Isus car Judejski
Semjuel Suran (Shmuel Suran), jedan od vođa mesijanske crkve Kehilat Brit u Jerusalimu, sedi za stolom pokazujući slike koje je naslikala njegova žena Pamela u konferencijskoj sali Binjanei Hauma. On je riđokos, veselih očiju i u osmeh razvučenih usta koja su okružena riđom bradom koja polako sedi pri vrhovima. Gledam u slike koje vise na stražnjem zidu štanda. Prelepe slike. Najviše me je privukla serija slika rađenih vodenim bojama o životu Jakova. Na slici je snažni Jakov kako se rve sa anđelom Gospodnjim. Ono što se ponavlja kod svih slika jesu tanke linije, koje im daju izgled vitraža.
Pamela Suran je jedna od najpoznatijih mesijanskih umetnika. Dok Sem priča svoju priču, svako malo nas prekidaju ljudi koji žele da kupe komplet slika. Jedna Amerikanka reče: "Toliko uživam u slikama vaše žene, Duh Sveti kroz njih govori". Upravo je u tome razlika između onda i sada: sada Sveti Duh govori kroz Pameline slike.
Pamela je studirala modernu umetnost u Americi i u Evropi, počela je da slika i izlagala je na 17 izložbi. Do 1970. godine izgradila je svoju karijeru u svetu. Onda je upoznala Isusa i odmah je znala kako treba da iskoristi svoj talenat: da ulaže i pomaže u širenju Božjeg carstva. Otputovala je 1980. godine za Izrael, izlagala u galeriji Dugit u Tel Avivu i srela Semjuela. Venčali su se, i Pamela je počela da pomaže svome mužu u njegovoj službi starešine u Mesijanskoj crkvi i predavača na temu proroštva u Evropi i Americi.
Sem ima jasnu viziju o budućim događajima u Izraelu. On veruje da je vreme zrelo za veliko duhovno probuđenje, koje on zove "Geula Šleima", potpuno i konačno izbavljenje Izraela. On očekuje da će za deset sledećih godina Bog sebe otkriti jevrejskom narodu. Jevreji će prihvatiti Isusa kao Mesiju. Isto tako, "zid koji razdvaja" Jevreje i hrišćane će biti srušen u tom periodu. Bog se je otkrio Semu kroz psalme na jedinstven i uzvišen način. Nakon što je video sliku Leonarda da Vinčija "Tajna večera", kupio je i pročitao Novi zavet. Bog mu je pokazao kako je Isus umro za njega. Više njegove glave mu je bio stavljen natpis na krstu na kome je pisalo: "Ovo je Isus car Judejski" (Matej 27:37). To je uzburkalo celo Semovo biće, i baš kao Savle, "ne beše nepokoran nebeskoj utvari" (Dela 26:19). (Ben Hokendijk)
Moje ime je bilo Stjuart Suranović. Kada sam došao u Izrael, promenio sam ime u Semjeul Suran. Mnogi emigranti to rade; menjaju svoja imena kada dođu da žive ovde. Suranović je prezime iz dijaspore; Suran je moje novo izraelsko prezime. Moji deda i baka su ortodoksni Jevreji iz Rusije i Poljske. Potiču iz Levijevog plemena iz kojeg su bili sveštenici koji su služili u Hramu. Pošto je drugi hram, zajedno sa porodičnim rodoslovom, uništen 70. godine posle Hrista, ove činjenice ne možemo da dokažemo. Ali s kolena na koleno prenosilo se sa oca na sina da su bili kohanimi, članovi Levijevog plemena. Moj otac je to čuo od svog oca, i tako do danas.
Odrastao sam u Njujorku. U mladosti nisam imao pojma o tome ko je Isus. Odrastao sam sa onim što je većina Jevreja znala: da je Isus imao neke veze sa mnogobošcima, Marijom i Papom, Vatikanom i Rimom, ali ne i sa nama, jer smo bili Jevreji. Šezdesetih godina došlo je do komešanja među mladima u Americi, do želje da se potraži smisao i svrha života. Bio sam pripadnik grupe mladih ljudi koji su otišli na fakultet da istraže sve; koji su eksperimentisali sa svačim da bi otkrili smisao svega toga.
