Evolucija = Nauka?
OPIJAT ZA MASE
U školi smo učili da je teorija evolucije naučna činjenica i da je nesumnjivo empirijski dokazana. Implicirano je da time što je nauka dokazala spontano poreklo života, mi smo oslobođeni lanaca praznoverja i religije zasnovanim na nedokazanim pretpostavkama.
Tako sam i ja srećno izašao sa nastave biologije verujući knjizi na reč, i krenuo u intelektualnu slobodu, oslobođen lanaca verskog praznoverja, a pouzdajući se u nauku koja tvrdi da ima empirijske dokaze koji vele da smo nastali slučajno, spontanim razvojem od jedno-ćelijskih organizama, koji i sami nastadoše slučajnim mešanjem hemikalija - prosto ko pasulj!
No... kasnije u životu nešto mi nije dalo mira. Neke stvari nisu nimalo štimale, filozofski, a i fizički.
Ukratko, filozofski nisam nikako mogao da pomirim teoriju evolucije sa bilo kakvim smislom života, kao ni sa postojanjem metafizičkih kategorija ljudskog uma.
Fizički, problem su stvarali prvi i drugi princip termodinamike, kao i Pasterov zakon (zakon biogeneze).
Tada se dadoh u čitanje vanškolske literature, da se uverim šta evolucionisti imaju reći na neka od težih pitanja... ovaj skroman projekat posvetio sam odgovorima koje sam pronašao.
Red je da pomenem da sam posle svih istraživanja nedvosmisleno postao pristalica kreacionizma (verovanje da je svet stvoren od inteligentnog bića van našeg, fizičkog sveta) i da sam se uverio da je teorija evolucije koja tvrdi da je život nastao sam po sebi, slučajno, i potom se spontano razvio u današnje forme, nije ni izbliza toliko egzaktna koliko se tvrdi. Naprotiv, krucijalni koncepti ove teorije zasnivaju se ne na naučno osmotrenim procesima, već na nedokazanim pretpostavkama.
Na putanje da li je evolucioni proces osmotren, vodeći svetski evolucionista Ričard Dokins izjavio je:
Evolucioni proces je osmotren. Samo što jednostavno nije osmotren dok se zbiva. (Now, 3 December 2004, PBS network)
Ova paradoksalna izjava otvara mnogo pitanja. Ovaj skroman rad posvećen je odgovoru na neka od njih.
Za one koji žele da se u ove teme više udube i čitaju članke doktora prirodnih nauka pristalica kreacionizma (da, takvi postoje!), posetite www.creation.com. Jedina mana je to da je vebsajt na engleskom jeziku.
1. (PRIRODNO) SELEKTIVAN PRISTUP ČINJENICAMA
Evolucija je termin koji se uopšteno upotrebljava za biološku teoriju koja objašnjava poreklo i razvoj života na zemlji. Uprošćeno, ovaj proces se sastoji od najmanje dva glavna mehanizma. Dok jedan od njih nije nimalo sporan, drugi je već priča za sebe.
Čarls Darvin se obično smatra začetnikom ove teorije. Ono čega većina laika nije svesna (bar u mom iskustvu) je to da se danas Darvinova teorija ne naučava u svom originalnom obliku, već je i sama (o ironije) evoluirala, te danas u naučnim krugovima postoji tzv. neo-darvinizam, koji ni sam nije svugde isto shvaćen.
Bilo kako bilo, ovde se nećemo baviti različitim nijansama teorije evolucije, već želimo da objasnimo šta uopšteno današnji neo-darvinizam naučava, i šta su zamerke i problemi.
Da bi razumeli neo-darvinizam, krenimo prvo od Darvina.
PRIRODNA SELEKCIJA
Darvin je popularizovao ideju evolucije putem prirodne selekcije. Ovo predstavlja prvi mehanizam evolucije. Teorija (pojednostavljeno govoreći) je da oblici života koji su sposobniji za život prežive i prenesu svoje gene na potomstvo, dok oni koji nisu sposobni da prežive umiru, i njihovi geni se brišu iz istorije. Time se vrsta adaptira sredini.
Na primer, zebe sa dužim kljunovima, u datoj sredini gde je dugačak kljun pogodan za ishranu, preživeće, dok zebe sa kraćim kljunovima neće. Tako ćemo vremenom, u datoj regiji, dobiti samo zebe sa dugim kljunovima, jer su ove nadživele svoje rođake sa kraćim kljunovima. Ovim procesom "specijalizacije" za preživljavanje dobili smo današnje raznovrsne organizme.
Tako su procesom evolucije iz istog prapretka proizašle ribe, vodozemci, gmizavci, ptice, sisari i sve drugo.
Drugim rečima, tokom milijardi godina stigli smo "od mikroba do mikrobiologa".
Na prvi pogled, teorija izgleda interesantno i prihvatljivo, no fali joj jedan krucijalni element. Taj element predstavlja drugi mehanizam evolucije.
KREACIJA NOVIH INFORMACIJA
Prirodna selekcija sama po sebi nije sporna, ali ona je DESTRUKTIVAN PROCES, koji uzima VEĆ POSTOJEĆE RAZNOVRSNE GENE i izabira one koji su podobniji za preživljavanje u datoj sredini. Drugim rečima, da bi evolucijski model "od mikroba do mikrobiologa" funkcionisao, potreban je KREATIVAN PROCES koji dodaje nove informacije u DNK koji funkcioniše kao "šematski nacrt" živog organizma.
Prirodna selekcija ne može da doda nove informacije, kao npr. perje ptica, ili mehanizam očiju i slično, jer su za to potrebne potpuno nove informacije koje unutar postejećeg DNK nacrta ne postoje.
Kako onda, unutar teorije evolucije, objasniti poreklo novih informacija? Trenutni odgovor naučnika (za razliku od ovog dela Darvinove teorije koji je danas odbačen) je MUTACIJE. One predstavljaju drugi mehanizam evolucije.
Jednostavno, tokom miliona godina, organizmi su mutirali i rađali se sa novim "priključcima". Ovi novi "priključci" bili su nekim čudom pogodni za preživljavanje i time su mutirani organizmi nadživeli nemutirane. Mutacije su nam, ruku pod ruku sa prirodnom selekcijom, dale evoluciju.
Slučaj rešen! Evolucija je odbranjena... ili bi bila da ne postoji par velikih poeškoća sa ovom teorijom.
MUTACIJE U PRIRODI - KORISNE ILI DESTRUKTIVNE?
Da bi po postojećem modelu evolucija funkcionisala, potrebno je na milione KORISNIH mutacija koje DODAJU NOVE INFORMACIJE. Do sada, gotovo sve zabeležene mutacije su bile nedvosmisleno destruktivne po organizam. Postoji par zabeleženih mutacija koje su korisne i za koje evolucionisti pokušavaju da tvrde da su dokaz evolucije, no te mutacije po pravilu ODUZIMAJU postojeće informacije, tj. ne stvaraju ništa NOVO I KORISNO.
Za one koji razumeju engleski, pogledajte ovaj YouTube video.
Na snimku, novinar pita Ričard Dokinsa (najpoznatiji evolucionista današnjice): "Da li možete navesti primer genetske mutacije ili evolucionog procesa u kojima se vidi da je broj informacija u genomu uvećan". Dokins se misli desetak sekundi, i zatim traži da se snimanje prekine. Kad snimak ponovo kreće, njegov odgovor nema nikakve direktne veze s pitanjem! Logičan zaključak je da ako neko ko je posvetio najveći deo karijere javnoj odbrani teorije evolucije nema direktnog ogdovora na ovako krucijalno pitanje, dobrog odgovora na to pitanje verovatno nema.
