Naslovna » U Hristu » Članci » ....

Šta je hrišćanin

Walderman Sardaczuk

Internacionalna mišljenja

Ovo nije šala "East Fresian", nego se to zaista desilo u gradu East Fresianu. Prekjuče sam nekolicini ljudi postavio pitanje: "Šta je to hrišćanin?"

Dva mladića su se zbunila, svaki je rekao da onaj drugi odgovori. Iako su završili časove veronauke prethodne godine, morali su priznati da ne znaju.

Jedna žena iz istog grada je iskreno odgovorila: "Idem u crkvu svake nedelje, pevam čak i u horu ali, moram priznati, ne znam!"

Zapanjen sam pitao: "Zar vam vaš pastir to nikada nije objasnio?"

"Ne, nikada", odgovorila je ona.

Postao sam malo ličniji: "Da li ste vi hrišćanka?"

Ne, odgovorila je ona. Ne hoteći suviše da me razočara, dodala je brzo: "Mislim da to ima neke veze s molitvom."

"Da li ima odgovora na molitve?" nastavio sam dalje.

"Ponekad da, ponekad ne", bilo je sve što je ona znala.

Dosta poučan razgovor?

Dobio sam i druge odgovore. Većina od njih su bile nejasne izjave poput: "Biti hrišćanin je živeti po Propovedi na gori", ili "Držati se deset zapovesti", ili "Činiti dobro."

Da li su ljudi Trećeg sveta obrazovani više nego mi? U Africi i Južnoj Americi odgovori su bili jasniji. Imao sam jedno ohrabrujuće iskustvo u Keniji, sasvim blizu granice sa Ugandom. Jedan moj prijatelj baš je završio raspodelu pomoćnih sredstava u Ugandi. Veoma gladni, uputili smo se najbližem restoranu. Konobar je bio živahan mladić crne puti. Njegovo posluživanje je bilo izvrsno i bili smo zadivljeni njime. Pred polazak sam ga upitao: "Da li si ti hrišćanin?"

"Zasigurno jesam!" rekao je blistavih očiju. "Isus je moj Gospod!"

"Pripadaš li nekoj crkvi?" raspitivao sam se.

"Da!" rekao je, imenujući lokalnu crkvu gde je bio kršten i postao njen član.

Usred restorana ispružio sam ruke i zagrlio ga. Radovali smo se zajedno s našim novim bratom u Hristu. Imao sam slična iskustva širom celog sveta. U Brazilu sam skoro postao stručnjak u intervjuisanju taksista. Kao po pravilu primao sam jasne odgovore sa da ili ne, propraćene određenim razlogom. Dok sam leteo avionom na liniji Kanada - SAD, zapitao sam stjuardesu da li je bila hrišćanka. "Bila sam katolkinja" objašnjavala je, "zatim sam se obratila. Sada sam dete Božje i ispunjena sam Svetim Duhom!" Veselim glasom pozvala je svoju koleginicu da nam se pridruži, predstavljajući me kao svog novog brata u Gospodu. "Šteta što nemamo mesta gde bismo mogli otići i moliti se zajedno", rekla je. Ispostavilo se da je imala još jednu koleginicu koja je bila hrišćanka, ali koja još nije bila krštena u Duhu, i ona je želela da se molimo za nju. Šaljivo je dodala: "Možda smo bliži nebu ovde gore u oblacima!"

Ali, da se vratimo u Evropu.

Moram vam reći nešto što mi se desilo u Berlinu. Bio sam tamo s grupom mladih hrišćana i držali smo službu na ulici. Ljudi su se zaustavili kada su nas videli. Neki su slušali, a drugi su se smejali.

Dok sam govorio o Isusu, jedan čovek je neprestano upadao: "Ućuti već jednom o tvom starom Bogu!" vikao je. "On čak ni ne postoji! Biblija je samo knjiga bajki. Isus nikad nije živeo, a što se popova tiče, za vešanje su svi, kažem ja!"

Ako postoji nešto što zaista ne volim, to je kada dva čoveka pokušavaju da govore u isto vreme. Stoga sam otišao do njega, rukovao se s njim i rekao mu: "Tako mi je drago što sam mogao da susretnem pravog bezbožnika usred samog Berlina!"

Skoro skačući prema mom vratu, zaurlao je: "Kakva uvreda! Uveren sam da sam bolji hrišćanin od tebe!"