Kao i svaki jevrejski dečak, sledio sam jevrejsku tradiciju i slavio moj Bar Micvah (doslovno: sin zapovesti) kada sam napunio trinaest godina. To znači da pred Bogom, tvojom porodicom i prijateljima stojiš u sinagogi i recituješ deo iz Haftare (doslovno: zaključak), i čitaš odlomak iz Tore (Petoknjižja) te sedmice. Time počinje jednogodišnja priprema. Rabin te podučava; učiš da čitaš iz Tore i da recituješ molitve.
Na dan mog Bar Micvaha odlomak koji se čitao bio je iz knjige proroka Jezekilje 36:16-38, gde se govori o obnovi Izraela: "Jer ću vas uzeti iz naroda, i pokupiću vas iz svijeh zemalja, i dovešću vas u vašu zemlju. I pokropiću vas vodom čistom, i bićete čisti... I daću vam novo srce... I nastavaćete u zemlji koju sam dao ocima vašim, i bićete mi narod i ja ću vam biti Bog." Tog dana imao sam snažno iskustvo sa Bogom u sinagogi. Čitanje odlomka iz Svetog pisma bio je vrhunac mog iskustva s Bogom do tada. Dok sam čitao ovaj odlomak iz proroka, osetio sam snažno Božje prisustvo. Ali bilo je čudno da sam ubrzo napustio rabinski judaizam posle čega je usledilo trinaest godina traženja smisla života. S jedne strane nisam mogao da prihvatim način života ortodoksnih Jevreja, ali šta je još tu postojalo? Želeo sam, stoga, da otkrijem šta život ima da mi ponudi.
Voleo sam atletiku. Bio sam fanatik kada je sport u pitanju. Igrao sam bejzbol, košarku i fudbal. Iskren da budem, bio sam heroj u srednjoj školi i najdragoceniji igrač na terenu.
Posle srednje škole otišao sam u svet i postajao sve izgubljeniji. Sve više sam se udaljavao od Boga. Tako je bilo sve do moje dvadeset šeste godine.
Tih godina sam proučavao mnoge humanističke filozofije: Frojda, Engelsa i Marksa i druge važne svetske filozofije. Bio sam zbunjen svim tim. Nisam više bio siguran da li Bog uopšte postoji.
Te godine su kulminirale krizom koja me je navela da ponovo čitam Sidur, jevrejsku knjigu s molitvama. Čitao sam molitve i psalme što je duboko u meni nešto probudilo. Ponovo je moja jevrejska duša bila dotaknuta, tako da sam mogao da verujem u Boga Avraamova, Isakova i Jakovljeva.
Ovo je došlo od Boga. Dok sam čitao, Bog je probudio nešto u mojoj jevrejskoj duši. Nisam mogao a da ne verujem u Boga koji je stvorio nebo i zemlju. Postojala je unutrašnja sigurnost; još jednom sam postao svestan postojanja Boga Izrailjevog. Bog je tačno znao na koji način treba da mi govori. Dotakao je moje jevrejsko srce kroz čitanje. Intuitivno sam znao da je istina u ovome, a ne u filozofijama koje sam proučavao na fakultetu.
U mom srcu se odvijala borba između svetla i tame, dobra i zla, istine i laži. I dok sam čitao psalme, počeli su da mi govore na veoma ličan način. Shvatio sam da je Car David govorio o Bogu kao o svom ocu. Izgledalo je kao da ima duboko ličan odnos sa Bogom. To me je dirnulo. Niko nije govorio sa mnom o ovome. Niko mi nije objasnio šta je to evanđelje. Moj um je još uvek bio pun filozofija koje sam proučavao na fakultetu i bio sam beznadežno u svađi sa samim sobom.
Šezdesetih godina smo tražili odgovore na pitanja o smislu života. Bilo je to vreme Bitlsa, droge i rokenrola. Došao sam do zaključka da nema istine, da život nema smisla i da je najbolje što si mogao da uradiš da jedeš, piješ i veseliš se. Te godine su za mene bile kao jedna velika zabava.