S obzirom na to da su za evoluciju potreban enorman broj KORISNO-KREATIVNIH mutacija, racionalno je očekivati da bi smo ih u prirodi stalno beležili, ali, kao što smo primetili, čak ni vodeći svetski evolucionista ne može da da neosporan primer tako nečeg.
Empirijska nauka ne podržava korisno-kreativne mutacije već samo destruktivne, tj. one koje oduzimaju genetski materijal.
Ako ih empirijska nauka ne podržava, kako i zašto ih onda svetski naučnici (i laici) prihvataju?
MUTACIJE - NASUMIČNE A IPAK PLANSKE
Ako prihvatimo teoriju mutacija, onda sledi da je vrlo često, kod kompleksnijih sistema, potrebno da nekolicina nezavisnih delova MUTIRA ZASEBNO, ali istovremeno i PLANSKI, radeći ka postizanju zajedničkog cilja. Ovaj koncept već, sam po sebi, zahteva inteligentno planiranje.
Kako, na primer, slučajnim mutacijama objasniti evoluciju Ophrys apifera, kod nas poznate kao Pčelina kokica. Ova biljka ima izuzetno zanimljiv način oplodnje. Kao što se vidi iz slike, ona ima deo cveta koji liči na pčelu. Takođe, ona odaje miris ženke pčele. Time, ona zavara mužjaka pčele koji na nju sleće misleći da je u pitanju ženka. Pri sletanju, polen se "lepi" za pčelu, koja, pošto shvati da ovaj cvet nije prava ženka, leti dalje. Mužjak pčele potom vidi drugu pčelinu kokicu, i ponovo se "upeca" na izgled i miris, i pri tom sleće polažući polen na biljku i time je oplođujući.
Logična pitanja su sledeća: kako je biljka koja nema ni svest, ni čula vida i mirisa nasumično mutirala različite delove svog tela tako da imitira i izgled i miris jednog insekta, a pri tom mora da poznaje redovnu rutinu leta tog insekta i da se na nju oslanja, samo da bi obavila jednu od najosnovnijih funckija jednog živog organizma - reprodukciju?!
Biljka bi morala da zna kako pčela izgleda, kako ženka miriše, i mora da zasigurno zna da je verovatnoća velika da će mužjak pčele koji prenosi polen sleteti na drugu pčelinu kokicu i oploditi je.
Sve u svemu, čini se da je ovo urađeno ili planski (Stvoritelj) ili su se ludačko srećnim okolnostima svi elemnti savršeno poklopili i evolucija ove biljke je oformila sposobnom za oplodnju.
Takođe, imajmo na umu da je ovo jedan malen primer, i da postoji ogroman broj primera ovih kompleksnih i međusobno zavisnih sistema u živom svetu, i to na svakom koraku, počev od jednoćelijskih organizama, pa sve do najsloženijih.
Bez namere da budem ciničan, ali prihvatiti ovakav koncept, a bez trunke emprijiskih dokaza o mehanizmu koji je do ovog razvoja doveo, zahteva stepen vere sa kojim se čak ni ja kao vernik u Boga ne mogu da poistovetim.
No, pored gore pomenutog, otvara se i pitanje vezano za Drugi princip termodinamike.
IZ HAOSA U STRUKTUIRANO STANJE
Drugi princip termodinamike nam govori da je ceo univerzum, kao zatvoren sistem, podložan entropiji.
Entropija je težnja sistema da spontano pređe u stanje neuredjenosti.
Drugim rečima, univerzum sam po sebi teži haosu.
Koristeći primere iz svakodnevnog života, možemo to da oslikamo primerom da niko ne bi racionalno mogao da očekuje da se u sred šume komadi drveta mogu spontano da skupe i formiraju kolibu.
S druge strane, sasvim je normalno očekivati da ako je u šumi neko sagradio kolibu, a zatim je zapustio, ta koliba će se tokom vremena urušiti.
Drugi princip termodinamike univerzalno vodi svu materiju i energiju u svemiru.
Ako znamo da sve u prirodi teži haosu, kako onda racionalno očekivati organizovano-koordiniran, a s druge strane prirodan proces pri kome se oformljuju novi organizmi, ili novi funkcionalni organi na postojećim organizmima?
Naučnici današnjice bez dileme opisuju da se genetska struktura svih živih organizama tokom generacija degradira mutacijama, i ne usavršava se kao što bi po teoriji evolucije moralo biti.
Zapravo, degradacija mutacijama se dešava vrlo rapidno iz generacije u generaciju. Toliko je drastična, da se evolucionista i genetičar Aleksej Kondrašov, koji je ovo detaljno proučio, naglas pita "kako to da do sad nismo izumrli 100 puta?"
On se ovo pita jer prati matematičku stopu degradacije mutacijama iz generacije u generaciju, a uz to pogrešno (u skladu sa teorijom evolucije) smatra da je ljudska vrsta stara oko 200 000 godina (neki evolucionisti se sa ovom cifrom ne slažu), te u skladu s tim, ljudski rod trebao je degenrisati do smrti pre mnogo generacija.
Profesor Dr Džon Senford (John Sanford), genetičar i jedan od izumitelja "genetskog pištolja", bivši evolucionista i ateista, a sada kreacionista i hrišćanin, objasnio je ovaj problem detaljno u svojoj knjizi "Genetska entropija i misterija genoma". On je rekao da je problem genetske entropije, koju je iz prve ruke izučavao, bio jedan od glavnih faktora njegovog prelazka iz evolucionog u kreacionistički tabor.
Na ova pitanja moderni evolucionisti nisu u stanju da daju zadovoljavajuće odgovore.
Ali, čak i ako za trenutak zamislimo da pomenuti problemi ne postoje, pred nama stoje još i veći problemi.
TRANZICIONI FOSILI
Dakle, rešili smo da zažmurimo na jedno oko, i da se pretvaramo da su mutacije pouzdan i naučno proveren mehanizam za evoluciju.
U smislu matematičkih verovatnoća, ovaj scenario bilo bi relativno podjednako realno očekivati kao i kad bi smo priču o Crvenkapi preštampali stotine miliona puta, i onda čudesno, putem nenamernih štamparskih grešaka dobili, na primer, Anu Karenjinu.
Svetski biolozi koji propovedaju evoluciju tvrde da se to zaista dogodilo. Ako to prihavtimo, očekujemo da ćemo za to dobiti neki materijalan dokaz.
Pošto smo to prihvatili, sada je logično da očekujemo sledeće: milioni i milioni korisno-kreativnih mutacija koji su postepeno doveli do oformljivanja organizama kakve vidimo danas su za sobom morali ostaviti trag u vidu miliona i miliona prelaznih fosila. Ovi fosili imaće organe koji nisu u potpunosti razvijeni i korisni, već su na postepenom putu ka punom razvoju.
Ako se "preštampavanjem" može dobiti "nova, savršena knjiga", onda bi smo morali naći stotine miliona "prelaznih primeraka" koji mogu dokazati postepen prelaz, reč po reč, iz Crvenkape u vrhunsku literaturu.