Nije mi preostalo ništa drugo nego da mu objasnim nešto. "Oprostite što se smejem, ali vi ste mi maločas rekli da nema Boga, da Isus nikada nije ni živeo, daje Biblija knjiga bajki i da su popovi varalice. To je vaše ubeđenje, ipak vi verujete da ste dobar hrišćanin!" Još jedan krivo informisan sveznalica!!!

Ono što ne znači biti hrišćanin

1. Činiti dobro

Moj prijatelj u Berlinu je mislio da je činiti dobro isto što i biti hrišćanin. Ali on je grešio. Činjenje dobrih stvari - šta god to značilo - neće te načiniti hrišćaninom. Humanisti, komunisti, ateisti i drugi slični tipovi su često veoma marljivi u odnosu na socijalne odgovornosti, pravdu i brigu za potrebe. Ovo plemenito ophođenje je za pohvalu, sve dok su dobra dela učinjena nesebično. Ali to ne čini ove ljude hrišćanima; dakako, oni bi bili veoma gnevni kada bismo ih opisali kao takve!

2. Molitva

Neki prijatelji i ja smo bili u autobusu iz Amana za Damask. Kad smo stali radi odmora zapazio sam dva čoveka koji su stajali na autobuskoj stanici kako su otvorili kartonsku kutiju i prostrli ćilim. Kleknuvši, oni su se povili zalazećem suncu i molili se. Na sreću, bio sam informisan, inače bi ih verovatno pozdravio kao hrišćanin i pridružio im se u molitvi. Najverovatnije bih upao u nevolje, jer su ovi ljudi bili predani muslimani, ne baš blagonaklonog raspoloženja prema hrišćanima.

Stotine miliona ljudi se moli redovno i revnosno, pod ogromnim fizičkim naporom i patnjom, glađu i bolom, meditacijom i velikom žrtvom. Ovo bi zaista mogao biti dokaz ispod nivoa o postojanju Božjem i Njegovoj čežnji da ima zajedništvo sa nama. Ali ni to ne čini ljude hrišćanima. U civilizovanim narodima širom celog sveta ljudi se mole bogovima, statuama i demonima; u takozvanim primitivnim religijama opet obožavaju duhove, pretke i idole. U svakoj osobi je prisutna želja za obavezivanjem, pomirenjem i obožavanjem "više sile". Zaista je zapanjujuće kako su tobože moderni, obrazovani, prosvećeni i obezbeđeni ljudi današnjice prepuni strahova, oslanjaju se na glupe, beživotne vražbine očekujući pomoć od njih. I oni to nazivaju molitvom!

Činjenica da ljudi, kada su u potrebi ili životnoj opasnosti, zazivaju Boga, svece, đavole ili njihove majke za pomoć, ukazuje na podsvesnu svest o Božjem postojanju. Ali kada stvari ispadnu dobro, oni uzdahnu s olakšanjem i kažu: "Uspeo sam ponovo!" I zahvaljuju za to svojim srećnim zvezdama.

Čak ni molitva upućena Bogu, Isusu, Mariji ili svim svecima, poneki put i mogućnost dobijanja odgovora na nju, ne čini još uvek bilo koga hrišćaninom. U krajnjem slučaju, to pokazuje samo da Bog u svojoj milosti, strpljenju i ljubavi uvek želi da nam pomogne.

Puno ljudi ne shvata ovo i izostavlja da se okrene k Njemu. Pa ipak, iako je molitva bitan preduslov za postajanje hrišćaninom i važna aktivnost kada to već jesi, ona te sama po sebi nikada neće načiniti hrišćaninom, jedna lasta ne čini proleće. Više o molitvi malo kasnije.

3. Odlazak u crkvu

Niko neće protivrečiti mojoj tvrdnji da odlazak u crkvu nije isto što i biti hrišćanin. Često čujem ljude kako protestuju: "Onima koji trče u crkvu ona je najviše i potrebna, a oni su obično najgori!" Znači, odlazak u crkvu, bez obzira koji, neće te načiniti hrišćaninom. Ali s druge strane, odlazak u ispravnu crkvu (koja propoveda celu Bibliju i živi po njoj) pomoći će ti da postaneš hrišćanin.