Tada je došao jevrejski praznik Roš Hašana, jevrejska Nova godina, i prema tradiciji, to je dan kada će Bog da sudi svetu i čovečanstvu. Od svih drugih dana, baš na taj dan sam bio uhapšen, jer sam negde na severu države Njujork uzgajao marihuanu. Otišao sam u zatvor tri dana. Kada sam bio uslovno pušten, počeo sam da čitam Sidur, i kao rezultat imao sam prvi susret s Bogom. Moglo bi se reći da me je Bog zaustavio da bi privukao moju pažnju.
Diplomirao sam na fakultetu i zaposlio se kao nastavnik matematike u jednoj školi u unutrašnjosti države Njujork. Učenici su bili iz, siromašnog sloja društva, što je za mene bio glavni razlog da se prihvatim te službe - bio sam neka vrsta socijalnog radnika.
Ovo je, takođe, bilo vreme rata u Vijetnamu, vreme kada su moji savremenici snažno protestvovali protiv rata, materijalizma i hipokrizije zapadnjačkog društva.
Predavao sam u školi tri i po godine. Za to vreme čitao sam Stari zavet. Osećao sam tako veliku glad za Bogom da sam čitao Bibliju u pauzi između časova ili za vreme pauze za ručak. Psalmi su mi se posebno sviđali.
Jednog dana, dok sam sedeo u učionici, pročitao sam Psalam 40 i iznenada mi se nešto desilo. Pročitao sam: "Dugo čekah Gospoda, i saže se k meni, i ču viku moju. Izvadi me iz jame, koja buni, i iz Gliba, i postavi na kamen noge moje, i utvrdi stope moje. I metnu u usta moja pesmu novu, hvalu Bogu našemu. Vide mnogi, i poninju se bojati Gospoda, i uzdati se u njega. Blago onome koji na Gospoda stavlja nadanje svoje."
Kada sam ovo pročitao, osetio sam duboko prisnu vezu sa Davidom. Njegovo iskustvo bilo je moje iskustvo. U reči je pretočio moje misli i osećanja. Bilo je to kao da mi je Bog govorio. Rekao je: "Semjuel, vadim te iz jame koja buči. Postavljam na kamen noge tvoje, i daću ti novu pesmu, hvalu Bogu našemu."
Kada sam došao do stiha "Blago onome koji na Gospoda stavlja nadanje svoje", nisam shvatio šta znači, ali bio sam spreman da uradim kako je napisano i odlučio da se pouzdam u Boga. Posle toga sam napustio svoj posao nastavnika da bih započeo novi život. Nisam znao kako ću se izdržavati, samo sam znao da treba da se pouzdam u Gospoda.
Otišao sam do direktora škole i rekao mu da mi se Bog otkrio i da želim da se pouzdam u njega na osnovu Psalma 40, i da zato dajem ostavku. Ništa nije razumeo.
Zapravo, mislio je da sam poludeo. On nije bio vernik, ali i da je bio, verovatno bi i dalje mislio da sam poludeo. Tako sam napustio školu.
Jednog dana sledeće nedelje motao sam se po jednoj knjižari. Na zidovima knjižare visile su reprodukcije raznih slika i jedna je posebno zaokupljala moju pažnju. Bila je to čuvena slika Leonarda da Vinčija "Tajna večera", na kojoj su naslikani Isus sa njegovim učenicima kako slave Pashu.
Pasha je oduvek bila najsvetiji jevrejski praznik za mene. Cela porodica bi bila na okupu da proslavi izbavljenje iz egipatskog ropstva. Slušao sam tu priču celog svog života, još od malih nogu. Ali nisam mogao da shvatim zašto su Isus i njegovi učenici slavili Pashu. Bio sam iznenađen da je Isus slavio jevrejski praznik. Mislio sam da je Isus bio Bog neznabošcima, da je imao neke veze sa Papom i Marijom i Vatikanom, ali ne i sa jevrejskim narodom. Ali svake godine, negde oko Božića, slušao bih prelepe pesme o Isusovom rođenju i neke od njih bi me dirnule, posebno ona "Rodio se Izrailju car".