Ovi prelazni fosili biće daleko mnogobrojniji od broja fosila "gotovih vrsta" kakve danas poznajemo, kao i od broja fosila prapredaka iz kojih su današnje vrste izvedene. Ovo bi svakako zapečatilo istinitost Darvinove teorije, kao i kasnije teorije o mutacijama.
U 9. poglavlju svoje knjige "O poreklu vrsta", Darvin ispravno rezonuje da je nedostatak prelaznih fosila veliki problem za njegovu teoriju.
Na Darvinovu žalost, danas, nekih vek i po posle Darvina, situacija se nije poboljšala, naprotiv samo se pogoršala.
Naučnici stalno pronalaze nove fosilne ostatke, ali oni nikad ne pokazuju prelazne "međuorganizme" već uvek gotove vrste.
Evolucionista i harvardski paleontolog Stiven Guld (Stephen J. Gould) priznao je:
"Ekstremna retkost prelaznih formi u fosilnom zapisu i dalje je poslovna tajna paleontologije. Evoluciona stabla koja krase naše udžbenike imaju podatke samo na vrhovima i ispupčenjima svojih grana... u bilo kom lokalnom području, vrsta ne nastaje postepeno putem postepenog preobražaja svojih predaka; pojavljuje se najednom i "potpuno formirana". (Stephen Jay Gould, Evolutions erratic pace, Natural History 86(5):14, May 1977.)
Biblijski kreacionizam nam govori upravo to, da pošto je Bog sve stvorio najednom, sve žive vrste biće nađene "potpuno formirane". Guld priznaje da fosilni nalaz to i potvrđuje, ali se i dalje drži evolucije. Da bi pomirio evoluciju i fosilni nalaz, Guld je formulisao teoriju isprekidane ravnoteže koja u principu kaže da je evolucija uopšteno spora, ali se promene iz vrste u vrstu dešavaju najednom.
Iskreno, ovu teoriju je teško uravnotežiti sa Darvinovom, koja zahteva spore promene tokom dugog vremena. Kreacionizam koji kaže da će se vrste pojaviti najednom, čini se kompatibilniji sa fosilnim nalazima.
U novembru 2004., časopis National Geographic (inače veoma pro-evolucijski nastrojen), opisao je nedostatak prelaznih vrsta kao "film u kome od 1000 kadrova nedostaje 999". (National Geographic Nov. 2004 Page 25 Article: Was Darwin Wrong? No!)
Nisam siguran šta je pisac članka ovim poređenjem hteo da postigne, jer ako imamo samo jedan kadar filma, niko ne bi mogao da pohvata ni kraj ni početak, kao ni smisao, te mislim da je pisac zapravo ovim nesvesno dao argument protiv evolucije.
Uzmimo još za primer pokojnog Kolina Patersona, bivšeg glavnog paleontologa Britanskog Muzeja Prirodne Istorije i autora knjige Evolucija. Kada je čitalac pisao dr Patersonu kritikujući ga zbog činjenica da njegova gore pomenuta knjiga nema nikakvih ilustracija i slika prelaznih oblika života, Paterson je odgovorio:
"U potpunosti se slažem sa vašim komentarima o nedostatku direktnih ilustracija evolucionih prelaza u mojoj knjizi. Da sam znao i za jedan, fosilizovan ili živ, ja bih ga sasvim sigurno uključio. Vi sugerišete da treba koristiti umetnika za vizuelizaciju takve transformacije, ali gde će umetnik dobiti informacije? Ja ih, iskreno, ne mogu obezbediti, a ako bi trebalo to ostaviti umetničkoj slobodi, zar to ne bi zavelo čitaoca?"
Paterson je dodao:
"Gulda i Američki Muzej je teško demantovati kada kažu da nema prelaznih fosila. Vi kažete da je trebalo bar pokazti fotografije fosila iz kojih je svaki tip organizma proizašao. Ja ću biti iskren - ne postoji nijedan fosil za koji se može neosporan argumentovati da je takav." (Sunderland, L., Darwins Enigma, Master Books, Arkansas, USA, pp. 101102, 1998. Paterson je ovo pismo napisao 1979.)
Paterson se kasnije pokajao za ovaj iskren komentar u javnosti, ali nikad nije osporio da je govorio činjenice. Kajao se jer je, kako kaže, "pred kreacionistima ispao budala".
Kasnije u životu, u 1981., Paterson je izjavio da više ne veruje u evoluciju.
TRANZICIONI FOSILI IZ UDŽBENIKA
No, sasvim sigurno se moramo da upitamo šta sa onim primerima "prelaznih oblika" poput arheopteriksa (navodni prelaz između gmizavaca i ptica) o kojem smo učili u školi?
Bez ulaženja u analizu arheopteriksa, dovoljno je pomenuti da među samim evolucionistima postoje mnogi (kao npr. vrhunski stručnjak za ptice Alan Feduccia - profesor na Univerzitetu Severne Karoline) koji kategorički odbacuju da je arheopteriks prelazni oblik, i tvrde da je u pitanju potpuna ptica.
Ovo je slučaj sa faktički svim postojećim "prelaznim fosilima", gde ih neki stručnjak iz tabora samih evolucionista osporava kao takve.
Istorijski, svesni ovih problema, evolucionisti su ponekad čak i falsifikovali dokaze, a ponekad, željni da dokažu svoje koncepte, zbrzano i pogrešno identifikovali kosti. Imamo primere Čoveka iz Nebraske, gde je na osnovu jednog pronađenog zuba stvorena celokupna bajka o tome kakav je ovaj predak čoveka bio, i u kakvim je uslovima živeo, da bi se na kraju ispostavilo da je u pitanju bio svinjski zub. Piltdaunski čovek smatran je za upečatljiv dokaz prelaznog oblika, dok se nije utvdilo da je neko jednostavno nakalemio vilicu orangutana na lobanju čoveka.
Pored nedostatka tranzicionih fosila, postoji još i jedan problem vezan za fosilni nalaz koji stoji pred evolucionistaima.
"ŽIVI FOSILI"
Evlolucionisti su teoretski odredili datume u kojima su određene vrste morale da postoje. Dinosaurusi su, npr. morali odumreti pre "najmanje 65 000 000 godina". Međutim, nalazi u prirodi prkose ovim pretpostavkama.
U Americi su 1993. nađene kosti dinosaurusa sa krvnim ćelijama i delićima mekog tkiva krvnih sudova! Ovi delovi tela bilo kog organizma, ne mogu da se u toku 68 000 000 godina ne raspadnu u uslovima u kojima su nađeni. Meri Švajcer (Mary Schweitzer) naučnica koja ih je pronašla (i sama evolucionista) ne može da da objašnjenja za ovu pojavu. Izjavila je da ovaj njen nalaz prkosi svim zakonima biologije i hemije. Iako je racionalno nemoguće da u 68 000 000 godina (koliko se tvrdi da je nađeni primerak Tiranosaurusa star) žive ćelije ostanu neraspadnute, Švajcer ne odstupa od toga da je primerak zaista toliko star, a na očigledan pitanja priznaje da nema odgovora.
Pored ovog i sličnih otrkića, evolucionistima glavobolju zadaju arheološka otkrića poput ovog reljefa u Angkoru, koji je 800 star, a u okviru je slikanog opisa dnevnog života u Kambodži.
Ovakve reljefe nalazimo u antičkoj Mesopotamiji i drugim centrima antičke civilizacije, koji nedvosmisleno prikazuju brontosauruse i stegosauruse kao deo savremenog života.
