Božićni običaji u srpskom narodu
"Mi Srbi smatramo i držimo da je Božić pravi praznik naš domaći, ama nije crkveni" - rekao je Vuk Vrčević, kroz usta jednog prostodušnog srpskog sveštenika. I Vuk Vrčević imao je pravo. Božić, onakav kako ga je opisao Njegoš, sa slamom prostrtom ispred ognja, sa badnjacima na ognju prekrštenim, sa puškama, pecivima, guslama, pesmama i zdravicama - taj lepi i mili Božić nije praznik hrišćanski, nego starinski srpski."[1]
"Kad je srpski narod primio hrišćanstvo, i sa njime i sve praznike za koje je pravoslavna crkva znala, otpočeo je praznovati i Božić. Taj crkveni Božić došao je da zameni nekoliko starinskih praznika, koje je i naš narod praznovao u vreme zimskih solsticija. Upravo, to nije bila zamena, već kompromis: starinski praznici produžili su da žive i dalje, samo im je crkva dala novo ime, novo objašnjenje i nekolike dosta beznačajne detalje iz hrišćanskog kulta."[2]
Pravoslavna crkva u svojoj literaturi koju nudi širokom krugu čitateljstva, ne samo što širi legendarne priče koje proglašava izvornim hrišćanstvom, već ubeđuje svoje članove da su i običaji vezani za pojedine verske praznike poreklom iz Biblije. Kao što smo saznali od Aleksandra Šmemana u prethodnom delu ove studije, glavni metod "evangelizacije" u četvrtom veku jeste bio osmišljavanje i davanje hrišćanskog značenja paganskim običajima i ritualima. Ovom prilikom ćemo zajedno proučiti paganske običaje koji su prošli kroz isti "tretman", a koji su u našem narodu vezani za božićne praznike. Radi se o obredima vezanim za Tucindan, Badnji dan kao i za sam Božić.
Tucindan
Evo šta o ovom prazničnom danu možemo da pročitamo u crkvenoj literaturi:
"Tucindan - to je drugi dan pred Božić. U našem narodu toga dana se kolje (tuca) "Božićnjar", "Pečenica", kojom će se sva čeljad na Božić omrsiti, posle dugog šestonedeljnog posta. I ovaj običaj narodni vezan za "Božićnjar" ili "Pečenicu", iako je to u stvari prase a ne jagnje, vodi poreklo od rođenja Gospoda Isusa Hrista u vitlejemskoj pećini u kojoj su pastiri zatvarali svoje stado. Sveti apostol i evanđelist Luka svedoči da su vitlejemski pastiri, kada im se anđeo Gospodnji javio i obasjala ih slava Gospodnja, one čudesne noći kada se Gospod rodio, otišli do Vitlejema i u pećini vitlejemskoj našli "Mariju i Josifa i dijete gde leži u jaslama" (Luka 2. gl.) i poklonili mu se. A Sveto Predanje, koje se čuva u Svetoj Crkvi, svedoči da su tada pastiri na dar Bogomladencu odneli jagnje. To je naš "Božićnjar", koji se priprema na Tucindan, vrti na ražnju (peče) na Badnji dan a jede na Božić kao prva mrsna hrana. Iz razloga što se "Božićnjar" u staro vreme nije klao no tucao krupicom soli ili ušicama sekire taj se dan i danas zove Tucindan. "Božićnjar je kod nas prase a ne jagnje prosto zato što kod nas u vreme Božića nema jaganjaca."[3]
U navedenom tekstu se, kao što uočavamo, između ostalog tvrdi da klanje praseta pred Božić vodi poreklo "od rođenja Isusa Hrista u vitlejemskoj pećini". Kaže se dalje da se ova životinja peče na ražnju umesto jagnjeta iz razloga što u vreme Božića u našim krajevima nema jaganjaca.[4] No, da li je Tucindan uistinu hrišćanski praznik? Da li božićno pečeno prase ima bilo kakve stvarne veze sa rođenjem Isusa Hrista? Kao što ćemo se zajedno uveriti, ovi običaji nisu ni u kakvoj povezanosti sa događajima opisanim u evanđelju.
