• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

UVOD

Dečiji svet je jedan zaseban mikrokosmos koji je uronjem u, ili bolje rečeno uokviren u, makrokosmosu odraslih. Decu odlikuje posebnost. Da, posebnost ali ne u nekom vanzemaljskom smislu, obožavanja deteta kao nečeg anđeoskog ili božanskog, već posebnost ili skučenost u jedan fizički, psihički i ma kakav drugi svet ili ekspanzioni prostor koji raste, koji se razvija. Posebnost koja je vezana za, onako pesnički rečeno promenu, farbanje, zelene boje jabuke u crvenu. To nazivamo sazrevanjem.

Dečiji svet je svet drugačijih simbola, govora, slika shvatanja, reakcije, ponašanja u odnosu na svet odraslih. Dete u svom mikrokosmosu ne može da shvati i doživi Boga kao mi u našem makrokosmosu. Zato nam se ponekad čini da dete laže. Ono živi u svom svetu mašte iz koga uglavnom dolaze netačni iskazi. Oni su posledica fantazije ili nepravilnog razumevanja ili nepravilnog saopštavanja, a to nije laž. Česta greška hrišćanskih roditelja je što prete detetu Bogom kako Bog ne voli laž, a to znači njega jer dete to tako shvata i doživljava. Loše je da dete na samom početku svog života doživljava odbačenost od Boga zbog naših pogrešnih pristupa vaspitanju. Ništa ga tako ne boli kao svest da ga roditelji i Bog koga ono ne poznaje odbacuju. Izolovanost boli.

Moja namera je da, na osnovu primera, i analize situacija, iz života dece, dam odgovor na pitanje: da li i kada dete laže, da otkrijem uzroke laži, i prikažem "laži" koje liče na laž a ustvari to one nisu jer ne ispunjavaju određene kriterijume laganja.

Osnovna literatura koju sam koristio u ovom radu čini "Psihologija ranog detinjstva" od Vilijama Šterna, "Pedagoška enciklopedija", "Psihološki rečnik", "Otrkivenje laži" od Ostoje Krstića i kratke brošurice Matića i Mihailovića na temu dece, porodice, vaspitanja i dečje laži.

Deca su (uzeto sa predavanja prof. dr Rut Lehotski) 76 puta slagali roditelje, 12 puta učitelja, 7 puta drugove i 5 puta komšije. Osnovno pitanje je: zašto? 

DETE I DEČJE LAŽI

Koliko i da li odrasli žive u svesnosti postojanja dečijeg, drugačijeg sveta? Da li ga razumeju? Kako ga procenjuju? Laž takođe. "Još je rekao avva Pimen: lukavost ljudi sakrivena je iza njih."¹ Da li su deca lukava? Ako jesu, da li zato lažu? Kako mi to shvatamo i da li uopšte shvatamo?

Da li dete u ranom detinjstvu laže?

Ko je dete? Šta je laž? Kada je dete i da li je, da kažemo uslovno ili bukvalno: "lažov"? Gde je granica kada dete postaje lažov ili je lažov od samoga rođenja? Odgovor na ovo pitanje, svakako, leži u našem shvatanju i definisanju pojma dete i laž. Upravo ovde nastaje polemika zato jer je svako dete, za sebe, zaseban svet u odnosu na drugo dete. 

Polemika

Ukoliko tvrdim u apsolutnom smislu, za dete da je umanjeni čovek, a za laž da je netačnost ili odsustvo istine, onda tvrdim da je dete lažov. Zašto? Tvrdnja, da je dete umanjeni čovek (dakle, pravi čovek) značila bi da ono ima razvijenu svest o odgovornosti. Sa druge strane tvrdnja da je laž, apsolutna, neistina značilo bi traženje iskaza apsolutne tačnosti. Dakle, jedino u vrednostima apsolutnog dete je (kao umanjeni čovek) lažov. Upravo zato jer je odgovorno za iskaze-tvrdnje koji su neistina.