4. Krštenje

Krštenje koje se po običaju čini nad bebama i mlađom decom u našim tradicionalnim crkvama za Bibliju je strano i kroz vekove se pokazalo krajnje ne delotvornim. Nema ni jedne druge organizacije na svetu koja prima za članove bebe vodeći ih kao stalne članove koji plaćaju za doživotno članstvo, a da im se za uzvrat ništa drugo ne pruži osim crkve! Od generacije do generacije crkva nastavlja ovaj veliki privid, čiji će rezultati biti vidljivi u ovom životu a takođe i u sledećem (posle smrti). Krštenje beba nije dovoljno da bi ljudi dosegli nebo, i u mogućnosti smo da vidimo ovde i sada da li životi postaju promenjeni, ili neznabošci postaju hrišćanima jednostavno kroz takozvani obred "sakramenta".

A istina je da u stvari propisani metodi krštenja male dece stoje nasuprot predočenoj delotvornosti, nisu biblijski, niti su dobri, niti korisni. Oni se, može se reći, graniče sa magijom. Sakrament odrešen crkvom je sveti čin pri čemu se milost dodeljuje kandidatu bez njegovog stvarnog sudelovanja u tome. Ova definicija bi bila verovatno odbačena od većine teologa, ali to je u stvari ono što oni time obećavaju svom stadu.

Beba koju krste ne može još da veruje, što znači da kandidat ne veruje, jer nije još u poziciji da sumnja ili veruje. Crkva ipak osigurava dete za oproštaj svih greha kroz krštenje. Na početku trećeg veka skovan je izraz "izvorni greh". "Izvorni greh" je pogrešan konj, pogrešnim sedlom osedlan, takozvanim krštenjem beba. Krštenjem beba je trebalo da se očisti taj "izvorni greh". Ali Biblija kaže u Jezekilju 18:20: "Duša koja zgreši to je ona koja će umreti. Sin neće nositi bezakonja oca svoga, i otac neće nositi bezakonja sina svoga. Na pravedniku će biti pravda njegova, a na bezdušniku bezdušnost njegova."

Niko ne nasleđuje grehe svojih roditelja, i Bog ne kažnjava decu za krivicu svojih očeva. (Sasvim je druga stvar kada osoba mnogo lakše upada u određeni greh zbog nasleđene sklonosti ka tome.) Isto tako, niko ne može biti oslobođen greha i krivice samo kroz jednostavno poškropljenje vodom izgovarajući prave reči, pogotovo kad i nije u poziciji da to sam definiše.

Druga stvar u vezi sa sakramentom je da suviše često baš sveštenici, pastiri i drugi čine to bez dostojanstva. Mnogi od samih ovih služitelja su nevernici, koji žive nemoralnim životom, i neki koji često bivaju odstranjeni iz službe. Ipak crkva istrajava u svojoj tvrdnji da su sakramenti delotvorni, i da njihova valjanost nema nikakve veze s verom sveštenika ili episkopa koji im služi. Nemojmo pri tom zaboraviti definiciju sakramenta: Sveti čin koji dodeljuje milost bez kandidatove saradnje. Kako smo već videli, to je u celosti nebiblijski. I ne samo to, to je jedan koban i opasan privid, jer pruža ljudima lažnu nadu u pogledu večnog života.

Ukratko

Niko ne postaje hrišćaninom kroz pohađanje crkve, kroz dobra dela, molitvu ili krštenje, pa čak ni kroz tradicionalnu veru naše tradicionalne crkve. Mnogi ljudi misle da je dovoljno verovati u Boga i prihvatiti hrišćanske vrline - ljubav, mir, nadu, crkvene praznike, i neke zamisli po sopstvenom nahođenju. Koliko li samo možeš pogrešiti u tome! Đavo takođe veruje u Boga (Jakov 2:19), ali on može biti sve samo ne hrišćanin! Zašto bi jednostavno verovanje u postojanje Boga načinilo bilo koga hrišćaninom?

S druge strane, istinsko verovanje zapravo ima presudnu važnost kada bilo ko postaje hrišćanin. I s ovom mišlju došao sam do pozitivnog odgovora na moje pitanje.

Šta je hrišćanin?

Biti hrišćanin neizostavno ima neke veze sa Isusom Hristom!