Veselin Čajkanović je u svojim delima naveo da je naš narod, pre "prihvatanja" hrišćanstva praktikovao različite rituale koji su za cilj imali zaštitu od zlih duhova. Zaštita od ovih duhova (demona) se sprovodila poštovanjem totema tj. demonske životinje koja je smatrana božanstvom i koja je pod svoje okrilje i zaštitu uzimala pojedinca ili čitavu porodicu. Iz teksta pomenutog naučnika saznaćemo pravo poreklo i skriveno značenje obreda kojeg nam je maločas opisao pravoslavni autor:
"Vrlo ugledno mesto o božićnim praznicima ima pečenica. Bez pečenice Božić se ne može zamisliti: "Božić je Božić, a pecivo mu je brat" (Vuk, Posl., 355). Pečenica se odabira na dosta vremena pre Božića, i onda se podvrgava osobitom režimu; ona ima svoje naročito ime ("božićnjar", i slično). (...) Očevidno je da pečenica nije obično jelo, koje se iznosi na božićnju trpezu tek toliko da bi na njoj bila jedna delikatesa više. Pažnja koja se pečenici ukazuje, verovanje u njenu magičnu moć, i sasvim čvrsto uverenje da je ona o Božiću neizostavna - sve to dokazuje da mi u ubijanju i jedenju pečenice imamo jedan religiozni, žrtveni obred. Reči "Božić je Božić, a pecivo mu je brat" imaju mnogo dublji religijski smisao no što na prvi mah izgleda. (...) Kult životinja poznat je, ili je bio poznat svima narodima; i kroz fazu kada su životinje obožavane morala je da prođe svaka religija. U religiji našeg naroda ima vazdan tragova od ovakvog stanja stvari. Tragova najprimitivnijeg saveza između čoveka i životinje, totemizma, ima najviše. (...) Do sada naročito nije ništa govoreno o svinji. Međutim, ima podataka iz kojih se vidi da je ona u starini našeg naroda imala demonsku moć i jasan totemistički karakter. (...) Iz svega ovoga jasno je da je svinja, u starini našeg naroda, bila demonska, totemistička životinja. (...) Božićnje pecivo je žrtva, i to sakramentalna žrtva, neka vrsta pričešća. U primitivnom društvu postojala je obaveza da se totem, ili inače demonska životinja, ne ubija i ne jede; ali uporedo s tim razvila se ideja teofagije, ritualnog jedenja božanstva. Demonsku, "svetu" životinju, primitivan čovek inače ne dira, ali je svakako u njegovom interesu da, s vremena na vreme, ili i neperiodično (npr. u slučaju kakve epidemije), okusi njene krvi i njenoga tela, da bi se na taj način divinizirao, i postao otporniji prema uticajima zlih demona. (...) Posle svega ovoga - jasno je da je božićnje pecivo totem ili božanstvo, koje ima ritualno da se pojede. Poslovica - očevidno, vrlo starinska - "Božić je Božić, a pecivo mu je brat", postaje nam sada jasnija. Ona pecivo podiže na rang božanstva, i identifikuje ga sa božanstvom kome pripada božićni praznik. Mi, dakle, u pečenici imamo, očevidno, božanstvo koje se žrtvuje. Međutim, jedna od osnovnih ideja u istoriji religije je da se božanstvo i žrtvuje i rađa u isti mah kada je žrtvovano (upor. npr. slučaj sa Adonisom, Dionisom, i dr.), i u tom pogledu interesantno je da uopšte Božić kao takav, Božić kao dan rođenja mladoga, novoga boga počinje u onom trenutku kada je žrtvovanje peciva definitivno gotovo, tj. kada je pecivo skinuto sa ražnja: u tom trenutku unosi ga domaćin u kuću, s glavom unapred, i pozdravi ukućane sa "Hristos se rodi!""[5]
Iz svih citiranih navoda i objašnjenja iz Čajkanovićevog dela, potpuno je jasno da "božićno prase" ne potiče iz hrišćanske vere (tj. vitlejemske pećine) već iz mračnih dubina stare srpske religije. No, kao što ćemo se i nadalje uveriti, takav je slučaj i sa ostalim narodnim običajima koji se pod okriljem tradicionalne crkve sprovode u srpskom narodu.