Međutim, ako je dete "muškarac ili devojčica u najranijem dobu i dok ne odrastu"² to bi onda značilo da se njihova savest još uvek nije razvila u smeru svestnosti moralo-društvenih zakona, a to znači i poimanju laži, zato jer je laž, laganje "svesno izrečena neistina, namerno izvrtanje činjenica; neistina uopšte, obmana."³

Dalje, prema Šternu postoje tri elementa u laganju. Prva dva: svest o netačnosti i namera obmane pripadaju grupi koja razlikuje laž od obmane sećanja. Treći element: svesna namera da se nešto postigne, razlikuje laž od fantastične izmene iskaza⁴. Dakle, ovi elementi podrazumevaju, relativno visok stepen sveukupnog razvoja čoveka, određenu zrelost. 

Dalje, Krstić prepoznaje tri elementa laganja. Prvi je savest o izgovorenoj laži. Drugi osećaj krivice, a treći strah od posledice. Rimskoj krilatici: "Iz usta mališana dolazi istina", Lokard suprotstavlja svoju: "Iz dečijih usta samo laž", zato što tvrdi da dete ne može da govori istinu jer je i ne poznaje. Gorfe ističe da je pojam: istina, nešto što će dete tek da izgradi tj. da razvije.⁵ To znači da ono nema etičku i intelektualnu razvijenu svest-NAD JA.

Dakle, na osnovu svega ovoga, laž (neistina) podrazumeva akciju (laganje) sa predumišljajem u smislu ostvarivanja cilja: obmana drugih. Laž je, dakle, neistina kreirana u cilju obmane, dok je međutim laganje akcija, proces sprovođena te neistine u praksi. 

Odgovor na pitanje: "Da li dete u ranom detinjstvu laže?"

Krstić, Matić i Žlebnik se razilaze u tvrdnjama o starosnoj granici na kojoj se završava period ranog detinjstva. Prvi tvrdi da je to od 0-3-će godine u kome dete ne može da izgovori laž⁶. Drugi, da je to između druge i četvrte⁷. Treći⁸, da je period ranog detinjstva od 1-6-7 godine, pravog od 7-11-12, srednjeg od 7-9 i kasnog od 9-12.

Međutim, ovo je diskutabilno u smislu različite brzine sveukupnog razvoja među decom istog godišta. Znači da je sazrevanje selektivno a samim tim je i granica neuniverzalna i specifična od deteta do deteta. 

Dete, u ranom detinjstvu, ima bujnu maštu koja nije odvojena od stvarnosti. Iskazuje je i kroz igru. Igra je stvarnost i rad sam za sebe koji je i jednina svrha sam po sebi. Mišljenje i pojmovi su neodređeni. Zato je prisutno posmatranje i zapitkivanje kao faza upoznavanja i saznavanja stvarnosti. Pažnja je slaba a pamćenje nehotično. Emocije su nestabilne sa tendencijom imitacije odraslih: dete se plaši od stvari od kojih se plaše i njegovi roditelji. Emocionalno su povodljivi i nestabilni-nosi ih emotivni trenutak, recimo: nagli prelaz od smeha do besa. Svest od sopstvenom JA počinje da se razvija tek od druge godine. Nema NAD JA. Znači, sugestibilna su i to 51 %. 

Pijažeova teorija egocentrizma govori da je izvor svih zabluda i pogrešaka u mišljenju kod dece konfuzija između unutrašnjeg i spoljašnjeg, subjektivnog i objektivnog. Zašto? Pijažeova teorija logičkog egocentrizma govorio o tome da dete smatra da svi razmišljaju onako kako ono razmišlja. Karakteristika ovoga je neprilagođavanje mišljenju drugih. Dete će tek kasnije, po Pijažeovom shvatanju socijalizacije (7-8 godina) kao faktora redukcije egocentričnosti, ostvariti, kroz sukob sa mišljenjem odraslih (kada shvati da drugi ne misle kao ono), verifikaciju sopstvenog gledišta. Osnovni oblici ispoljavanja egocentrizma po Pijažeu su:

1. Realizam-dete subjektivnim pojmovima (mašta, snovi, imena objekata) pridodaje supstancijalnu egzistenciju.

2. Animizam-dete onom što je po prirodi objektivno daje oblike živih bića.

3. Artificijelizam-dete ono što je nastalo prirodnim putem proglašava za delo čovekove aktivnosti.

4. Prekauzalitet-dete umesto objektivnih uzroka zbivanja stavlja psihološke motive.⁹

Kolomb kaže da je "detinjstvo (3-7 godine) obeleženo učvršćavanjem egocentrizma i prilagođavanjem spoljnom svetu."¹⁰ Dakle, pošto su egocentrična, deca u periodu ranog detinjstva, ne mogu biti objektivna jer su još uvek u fazi razvoja i verifikacije unutrašnjeg (JA i NAD JA) prema spoljašnjem.