Ime "hrišćanin" je zaživelo izvan Izraela, u Antiohiji, u Siriji. Isusovi učenici koji su bili u Izraelu proganjani zbog njihove vere, pobegli su tamo. I kako su to činili svuda i po drugim mestima, i tamo su govorili ljudima o svojoj veri i svome Gospodu. Ovde su propovedali jevanđelje (dobru vest) Isusa Hrista, pogotovo Grcima, koji su ih predano slušali, poverovali poruci i postali obraćeni. Zasnovali su crkvu gde su redovito bili podučavani Reči Božjoj. Svakodnevni život ovih vernika je bio toliko snažno pod uticajem jevanđelja da su mislili, govorili i ponašali se drugačije od drugih. Njihov ceo život je u stvari bio toliko promenjen da su im i susedi bili zapanjeni. Ljudi su posvuda govorili o novoj religioznoj grudi, i uskoro je otkriveno ime - verovatno s namerom uvrede - "hrišćani". Malo su znali o tome da će ovo ime označiti zapravo svetsku istoriju!

Ime "hrišćanin" je verovatno nastalo ovako: ljudi su stajali u grupici pričajući o isusovcima.

"Jesi li čuo ovo poslednje?" upitao je čovek. "Potpuno oduzet čovek je unesen u onu kuću preko, pre neki dan. Posle nekog vremena čuli smo ljude kako kliču: 'Aleluja', i 'Slava neka je Gospodu Isusu!' Mora da je bio moćan prizor. Malo kasnije sam taj čovek je istrčao ili bolje rečeno iskočio iz kuće, slaveći Boga bučnim glasom!"

"Gde? Kada? Kako se to desilo? Jesi li ti to sam video?" drugi su želeli znati.

Jedan drugi čovek se priključio uzbuđeno: "To nije sve što se desilo! Ja imam suseda koji je bio potpuno slep i otišao je do..."

"Do koga?" neko je prekinuo nestrpljivo.

"O, ne znam baš tačno, ali u svakom slučaju on sada vidi jasno i sve o čemu govori je ovaj Isus Hrist! Ali dosta o ovom.

Stvar je u tome da je prestao da odlazi u naše hramove! Naziva bogove mrtvim idolima, ne pije više i odbija da poseti divne sveštenice."

Ovo je već bilo previše za neke od slušalaca. "Gde su se, za ime sveta, takve stvari desile? Ja to moram sam da vidim!"

"Pa, sve se to dešava tamo gde su znaš, oni... oni... šta li su oni? Pa, oni... "hristiani = hrišćani" izgovorio je prvi čovek. Zapamtimo ovo. Ime "hristian" potiče od "Hrist". Hrišćani su bili ljudi koji su verovali u Isusa Hrista i koji su živeli tako da su savremenici videli njihovu istovetnost sa Gospodom.

Ako zainteresovani čitalac još nije razmotrio Novi zavet, verovatno će od ovog trenutka to i da učini.

Novi zavet je drugi deo Biblije, koji sadrži događaje iz Isusovog života i priče o Njegovom delovanju i delovanju njegovih učenika. U Delima apostolskim 2:19-26 možemo pročitati izveštaj koji sam maločas prepričao.

Hrišćani su ljudi koji žive pod autoritetom Isusa Hrista. Oni pripadaju Isusu, koji vlada njihovim životima. Oni su spremni i voljni da žive konstantno za Isusa, prema učenjima Biblije i ako je potrebno, da umru za Njega.

Šta to čujem da govoriš? Sumnjaš da zaista takvi ljudi postoje i da ih je, ako postoje, samo nekoliko i predaleko. Zašto ne bi i ti sam postao hrišćanin? Uskoro bi otkrio da postoji jako puno ljudi što uzimaju svoju veru ozbiljno!

Zbog čega bi trebalo da postanem hrišćanin?

Da li je to pitanje koje postavljaš? Zbog čega biti hrišćanin ako je to tako zamorno, zašto da gubiš svoju nezavisnost? Zašto biti hrišćanin ako stalno moraš da pitaš Gospoda šta možeš a šta ne možeš? Zbog čega bi, za ime sveta, bilo ko hteo da zavisi od nekog drugog?

Dobra pitanja! Da odgovorim na ovo, jednim drugim iskustvom iz Berlina.

Bili smo tamo radi posebnog jevanđeoskog zbivanja. Jedno veče, posle šatorske službe, prišao je jedan radoznali Berlinac.

"Kakav je ovaj šator? Pivničarski šator, pa je već zatvoren? Ili je to možda cirkus?" želeo je znati.

"Ne" objasnio sam, "to je šator misije i imamo službe ovde svako veče!"

Zabacio je svoju glavu i glasno se nasmejao. "Šta?! Pa, niko više ne veruje u starog dobrog Boga!"

"Ja verujem, za sada!" odgovorih.

