Humor je i za svece
Ljudski je smejati se, šaliti se - biti veseo. Međutim, imaju li na to pravo i Božiji sveci, ili su se oni zbog plaćanja cene svoje svetosti morali odreći zadovoljstva smeha?
Zaista, ima li mesta smejanju u hrišćanstvu i onome što ga iz nas izmami - humoru? Ima li Bog smisao za humor?
Kao prvo definišimo našu reč uz malu pomoć rečnika, da bi bolje razumeli o čemu govorimo.
Reč humor rečnik stranih reči definiše kao: "1) Duhovitost, šala, nezlobno prikazivanje smešnoga, iznošenje događaja, ljudskih nedostataka i slabosti u neuvredljivom-komičnom, smešnom obliku; 2) duševno raspoloženje (obično u dobrom smislu)." (B. Klaić)
Ko je izmislio smeh?
Vedro raspoloženje ili "smisao za humor" je jedna od Božjih karakternih crta koja se u crkvi najčešće zaboravlja ili ignoriše, jer je to suviše neozbiljna tema za ozbiljnu teologiju.
Pošto je Bog je osoba koja je savršeno i večno "dobro raspoložena", puna radosti (Sof. 3:17, Jev. 1:9), i kao takva mora da poseduje i božanski smisao za humor. Sve dobre (pozitivne) emocije imaju svoj koren u božanskoj prirodi, a pošto humor izaziva dobre emocije u čoveku, onda on mora imati svoj koren u Božjoj prirodi.
U Prvoj Mojsijevoj (1. Moj. 1:26-27) čitamo kako je čovek stvoren prema liku Božjem. Ako čovek poseduje smisao za humor i sposobnost da se smeje, to samo znači da je ovo "nasledio" od svog "originala" - svoga Tvorca. Dakle, smisao za humor koji mi ljudi posedujemo je "nesavršena kopija" Božjeg smisla za humor. Naglašavam: "nesavršena". Čovekov pad u greh učinio je da mnoge odlike Božjeg karaktera u čoveku postanu manje sjajne i bleđe, jer ih je prekrila i razjela rđa greha.
Da li primećujete činjenicu da je stvorenje ispunjeno božanskim humorom. Pogledajte samo oblik, boje i ponašanje nekih životinja, zar neke od njih ne nalazite kao smešne? Šta osećate dok gledate zebru, žirafu, kljunara, kamilu, oblike i boje nekih riba, majmune? Ili, dok posmatrate malu decu u igri? Da li vas sve to ostavlja bez smeška?
"Ali...", reći ćete "...ima i surovih stvari u prirodi..." Da, ima, ali setite se - ovo je pali svet - koji poseduje samo senku od svoje originalne slave, na svom početku on nije tako izgledao. To samo može da znači da nije svaki humor dobar, tj. nevin. I humor može biti uprljan, egoistički, bahat, perverzan, obojen svim onim što leži u srcu jednog grešnog čoveka. Međutim, zar činjenica da postoji loš humor, ne znači da postoji i onaj dobar? Da li zato što postoji loš, hrišćani treba da se odreknu dobrog?
Jako je važno da razumemo istinu o ljudskoj grešnoj prirodi, jer je grešna priroda sklona da "proizvodi" grešan (loš) humor. Takođe, moramo prevazići kliše religioznosti koji oslikava Hrista i hrišćanstvo u nekakvom tajanstvenom sivilu, kao nešto veoma, veoma ozbiljno. Ovakav deformisani pogled se neminovno nametnuo kao nekakva mera svetosti. Čista je zabluda da svetost mora "baš tako" da izgleda.
Humor podrazumeva: ironiju, veselost, smeh, razigranost duha, pa čak i poniznost. Da, poniznost, jer ponosne, nadmene i iskompleksirane osobe nisu spremne zbijati šale na svoj račun. Razdragani karakter ne ide uz njihovo religiozno poimanje svetosti.
Isusova vedrina
Danas, kad nekome šaljemo smešne poruke e-mailom skloni smo da ih nakitimo tzv. smajlijima, jer želimo primaocu poruke reći: "Hej, nabaci osmeh, ovo je smešno".
Kada čitamo svoje Biblije mi skoro da ni ne primećujemo mesta koja su nabijena dozom humora. Stari manuskripti Svetih spisa nisu na sebi nosili smajlije, da bi čitaocima tj. prevodiocima skrenuli pažnju: "Ovo ovde je smešni deo". Međutim, humor je itekako prisutan u Bibliji, i to kroz upotrebu posebnih reči, ili opise nekih situacija.