U Bibliji se, u 40. glavi knjige o Jovu, nalazi opis dinosaurusa (kod Daničića pogrešno preveden kao "slon", a kod Bakotića "hipopotam", međutim opis bez sumnje ukazuje na neku vrstu dinosaurusa; hebrejska reč je behemot).
No, imamo i bolje primere od ovih. Dešavalo se više puta, kao u primeru ribe Latimeria chalumnae, da se vrsta smatra izumrlom, i to pre više od 65 000 000 godina, a da se potom pronađe živa. Danas se ova riba apsurdno naziva "živim fosilom".
EVOLUCIJA TEORIJE
Pretpostavka evolucionista, zajedno sa većinom geologa, je da se zemlja oformila tokom "više milijardi godina", te da su određene životinje fosilizovane u određenim slojevima zemlje, zavisno od toga kad su živele. Pretpostavka (od koje se ne odstupa) je da je za oformljenje ovih zemljinih slojeva potrebno jako dugo vreme, te bi smo uvek starije životinje morali da nađemo u starijim slojevima, a mlađe životinje u mlađim. Problem je da su više puta "mlađe životinje" nađene u "starijim slojevima" i obratno.
To je doprinelo tome da i dan danas vremenski razmaci u teoriji evolucije bivaju pomerani pri svakom nalazu koji "iznenadi" time da je nađen u ranijem ili kasnijem periodu nego što je očekivan.
Ovo ne samo da stalno menja vremenske razmake, već stvara probleme u "evolucionom stablu" u slučaju kad "mlađi organizmi" bivaju otkriveni u sloju "starijem" od sloja u kome se nalazi oni organizmi koji su im smatrani za pretke.
Odlična ilustracija ovoga je relativno skoro otkriven fosil ribe tiktaalik. Tiktalik je proglašen savršenim prelaznim oblikom života koji, po Ričardu Dokinsu, stoji tačno na pola puta između riba i vodozemaca. Smatrao se dokazanim pretkom vodozemaca. Dokins je ovom fosilu posvetio značajno mesto u svojoj knjizi Najveća predstava na Zemlji.
Na Dokinsovu žalost, kao i na žalost drugih evolucionista, otrkiće u kamenolomu Zachelmie u Poljskoj iz 2009. je diskvalifikovalo tiktalik kao pretka vodozemaca, jer je u kamenolomu pronađena ploča koja sadrži tragove tetrapoda koji su navodno 18 000 000 godina stariji od tiktalika! Ovi tragovu su nađeni u dobu pre nego što je životinja koja ih je ostavila trebala da postoji. Unutar evolucijske logike, kao i njihovog određivanja datuma (sa kojim se kreacionisti ne slažu), ovo otkriće znači da tiktalik ne može biti predak vodozemaca. U skladu s tim, paleolozi-evolucionisti poput Jenifer Clack i Per Ahlberg su nakon ovog otkrića priznali da se teorija razvitka tetrapoda mora preispitati i promeniti.
POLISTRATNI FOSILI
Menjanje teorije evolucije je nešto što je, čini se, konstantno prati od samog začetka, te i ona sama evoluira sa novim otkrićima. No, mnoge pojave teško se daju objasniti u okviru postojećeg evolucijskog modela.
Najbizarniji su slučajevi gde se jedno telo živog bića nalazi fosilizovano u više slojeva!!! To su tzv. polistratni fosili. U ovom scenariju obično nalazimo fosile drveća, mada su nalaženi i fosili vodenih životinja.
Po teoriji uniformizma, svaki od ovih slojeva traži enormno dugo vreme za oformljenje, te ispada da je životinja milionima godina stajala "glavom u pesku", ne truleći, niti bivajući pojedena od strane drugih životinja. Za ovu pojavu evolucionisti nemaju adekvatna objašnjenja.
Ova pitanja nas logično upućuju na to da se pitamo odakle uopšte život? Gde je potekao?
Pogledajmo šta evolucionisti kažu na ovo pitanje.
PASTEROV ZAKON I MATEMATIKA (NE)VEROVATNOĆA SINTEZE
Na kraju, moramo se suočiti sa najtežim pitanjem od svih: kako je nastao život?
Za kreacioniste odgovor je da je Stvoritelj, koji postoji van granica našeg fizičkog sveta, stvorio svet a u njemu i život.
Za evolucioniste odgovor je da je život je nastao slučajno, mešanjem neživih hemijskih supstanci pod (do dan danas nepoznatim) idealnim uslovima. Ovaj zamišljen proces zove se abiogeneza.
Prvi problem je da se ovaj koncept se protivi Pasterovom zakonu biogeneze, po kojem život može poteći samo od života. Ovaj zakon niko nije uspeo da opovrgne, te se abiogeneza kod mejnstrim naučnika prihvata "verski", s obzirom da je to jedina opcija nastanka života bez uloge Boga, tj. natprirodnog.
No, za trenutak zaboravimo Pastera, i zamislimo da se abiogeneza ne protivi osmotrenim prirodnim zakonima.
Po teoriji evolucije, u procesu abiogeneze stvorena je DNK, koja je baza informacija koja sadrži informacije za oformljenje svakog živog bića. DNK je neka vrsta ćelijskog softvera.
Pogledajmo dva pitanja koja se ovde nameću:
Prvo pitanje je pitanje verovatnoće sinteze potrebnih hemijskih elemenata.
Da bi i najprostiji jednoćelijski živi organizam postojao, moramo imati najmanje 387 povezanih proteina. Proteini se sastoje iz lanaca aminokiselina kojih ima 20 vrsta. Da život nastane sam po sebi, ove različite aminokiseline moraju prvo same spontano nastati vezivanjem elemenata, a kasnije se povezati na idealan način da stvore jedan protein, i tako najmanje 387 puta. Ovo sve mora da se desi pod idealnim uslovima koji nisu zabeleženi nigde na zemlji.
Kad se svi faktori uzmu u obzir, evolucionisti se slažu da su šanse spontanog nastanka života otprilike 1 u 10 praćeno sa 57 800 nula! I sve to uz konstantan neuspeh da se ovi "idealni" uslovi stvore u laboratorijama.
Miler-Jurijev eksperiment se dugo smatrao laboratorijskim dokazom da je život mogao nastati spontano, no naučnici današnjice razumeju da je ovaj eksperiment zapravo dao dokaze za suprotno. (Za detaljniju analizu ovog eksperimenta pročitajte posebnu stranicu na creation.com (članak je na engleskom).)
Pol Dejvis (Paul Davis), fizičar i pristalica evolucije, kritikovao je legitimitet Miler-Juri eksperimenta i izjavio je:
"Bacanje energije na aminokiseline nece stvoriti delikatne lance molekula, isto kao što stavljanje dinamita ispod gomile cigala nece napraviti kuću..." (Davies, P., Life force, New Scientist 163(2204):2730, September 18, 1999.)
MISTERIJA INFORMACIJA
No, pored matematičkih verovatnoća koje su gotovo van granica racionalnog, i problema ne nalaženja "idealnih uslova", postoji i još jedan problem, problem informacija. Odakle organizovane informacija unutar DNK koje su savršeno struktuisane da se iz njih "gradi" organizam?