Badnji dan
"Skinem li pažljivo sloj hrišćanski, pojaviće se sloj neznabožački. Samo se mora priznati da je to spajanje ispalo preko svakog očekivanja umešno" (S. Trojanović). Takav je primer sa Badnjim danom i Božićem, kao solarnim praznikom, jer sunce ponovo počinje da greje od Božića - "praznika nepobeđenog Sunca". Možda je Badnjak, zbilja, bog Perun koji nosi atribut "stari" ili "deda", u svakom slučaju Badnjak je živ stvor. U stvari, postignut je prećutni (možda i nesvesni) kompromis između i dalje mnogobožačkog Badnjeg dana i hrišćanske proslave Božića, između badnjaka, koji je zacelo idol, i rođenja Hrista."[6]
Iz navedenih reči uglednog pravoslavnog pisca i psihijatra Vladete Jerotića saznali smo nekoliko veoma važnih informacija o poreklu badnjaka i Badnjeg dana. Iako, kao što ćemo uvideti, Pravoslavna crkva kazuje da je i ovaj praznik izvorno hrišćanski, posle kratkog proučavanja običaja i rituala vezanih za njega jasno ćemo potvrditi stanovište malopre pomenutog autora.
Postoji više običaja vezanih za ovaj dan. Najvažniji su sečenje badnjaka koji se nakon unošenja u kuću posipa žitom i premazuje medom i vinom kao i bacanje metalnog novca i oraha po uglovima prostorije. Običaj takođe nalaže da domaćin poje božićni tropar i sa svojim ukućanima imitira kvočku i piliće, kvočući i pijučući. Veoma je važno i da se toga dana jede sa poda koji je prostrt slamom, a ne sa stola, kao i da se bdije tokom noći. Ove običaje crkva naziva hrišćanskim i kazuje nam da vode poreklo od Hristovog rođenja i dešavanja vezanih za taj događaj:
"Badnji dan - to je dan uoči Božića. Zove se "Badnji dan", a noć koja sledi "Badnje veče", zbog toga što se toga dana i te večeri bdeniše - ne spava, no sa nestrpljenjem očekuje najsvečaniji momenat u istoriji roda ljudskog - Rođenje Bogodeteta Hrista. Zbog toga se i vidljivi simbol Njegov, koji sa naročitim obredom unosimo u domove svoje, zove BADNJAK. Badnjak (mlad cerić ili hrastić, ili pak cerova ili hrastova grančica) simbolički predstavlja Spasitelja našeg - Gospoda Isusa Hrista.[7] (...) I hrišćanski Badnjak kao i Božićnjar vodi poreklo od one božanstvene vitlejemske noći kada se u pastirskoj pećini rodio Spasitelj čovečanstva, a pastiri, koji "čuvahu noću stražu kod stada svojega (Luka 2,8) ložili vatru i grejali se. (...) Nasekli su i poneli dosta grana da nalože vatru i pored Novorođenčeta i pored Matere Njegove, jer noć ona beše vrlo hladna."[8]
"A kad padne Badnje veče, badnjačar ponovo uzima Badnjak i drenovu granu, stavlja ga sebi na desno rame i unosi svečano u kuću. (...) I iz sita posipa Badnjak žitom, premazuje ga medom i preliva vinom. (...) uz poznato mirboženje u kome Badnjačar kaže: "Mir Božji - Hristos se rodi!" a domaćica odgovara: "Vaistinu se rodi!" (...) Simbolika ovoga susreta je jasna. Gospod Isus Hristos - novorođeni Spasitelj čovečanstva, u vidu Badnjaka, ulazi u dom naš (...) Badnjačar ... u sve odaje pospe slamu i zvečeći (srebrni) novac, a u gostinskoj sobi, gde je ikona domaćin slave, još po tri oraha u sva četiri ugla. (...) obično se poje Božićni tropar: "Roždestvo tvoje Hriste Bože naš...", "kvoče" i "pijuče". Tamo gde Božićni tropar ne znaju samo se "kvoče" i "pijuče". (...) I ovaj deo običaja na Badnje veče je pun smišljene simbolike hrišćanske. (...) Orasi, pak, u sva četiri ugla gostinske sobe simbolički predstavljaju Svetu Trojicu. (...) Jede se ne sa stola, nego sa poda, po kome je prostrta slama, ili sa vreće u koju je metnuta slama."[9]
