Religija je nešto
što verujemo i činimo

Religija je verovanje u Boga, pohađanje verskih službi, pohađanje veronauke, krštenje i primanje pričesti. Religija je tradicija, obred, ceremonija i učenje razlike između dobrog i lošeg. Religija je čitanje i memorisanje Svetog pisma, molitva, darovanje siromašnih i slavljenje verskih praznika. Religija je pevanje u crkvenom horu, pomaganje siromašnih i ispravljanje učinjenih nepravdi. Religija je nešto što su praktikovali fariseji, ti pismoljupci, konzervativni, separatistički obojene duhovne vođe koje su Hrista toliko zamrzele da su tražile Njegovu smrt. Mrzeli su Ga ne samo što je razbijao njihove tradicije, predanja i verske običaje radi toga da bi pomagao ljudima (vidi Matej 15:1-9) već i zato što je kroz njihovu religiju video i njihova srca.

Religija ne menja srca

Isus je uporedio religiozne fariseje sa grupom perača posuđa koji čiste spoljašnjost posuđa a unutrašnjost ostavljaju prljavom. Rekao je: "Sad vi fariseji spolja čistite čašu i zdelu, a iznutra vam je puno grabeža i zlobe. Bezumni! Nije li onaj načinio i iznutra koji je spolja načinio?" (Luka 11:39-40). Isus je znao da čovek može promeniti svoj imidž bez da promeni svoja dela (Matej 23:1-3). Znao je da religijski akreditivi i verski obredi ne mogu promeniti ljudsko srce - celo čovekovo biće. Rekao je jednom od najvećih religioznih ljudi tih dana da osim ako se osoba "ponovo rodi" od Duha neće videti carstvo Božije (Jovan 3:3). Bez obzira na to, od toga dana pa sve do danas, mnogi religiozni ljudi u svetu zaboravljaju koliko religija može da znači za spoljašnje nastupanje, samo Hrist može promeniti srce - učiniti ga novim, dok je religija samo puko "ispiranje mozga".

Religija od malo stvara puno

Isus je govorio o religioznim ljudima kada je rekao: "Ali teško vama farisejima što dajete desetak od metvice i od rute i od svakog povrća, a prolazite pravdu i ljubav Božiju: ovo je trebalo činiti, i ono ne ostavljati." (Luka 11:42). Isus je pročitao našu žarku tendenciju da donosimo pravila i fokusiramo se na to da sami određujemo šta je to "moralno i korektno" ponašanje umesto da naše oči usmerimo na daleko veće pitanje a to je: Zašto pokušavamo da budemo ispravni i uvek opravdavamo svoje postupke?

Dok su fariseji previse pažnje polagali na znanje i na izvođenje logičkih zaključaka o svojoj religiji, oni su zaboravili da Bogu nije važno koliko znamo o njemu već koliko nam je stalo do njega, koliko ga ljubimo. Ta ljubav uključuje ne samo intelekt već celo naše biće: "Ljubi Gospoda Boga svoga svim srcem svojim i svom dušom svojom i svom mišlju svojom." (Matej 22,37)

Religija traži odobrenje
od ljudi a ne od Boga

Isus je svoj najstrožiji kriticizam rezervisao za ljude koji su svoju duhovnu reputaciju koristili kako bi dobili pažnju i čast. Zato im je rekao: "Teško vama farisejima što tražite začelja po zbornicama i da vam se klanja po ulicama." (Luka 11:43). A onda je, obraćajući se svojim učenicima, za fariseje rekao sledeće: "A sva dela svoja čine da ih vide ljudi" (Matej 23:5). Isus je jasno uvideo šta je značilo praktikovanje religije koja drži da su mišljenja, odobravanje i pažnja ljudi važniji i poželjniji od Božjeg mišljenja i odobrenja dotične religiozne prakse.

Religija od nas čini licemere

Isus je rekao: "Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što ste kao sakriveni grobovi po kojima ljudi idu i ne znadu ih." (Luka 11:44). Šta može izgledati bolje od dobro odevene osobe koja pohađa verska služenja i čini stvari koje je prikazuju poštenom i bogobojaznom osobom? Koliko verski obojenih političara, naučnika, ministara i drugih revnosnih sledbenika religije uskraćuju čast i ohrabrenje svojim ženama, pažnju svojoj deci, poštenje svojim prijateljima i državi (zakonu), ljubav svojim neprijateljima. Isus je znao ono što mi često zaboravljamo: Ono što na oko izgleda dobro i sveto može imati veoma zlo i pokvareno srce.