Nežive hemikalije unutar DNK same po sebi ne proizvode informacije, kao što ni kreda na tabli sama po sebi nema informacije, već samo prenosi informacije koje je inteligentno biće stvorilo.
Ako napišemo rečenicu kredom na tabli, a zatim kredu obrišemo golom rukom, da li se rečenica sa table prenela na našu ruku? Naravno, ne.
Gore pomenuti Pol Dejvis (evolucionista) objašnjava ovaj problem:
"Mi sada znamo da je tajna života leži ne u hemijskim sastojcima samim po sebi, već u logičkim strukturama i organizacionom rasporedu molekula... kao super-kompjuter, život je sistem za obradu informacija... Softver u živoj celiji je taj koji je prava misterija, ne hardver. Ali kako je nastao?... Kako su glupi atomi spontano napisali sopstveni softver? Niko ne zna ...biološke informacije nisu kodirane u zakonima fizike i hemije... ne mogu da nastanu spontano... Ne postoji nijedan poznati zakon fizike koji je u stanju da stvori informacije ni iz čega." (Davies, P., Life force, New Scientist 163(2204):2730, September 18, 1999.).
Kao evolucionista, on pokušava da brani evoluciju novom hipotezom, predlažući model "kvantum kompjutera", koji i sam po sebi ima nerealno male matematičke šanse za postojanje i podjednako ostavlja pitanja neodgovorenim.
Informacije unutar DNK, kao i praktična nemogućnost spontanog nastanka života, nedvosmisleno ukazuju na inteligentan dizajn života na zemlji.
2. SMISAO ŽIVOTA NASTALOG SLUČAJNO
Mislim da su dosada date zamerke više nego dovoljne da barem "poljuljaju" veru čitaoca u to da je evolucija ispravna. No, ja sam se lično prvo suočio sa problemom evolucije na filozofskom nivou.
Kada mi je bilo dvadesetak godina verovao sam da Bog postoji, no nisam bio hrišćanin u pravom smislu te reči. Posle čitanja jedne knjige koje je pokušavala da opovrgne hrišćanstvo, rešio sam da je cela materija religije previše komplikovana i verovatno pogrešna, kao i da Bog jednostavno ne postoji. Rešio sam da postanem ateista. Rešio sam da postanem slobodan. Tim sam prihvatio evoluciono objašnjenje o nastanku života.
No, odmah po "oslobođenju" suočio sam se sa fundamentalnim pitanjima na koje je moja nova "sloboda" davala tako depresivne odgovore, da sam počeo da razmišljam o samoubistvu.
Pitanja su krenula jednostavno: "zašto vežbati gitaru, ako sutra mogu da u nekoj nesreći izgubim ruku?", ili "zašto se ženiti ako moja žena može da prerano umre?" ili "zašto raditi bilo šta, kad je sve podložno kvarenju, propasti i smrti?"
Na kraju, najvažnije pitanje postalo je očigledno: šta je smisao života?
Ako smo nastali slučajno, putem slepih i mehaničkih događaja, koja je svrha življenja?
Američki državnik Ben Frenklin je cinično rekao da su u životu zagarantovani samo "smrt i porezi".
Ja sam se suočio sa odgovorom da je jedini univerzalni smisao života za svako biće smrt.
Onda, ako je to jedini garantovan u životu, zašto odlagati neizbežno, i ne završti sa tim odmah?
Zašto ne skončati život dok sam još mlad i zdrav, nego rizikovati da doživim bolesti koje će me ubiti polako i bolno?
Ako je život produkt slučajnog procesa, onda život nema nikakvo racionalno opravdanje za postojanje.
PITANJE MORALA
Pored svega navedenog, ako ne postoje apsolutne moralne vrednosti koje potiču od nečeg iznad nas, sve moralne vrednosti su nasumične, i u apsolutnom smislu nemanju nikakav značaj. Ako, npr. bolesnom prijatelju koji nema novca za lek dam novac, i zatim se osećam dobro jer sam uradio nešto lepo, ja se zapravo samozavaravam jer je pojam "dobrog" arbitraran i postoji samo u "mojoj glavi". Isto tako, ako ukradem i osećam grižu savesti, to je osećaj koji se ne bazira ni na čemu realnom, jer "zlo" ne postoji.
Zapravo, ako sam ja, kao živo biće, između ostalog, produkt surove borbe za opstanak koja u prirodi postoji, onda nema ničeg zlog u tome da ubijem svog suseda i ukradem njegova materijalna dobra, jer će mi ona pomoći u kvalitetnom preživljavanju. Gledano na taj način, ubistvo i krađa su zapravo "dobri", jer pomažu prirodnoj selekciji koju je Darvin opisao.
Takođe, silovanja nisu ništa gora, jer silovatelj, kao muška jedinka, samo radi ono što gen za preživljavanje nalaže, a to je nastavljanje svoje vrste. Možemo debatovati na temu da li je silovanje prijatnije ili neprijatnije od oplodnje nastale konsenzusom između jedinki, ali, na kraju krajeva, oplodnja je cilj, i silovanje taj cilj ostvaruje.
Pogledajmo šta je za emisiju Dateline izjavio čuveni američki ubica/pedofil/kanibal Džefri Damer (Jeffrey Dahmer)
"Ako čovek ne misli da postoji Bog kome polaže račune, onda... onda šta je smisao da čovek pokušava da izmeni svoje ponašanje, i da ga zadrži u granicama prihvatiljivog? Tako sam ja uvek mislio. Uvek sam verovao u teoriju evolucije kao istinu, da smo svi samo došli iz blata. Kada... kada umremo, znate, to je to, nema ničeg drugog..."
Daleko od toga da ovim pokušavam da impliciram da su svi evolucionisti ubice, ali ovde se jasno vidi da je ideologija materijalizma i evolucije nestabilnu i opasnu osobu kao Damer "blagosiljala" da stupi u akciju, i to bez i malo griže savesti.
Pogledajmo isečak iz sledećeg dijaloga koji je zabeležen u Psihologiji danas (Psychology Today 30(1):62, Jan-Feb 1997.)
Jaron Lanier: "Postoji velika grupa ljudi kojima je prihvatanje evolucije prosto neprijatno, jer to dovodi do onoga što vide kao moralnu prazninu, u kojoj njihovi najbolji impulsi nemaju nikakvo uporište u prirodi."
Ričard Dokins: "Sve što mogu da kažem je - šta da vam radim? Moramo se suočiti sa istinom."
"Istina" za Dokinsa je, čini se, da moral ne postoji. To se, doduše, kosi sa drugim izjavama koje je davao, u kojima se poziva na moral i tvrdi da je moral dobra stvar. Najinteresantnija mi je bila sledeća njegova izjava (preuzeta iz Ruth Gledhill, Scandal and schism leave Christians praying for a new Reformation, The Times (UK), 2 April 2010.):
"Koliko mi je poznato, ne postoje hrišcani koji miniraju zgrade. Nepoznat mi je i jedan hrišcanski bombaš-samoubica. Ja ne znam ni jednu veliku hrišcansku denominaciju koje veruje da je kazna za otpadništvo smrt. Nisam siguran šta da mislim vezano za slabljenje hrišćanstva, jer je, čini se, hrišcanstvo možda bedem protiv nečeg još goreg."