Na isti način kao što smo ustanovili da klanje praseta na Tucindan nije poteklo od prvovekovnih hrišćana, tako ćemo utvrditi da ni ostali običaji nisu poreklom crkveni već paganski. Već smo ranije potvrdili činjenicu da Isus Hristos nije rođen 25. decembra. Iako srpskom narodu nije bio poznat kult Mitre iz koga je usvojen pomenuti datum, u danima prelaska iz stare u novu godinu naš narod je u davnini takođe obeležavao određene važne praznike, za koje Čajkanović tvrdi da su bili praznici iz kulta mrtvih tj. zadušnice. Ovaj uvaženi autor tvrdi da su svi napred pomenuti običaji vezani za prizivanje duša umrlih na određeni vid svečanosti. To bi značilo da je današnje slavljenje Božićnih praznika kod pravoslavnih naroda zapravo jedan vid spiritizma, obučenog u ruho hrišćanstva. Evo kako glase zaključci izvedeni nakon njegovog dugogodišnjeg istraživanja:
"Jela koja se o Badnjem danu jedu, imaju, možemo odmah reći, htonični karakter. To se najjasnije vidi kod oraha i pasulja[10]. Orah je voćka za koju se naročito interesuju demoni donjega sveta. (...) Pošto je orah, očevidno, drvo donjega sveta i zlih demona, možemo samo očekivati da njegov plod služi kao hrana tim demonima. (...) Med je takođe vrlo poznato jelo koje se kod Grka i Rimljana, Indijaca, Slovena i uopšte Indogermana ... daje dušama pokojnika, i uopšte demonima donjeg sveta. (...) Već iz ovoga što smo rekli jasno je kakav cilj ima badnjidanska večera - to je večera, čast mrtvima. Ona četiri oraha koje domaćin baca u četiri ugla, namenjena su dušama mrtvih. (...) Običaj da se jede "s vreće", tj. sa zemlje; ... da se sto ne čisti, i da se na njemu ostavlja jelo i piće; običaj da se na Badnji dan daje po nešto jela sirotima - sve su to propisi koji važe za daću, za kult mrtvih, i kod Srba, i u celoj indogermanskoj prošlosti.[11]
"Da bi se običaj posipanja slame razumeo, potrebno je utvrditi značaj Badnjeg večera uopšte. Badnje veče je, pre svega, mrtvački praznik, zadušnice: toga večera priređuje se gozba dušama pokojnika, i daje im se prilika da se ogreju. Običaji o Badnjem večeru imaju mrtvački karakter, i podsećaju nas jako na običaje o daćama i zadušnicama uopšte. Samo ime, Badnje veče, postalo je od glagola bdeti ... o Badnjem večeru bar jedno od čeljadi mora biti budno, i to bdenje ima isti značaj koji i bdenje pored mrtvaca. Jela koja se o Badnjem večeru jedu - naročito orasi, pasulj, med, riba - imaju sva htonični karakter, i namenjena su dušama pokojnika."[12]
"Zašto se, toga večera, prosipa po kući slama? Odgovor je vrlo prost: slama ima, i za bogove i za duše predaka, naročitu privlačnu snagu. (...) Sad nam je jasna uloga slame o Badnjem večeru. Toga večera pozivaju se duše predaka na čast, i da bi se te duše privukle, dalje, da bi imale na čemu jesti, prostire im se slama. (...) Kad se ovo zna, lako je razumeti i druge božićne običaje u vezi sa slamom. Kad se unosi slama (a to biva pred veče, posle zalaska sunca) domaćin je prosipa po celoj kući, tom prilikom on kvoca, kao kvočka, a ostala čeljad, deca naročito, idu za njim i pijuču. (...) Ako primitivan čovek ima potrebe da zove dušu, on će je vabiti, onako kako se vabe ptice. (...) Običaj vabljenja duše kvocanjem poznat je i hrišćanskim Koptima ... Najjasniji, međutim, i (za objašnjenje kvocanja o Badnjem večeru) najvažniji primer imamo u ruskom mrtvačkom kultu. (...) Prema ovome, prosipanje slame i kvocanje o Badnjem večeru ima očevidno za cilj da sakupi duše na gozbu."[13]