Religija čini težak život još težim

Zbog toga što religija ne može da promeni srce ona pokušava da kontrolise ljude sa svojim zakonima i očekivanjima koji nisu u stanju da održe ni najrevnosniji pobožni ljudi. Sa ovim "faktorom tereta" na umu, Isus je rekao: "Teško i vama zakonicima što tovarite na ljude bremena preteška za nošenje, a vi jednim prstom svojim nećete da ih prihvatite" (Luka 11:46). Religija je dobra samo kod donošenja zakona i visokih pravila koja po njoj treba da budu standardi pravilnog ponašanja, ali je nespremna kod davanja prave i milosrdne pomoći i oproštenja onima koji shvataju da nisu živeli prema njenim očekivanjima.

Religijom možemo
lako sami sebe obmanuti

Neko je u šali rekao: "Ja volim čovečanstvo ali ljude ne mogu da podnesem." Fariseji su imali sličnu ideju koja nije bila smiješna. Prema Isusu, fariseji su se ponosili činjenicom da su častili proroke i gradili im spomenike. Ironija je u tome što su kada su susreli živog proroka, hteli da ga ubiju. Tako i Barkley kaže: "Jedini proroci koje su obožavali bili su mrtvi a kada su susreli živoga, pokušali su da ga ubiju. Častili su mrtve proroke lepim grobovima i spomenicima, hvalili se njima a obečašćivali najvećeg živog proroka progonstvom i smrću." Upravo o ovome Isus govori u Luki 11:47-51 i u paralelenom odlomku u Mateju 23:29-32. Fariseji su se itekako prevarili. Nisu se smatrali ubicama proroka. Revni pobožni ljudi su toliko zasplepljeni svojom religijom da ne vide sebe kao ljude koji odbacuju Boga i bore se protiv njega.

Religija skriva ključ znanja

Jedna od najvećih opasnosti religije jeste u tome što nas čini opasnima ne samo za sebe već i za druge. Upravo je verskim pismoznancima svoga vremena Isus rekao: "Teško vama zakonici što uzeste ključ od znanja: sami ne uđoste, a koji hteše da uđu, zabraniste im." (Luka 11:52). Revni verski pobožnjaci oduzimaju "ključ znanja" odvraćajući pažnju ljudi sa čiste Božje Reči i sa "prave potrebe srca" nepotrebnim dodacima denominacijski ispravnih tradicija, predanja, pravila i očekivanja. Umesto da ljude privode Bogu oni ih usmeravaju k sebi svojim pravilima i religiji. Uče druge da verovanja i dela njihove religije mogu učiniti ono što ustvari Hrist može.

Religija vodi obraćenike na pogrešan put

U Mateju 23:15 Isus kaže: "Teško vama književnici i fariseji, licemeri, što prohodite more i zemlju da bi prisvojili jednog, i kad ga prisvojite, činite ga sinom paklenim, udvoje većim od sebe." Obraćenici religije su u dvostrukoj opasnosti jer u svoj novi život donose dvostruki entuzijazam te sa gorljivošću brane svoje slepe učitelje. Stavljaju se ruke ljudima koji su zamenili oproštenje i odnos sa jedinim Spasiteljem za sistem pravila i tradicija. Religija je važna i na svom mestu (Jakov 1:26-27) ali samo onda kada usmerava ljude k Hristu i samo k Hristu, onom koji je umro za naše grehe i koji sada nudi da živi svoj život kroz one koji Mu veruju (Galatima 2:20, Titu 3:5)

Nisi sam/sama

Nisi sam ako si neuveren da je Hrist onaj za koga se predstavljao. Imaj na umu da je On obećao Božju pomoć onima koji imaju dobre razloge za svoja pitanja. Rekao je: "Ko hoće Njegovu volju tvoriti, razumeće je li ova nauka od Boga ili ja sam od sebe govorim." Ovde nas Isus podseća da Isus vidi stvari ne samo onakvima kakve su već onakvima kakvi smo mi.

Ako smatraš da je vera u Hrista nepotrebna jer imaš svoju religiju, onda imaj na umu da Biblija kaže: "Jer ste blagodaću spaseni kroz veru; i to nije od vas, dar je Božji. Ne od dela, da se niko ne pohvali." (Efescima 2:8-9). Spasenje koje nudi Hrist nije nagrada za naša religijska nastojanja i poslušnost već besplatan dar svima onima koji u Njega poveruju.

Upoznaj Boga...