Lehotski smatra da je za dete normalno da se u određenom starosnom dobu vara.¹¹ Razlog ovakvih neistina (varanja) ili pogreški u iskazima leže u mašti. Ovo nisu prave laže zato jer nemaju predumišljaj. Dete se saživelo sa maštom i fantazijom (oživljava mrtve predmete-lutka mu je beba, daje govor životinjama-pas mu govori). Ona mu pomaže da dopuni svoje neznanje, nerazumevanje i slabo pamćenje događaja iz stvarnosti i stvarnosti. Upravo je to razlog zašto ono često govori netačno. To je njegov pogled i shvatanje stvarnosti. Leistov komentar na ovo kaže da "naši mališani naime još ne mogu da sa sigurnošću razlikovati realnost od svojih želja često su njihove želje tako jake da oni veruju kako one mogu promeniti stvarnost."¹² 

Dakle, ove prividne laži, koje tretiramo kao prave laži, počinju na našem nerazumevanju stanja deteta gde se govor i mišljenje nalaze u prelaznoj fazi između ponašanja koje je afektivno-voljno i konstatovanja činjenica. Postoje tri takve prividne laži kao: reakcije nužde, odbrane i kratkog odricanja.

Reakcija nužde odnosi se na lažno iskazivanje nužde i prisutna je kod dece između prve i druge godine. Pokazujući lažnu potrebu nužde, dete, ustvari iskazuje siromašno razumevanje signala za razne želje. Zato ono smatra da će ga majka jedino uzeti u ruke ukoliko iskaže to signalom nužde iako je ne oseća kao trenutnu potrebu. To znači da mu je nejasan signal kojim će pokazati želju za, recimo, promenom mesta: iz kolevke u majčino naručje.

Ament govori o reakciji odbrane kroz signal lažnog prikazivanja bolova:

"Jedna devojčica je bolovala srednje boginje i odgovarala na svaki za nju bolan dodir jednim "jaojao", posle čega su je ostavljali na miru. Stoga je ona i docnije često govorila ljutito: ne, jaojao,-kad je htela da je ne diraju u njenoj predanoj igri. Ono jaojao nije trebalo da znači "boli me", nego samo da odbrani: "ostavi me na miru.""¹³ 

Izbegavanje mučnog stanja kod deteta često izaziva reakciju kratkog odricanja. Skupinov beleži slučaj u svojoj porodici:

"Hilda je 2;6 jako uštinula brata. Kad smo je docnije potsetili na to: "Ti si bratu pričinila bol", uzviknula je ona sa izrazom neraspoloženja: ne, ne-čime nije htela da porekne da mu je pričinila bol, nego samo da iskaže želju: neću više da slušam o tome, neču da se setim toga."¹⁴

Mihailović tvrdi da ima dečijih laži koje su samo po izgledu laž a u svojoj suštini to nisu, jer nemaju nameru obmane niti je dete svesno da govori neistinu¹⁵. Npr. dete često vidi i ono čega nije bilo, što je plod smešane i projektovane mašte sa i na stvarnost. Zatim, recimo u slučaju kada ne ume da odmeri svoje snage pa obećava nešto što ne može da uradi ili kada sluša nešto interesantno (od odraslih) ali pošto ne može da shvati onda ono to prezentuje prema svom shvatanju i razumevanju što se doživljava kao netačan iskaz.

Dakle, dete u ranom detinjstvu ne govori laž kao predumišljajnu akciju već se koristi reakcijama koji liče na laž a ustvari samo su prividne laži, zato jer odsustvuju elementi: svesti o izgovorenoj laži, osećaj krivice i postojanje straha od posledice. Znači, ove reakcije se ne mogu svrstati u laž.

Dete i laž u periodu nakon ranog detinjstva

Kao što sam već i napomenuo, period ranog detinjstva traje, uslovno rečeno, do četvrte godine. Nakon tog perioda u skladu sa dinamičnijim psiho-fizičkim ali i društveno-etičko-intelektulanim razvojem deteta, pojavljuju se prvo začeci laži, a zatim i prave laži. Međutim, pošto dete ne laže uvek, po učestalosti laži mogu da budu stalne, patološke i povremene.