Zahvaljujući ovim navodima, uočavamo da savremeni badnjidanski ceremonijal zapravo predstavlja "hristijanizovani" okultni ritual naših bezbožnih predaka. Iskreno verujem da nijedan iskreni sledbenik Isusa Hrista ne bi trebao da poklanja pažnju i učestvuje u sprovođenju upravo opisanih obrednih radnji, koje pod plaštom hrišćanstva nastavljaju drevnu pagansku spiritističku praksu.
Božić
Nastavljajući na isti način naše proučavanje, dolazimo i do samog dana kada se obeležava Isusovo rođenje u Istočnoj crkvi. Obredne radnje, koje se vrše u srpskom narodu pod pokroviteljstvom tradicionalne religije, takođe se ne mogu nazvati izvorno evanđelskim iako je, svakako, učinjen trud da se i one oboje bojama hrišćanstva. U ovom delu obratićemo pažnju na ulogu "Polažajnika" u božićnom ritualu, kao i na poznato "mirbožanje".
Polažajnik i džaranje po vatri
"Polažajnik. To je prva osoba koja toga Božićnog jutra uđe u naš dom. Polažajnik polazi u naš dom. Zato se zove "Polažajnik". On, po opštem verovanju, donosi sreću u naše domove. Zato se pazi da "Polažajnik" bude dete, koje ima čisto, bezazleno srce ispunjeno ljubavlju. No, razume se, "Polažajnik" biva i odrastao čovek, komšija, rođak, namernik pa čak (na selu) i životinja, vo, na primer - što je danas vrlo retko ali se još gde-gde događa."[14]
"Mi "Polažajnika" na Božić primamo kao samog Gospoda, koji svojim rođenjem u sve domove ljudske donosi mir i dobru volju ... on ubacuje novčić (u vatru, prim. I. S.) i Badnjakom (grančicom od Badnjaka) počinje da džara po vatri, ali tako da iz vatre i Badnjaka pršte varnice na sve strane dok on blagosilja:
"Koliko varnica, toliko sreće u domu!"; "Koliko varnica, toliko parica!"; "Koliko varnica, toliko jaganjaca u toru";
"Koliko varnica, toliko napretka u dobru itd"; "Najviše zdravlja i veselja, daj Bože!"[15]
Iz pomenutih navoda saznajemo da se Polažajnik od strane ukućana prima uz poštovanje kakvo samo Gospod zaslužuje, da on može biti i životinja, kao i to da je njegova funkcija između ostalog da blagosilja dom time što džara po vatri. Iz dela Veselina Čajkanovića još jedanput ćemo se uveriti u nehrišćansko poreklo i ovih običaja:
"Reč polaženik, od glagola polaziti - pohoditi, posetiti, prvobitno znači gost, i polaženik je doista gost, ali gost naročite vrste. Taj gost donosi sve što jednoj primitivnoj porodici treba - zdravlje i plodnost; od njega zavisi sudbina celog doma. Očevidno je da polaženik, koji raspolaže tako izvanrednim osobinama, izlazi iz svere običnog smrtnog čoveka."[16]