Uzrujao se. "Ućuti ti o svom Bogu," rugao se. "On čak ni ne postoji, a i da postoji mene ne bi zanimao!"

"Drugar," prekinuo sam ga najedanput, "voliš li da slušaš događaje? Ja ti mogu ispričati jedan!"

"Važi, navali" reče on.

"Pretpostavimo dasi krenuo u šetnju u blizini jezera," počeo sam. "Najedanput čuješ da neko zaziva upomoć. Ceneći te po stasu, ti si osoba koja se ne bi puno dvoumila pre nego što će skočiti u jezero da spase davljenika. Ali dok go činiš oklizneš se i povrediš se veoma ozbiljno. Skupivši svu svoju snagu, izvlačiš ga iz vode spasavajući mu život." Moj prijatelj je sada slušao pažljivo. Nastavio sam. "Rizikovao si svoj život da bi spasao ovog čoveka od davljenja. Ali šta on radi? Ustaje, istresa vodu i alge sa svoje odeće i odlazi.

Ni reči zahvalnosti! Čak se ni ne osrvće! Šta bi ti pomislio o takvoj osobi?" "Čoveče, pa to je svinja!" vikao je. "Pa ti si ta svinja!" odgovorio sam tiho. Dobro, nije me zadavio, tako da sam mu objasnio. "Tvoja reakcija je bila ispravna! Bilo ko, ko bi se na takav način poneo prema osobi koja mu je spasla život, gori je od svinje. Ali šta je s tobom? Šta si onomad rekao o Isusu? Kako se ti odnosiš prema Njemu? On je u stvari dao svoj život da bi nas spasao od propasti i večne osude. On je prošao kroz sramnu i mukotrpnu smrt na krstu da mi ne bismo morali da odemo u pakao!" Nije me prekidao te sam nastavio. "Isusova leđa su bila izbrazdana užasnim bičevanjem. Glava mu je bila izbodena trnovitom krunom - to mora da je bilo neizrecivo bolno. Ali ono najgore je tek trebalo da dođe!

Vojnici su stavili težak, hrapav krst na Njegova razderana, iskrvavljena leđa. Po užasnoj popodnevnoj vrelini oni su ga pljuvali, rugali mu se i zlostavljali ga, nateravši ga da nosi krst do vrha Golgote. Kada su stigli tamo, raskidali su mu odeću s leđa razapevši ga na tu rimsku spravu za mučenje. Snažnim udarcima čekića proboli su ogromnim ekserima Njegove ruke i noge. Nije čak ni moguće zamisliti taj bol koji je podnosio dok su podizali krst, zabivši ga u zemlju. Isus je bio nedužan, čak ni njegovi najgori neprijatelji nisu mogli da mu nađu krivicu. Ali On je preuzeo našu kaznu i umro da bi nas spasao - tebe i mene - od propasti!"

Moj prijatelj je stajao u tišini, posramljen. Od nepromišljene pričalice, postao je zainteresovan slušalac.

Potražite bilo koji zapis o razapeću u Mateju, Marku, Luki ili Jovanu! I onda se zapitajte ponovo:

Zbog čega bi trebalo da budem hrišćanin? Moj odgovor je: Ja sam hrišćanin iz zahvalnosti prema onome koji mi je spasao život. Isus je umro za mene, a ja živim za Njega. Zahvalnost Isusu znači prihvatanje Njegovog spasenja i življenje za Njega. Ali ovo je samo jedna strana tog odgovora. Posle svoje sramotne smrti Isus nije ostao u grobu. Iako je ulaz u grobnicu bio preprečen masivnim kamenom, što je bio zapečaćen rimskim pečatom i čuvan čitavom trupom vojnika, Isus je vaskrsnuo iz mrtvih tri dana kasnije kroz Njegovog Oca.

Hrist je zaista bio živ! Rimski stražari su bili zbunjeni. Oni što ožalošćeni gubitkom nisu računali na vaskrsenje imali su prilike da ga vide. Četrdeset dana Isus se pojavljivao svojim učenicima. On se čak pojavio pred 500 ljudi jednom prilikom. Dokaz je bio siguran - On je živ! Njegova pojavljivanja nisu bila samo kratka posećivanja; On im je došao kroz zatvorena vrata, razgovarao sa njima, pokazao im svoje rane, čak je Tomi pružio priliku da stavi svoju ruku u ranu na Njegovom boku. Sa drugima bi, pak, lomio hleb i jeo pečenu ribu. Pridružio se i dvojici prijatelja dok su putovali iz jednog grada u drugi, pričajući s njima tokom celog puta. Istina je - da je Isus vaskrsnuo iz mrtvih! On je Gospodar nad smrću, jer je jači od sile smrti. On je Gospod nad svim stvarima!