Začeci laži

Sa razvojem deteta mašta i realnost postaje sve više diferenciraniji, ali ne i potpuno. Začeci laži kriju se u prvim reakcijama nužde, odbrane i kratkog odricanja. Mašta je usko povezana sa ovakvim reakcijama i prožima ih. Emocionalni naboj negativnog sadržaja koje dete oseti tretira kao neprijatnost. Neprijatnost proizvodi, reakciju, težnju za oslobođenjem i povratkom u pređašnje stanje emocionalnog naboja sa pozitivnom sadržajem-rasterećenost. Čovek može da jedan takav emotivni naboj suzbije u sebi. Dete ne. Dakle, dokle čovek ima i centripetalanu težnju (samosavlađivanje), dotle je dete samo centrifugalno (reaguje prema spolja). Takva centrifugalna reakcija u sebi sadrži nepredumišljajnu laž. Ona je potencijal koji postoji u detetu da nakon ovakvih iskustava počne zaista i da laže.

Primer Gintera i Hilde govore upravo o začecima laži:

"Primetila sam da je na zidu visio otkinut komad tapeta; stolice pored tog mesta bile su tako uređene, kako ih je obično Ginter sređivao u igri, tako da sam odmah znala ko je krivac. Pitala sam Hildu i Gintera: "Ko je iscepao taj komad tapeta?" Hilda je odgovorila sigurno: Ja nisam. - Ginter se nije okrenuo a kazao je isto tako: Ja nisam. - Ja sam ga mirno pozvala: "Hodi ovamo." Ginter skriva ruke iza leđa; ali nemoj da biješ" - To je već bilo priznanje jer on nikad nije dobijao šljisku dok je nije pošteno zaslužio. Ja: "Ne neću te tući. Ali hodi, sinko, pogledaj jesi li to izgrebao?" Ginter: Da. - Iskoristila sam tu priliku da mu objasnim da dobra deca uvek kažu istinu."¹⁶

Pokušavajući da se reši neprijatnosti Ginter se koristio reakcijom kratkog odricanja. Međutim, njegovo "skrivanje" u smislu ne okretanja ka majci (pokušaj da se i gestom pokaže kako se ništa nije dogodilo) i njegovo indirektno priznanje govori o prvim začecima laži.

Prave laži

Iz malopređašnjeg primera ustvari začetak laži je reakcija na strah od kazne. Kod Gintera se već razvija svest o laži. Pojavljuje se osećaj krivice i strah od kazne. Pojavljuje se i prva simptomatska slika laganja. Fizička manifestacija: skrivanje, mimika, skrivanja ruku iza leđa. Psihička: osećaj krivice, strah. Audio-vizuelna: promenjena boja glasa, zato jer se glasom izražava emocija negatinog sadržaja. Pogrešno priznanje: kao reakcija na strah od kazne. Tu je već i početak svesne akcije-mehanizma odbrane. Dolazi do sukoba dečijeg NAD JA-savesti i svesti, sa JA-ličnosti. Kakva takva etička i moralna savest pritiska i optužuje ličnost. Stvara se emotivni naboj negativnog sadržaja-neprijatnost. Prva reakcija odbarane biće potiskivanje, dakle centripetalna reakcija na neprijatnost. Zatim nastupa regresija, kao povratak na ranije obrasce ponašanja, kao da se ništa nije dogodilo. Racionalizacija se javlja kao odbrana i skrivanje od pravog uzroka. Zatim identifikacija: ličnost se poistovećuje sa sebi bliskom osobom, a cilj je skrivanje. Dakle, dete počinje da laže prvo iz straha od kazne. Tu je uzrok laži. Primera Skupinovih govori upravo o tome:

"Danas je otac čuo kako dete u drugoj sobi zvecka čašom. On je viknuo: "Dečko." Nikakav odgovor. Inače dečko odmah dojuri veselo, ali ovoga puta se boji za svoju čašu. Otac zapovedi odlučno: "Odmah donesi ovamo čašu." Dečko se buni: Ne! - ali vrlo tiho. Zapovest se ponavlja još odlučnije i naposletku eto dečka sa nekom drvenom igračkom: Evo! - Očigledno je hteo da prevari oca, da se igrao drvenom igračkom, a ne zabranjenom čašom. To je bio prvi rđav korak neistinitosti, koji je načinio dečko. Stvarno je čaša stajala na stolici i dečko ju je doneo protiv volje tek na ponovljenu, vrlo energičnu naredbu."¹⁷