Čajkanović dalje u svom delu kazuje da je u staroj srpskoj religiji (kao i u drugima) postojao praznik kada se božanstvo ili demon javljao ljudima u čovečjem obličju posećujući njihova domaćinstva. Pomenuto božanstvo je primano u dom sa velikom počašću ("kao Gospod"), pozivano na ručak, posle čega mu je žrtvovan obredni kolač. Ukoliko bi polažajnik bila životinja, vo, onda bi joj se na jedan rog zaboo prinešeni kolač. Ovaj autor tvrdi dalje da je pomenuta životinja, poput praseta na Tucindan zapravo predstavljala božansku totemističku životinju - starinski totem.[17] Džaranje po vatri i blagosiljanje domaćinstva od strane ovog gosta, svakako ne predstavlja nešto što su hrišćanima u "amanet" za obdržavanje ostavili Hristos i apostoli. I ovaj običaj je direktno vezan za starinski srpski mnogobožački kult. Prema verovanjima koja su se tim kultom podrazumevala, božanstvo bi ulazilo u kuću kroz tavan ili odžak (dimnjak). Srpsko ime za popularnog "deda Mraza" - "Božić bata" je zapravo izraz koji je značio da se čuje bat (odjek) koraka Božića (starinskog božanstva) koji dolazi - približavajući se našoj kući. Upravo iz razloga takvog verovanja, da se božanstvo nalazi u dimnjaku, i da se kroz njega spušta u kuću, "Polažajnik čim uđe u kuću, odmah džara vatru na ognjištu i gledajući uz odžak kaže: "Bože pomozi!"... Očevidno je da je ovaj propis mogao postati samo na bazi starinskog verovanja da se božanstvo nalazi tu. Što se tiče ličnog učešća na gozbi, i to je nešto za šta ćemo uzalud tražiti potvrde sa hrišćanskim shvatanjima, ali što je u paganizmu pravilo: na svaku gozbu koja im se priređuje dolaze paganski bogovi lično."[18]
Ono što je posebno važno da istaknemo na ovom mestu jeste da je praksa džaranja po vatri i blagosiljanja domaćinstva na ovakav način (uz pomoć gatanja i vračanja) striktno zabranjena Božijim zapovestima koje su zapisane u Svetom pismu. Gospod je, naime, rekao:
"Ne obraćajte se k vračarima i gatarima, niti ih pitajte, da se ne skrvnite o njih. Ja sam Gospod Bog vaš."[19]
"A čovjek ili žena, u kojima bi bio duh vračarski ili gatarski da se pogube, kamenjem da se zaspu, krv njihova na njih."[20]
Čajkanović tvrdi da "najveći kontingent božićnih običaja dolazi na gatanja i vračanja", koja za cilj imaju da umilostive htonične demone tj. duhove predaka, da pruže plodnu i berićetnu narednu godinu. I samo paljenje vatre na Badnje veče, po ovom autoru, nema nikakve suštinske veze sa događajima u vezi Isusovog rođenja u Vitlejemu, već sa verovanjem da vatra može da "pojača snagu sunca i plodnost u prirodi".[21]
Mirbožanje
Sa druge strane, iako običaj "mirbožanja" najviše od svih liči na događaje opisane u evanđeljima, a koji imaju veze sa rođenjem Spasitelja, iz narednih nekoliko redova saznaćemo više i o njegovom poreklu. Čajkanović o ovom običaju veli ovako:
"Jedan od vrlo poznatih božićnih propisa je propis koji se odnosi na "mir božji" i na "mirbožanje" (mirenje između sebe i ljubljenje). Preko božićnih praznika niko nikoga ni od šale ne sme udariti! Taj propis božjeg mira ne vredi za sve praznike (...), ali strogo vredi za sve zadušnice u godini."[22]
Prema ovom autoru, običaj božićnog nazivanja "mira Božijeg" predstavlja deo celokupnog, izvorno paganskog rituala, koji se nije podrazumevao učenjem prvovekovnog hrišćanstva. No, ipak, možda će se neko zapitati da li je moguće da je i pozdrav "Mir Božiji - Hristos se rodi", pozdrav paganskog porekla? Zar on ne predstavlja citat iz Svetog pisma?