Zbog čega bi ja trebalo da budem hrišćanin? Isus, Gospodar nad životom i smrću, želi da živim u zajedništvu sa Njim. Možemo da postanemo Njegovi prijatelji ako položimo svoje poverenje u Njega. Sva moć na nebesima i zemlji je data Njemu kroz Njegovog Oca, i On koristi tu silu da zaštiti, blagoslovi i ohrabri svoje sledbenike. Prijateljstvo s Isusom znači imati nekog pored sebe ko nas u ljubavi i sili zastupa pred svojim Ocem.

Ne bismo nikada trebali prikrivati činjenicu da je svaka osoba bez Hrista u svom životu večno izgubljena! Pakao nije samo psihološki trik za plašenje male dece, niti je to izum ljudi ili crkve (mnogi teolozi u stvari poriču stvarnost večne propasti jer ne mogu to da usklade sa shvatanjem Boga koji jeste ljubav).

Ali bilo ko, ko i malo razmisli, mora shvatiti koliko je Bog zaista mnogo patio zbog naših greha. Zar nije greh taj koji uništava život? Nije li Bog učinio sve što je bio u mogućnosti da bi nas spasao od greha? Zar nam nije ponudio oproštenje u Hristu? Zar nije Isus odabrao da podnese patnje agonije večne propasti da bi osigurao naše spasenje?

Niko nije ikada govorio o paklu tako dramatično kao što je to Isus činio. Niko nam nije ikada govorio toliko istrajno da primimo život ulaskom kroz uska vrata preko pokajanja, jer ne postoji drugi put za spasenje. Isus je otišao toliko daleko rekavši da je bolje otići u nebo bez jednog oka ili ruke nego otići u pakao i biti izgubljen za čitavu večnost. Drugi razlog zbog kojeg jesam hrišćanin je što me je Isus spasao od večnog pakla i propasti.

Kako da postanem hrišćanin?

Ovo važno pitanje proističe iz svega onoga što smo do sada rekli.

Da navedemo jedan raniji događaj, Duhove, kako je i zabeleženo u Delima apostolskim, 2. poglavlje. Hiljade ljudi se skupilo i postalo svedokom izlivanja Svetog Duha. Oni su videli učenike ispunjene Duhom i čuli ih kako su slavili Boga na jezicima koje nikada nisu učili. Posmatrači, koji su pristigli u Jerusalim iz petnaest različitih zemalja, posmatrali su sve ovo zapanjeni kako ovi neobrazovani ljudi slave Boga i mole se na njihovom maternjem jeziku!

Na kraju, Petar propoveda silovitu poruku, objašnjavajući da je Isus vaskrsnuo iz mrtvih. "On je živ! Mi smo ga videli i dotaknuli!" govori on.

Kako reaguje njegova publika?

Neki su se poneli arogantno: "Ovo nije za nas, hajdemo kući!" mrmljali su, ne prepoznavši da je ovo čas Božje posete. Drugi su, pak, videli svoju mogućnost u ovome i zbunjeno upitali: "Šta sad da činimo?"

A Petar odgovara: "Pokajte se!" (Budite obnovljeni u svojim umovima, priznajte svoj greh i tražite oproštenje!)

"Krstite se!"

"Primite Svetog Duha!"

Rimokatolička crkva veruje da je Petar bio prvi papa. Ovo nije tema o kojoj baš diskutujemo, ali ako razmotrimo koliko su mnogi od tobožnjih Petrovih naslednika živeli ne biblijski i nehrišćanski, moći ćemo opet ponoviti daje Hristov zastupnik na zemlji - Sveti Duh - koji se i te kako razlikuje od svih ljudskih takozvanih "zastupnika"!

Pun Svetog Duha, Petar objašnjava način obraćenja za sve ljude, bilo gde da su:

1. Pokajanje (promena pravca)
2. Vera (obavezivanje)
3. Krštenje (zavet vernosti).

Ovo su tri koraka koja treba učiniti da bi Božja milost mogla biti delotvorna u našim životima. Isus je takođe sve to sumirao u Marku 16:16 ovako: "Ko poveruje i krsti se - biće spasen..."