Čak je i Dokins, koji ne veruje u apsolutnost morala, svestan da hrišćanske moralne vrednosti nisu destruktivne. Kako bi i bile kad su Isusove glavne zapovesti ljubav prema Bogu i ljubav prema ljudima? Naravno, ovo se ne odnosi na mnogobrojne "vukove u jagnjećoj koži", koji poziraju kao hrišćani i sveštenici, a čine najgore zločine. Takvi idu direktno protiv svega što Biblija naučava. Dogmatski, hrišćanske vrednosti su pozitivne.
Drugo filozofsko pitanje s kojim se treba suočiti je to da ako smo mi samo produkt gole borbe za opstanak, odkud altrustički i metafizički pojmovi? Kako su iz potpune nesvesti univerzuma prozašli racionalna misao, ljubav, savest, pojam dobra i zla, umetnost, filozofija i sve drugo što nikako direktno ne pomaže preživljavanju jedinke?
Evolucionisti pokušavaju da tvrde kako su npr. pojam dobra i zla ključni za preživljavanje, jer je "dobro" ono što je korisno a "zlo" ono što je destruktivno za jedinku.
Međutim, to nikako ne pije vodu jer to jako uprošćava ove kompleksne kategorije ljudskog uma. Kao primer, videli smo da univerzalno svi ljudi smatraju da je ubistvo zarad krađe novca zlo, ali, sa stanovišta preživljavanja, ubistvo i krađa ubici i lopovu daju evolucionu prednost, te s toga moraju biti "dobri".
Postojanje uma i svesne misli, kao i pomenutih altruističkih i metafizičkih pojmova je veoma jak argument da nismo nastali iz neživog i nesvesnog haosa svemira, već smo stvoreni od svesnog bića koje samo po sebi razume ove pojmove.
Sada želim da govorim o nečem najkontraverznijem. Naime, pogledajmo gde leže dva krucijalna dogmatska postulata evolucionista koja ih nagone da uvek traže interpretaciju činjenica van okvira kreacionizma. Po onome što sam mogao da razlučim, postoje dve duboko ukorenjene predrasude, koje egzistiraju kao dogmatski razlozi za apsolutno odbijanje Biblijskog modela stvaranja.
Za jedan je kriva sama hrišćanska crkva, ponajviše njen, u srednjem veku najdominantniji, katolički deo (mada je istočna crkva daleko od nevinašca). Drugi je zasnovan na nekoj vrsti "obožavanja" Darvina, koji je, s druge strane, jedan od svojih fundamentalnih koncepata prihvatio od Čarlsa Lajela (Charles Lyell).
MRAČNI SREDNJI VEK
Kada se pomene crkva, ateisti i evolucionisti će najpre zamisliti instituciju koja je činila sve u svojoj moći da uguši napredak nauke i održi ljude u "mračnom" srednjem veku, gde je slobodna da prostim narodom manipuliše i iskorišćava ga, držeći ga u strahu od "večnog prokletstva" na koje ona može da osudi. Na žalost, ovo je potpuno istinito. Katolička crkva je bila izuzetno paranoična od bilo čega što je različito i na takve pojave je po pravilu reagovala nasilno.
No, razmotrimo to i sa druge tačke gledišta. Kakvo je bilo "duhovno stanje" srednjevekove crkve? Ukratko, bilo je očajno. Katolička crkva je u srednjem veku ogrezla u učenja koja su potekla iz svakog drugog izvora sem Biblije. Biblijsko hrišćanstvo je vera ljubavi, i ni u kom smislu ne brani proučavanja i nova saznanja iz sveta prirode. U Bibliji zapravo nalazimo mnogo toga što ne očekujemo, kao to da je Zemlja okrugla (Isaija 40:22), kao i već pomenuti opis dinosaurusa (Jov 40).
Crkva u srednjem veku se srozala na upražnjavanje paganski praznoverja koja je obukla u ruho "hrišćanstva". Kad je izgubila duhovno uporište, na čelo su dovođeni ljudi žedni moći koji su crkvu vodili kao "biznis". Uvođena su pravila po ćefovima vođa, službe u crkvi su svedene na polu-paganske rituale, a biblijska nauka je gurnuta na samu periferiju svega crkvenog.
Kada se sve to uzme u obzir, bilo je prirodno očekivati da crkva reaguje kako je reagovala, jer je i samo polako gubila kontakt sa svojom spostvenom osnovom.
Protestantska refomacija je bila reakcija zapadnih hrišćana na ovaj duhovni masakr. Istini za volju, protestante nije interesovalo unapređenje nauke, već vraćanje crkve na biblijske osnove, ali je taj povratak ka izvornoj biblijskoj nauci omogućio veće slobode u zapadnim društvima, te je i nauka srazmerno tome napredovala.
No, stigma srednjevekovne crkve i danas visi nad Biblijom. To je potpuno neopravdano, jer danas ima puno hrišćana koji su naučnici u oblastima prirodnih nauka i koji ne smatraju da postoji sukob sa Biblijom. S druge strane, oni "hrišćani" koji i dan danas "leče batinanjem i lopatama", ni malo ne pomažu da se ova neopravdana stigma sa Biblije skine.
NEKRITIČKO PRIHVATANJE UNIFORMIZMA
Kada je krenuo na svoj čuveni pu na brodu Bigl, Darvin je sa sobom poneo "Principe Geologije" Čarlsa Lajela. Pre nego što je stigao da krene u bilo kakvo izučavanje prirode, Darvin je pročitao Lajelove knjige i u potpunosti prihvatio Lajelov princip uniformizma. Uniformizam kaže da se svet oformio iskjučivo sporim procesima za koje je bilo potrebno jako dugo vreme. Lajel je takođe izrazio da mu je želja da "nauku oslobodi od Mojsija", tj. bibliskog opisa stvaranja, koje se desilo u toku šest dana. Ovo su bili osnovi Darvinovog pogleda na prirodu u vreme stvaranja teorije o evoluciji.
Darvin se od mnogih smatra za nekog vrstu naučnog "mesije" koji je nauku oslobodio "religijskog praznoverja", te se Darvinovi (a time i Lajelovi) principi danas smtraju apsolutim, iako su na mnogo načina poljuljani. Npr., geolozi su dugo smatrali da je za formaciju geoloških fenomena, poput kanjona i litica, potrebno da prođu milijarde godina (u skladu sa uniformizmom), i da njihov postanak nije drugačije moguć. Međutim, kada je 1963. proradio vulkan Surtsej pored Islanda, u toku vrlo kratkog vremena oformilo se ostrvo, koje je posle hlađenja imalo gotove kanjone, litice i druge geološke karakteristike za koje je smatrano da ne mogu da nastanu u kratkom roku. Vulkan Sejnt Helen u SAD 1980. je doneo slične rezultate.
Još jedan od mnogih primera je da danas geolozi znaju da za oformljivanje granita nije nužan proces od nekoliko milijardi godina, kao što se do skora smatralo, već se, pod idealnim uslovima, granit može da oformi za vrlo kratko vreme (Clemens, J.D., Granites and granitic magmas: strange phenomena and new perspectives on some old problems, Proceedings of the Geologists Association 116:916, 2005.). No, pored sveg ovog znanja, uniformizam je i dalje glavna ideologija u tumačenju istorije zemlje, dok se stvaranje kroz katastrofalne pojave, poput vulkanskih erupcija i masivnih potopa, smatra faktičkim, ali procentualno minornim.
