Duh me podstiče da idem
"...zapovedi im ...da čekaju Očevo obećanje, ...a vi ćete za koji dan biti kršteni Duhom Svetim." (Dela 1:4-5).
Kada čitamo Dela apostolska jasno nam je da je od samog početka pokretačka sila Crkve bio Duh Sveti. U svojoj neograničenoj vladavini, Duh Sveti daje različita uputstva za svaku okolnost. Rana hrišćanska Crkva je u svojoj pokornosti njemu napredovala. Tako nalazimo Filipa, jednog od đakona sada rasejanog s ostalom Crkvom, da propoveda u Samariji. Čovek koji je izabran da se stara o finansijama odjednom postaje evanđelista. Možemo ga nazvati i misionarom.
U Delima apostolskim vidimo da su išli svuda i propovedali reč. To je bio posao koji je svako od njih radio. Ovde nije bilo pitanje ordinacije nego pitanje ispunjenja Duhom Svetim i nalaženja mogućnosti svedočenja. "Ali", reče neko, "oni su bili proganjani". Da, i veliki je verski vođa, Savle iz Tarsa, bio glavni predvodnik. "On je uništavao Crkvu" ali što ih je više mučio i proširivao svoje delovanje, Crkva je rasla silom Duha Svetoga. On nije mogao da zaustavi Crkvu, ali je Bog uskoro zaustavio njega. Siguran sam da su se molili za oslobođenje od okrutnog ugnjetača. Jednog dana kad budemo hodali zlatnim ulicama, želeo bih da upitam te svete kako su se molili.
Možda su mislili da Gospod treba d dopusti da Savle umre. Teško mi je i da zamislim da su se molili za njegovo obraćenje jer to što se dogodilo nisu mogli da veruju i Pavla godinama nisu prihvatali.
Savle je bio kolovođa u gomili koja je kamenovala Stefana. Ovo je bio drugi đakon koji je postao snažan propovednik ne zato što je izabran ili opunomoćen od strane Crkve, nego zbog službe koju mu je Hrist dao i za koju ga je Bog postavio u Crkvi. Stefan je verno sledio svog Učitelja i molio se: "Oče, oprosti im." Bog je uslišio tu molitvu. Oprostio je Savlu iz Tarsa i postavio na njega teret službe koju je Stefan imao. Da to učini, Gospod ga je sreo na putu za Damask. "Stari čovek", Savle iz Tarsa, je umro a "novo stvorenje" - apostol Pavle - je rođeno od Duha.
Kroz službu poniznog, skoro nepoznatog, učenika iz Damaska, Pavle je primio Duha Svetoga. Nije više davao naređenja, vec ih je sada primao od Duha Svetoga. Nije mogao čak ni da se vrati i poseti svoje obraćenike u mestima gde je služio s takvim uspehom. Zašto? Bilo mu je "zabranjeno od Duha Svetoga" i kad je izabrao drugi pravac "Duh mu se suprotstavljao". Duh Sveti je bio glavni strateg, planer i organizator u prvoj Crkvi. Želeo je da zadobije ceo svet, delovao je na svako telo, tražio je ljude koji bi mu se podredili tako da bi kroz njih delovao i kroz silna dela i čudesa doveo ljude i žene Hristu.
Mi mislimo na Duha u svetu. Već smo zapazili veliku promenu koju je prouzrokovao probijanjem barijere između Jevreja i neznabožaca u Kornelijevom domu. Sad dolazi vreme kada on lomi geografske barijere. Evanđelje mora prodreti i preko granica Azije. Pavle je čuo poznati makedonski zov. To je promenilo smer njegove službe i hrišćanske Crkve a samim tim i smer čitave istorije. Nije bilo pitanje Crkve i misije; to je bila Crkva u akciji na svakom mestu, ili, ja bih rekao, Duh Sveti u akciji kroz Crkvu. Kad Duhom ispunjena zajednica kreće u akciju, to je sve misija i Crkva.
Pavle i Sila su došli u Evropu otkrivenjem Duha. Crkve tamo nije bilo. Nisu čak ni našli Makedonca i nisu gubili vreme da ga traže. Odmah su propovedali prvoj gomili na koju su naišli na obali reke. Uskoro su ih pohapsili i zatvorili prethodno dobro izudarane. Mogu da zamislim Silu kako pita Pavla da li je imao pravu viziju od Duha, da li je siguran da ih je Gospod doveo na ovo mesto? Budi uveren da vođstvo Duha nije garancija da ćeš izbeći sve muke i nevolje. Duh ne pravi skretanja već vodi pravo. Umesto da se žale i ispituju svoje vodstvo ili čak Božju premudrost, dva su se zatvorenika ponašala kao slobodni ljudi i počeli su da pevaju usred noći "ispevavši" zemljotres. Sva vrata su se otvorila i tamničar i ceo njegov dom je bio spasen. Kako je uzbuđujuće raditi s Bogom!