Ovde je vidljiva odbrana poricanjem, što je iskaz slabosti. Negiranje takođe. Sublimacija kao zamena događaja (i objekta vezanog za događaj) isto je prisutna (nije se igrao čašom već lutkom). Cilj mehanizma odbrane je: rasteretiti se negativnog emotivnog sadržaja. Probuđeni osećaj krivice, govori o pojavi samokritčnosti i samoocene kod deteta. Povezana je sa zakonom kauzaliteta: uzrok-posledica-posledica-uzrok. Pojave osećaja srama i kajanja pojavljuju se kao reakcija na strah od javnog prozivanja i poniženja. 

Pijaže kaže da mlađa deca (od 9-et godina) pri proceni prestupa ne vode računa o namerama već o posedicama. Težinu prestupa vezuju za težinu posledica. Prema težini kazne određuje težinu greške. Sude na osnovu materijalnih posledica lošeg postupka a ne na osnovu namere onoga ko je to počinio. Starija deca vezuju krivicu za nameru a ne za posledice i to spada u tkzv."objektivnu odgovornost."¹⁸

Međutim, mislim da je, ipak možda, apsurdno iz ovoga zaključiti da i mlađa deca ne vode nikakvog računa o namerama, jer ako u pričicama lako prepoznaju negativce i prozru njihove namere (jer ih ocene kao loše) onda to potvrđuje da ona takođe znaju nešto i o svojim namerama te ih mogu koliko-toliko prosuditi, oceniti.

Dakle, da zaključim. Po Džems-Langerovoj teoriji emocija, emocija je svest o organskim promenama, gde nakon opažaja dolazi do reakcije organizma, pa tek onda do svesti o situaciji.¹⁹ Dete upravo reaguje na taj način. Neprijatnost pokušava da reši mehanizmom odbrane. Priznanje bi za njega bilo poniženje.

Matić tvrdi da je uzrok za pojavu pravih laži kod dece u nepravilnom postupanju roditeljima prema njima.²⁰ Dete dobija predstavu kako je istina neprijatna i opora (pogotovo ako je nakon priznanja kažnjavano) a laž ugodna jer donosi korist (laganjem je izbeglo kaznu). Dete se nalazi u kolebanju, dilemi, između istine i laži, zbog rigoroznosti u kažnjavanju.

Loše tretiranje radnih obaveza od strane roditelja u kući i na poslu, detetu se predstavlja kao dvoličnost. Roditelji ne vole da rade ali to zahtevaju u školi i van nje od njega. Nezdravi odnosi između roditelja, kada dete ne zna kome da se privoli. Sugestibilnost od strane roditelja kada kod deteta razvijaju bolesnu ambicioznost, tamo gde ne postoje kvaliteti. Preterani akcenat na častoljublje, hvaljenje deteta, pažnju i brigu-razmaženost, može da bude uzrok pojave prave laži jer se kod deteta razvija sujeta. Dete postaje kapriciozno. To je stečeni oblik ponašanja. Manifestuje se u jednom delu verbalno, a u drugom kroz emocije, prejaki plač, recimo. Takvo dete stvara poteškoće sa okolinom. Dalje, podsticanje i primoravanje deteta na laž: "kaži da nisam kod kuće" ili "nemamo šta da pozajmimo". Roditelj pri tom govori i glumi (gestikulaciona laž). Dete prati izraz lica, mimiku i pošto je sugestibilno i veruje roditeljima počeće i ono da laže i glumi svoju "istinu". Rđav primer okoline i drugova, gde se uveličavaju postignuti podvizi. Inkvizitorsko ispitivanje roditelja (ako ne priznaš Bog će te kazniti) i učitelja, itd...

Znači, prava lažljivost deteta koja se obično iskazuje u vezi sa njegovim odnosima sa članovima porodice, drugovima i drugaricama, školom sadrži se u vezi iskaza o sebi, svom ponašanju i provedenom vremenu.²¹

Dakle, dete (u periodu nakon ranog detinjstva) može da laže (predumišljajno-svesno određenih društvenih i moralnih normi) iz straha od kazne (uzrok i posledica), da bi preduhitrilo neki ukor ili iz nekog, ma kog razloga, recimo da bi impresioniralo (kada preuveličava).