Mislim da su obe ove dogmatske prepreke potpuno neopravdane, ali one i dalje ostaju kao dva velika kamena spoticanja, ne samo za prihvatane bibliskong koncepta stvaranja, već jednostavo i za njegovo razmatranje, kao i razmatranje bilokog drugog vida kreacionizma.
Međutim, pogledajmo neke od izjava koje dokazuju da se evolucija i uniformizam religijski prihvataju u mejnstrim naučnoj zajednici.
3. UNAPRED PRIHVAĆENI ZAKLJUČCI
Nauka se obično smatra suštoj suprotnosti religiji. Pretpostavka je da naučnici rezonuju samo na snovu činjenica, i da ideološko-religijska predubeđenja nemaju mesta u naučnim krugovima, te su naučne teorije isključivo bazirane na činjenicama, i oslobođene bilo kakvih ideoloških predrasuda.
Ovaj ideal je, na žalost, samo to - ideal. Evolucija nije oslobođena "tereta ideologije". Ona je zapravo deo sekulrano-materijalističke religije.
Smatrati evoluciju religijom može na prvi pogled izgledati apsurdno, ali pogledajmo sledeću izjavu evolucioniste Majkla Ruza, penzionisanog profesora filozofije i zoologije sa Guleph Univerziteta:
"Evolucija se promoviše od strane onih koji je praktikuju, kao više od puke nauke. Evolucija se objavljuje kao ideologija, sekularna religija - punopravna alternativa hrišćanstvu, sa smislom (života, prim. prev.) i moralom. Ja sam vatreni evolucionista i bivši hrišćanin, ali moram priznati da je ovaj prigovor - a gosp. Giš je samo jedan od mnogih koji ga iznose - doslovno apsolutno ispravan. Evolucija jeste religija. To je bila istina o evoluciji u početku, a to važi za evoluciju i danas.
...Evolucija dakle nastala kao neka vrsta sekularne ideologije, kao eksplicitna zamena za hrišćanstvo." (Michael Ruse, How evolution became a religion: creationists correct? National Post, pp. B1,B3,B7 May 13, 2000.)
Sledeća izjava Ričarda Luontina (Richard Lewontin), gentičara i samodeklarisanog marksiste, nam pokazuje da je ideološka privženost materijalizmu tolika, da će sekularno-materijalistička objašnjenja biti prihvaćena čak i kad prkose činjenicama:
"Mi smo na strani nauke uprkos očitim apsurdnostima nekih njenih konstrukcija, uprkos njenom neuspehu da ispuni mnoga od svojih ekstravagantnih obećanja zdravlja i života, uprkos toleranciji koja postoji u naučnim krugovima za neosnovane priče tipa "jednostavno zato", - mi smo na njenoj strani zato što imamo obavezu, prethodno preuzetu obavezu privrženosti materijalizmu.
To ne znači da nas metodi i institucije nauke nekako sami po sebi teraju da prihvatimo objašnjenja materijalni pojavnog sveta, već naprotiv, da smo prinuđeni da forsiramo našu a priori privrženost materijalnim uzrocima da stvorimo aparat istrage i grupu koncepata koji proizvode materijalna objašnjenja, bez obzira na to koliko su kontra - intuitivna, bez obzira koliko su nerazumljivi neupućenima. Štaviše, taj materijalizam je apsolutan, jer ne možemo dozvoliti uvođenje božanskog." (Richard Lewontin, Billions and billions of demons (Review of The Demon-Haunted World: Science as a Candle in the Dark by Carl Sagan, 1997), The New York Review, p. 31, 9 January 1997.)
Ova iskrena izjava dovodi u pitanje namere i integritet naučnika, ne samo u poređenju evolucije i stvaranja, već i u drugim oblastima. Ovde se priznaje da samo ideološki prihvatljivi naučni zaključci imaju mesta u mejnstrim naučnim krugovima.
Evo izjave još jednog anti-kreacioniste, Hjuberta Jakija (Hubert Yockey - fizičar i teoretičar informacija)
"Istraživanje o poreklu života izgleda je jedinstveno u tome da je zaključak unapred zvanično prihvaćen... Ono što ostaje da se uradi je da se pronađu scenariji koji opisuju detaljne mehanizme i procese kojima se to desilo.
Mora se zaključiti da, nasuprot opšteprihvaćenim pretpostavkama, scenario koji opisuje nastanak života na zemlji slučajno i putem prirodnih uzroka koji mogu biti prihvaceni na osnovu činjenica, a ne verom, još nije opisan." (Yockey, H.P., A calculation of the probability of spontaneous biogenesis by information theory, Journal of Theoretical Biology, 67:377398, 1977; quotes from pp. 379, 396.)
On je takođe rekao:
"Verovanje da je život na zemlji nastao spontano iz nežive materije je jednostavno pitanje vere u strog redukcionizam, i u potpunosti je zasnovan na ideologiji." (Hubert P. Yockey, 1992. Information Theory and Molecular Biology, Cambridge University Press, UK, p. 284.)
Ako i sami anti-kreacionisti priznaju da je njihov koncept baziran na veri i ideologiji, sa kojim pravom se onda ismevaju i isključuju kreacionisti, samo zato što se njihov koncept zasniva na veri i ideologiji?
Prema rečima francuskog evolucioniste Žeroma Ležuena neo-darvinizam je naučno nepouzdan, a uči se u školama jer "boljeg nema":
"Trenutno nemamo prihvatljivu teoriju evolucije. Nema je, a ja ne mogu prihvatiti teoriju koju predajem mojim studentima svake godine. Dozvolite mi da objasnim. Ja predajem sintetičku teoriju poznatu kao neo - darvinizam iz jednog jedinog razloga, ne zato što je dobra, znamo da je loša, vec zato što ne postoji ni jedna druga. Dok čekamo da se pronađe nešto bolje, uče vas nešto za šta se zna da je neispravno, nešto što je prva aproksimacija..." (Profesor Jerome Lejuene, na predavanju u Parizu, 17. Mart 1985.)
Ovo je mali primerak izjava koje nedvosmisleno pokazuju da anti-kreacionisti naučavaju evoluciju iz ideoloških ubeđenja, jer žele da ne dozvole "natprirodne" elemente kao objašnjenje (Boga ili bilo kakvog drugog stvoritelja). Toj ideologiji su toliko odani da čak i kad činjenice (tj. fizički nalazi) idu u prkos postojećim teorijama, one se i dalje naučavaju, jer je alternativa kreacionizma neprihvatljiva.
Evoluciona nauka je daleko od objektivne, i u celosti je inspirisana materijalističkom ideologijom koja se religijski prihvata.
DA LI POSTOJE NAUČNICI KOJI VERUJU U BIBLIJU?
Do sad smo razmatrali naučne nedoslednosti koje stoje nad teorijom evolucije. Logično pitanje je "da li to znači da postoje naučnici koji umesto vere u Darvina veruju Bibliji?". Odgovor je - postoje.
Doduše, oni su manjina. Vek i po sistematske darvinističke indoktrinacije doveo je do toga da većina naučnika prihvati ovu teoriju zdravo za gotovo, kao i to da se verovanje u bilo šta drugo smatra tabuom i razlogom za podsmeh (ovo je slučaj čak i sa verovanjima u drugačije putanje evolucije, ili drugih potencijalnih objašnjenja nastanka života).
Na žalost, naučnici-kreacionisti se puno puta plaše da javno priznaju svoja uverenje, poneki zbog toga što misle daće biti ismevani, a poneki jer se plaše gubitka radnog mesta, što se do sad više puta dešavalo. (Tema dokumentarca Ben Stajna "Expelled: No Intelligence Allowed").