Sveopšta izopačenost vladala je generacijom u kojoj se sve ovo odigravalo. Svako načelo moralnog zakona je bilo prekršeno, standard savesti je bio na samom dnu. U takvom svetu je bila rođena Crkva Hristova. Učenici nisu imali bogatstva, društvene položaje, ugled, pomoć vlade, a ni pomoć postojećih ustanova.
Bili su prezren i nemoćan narod, bezuticajni, nevešti i neobrazovani; nisu imali ni jedan hrišćanski dom molitve. Vlasti, narodni običaji i sklonost javnosti su bili protiv njih. Bili su prekoravani, psovani, proganjani, i predmet progona i ubijanja. Ono sto su ti rani hrišćani u sebi imali bila je sila Duha Svetoga.
Tim jedinstvenim naoružanjem suočili su se s neprijateljskim svetom i svim zlim silama tame. Pobedili su, i za sedamdeset godina, prema najmanjoj proceni, pridobili su za Isusa Hrista pola miliona sledbenika. Drugim rečima, Crkva je silom Duha Svetog rasla u broju članova više nego četirihiljadestruko u šezdeset godina.
Skoro isti događaj koji je zapisan u Delima apostolskim može se napisati i o pentekostalnom pokretu dvadesetog veka.
Za primer ću vam reći nešto o zemlji koju sam nedavno posetio. U Brazilu, u Južnoj Americi, postoji najširi pentekostalni pokret na svetu. Počeo je pre oko pedeset godina kada su dva skandinavska Amerikanca osetila poziv za Brazil. Ni jedno misijsko društvo ih nije poslalo. Otišli su slepom verom - prema današnjim standardima veoma glupo - i počeli su da govore da je Isus Spasitelj, Iscelitelj, Silni krstitelj i da će uskoro doći kao Car careva.
Nije dugo potrajalo i dešavala su se čudesna isceljenja. To je prouzrokovalo obraćenje mnogih Brazilijanaca. Onda su novoobraćenici počeli da se mole i govore drugima. Događala su se čudesa i uskoro je evanđelje doprlo u unutrašnjost zemlje i ispunilo je. Osnovane su Crkve i sada je tamo pokret koji ima hiljadu petsto crkava i oko četvrt miliona hrišćana.
Međutim, moram d naglasim da to nije jedini pentekostalni pokret u Brazilu. Otprilike u isto vreme kad su skandinavska braća stigla tamo, jedan italijanski Amerikanac iz Čikaga je isto osetio da ima poziv. Otišao je potpuno sam i ništa ne znajući o drugima, započeo je s jednom osobom, zatim s jednom porodicom i onda s jednim skupom. Danas tamo postoji oko hiljadu petsto crkava sa oko četvrt miliona hrišćana. (Poslednji podaci nam kazuju da u Brazilu ima više od 2 miliona pentekostalaca. Prim. prev.)
Drugo značajno savremeno pentekostalno probuđenje nalazi se u Italiji. Mnogi su mislili da je to zadnje mesto gde bi mogla da se osnuje snažna pentekosna crkva. Za vreme jedne posete Rimu, govorio sam s vođama valdenzijanske crkve. Rekli su mi da su radili u Italiji vekovima i da su imali veoma mali napredak. Napomenuli su da je pentekostalni pokret za četrdeset godina narastao više od valdenzijanskog za četiri veka. Imao sam prilike da uživam u nekim veoma divnim iskustvima u Italiji u danima kada su imali dosta progonstava. Video sam ih na bogosluženju u mračnim, vlažnim podrumima koji su bili prenapunjeni. Posle drugog svetskog rata, kao pečurke su izrasle stotine malih zajednica po celoj zemlji. Konačno, novim Ustavom je pokretu dato priznanje i sloboda i danas tamo postoji dobra biblijska škola i dosta čvrsto izgrađenih crkava.
Moram vašu pažnju da skrenem i na jednu istaknutu činjenicu o radu u Italiji. Nikada nisu imali masovne sastanke jer to bilo protiv zakona. Ustvari, mnogi su bili zatvarani radi držanja kućnih sastanaka i delo je napredovalo ličnim svedočenjem. Ovde ponovo susrećemo dokaz da Duh Sveti ne treba da prione uz iste metode ili principe evangelizacije. Kad on deluje, svaki metod će uspeti jer to nikad nije tehnika, nego sila Duha Svetoga koja osigurava uspeh.
Kada o tome razmišljam, ne mogu da prihvatim da Crkva u Kini i nekim drugim zemljama više ne postoji. Jedno je vreme u Kini silan talas sile Duha Svetoga delovao na severu i jugu a isto tako i u centralnom delu zemlje, i godinama jedna oblast nije znala šta se odigrava u drugom delu te prostrane zemlje koja okuplja milione ljudi. Možda su otišli pod zemlju kao u danima katakombi. Da li je Crkva istrebljena? Ne, ja to ne mogu da verujem. "Vrata paklena" je neće savladati. Duh Sveti je na poslu čak i tamo gde je svaki misionar izbačen.