Malo kasnije, Petar je bio zadivljen kada je video strance, takozvane neznabošce kako primaju Božju milost kao što su i on sam i drugi sa njim učinili. Ovi ljudi u Cezareji su iskusili Boga kao i mi u početku, odgovorio je on svojim ljudima u povratku kući (Dela 11:15. Molim vas pročitajte i Dela 10:34-40; Dela 3:19-20).

I Pavle, kasniji apostol Isusa Hrista, propovedao je istu poruku celom svetu: "...Bog sada nalaže ljudima da se svi svuda pokaju" (Dela 17:30).

Uskoro posle ovoga su zabeleženi život i učenje Isusa i njegovih učenika. U Jevrejima 6 možemo pročitati da su sledeći osnovni elementi neophodni u postajanju hrišćaninom: pokajanje od mrtvih dela; vera u Boga; krštenje. Uz to pisac još spominje polaganje ruku, doktrinu vaskrsenja i večni sud.

Ukratko

Koraci u postajanju hrišćaninom su sledeći: Pojedinac dolazi lično k Bogu verujući da on postoji. Pokaje se zbog svog prošlog života - greha, nečistoće, bezakonja i prestupa - i moli Božji oproštaj i milosrđe. On predaje svoj život Isusu Hristu.

Da li si spreman da izabereš?

Šta te sprečava da načiniš ove korake? Da li si spreman da postaneš hrišćanin? Ako jesi, možda će sledeće da ti bude od pomoći:

1. Primi savet apostola Jovana, Isusovog učenika. U Prvoj Jovanovoj poslanici 1:9 on kaže: "Ako ispovedamo svoje grehe, on je veran i pravedan - da nam oprosti grehe i očisti nas od svake nepravednosti." Sprovedi ovo u delo. Nađi mesto za molitvu gde nećeš biti ometan. Moli se Bogu; razgovaraj s Njim prirodno iz dubine svog srca. Isusu Hristu, Božjem Sinu, data je sva moć i vlast kroz Njegovog Oca (Matej 28:18).

Možeš da mu se obratiš s poverenjem i dubokim poštovanjem, možda na svojim kolenima. Možda će ti to pomoći u molitvi, nešto poput ove:

"Gospode Isuse Hriste, dolazim k tebi..." (Ako imaš bilo kakve sumnje u Njegovo postojanje, reci mu to moleći ga da ti se otkrije.)..." oslanjajući se na Tvoju reč. Molim te oprosti mi moje grehe..." (Imenuj sve tebi poznate grehe u mislima, rečima ili delima.)... oprosti mi za život bez Tebe. U Tvom imenu ja se odričem greha i sotonine sile u mom životu. Oslobodi me i očisti me kroz Tvoju dragocenu krv koja je bila prolivena na krstu radi mene. Molim te daj mi Svetog Duha da on živi u mom srcu. Ja polažem sebe pod Tvoju vlast. Želim da živim za Tebe, i da Te sledim i služim u poslušnosti. Gospode Isuse, hvala Ti što si me izmirio sa Tvojim Ocem. Hvala Ti što mogu imati zajedništvo sa Njim kroz Tvoju smrt i vaskrsnuće. Gospode, verujem ti. Amin!"

Sada pročitaj 1. Jovanovu poslanicu (1. Jovanova 1:5-9). I veruj zapisanom obećanju Božjem da su svi koji priznaju svoje grehe istog časa očišćeni od sve nepravednosti da im je sve oprošteno. Po Bibliji, sada imaš pravo da se nazoveš detetom Božjim. Imaš obećanje da pri-padaš Bogu i Njegovoj porodici (Jovan 1:11-14; 1. Petrova 1:23; 1. Jovanova 3:1-2). Sada možeš da nazoveš sebe hrišćaninom jer pripadaš Hristu.

2. Posle ovog ličnog, privatnog iskustva sa Gospodom trebalo bi da kažeš nekoj drugoj osobi da si postao hrišćanin. Zahvaljujući tome to ćeš moći da učini odmah bez stida.

Ako postoje neki odnosi koji treba da se iscele - ako treba da tražiš oproštaj, izmiriš dug bilo kome, ili si pogrešio protiv drugog - sada je vreme da to dovedeš u red. Dok to činiš, priznaj svoj novi život u Hristu.

3. Krsti se. Ovaj korak može biti malo teži nego drugi, pošto će to uključiti pronalazak hrišćana koji veruju i primenjuju Bibliju u celosti.