Sa druge strane patološke laži ukazuju na izrazitu crtu jedne urođene konstitucije mentalnog poremećaja. Dete laže i onda kada ne postoje nikakvi razlozi a ni potrebe za to. Dete veruje, uživljeno je i ubeđeno u laž kao u istinu, pa tako da sa velikom čak i glumačkom umetnošću obmanjuje druge oko sebe. Mašta donosi prevagu nad smislom za stvarnost. Stavlja se u službu "stvaralačke" laži a dete je svesno govori. Takvu decu je najteže vaspitati. Patološka laž je vrlo retka. Hanselman²² navodi da je od 1000-du slučajeva dece koja se lagala bilo samo 17-est ovakvih slučajeva.

Povremena lažljivost

Povremeno služenje lažju svakako da nije lažljivost jer nema trajnu naviku, prolazne su. Dete koje je izloženo mnogim pritiscima i trvenjem unutar svoje porodice (ili u školi) podložno je i ima više povoda za laž, nego li dete koje odrasta u mirnoj porodičnoj atmosferi. Dete pod pritiskom (bez ili da slabim centripetalizmom-samosavlađivanjem) traži izlaz u laganju. Npr. kada ga roditelji ignorišu ili nemaju dovoljno razumevanja za njega ili prelaze preko njegovih malih i umesnih želja ili kada bi ono želelo da se igra a roditelji od njega zahtevaju nešto sasvim drugo, za šta dete nema volje ili mu nije interesantno, ono postaje prinuđeno da laže.

Iako nema trajni karakter, povremena laž, može biti podsticaj za sticanje trajne navike da se u ovakvim stresnim situacijama (po dete) uvek reaguje i izbegava realno rešavanje problema, pribegavajući lažima. 

ZAKLJUČAK

"Dete je u stalnom traženju svoje ličnosti; ono stalno uči da raspoznaje svoje mesto u sklopu društvenih sistema, koji postavljaju granice svakom pojedincu."²³ Ono je dakle u stalnoj potražnji svoje ličnosti. To zovemo sazrevanjem. To znači da ne bi smeli suviše rano da detetu naturamo pojam laži kroz neracionalno moralisanje i javno prozivanje koje stvara kod deteta izolaciju: "Lažeš, a!" Stalnim naturanjem možemo da mu nametnemo ideju laganja. Deca vole da eksperimentišu, zar ne? Treba ga hrabriti u cilju razvoja centrifugalnosti, odgovornosti i samokritičnosti. Kada dete shvati da može i u istini da gospodari sobom i da se ne boji postupaka već namera koje se mogu savladati, steći će osećaj unutrašnjeg zadovoljstva, a to nam je i cilj.

Da li dete može da laže? Da, ali ne uvek. Pogotovo ukoliko ono nema razvijen rečnik. Upravo tu postoji tendencija osuđivanja sa naše strane. Potkonjak kaže da "na razvoj dečijeg rečnika dejstvuju organski, sredinski i psihološki činioci: uzrast, pol, inteligencija, emocije, pedagoški uticaji i grupna pripadnost."²⁴ Tu dete upotrebljava maštu da bi nadoknadilo to što ne razume, a to nije laž. Dakle, trebamo biti svesni i faktora koji utiču na lično menjanje deteta a jedan od njih je i malo pre pomenuto naturanje kao nesvesno davanje ideje. Žlebnik govori o faktorima nasleđa, okoline i vaspitanja i vaspitavanja u pozitivnim ličnim osobinama i emotivnih iskustva socijalnog karaktera.²⁵ Mi možemo da budemo krivci za pojavu dečijih laži. Naše faze: "Bog ne voli laž" kod deteta može da proizvedu želju za inatenjem čak i sa Bogom koga ono ne poznaje.

Isus je rekao: "Pustite decu da mi priđu. Ne sprečavajte ih, jer takvima pripada Božije carstvo."²⁶ Deci (u ranom i kasnom periodu detinjstva) koja su, oko Isusa, govorila neistine koje su posledica neiskustva, nezrelosti nerazumevanja i mašte... Ili čak i prave laži, zar ne? Treba razlikovati pravu svesnu laž u cilju obmane, od neiskustva dopunjenog maštom!