Progonstvo neće zaustaviti probuđenje. Nasuprot, ono obično Crkvi daje vitalnost. Sada skrenimo našu pažnju na Kongo u Centralnoj Africi. 1914. godine dva mladića iz Engleske, William Burtom i James Salter, su osetila poziv za tu zemlju. Učili su jezik od male dece jer su stariji ljudi bežali od belog čoveka. Učeći od dece oni su takođe podučavali decu: Od samog početka su otvarali škole što je bilo veoma neobično u ono vreme jer se veoma malo misionara bavilo obrazovnim radom. Danas je to drugačije i svuda postoje škole. Te rane škole su u Kongu postale divna strategija Duha Svetoga. On poznaje kraj od početka i sve usaglašeno planira.
Pre nekoliko godina je izbilo veliko i nečuveno probuđenje. Da, mi sada imamo probuđenje povrh pentekostalnog probuđenja i ono je zaista divno. Ovo novo probuđenje u Kongu je započelo jednog dana u školi kada je učitelj pokušao da razjasni deci Božju ljubav i počeo je da place, a onda su i deca počela da placu. Iznenada su shvatili da njihovi roditelji koje vole, ne znaju za Božju ljubav. Istrčali su iz škole i molili su svoje mile da prihvate Isusa, Sina Božjega, koji ih je ljubio i umro je za njih. Što misionari nisu učinili propovedanjem, deca su uspela svedočenjem.
To se probuđenje iz škole raširilo džunglama. Čuo sam da je prema poslednjim statistikama otvoreno 506 novih crkava u poslednjih osamnaest meseci. Gde da nađeš novih 506 pastora u tako kratkom periodu? Duh Sveti se za to pobrinuo kad je poslao misionare da otpočnu sa školovanjem. Glavni udžbenik je bila Biblija i kada su prvi studenti odrasli i oženili se, bilo je mesta za njihovu službu. Tako je u Kongu ali svaka zemlja ima drugačiju priču. Na svim svojim putovanjima nisam pronašao univerzalni metod, opštu tehniku ili neki priznati sistem (formulu) po kojem bi Duh Sveti radio. On ima divnu raznolikost ali postoji jedno pravilo koje treba zapamtiti - uvek dozvoliti Njemu da radi. Neka Duh ispolji svoje darove.
Nastale bi knjige kad bi se zabeležili počeci pentekostalnog izlića kao rezultat molitve hrišćana na Istoku. Događaj o Panditi Ramabai u Indiji danas mora da je mnogima poznat.
Postoje mnoge hiljade od severa do juga Indije i na Cejlonu koje uživaju pentekostalno iskustvo i pokret je u velikoj meri potpuno domorodački.
Početkom ovog veka jedna porodica iz Holandije je otišla u Indoneziju i uskoro je uspostavljeno slavno delo. Drugi su stizali iz Amerike, i njihova služba je bila uspešnija u osnivanju novih hrišćanskih crkava. U to vreme je probuđenje počelo na mnogim većim ostrvima; delo je postalo čisto domorodačko. Sada skoro svaka hrišćanska Crkva u Indoneziji uživa u pentekostalnom izliću. Vest o krštenju Duhom nosili su domaći i stranci u svaki kutak istočnih zemalja. Tibet i zemlje na granicama Kine su bile duboko pokrenute.
Moramo da spomenemo i ostrva u Pacifiku (Okeaniju) i radost u slavnom probuđenju na Filipinima i Maleziji. Zaista se ovo Pentekostno probuđenje 20-og veka proširilo na svaki kontinent i doprlo do većine okeanskih ostrva.
Na kraju, dozvolite mi da kažem da je samo poznanje Duha Svetoga onako kako je stvarno prikazano na stranicama Novog zaveta ispunilo Gospodnja obećanja u odnosu na Utešitelja, čiji je dolazak učinio Hristov odlazak korisnim. Rekao je učenicima: "Bolje je za vas da ja odem; ako li ja ne odem, Utešitelj neće doći."
Došao je na Dan Pentekosta i učinio upravo ono što je Isus rekao da će uraditi. Sada su učenici znali da je Isus proslavljen i prema Jovanu 7:37-38, potekle su iz njihovog nutarnjeg bića reke žive vode. Oni su još uvek bili dovoljno prirodni u osnovi ljudske prirode. Bili su podloženi ljudskim slabostima ali je pored svega toga postojala stalna mešavina božanskog s ljudskim. Imali su pobednički venac uprkos ogorčenim progonstvima. Bog je bio s njima i u njima. Zaista, Utešitelj je došao.
Nasuprot svemu tome stoji nejasnoća koja se širi nad skoro svakom modernom naukom i iskustvom s Duhom Svetim među hrišćanima. To i nije moglo biti drugačije kad je krštenje Duhom Svetim poricano kao nužna duhovna potreba za svakog vernika ili smatrana kao blagoslov koji treba da bude prisvojen jednostavnom verom uz upozorenje protiv emocionalizma.
Danas, više nego ikada ranije, potrebno je da svaki "član crkve" bude spašen i kršten Duhom Svetim; samo to će preobraziti svakog vernika u evanđelistu koji će biti u stanju da preokrene svet k Bogu.