U evanđeljima i apostolskim poslanicama nema nikakvog pomena da su se rani hrišćani pozdravljali ovim rečima (između ostalog zbog toga što nisu ni slavili Božić). Pomenuto "mirbožanje" jako podseća na radosnu pesmu anđela, zapisanu u ev. po Luki:
"I ujedanput postade s anđelom mnoštvo vojnika nebeskijeh, koji hvaljahu Boga govoreći: Slava na visini Bogu, i na zemlji mir, među ljudima dobra volja." (Lk. 2:13-14. V. Karadžić).
Ukoliko prihvatimo ovakav Karadžićev prevod pomenutih stihova, dobijamo značenje slično obrednom "mirbožanju", ali zato različito i protivno ostalim biblijskim izjavama. Iz njega, naime, saznajemo da Bog pruža mir svim ljudima na zemlji, kako vernicima (koji su u manjini), tako i bezbožnima (koji su u većini). Međutim, Gospod u Starom i Novom zavetu govori o tome da bezbožnici nemaju duhovnog mira u svom životu:
"Nema mira bezbožnicima, veli Gospod." (Isaija 48:22).
"A bezbožnici su kao more uskolebano, koje se ne može umiriti i voda njegova izmeće nečistotu i blato. Nema mira bezbožnicima, veli Bog moj." (Isaija 57:20-21).
"Noge im trče na zlo i brze su na proljevanje krvi prave; misli su njihove bezakonje; na putovima je njihovijem pustoš i rasap. Puta mirnoga ne znaju, i na putovima njihovim nema pravde; načinili su sebi krive staze; ko god ide po njima, ne zna za mir." (Isaija 59:7-8).
Gospod Isus Hristos potvrđuje da bezbožni ljudi svojim postupcima unose duhovni nemir:
"Ne mislite da sam došao da donesem mir na zemlju; nisam došao da donesem mir nego mač. Jer sam došao da rastavim čoveka od njegovog oca i kćer od njezine majke i snahu od njezine svekrve, i neprijatelji čovekovi su njegovi domaći."[23]
U ovim stihovima Hristos naglašava činjenicu da će posledica Njegovog dolaska na svet biti podvojenost u porodicama između onih koji su Ga prihvatili kao Spasitelja i onih koji to nisu učinili. Međutim, jasno je da ovu podvojenost i neprijateljstvo u okviru jedne familije unose neverujući ljudi, a ne vernici koji su u skladu sa Isusovim rečima, pozvani da budu mirotvorci (Mt. 5:9). Duhovni i svaki drugi nemir veoma je očigledan među nenanovorođenim ljudima. Apostol Pavle svedoči da oni nemaju straha od Boga i da ne poznaju put mira.[24]
Međutim, ukoliko pročitamo stihove Lk. 2:13-14 iz prevoda dr Čarnića, steći ćemo sasvim drugi dojam o anđeoskoj izjavi:
"I odjednom se sa anđelom stvori mnoštvo nebeske vojske hvaleći Boga i govoreći: slava Bogu na visini i na zemlji mir među ljudima koji su po Božjoj volji."[25]
Deo anđeoske pesme i blagoslova izrečenih u njoj ne odnose se dakle na sve ljude bez razlike, već samo na one koji su po Božijoj volji. Po Njegovoj volji su, pak, samo oni koji se nalaze na istinitom putu bogopoznanja, tj. koji su Duhom Svetim preporođeni, za razliku od ljudi opisanih u Isaiji 59:8, koji hode pogrešnim duhovnim stazama.[26] Bilo bi, zapravo, veoma loše kada bi i neverujući ljudi posedovali "duhovni mir", jer bi u tom slučaju bili "uspavani" u svojim gresima i na kraju iskusili Božiju kaznu. Ovako, pošto njima "nema mira", Bog na taj način želi da ih pokrene na traženje evanđeoske istine - Hrista, i smirenje duše u njemu samome.
