U susret svetlosti
Ovo svedočanstvo dolazi iz Azije, iz grada Barnaula, sa mongolske
granice. Veoma interesantno svedočanstvo žene koja je umrla i ponovo
oživela. Jedna od onih kojima se Gospod smilovao posle zadnjeg časa.
Danas ima mnogo svedočanstava ljudi čija se duša odvojila od tela i
ponovo vratila. Takva svedočanstva su sakupljena u knjizi
"Život posle života", R. Moodija. Sve te osobe opisuju
presudnost takvog događaja za njihov dalji život.
O sličnom iskustvu priča i Ustjuzjina koja nije bila hrišćanka već
naprotiv zena puna odbojnosti prema hrišćanima i crkvama koje su za
nju predstavljale samo predmet ogovaranja.
Ustjuzjina je duže vreme imala probavne smetnje i lekarski pregledi
su konačno otkrili da joj je rak zahvatio creva. Morala je podleći
teškoj operaciji koja se završila bezuspešno: duša joj je napustila
telo.
Ustjuzjina je odjednom ugledala svoje sopstveno telo na operacionom
stolu. Nije znala šta se događa gledajući svoje sebe izmrcvarenu i
čuvši lekare kako govore: "Čudo je da je i toliko dugo
živela." Tada je shvatila da je mrtva.
"Doktori su nemarno sašili ranu smatrajući da sam mrtva",
priča Ustjuzjina. "Moje telo je odnešeno u mrtvačnicu i
prekriveno plastom. Došla mi je rodbina i moj sin, Andrjusja, je
plakao govoreći: 'Mama, zašto si umrla a ja sam još tako mali?
Trebam te.' Pokušala sam da ga zagrlim i želela da me nekako primeti
ali je bilo uzalud. Nisam uspela da uspostavim kontakt sa njim.
Onda sam se našla kod kuće gde sam zatekla mnoštvo ljudi koji su se
svađali oko raspodele moje imovine. Videla sam i nečiste duhove koji
su ih navodili na svađu i neprijateljstvo a onda mi se pred očima
počeo odvijati film mog života: svi događaji, i dobri i loši, sve
do onih iz najranije mladosti. Tada sam se ozbiljno uplašila.
Okružena dubokim mrakom, počela sam negde da letim osećajući veliki
strah. U tom momentu je naziralo svetlo koje je bivalo sve jače i
jače dok se najzad nisam našla pred njim."
Svetlost, bela i neobično jaka, na kraju mračnog tunela, je
neizostavni deo svakog od ovih svedočanstava kliničke smrti. Ono sto
je pri tome još značajnije je njihova sigurnost da je ta Svetlost
Osoba - živo biće.
Mnogi govore kako tada sledi razgovor sa tom Osobom. U tom razgovoru
se obnavlja (pregleda) ceo život umrloga. Oni koji su imali takav
doživljaj sećaju se kako ih je tada okruživala atmosfera ljubavi i
topline i taj izvještaj svi završavaju rečima: "Ne, to se ne
može opisati jer mi na Zemlji nemamo dovoljno pravih reči."
Ustjuzjina nije imala takav osećaj. Nju je okruživao strah.
"Laganim koracima, kao da nije doticala travu po kojoj je
hodala, lepa žena u dugoj haljini mi je pažljivo prilazila. Sklopila
je moje ruke na svojim grudima i zapitala: 'Gospode, kuda će ona?'
Moj strah je bivao sve veći. Znala sam da sam grešna i da sada moram
da odgovaram za svoje grehe. Konačno sam shvatila da sam ja sada
duša.
Za vreme svog života na Zemlji nisam verovala u postojanje duše ali
sam u tom momentu shvatila svoju veliku zabludu. Počela sam da plačem
i najednom začula nečiji glas: 'Ženo, dozvoliću ti da se vratiš na
Zemlju svom pravednom ocu. Bila si mi teška zbog svog grešnog i
bogohulnog života i hteo sam da te uzmem ali me je tvoj otac molio
za tebe i njegove molitve su uslišene. Ipak, pre nego sto se vratiš
pokazaću ti mesto koje si zaslužila. I to je bila molitva tvog oca.'
Našla sam se u paklu među crvima, zmijama, i škorpijama. Vrištala
sam iz sve snage i tražila pomoć kada sam ponovo začula glas. Znala
sam da je to bio Isus Hrist. 'Dok si bila na Zemlji nisi želela da me
upoznaš. Sada ja ne želim da znam za tebe. Dozvolio sam da se
razboliš kako bi se pokajala ali si i dalje hulila na mene sve do
kraja svoga života. Kako si živela tamo, tako ćeš živeti i ovde.
Ono što si sejala, to ćeš i žnjeti.'
Skupila sam svu preostalu snagu i počela da se molim: 'Gospode,
oprosti mi. Dopusti mi da se vratim na Zemlju. Imam tamo malog sina.'
'Žalosna si zbog njega? Ja sam žalostan zbog svih vas na koje čekam
da se pokajete. Vreme je kratko; dolazim uskoro i sudiću svima koji
žive na Zemlji.'
Glas je tada nestao a moje muke, bolovi, strah i žalost bili su veći
nego što se može i zamisliti.
Posle svega ovoga sam se našla u mrtvačnici u Barnaulu. Unosili su
jednog mrtvaca i videvši da se mičem prestrašili su se i pobegli
ali ubrzo vratili i odneli me u operacionu salu. Nakon otvaranja moje
utrobe konstatovano je da sam potpuno zdrava. Kasnije sam pitala
lekare: 'Šta vi mislite o tome?' 'Mislimo', rekli su, 'da te je
Svemogući ponovo rodio.'"
Začuđujuće je da je Gospod čoveku dopustio čak i ovo iskustvo.
Kao da je, videvši njegovu nepopravljivu neveru, u svojoj milosti i
ljubavi prema njemu, dopustio da zakorači u ove velike tajne ne bi li
mu se otvorile oči.
Zapise o ovakvim iskustvima u novinama nalazimo na stranici:
"priče uz kafu". Za one koji su ih doživeli to nije
"priča" ili "priče" već iskustvo koje je u potpunosti
promenilo njihov život. Svi ti ljudi ne mogu da negiraju tj. ospore
poznanje tog veličanstvenog Živog Svetla koje nije moguće opisati
jer ne postoji dovoljno adekvatnih reči...
