov grafit - Na zidu starog Rima, blizu Palatinskog brda, pronađen jedan grafit - karikatura - koji datira od prvog do trećeg veka nove ere.

Ovu sliku je nacrtao jedan rimski vojnik da bi se podsmevao drugom vojniku po imenu Aleksamenos, a koji je bio hrišćanin. On je nacrtao raspetog čoveka na krstu sa magarećom glavom a ispod napisao na grčkom: "Aleksamenos slavi Boga".

Iako se na ovoj slici direktno ne spominje Isusovo ime, više je nego jasno da se ovde radi o njemu, jer već smo spominjali da istorijski zapisi iz tog vremena svedoče o tome da su hrišćani slavili Hrista kao Boga. Nema sumnje, da je upravo raspeti Isus predmet ruganja rimskog vojnika. Vojnik koji se podsmevao Aleksamenu zbog njegove vere u Isusa, nije ni slutio da je time ostavio trag o istorijskom Isusu (1. Kor. 1:18-25).

Zatim imamo pravo obilje gnostičkih spisa (Evanđelje istine, Jovanovi apokrifi, Tomino evanđelje, Rasprava o vaskrsenju, itd.) u kojima se spominje Isus Hrist kao istorijska osoba. U stvari, toliko toga ima da je moguće rekonstruisati Evanđelje samo iz svih tih ranih izvora.

Pa ipak, možda najveći dokaz da je Isus postajao jeste činjenica da su bukvalno na hiljade hrišćana - sledbenika Hristovog učenja - u prvom veku nove ere, uključujući 12 apostola, bili spremni da daju svoj život kao mučenici za Isusa Hrista. Ljudi će umreti za nešto za šta veruju da je istina, ali niko ne bi želeo da umre za nešto za šta zna da je laž - samo mitska figura.

Istorija toliko obiluje činjenicama koje idu u prilog postojanja istorijskog Hrista da danas više i nema ozbiljnog istoričara (akademika) koji bi se upustio negiranje njegovog postojanja.

Novi zavet

Dakle, može se zaključiti da postoji veoma mnogo dokaza o postojanju istorijskog Isusa Hrista i to iz pisanja koja su izašla iz pera nehrišćana, ali šta je sa spisima koji su načinili hrišćani prvog veka? Mogu li se oni uzeti kao validni dokaz?

Naravno, oni se moraju uzeti u obzir kao istorijski zapisi iz prvog veka: (a) zbog obilja pronađenih arheoloških nalaza (papirusa) i zbog (b) toga što datiraju mnogo ranije od drugih pronađenih antičkih literarnih dela. Vidi "Može li se verovati Bibliji?"

Uprkos ovome, česti stav skeptika jeste da je Novi zavet "falsifikat", da on "nije original", da je originalni tekst izgubljen, itd. Ovakve tvrdnje uopšte ne mogu opstati, kada se zna da je najstariji otkriveni prepis (papirus), jedan deo, Evanđelja po Jovanu koji je otkriven u egipatskoj pustinji, i koji datira s početka drugog veka. Kada se ovaj tekst uporedi sa (nekim kasnijim grčkim) tekstom koji danas imamo on ne odstupa ni jednom rečju od njega. Osnovano se može tvrditi da su prvi hrišćani veoma rano imali sve ove spise, i da je Novi zavet do današnjih dana sačuvan i očuvan.

Isus je ostavio jasne tragove u istoriji!

Uprkos svim činjenicama, neverovatno je da izvesni ateisti i skeptici i dalje žele da tvrde kako Isus nikada nije živeo, već da je on samo mitska figura koju je stvorila crkva, tj. zavera crkve. Ovo mišljenje se može multimedijalno videti u dokumentarnom filmu Zeitgeist, koji svoje dokaze u osporavanju istorijskog Hrista i autentičnosti Biblije crpi iz knjige "The Christ Conspiracy: The Greatest Story Ever Sold" od Acharya S. skeptika i zastupnika Nju Ejdž filozofije.

Iako se na tvrdnje Zeitgeist-a svaki ozbiljan akademski um može samo nasmejati, one umnogome prijaju onim umovima koji nisu skloni kritičkom razmišljanju i suviše lenji da bi i sami za sebe pronašli istinu.

"Biti hrišćanin znači: da ćeš biti okom kroz koje Bog gleda, da ćeš biti glas kroz koji Bog govori i da ćeš biti ruka kojom sam Bog pomaže."
- nepoznati

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 2112
Ukupno: 2498158
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/clanci/istorijski_isus.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.