Na primer, kada Isus kaže farisejima: "Vođe slepe koji oceđujete komarca a kamilu proždirete." (Mt. 23:24 EČ), ove reči su zasigurno izazvale buran smeh kod ljudi koji su to slušali. Isus je kroz sliku nabijenu humorom opisao stav fariseja, tj. njihovu selektivnost u držanju Mojsijevog zakona (Mt. 23:23).
Hrist je u svojim govorima često koristio ironiju, hiperbole i paradokse. Tako on kaže: "A što gledaš trun u oku brata svoga, a u svome oku grede ne primećuješ?" (Mt. 7:3 EČ). Može li se zamisliti ovakva situacija? Ona izgleda nemoguće, i zato je smešna, slušaoci su se svakako smejali na ovakve reči.
Na drugom mestu Isus pita svoje slušaoce: "Eda li se sveća užiže da se metne pod sud ili pod odar? A ne da se na svećnjak metne?" (Mk. 4:21 RDK) Zar ne mislite da je ovo smešno? Ako ne razumete, prevešću vam to u današnji kontekst: Možete li zamisliti čoveka koji svoju sobu osvetljava sa lusterom nameštenim ispod kreveta a ne na plafonu, gde obično biva? O tome je Isus govorio.
Isus je izgovorio priču o "ludom bogatašu" (Lk. 12:16-20) koju možemo svrstati u žanr tragičnih komedija. Čovek je radio na zgrtanju svog bogatstva, naporno je radio i odricao se svega i svačega, a onda kada je konačno pomislio kako će malo uživati u životu - on umre.
Isus je govorio o tome "kako slepac vodi slepce" (Mt. 15:14). Mislio je na religioznu kastu tog vremena i na njihove slepe sledbenike. Sama pomisao da slepac može biti vođa drugim slepcima je apsurdna, i zato je smešna.
U Marku 3:17, čitamo kako je Isus dvojici svojih učenika, Jakovu i Jovanu, dao pompezni nadimak "Sinovi groma". Ova dva učenika je izgleda krasila velika nepromišljenost, impulsivnost i spremnost na delovanje (vidi Lk. 9:52-54). Od njih se uvek mogao očekivati potez tipa: "ko grom iz vedra neba". U to vreme među Jevrejima je bila uobičajena praksa da ljudi imaju nadimke, koji su isticali njihov karakter ili vrline. Da li vidite ovde Isusov smisao za humor? Nadimak "Sinovi groma" bi možda dobro pristao nekom čoveku "kao od brda odvaljenom", nekakvom surovom rimskom legionaru, ali ne i ljudima koji slede Učitelja, koji propoveda o ljubavi i opraštanju.
U to vreme u Galileji pastiri (čobani) su bili meta na čiji račun su se zbijale razne šale, podsmevalo im se. Narod se smejao kada je slušao priču o pastiru koji ostavlja svojih 99 ovaca da bi tražio jednu izgubljenu. Rekli bi: "Ma, to može da uradi samo neki 'čobanin'." Međutim, na ovaj način Isus je samo još više naglasio Božju spremnost i "ludu ljubav" koju On ima za izgubljenim grešnikom.
Mnoge Isusove opaske su kod naroda izazivale smeh, dok je istovremeno naglašavao neku ključnu i duboku duhovnu istinu. (Pogledajte sami još neka mesta: Mt. 6:2, Mt. 6:5, Mt. 6:16, Mt. 11:16-19, Mt. 19:24, Mt. 23:25, Mt. 23:27, Lk. 18:2-5, Lk. 9:60.)
Međutim, dok čitamo Bibliju, ovakve stvari nam uglavnom promaknu, jer smo skloni da čitamo Pismo kroz naše "crno-bele religiozne naočare", i tako bivamo uskraćeni živosti i vedrine koja se nalazi u Pismu.
Lek za dušu
Čovek koji je doživeo opraštajuću Božju milost i koji u sebi nosi svežinu deteta (Mt. 18:3), uvek je spreman da pokaže radost i njen nusproizvod: osmeh. On je brz da u drugima uvek vidi ono dobro, ono najbolje. On je pun nade za sutrašnjicu, svestan šta on predstavlja u Božjim očima, i uvek je spreman da ponese tuđe breme.
Dakle, ako vas je Bog obdario smislom za humor, onda mu i zahvalite na tome. Koristite to kao i sve druge Božje darove: "u svakoj čistoti i svetosti". Razveselite one u Hristovom Telu koji su skloni da gube svoju radost, i svoje vedro raspoloženje, jer: "Srce veselo pomaže kao lek, a duh žalostan suši kosti." (Pri. 17:22).