Na sreću, neki od njih su skupili hrabrost da se javno deklarišu kao kreacionisti, i puno njih je okupljeno oko vebsajta www.creation.com, kao i magazina Creation Magazine i Journal of Creation (za listu imena kliknite ovde. Neki od primera su Dr Džonatan Sarfati - biohemičar i šah majstor, Dr Džon Senford - genetičar, Dr Karl Vilend - hirurg, Dr Emil Silvestru - geolog itd. Takođe, na istom sajtu možete videti i imena drugih naučnika modernog doba, a i kroz istoriju, koju su bili pristalice biblijskog modela stvaranja (za tu listu kliknite ovde.))
Ovo nam daje nedvosmislen dokaz da oni koji su proučavali prirodne nauke na najvišem nivou mogu ne samo da veruju u verodostojnost onoga što Biblija govori, već i da to u svojim naučnim poljima brane.
ZAKLJUČAK
PRVI PRINCIP TERMODINAMIKE I SLEPA VERA NAUČNIKA
Iskreno, kad sam se uputio u ovo istraživanje nisam ni slutio na koliko tananim nožicama ova naučna teorija stoji.
U prethodnim člancima pomenuo sam drugi princip termodinamike kao i Pasterov zakon. Ostaje da pomenem i prvi princip termodinamike koji nije direktno vezan za teoriju evolucije, ali je vezan za celokupan pogled evolucionista na postanak sveta.
Prvi princip termodinamike nam govori da se energija i materija ne mogu stvoriti niti uništiti, već samo preći iz jednog oblika u drugi. Drugim rečima, količina materije i energije u Univerzumu je konačna. Pitanje je odakle se postojeća količina energije i materije pojavila? Teorija "velikog praska" pokušava da da odgovor na postanak univerzuma, no ne objašnjava poreklo sirove energije koja bi morala postojati pre samog praska.
Drugim rečima, materijalističko-sekularni pristup ne daje zadovoljavajući odgovor na pitanje postanka našeg sveta.
Najviše ironije (i za mene lično frustracije) dolazi od činjenice da se vera u nematerijalno biće koje je stvorilo materijalni svet (tj. Boga) u mejnstrim naučnim krugovima ismeva kao "slepa vera u nešto što se ne može dokazati". Bilo kakvo rezonovanje iz tog ugla je a priori odbačeno kao neprihvatljivo. U školama svih zapadnih zemalja materijalističko-sekularni pogled na svet (koji apsolutno isključuje Stvoritelja) se naučava kao jedina moguća opcija.
No, kad se iskreno i dublje ispita, vidi se da teorija evolucije takođe zahteva puno slepe vere. Matematička verovatnoća za spontano hemijsko spajanje aminokiselina u lance proteina je, kao što smo videli, gotovo van granica racionalnog. Potom, verovatnoća da su se desili milioni rapidnih korisno-kreativnih mutacija koji su dodali informacije i doveli do sadašnjih organizama je nešto za šta je potrebno puno mašte i vere.
Da budem iskren, kao kreacionista ja sam savršeno svestan toga moj pogled na poreklo sveta i života nije nešto što se može empirijski dokazati u laboratoriji. Ako je moje verovanje tačno, niko, sem samog Stvoritelja, nije bio prisutan kad je materijalni svet stvoren, i niko ne može taj proces da ponovi u laboratoriji. Zato to i jeste vera.
No, i pored toga, na osnovu dosad obrazloženog, čvrsto sam ubeđen da moja vera ima više podloge u empirijskoj nauci, nego li vera u evoluciju.
Ako ste vi neko ko prihvata teoriju evolucije, a niste profesionalni naučnik koji se ovom temom stručno bavi, vi takođe verom prihvatate ono što vam profesionalnci kažu. Za to vas iskreno ne mogu da krivim, jer je autoritet diplome nešto što većina a priori poštuje i ne upućuju se u detaljnije ispitivanje problema, već slepo veruje autoritetu. No, za me lično je ovaj problem bio previše važan da ne ostane ispitan.
Ovo ispitivanje mi je, između ostalog, donelo i frustraciju, jer je jasno da se profesionalni evolucionisti arogantno pretvaraju da je evolucija nešto što je empirijski dokazano, tj. da za njeno prihvatanje nije potrebna vera. Međutim, videli smo da i se među njima samima iskrade poneka iskrena izjava o ovoj temi.
Kada preispitamo verovatnoće koncepata koji se unutar teorije evolucije predlažu, zaključak je da je za prihvatanje teorije evolucije potrebno puno vere, jer ključnih dokaza (kao npr. milioni očekivanih prelaznih fosila) nema.
Pored toga, po izjavama pojedinih anti-kreacionista, evolucioni pogled na svet se zasniva na veri!
Takođe, videli smo da postoji pristojan broj naučnika iz datih oblasti koji veruje u kreacionizam, i smatra ga boljom interpretacijom nalaza u prirodi, nego li evoluciju. Njihove diplome sticane su na istim prestižnim univerzitetima kao i diplome njihovih kolega evolucionista.
Pored toga, videli smo i primere gde moderni naučnici, posle nekog izuzetnog novog otkrića (kao erupcija vulkana Sejnt Helens ili Surtsej) priznaju da se ono što su prethodno smatrali apsolutnim u tren oka okrenulo naglavačke, i dalo nove perspektive. To nam ukazuje na to da su naučni zaključci uvek podložni preispitivanju i potencijalnoj promeni, pogotovu ako se odnose na istorijske događaje za kojih nema očevidaca.
INTERPRETACIJA ČINJENICA
Posle svega, jasno je da je evoluciona teorija samo interpretacija činjenica, i daleko je od empirijske nauke. S obzirom na prethodno navedene dokaze, smatram da nema nimalo prednosti nad kreacionizmom, jer su i jedno i drugo po prirodi interpretacija nalaza. Jedina razlika je u tome što kreacionizam za izvore informacija pored empirijske nauke koristi natprirodno otkrivenje (Bibliju), dok evolucioni pogled na svet koristi ideologiju darvinizma i uniformizma.
Oba pogleda na svet su filtriranje informacija kroz ideološku osnovu.
Lično, mislim da kreacionizam daleko bolje objašnjava prvi i drugi princip termodinamike, biogenezu, fosilni nalaz bez prelaznih vrsta, kao i postojanje DNK kao ćelijske baze podataka.
Mislim da je realno na stvari gledati na sledeći način. Zamislimo da je debata između kreacionista i evolucinista sudski slučaj. U ovom slučaju nema očevidaca, već se sve zasniva na materijalnim dokazima sa lica mesta. Fosilni nalazi, laboratorijske analize i observacija prirode su u ovom slučaju dokazi. Advokati za obe stranke uzimaju dokaze takve kakve jesu, i kroz njih daju interpretaciju toga što se zbilo. Tek kad porota čuje obe strane, ona može da donese validnu odluku. U našem svetu situacija je drugačija i, iskreno, nimalo fer. U našem slučaju sud ne dozvoljava da kreacionizam ima svog advokata, niti da se na bilo koji način brani. Kreacionizam je osuđen pre nego što je suđenje počelo, i sudski postupak pri kome advokati evolucije prezentuju svoju jednostranu priču je samo farsa.