Naglasak je na tome da bude biblijska! Nažalost, mnoge crkve odbacuju razna biblijska učenja, kao na primer: učeništvo, misije, krštenje, silu i darove Svetog Duha (isceljenje, proroštva, delovanje čuda i tako dalje, kako je navedeno u 1. Korinćanima 12-14). Nemojte biti prevareni! Stvari koje je Isus činio dok je bio na zemlji mogu se iskusiti i danas. Božji život i sila su neograničeni, isti su i danas kao što su oduvek bili (Jovan 14:12). Njegovo vreme je već skoro isteklo i njegova rečenica će uskoro biti završena (Luka 10:18; Otkrivenje 12:20).

Svakodnevni život hrišćanina

Kakve li radosti kada se beba rodi! Kakvog li veselja, slavlja i uzbuđenja! I zar nije više nego istinito kada se neko rodi u kraljevstvu Božjem i prima život večni?

Ali novorođena beba je ponekad izložena opasnosti, ona mora rasti i razvijati se, biti negovana i zbrinuta. I koliko li je samo važno da novi hrišćanin bude svestan duhovnih uslova za rast, koji će ga osposobiti da postane jak, zreo i nepokolebljiv - i u dobra i u loša vremena - da bi stigao do cilja. Ali pri tom Isus nam nije obećao udobno putovanje. I uz to, imamo Njegovu jasnu naredbu da ponesemo dobru vest jevanđelja svim ljudima, posvuda: "Zato idite i načinite sve narode mojim učenicima... učeći ih da drže sve što sam vam naložio;" (Matej 28:19-20).

Evo pet osnovnih praktičnih predloga za svakodnevni hrišćanski život:

1. Božja reč (Biblija)

Čitaj Božju reč svaki dan kao hranu za tvog "unutarnjeg čoveka". Biblija nam daje upute, opomene, ohrabrenja, ispravke, utehu i perspektivu. Svetski bestseler (tj. najtraženija knjiga) je Božje "pismo ljubavi" celom čovečanstvu!

Iako je pisana za ceo svet, bićeš iznenađen koliko ti Bog njome lično govori!

2. Molitva

Molitva nije recitovanje malih ljupkih izreka. Molitva je razgovor s Bogom i osluškivanje onoga što on ima da kaže. Razgovaraj sa Njim kad god želiš, kad god se pojavi potreba Izlij svoje srce Njemu, slavi ga, pevaj mu, iznesi mu svoje molbe. I nauči da slušaš Njegov glas u svom srcu.

3. Zajedništvo

Porodica Božja (crkva) štiti nas od duhovnog izopačavanja. Odlazak u crkvu više nije samo dosadna obaveza, već radosna prilika kada se susrećemo s Bogom i Njegovim narodom. I dok hrišćani tako slave i služe zajedno, oni mogu da iskuse istinsko zajedništvo i pomoć od Boga dopunjavajući se međusobno u raznovrsnim crkvenim službama.

4. Uključenost u rad

Uključi se! S talentom i sposobnostima koje ti je Bog dao doprinesi izražavanju života jevanđelja u tvom susedstvu, na poslu, u crkvi. Podeli svoj talenat s drugima. Neka tvoj dom, tvoje vlasništvo, tvoje vreme i tvoja snaga odražavaju ljubav Božju. Hrišćani ne samo da osećaju i govore o Božjoj ljubavi; oni kao Njegova deca pomažu ljudima u potrebi i nevolji.

5. Evangelizacija

Biti spasen podrazumeva i želju da i drugi spoznaju Hrista. Svaki duhovno zdrav hrišćanin će biti motivisan da zadobije što je moguće više ljudi za Gospoda. Dozvoli i drugima da osete i vide promenu koju je Božja sila učinila u tvom životu. Priznaj tvojim susedima i prijateljima poruku spasenja kroz Isusa Hrista!

Na ovaj način sam ja to učinio!

(Delovi iz knjige: Sardačuk, Valdermar. ZAŠTO BITI HRIŠĆANIN? Senta: Evanđeoska Crkva, 1997.)
"Recite Bogu: Kako si strašan u delima svojim! Radi velike sile Tvoje laskaju Ti neprijatelji Tvoji. Sva zemlja nek se pokloni Tebi i poje Tebi, neka poje imenu Tvom."
- Psalam 66:3-4

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 303
Ukupno: 2335696
Generisano za: 0.005''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/clanci/hriscanin.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.