Budući da smo na ovaj način pokazali da mir Božiji pripada samo od Boga rođenim vernicima, a ne onima koji verske praznike obeležavaju uz ponavljanje paganskih rituala i običaja, jasno je da "mirbožanje" (tj. nazivanje Božijeg mira) među ovim poslednjima i nema nikakvog duhovnog značaja u izvornom hrišćanskom smislu. Očigledno je, stoga, da se običaj "mirbožanja" među tradicionalističkim vernicima izgovara u skladu sa celokupnim "hristijanizovanim" paganskim božićnim ritualom iz stare srpske religije.
[2] Čajkanović, knjiga prva, str. 122.
[3] Veronauka u kući, Beograd 1991. god. str. 57.
[4] Iako u vreme Božića u našim krajevima ima više prasića nego jaganjaca iz prostog razloga što krmača može da donese na svet i preko deset mladunaca a ovca uglavnom jedno, ipak nije tačno da se u vreme Božića u Srbiji ne mogu da nađu jaganjci - što može da potvrdi i svaki žitelj srpskog sela.
[5] Čajkanović, knjiga prva, str. 137-146.
[6] Vladeta Jerotić, Staro i novo u hrišćanstvu, Beograd 2000. str. 25.
[7] "U davno doba, u osvit civilizacije, u vreme kada su evropski predeli bili prekriveni golemim šumama, a čovek prirodu i svet poimao animistički - začet je kult poštovanja drveta kao božanstva. Kao najrasprostranjeniji, hrast (i cer, njegova vrsta) tokom hristijanizacije paganskih običaja dobio je nova simbolička značenja." Vidi: spec. dodatak "Božić", u listu Danas, 2002. god. str. 4.
[8] Veronauka u kući, str. 57-58.
[9] Navedeno delo, str. 59-61.
[10] Čak i "Veronauka u kući" na str. 62. priznaje da je pasulj hrana za duhove umrlih predaka, ali ovu činjenicu "produhovljava" govoreći da se zrnevlje te biljke nalazi na badnjidanskoj večeri zato što i umrli hrišćani iščekuju rođenje Spasitelja. Ista knjiga upućuje čitaoce da se sa ovim predmetom detaljnije upoznaju iz Čajkanovićevog dela.
[11] Čajkanović, knjiga prva, str. 124-128.
[12] Navedeno delo, str. 186-187.
[13] Navedeno delo, str. 188-191.
[14] Veronauka u kući, str. 63.
[15] Navedeno delo, str. 64.
[16] Čajkanović, knjiga prva, str. 146.
[17] Vidi: navedeno delo, str. 150.
[18] Čajkanović, knjiga druga, str. 481.
[19] 3. Moj. 19:31.
[20] 3. Moj. 20:27.
[21] Vidi: Čajkanović, knjiga prva, str. 133-137.
[22] Navedeno delo, str. 244. Naglasak autora teksta.
[23] Mt. 10:34-36.
[24] Vidi: Rim. 3:13-18.
[25] Na gotovo isti način ove stihove prevode dr Dimitrije Stefanović i mr Miroslav Živković.
[26] Vidi i stihove: 4. Moj. 6:24-26; Ps. 4:8; Ps. 29:11; Ps. 85:9; Jn. 14:27; Jn. 16:33; 1. Pet. 1:2; 1. Tim. 1:2; Fil. 4:7; Fil. 4:9.