Tražio sam nešto više informacija i završio u Biblijskom društvu gde sam pronašao Novi zavet. Tekst na koji sam otvorio bio je Matej 1:1, i čitao sam: "Pleme Isusa Hrista, sina Davida Avraamova sina..." Bio sam iznenađen. Bog je počeo da skida koprenu s mojih očiju i uvideo sam da je Isus bio Jevrej. Bio je sin Davida i sin Avraama!
Tako sam počeo da čitam Matejevo evanđelje s velikim zanimanjem. Veoma ozbiljno sam pokušao da ostavim sa strane sve svoje unapred donesene zaključke o tome ko je Isus.
Kada sam čitao o Isusovom čudesnom rođenju i o tome kako je Bog rekao Josifu da detetu da ime Emanuel, koje znači "Bog sa nama", video sam da postoji veza između Starog i Novog zaveta. Ovo je još više probudilo moje interesovanje.
Bio sam duboko dirnut kada sam dalje čitao o Isusovom životu i njegovoj službi jevrejskom narodu - kako je propovedao u sinagogama, i išao okolo i lečio bolesne, čistio gubavce od gube i podizao ljude iz mrtvih. Bio sam dirnut njegovom saosećajnošću sa ljudima u potrebi i njegovo učenje me je zapanjilo.
Kada sam došao do mesta gde se opisuje slavljenje Pashe, drugim rečima "Tajne večere", upitao sam se: "Ko je, zapravo, ovaj Isus?" Odgovor je stigao kada sam dalje čitao u Matejevom evanđelju, kada je Isus bio razapet, i kada je natpis bio stavljen više njegove glave na kome je pisalo: "Ovo je Isus car Judejski" (Matej 27:37). Kada sam to pročitao, bio sam duboko ganut, i spustio sam knjigu. Zapitao sam se: "Zašto su napisali 'Isus car Judejski', a ne 'Ovo je Isus, lažni prorok' ili 'Lažni mesija' ili 'Bogohulnik' ili bilo koju drugu optužbu koju su rekli protiv njega? Zašto 'car Judejski'?"
Počeo sam se usrdno moliti Bogu u vezi sa pitanjem"Ko je taj Isus i šta znači 'car Judejski'?" Slika Isusa prikovanog na krst, kako krvari, pati i umire, sa natpisom više njegove glave "Ovo je Isus car Judejski" mi je preostala.
Polako mi se koprena s mog uma skidala i iznenada sam priznao Isusa kao svog cara, cara Judejskoga. Briznuo sam u plač i plakao grčevito. Više nisam mogao da se kontrolišem.
Ovo otkrivenje me je potpuno savladalo. Tog trenutka ja sam se nanovo rodio. Baš kao kada se beba rađa, na svet dolazi uz bol sa suzama i emocijama.
Gorko sam plakao pola sata. Kada sam ponovo bio u stanju da se kontrolišem, nastavio sam da čitam evanđelje po Mateju i došao, na moju neizrecivu radost, do izveštaja o Isusovom vaskrsenju iz mrtvih. Ništa nisam znao o tome; bilo je to nešto posve novo za mene. Čitao sam kako je anđeo Gospodnji sišao s neba i rekao Mariji Magdalini na grobu: "... jer znam da Isusa raspetoga tražite. Nije ovde: jer ustade kao što je kazao", (Matej 28:5-6). Bio sam toliko srećan da sam igrao od sreće po sobi. Nije samo umro, već je ponovo ustao iz mrtvih! Sve što sam mogao da uradim bilo je da mu predam celi svoj život. Tamo i tada sam postao njegov učenik.
Ni sa kim drugim nisam imao nikakvog kontakta. Nisam čak ni znao da li ima drugih Jevreja koji su imali jedno ovakvo iskustvo. Mislio sam da sam jedini Jevrej koji veruje u Isusa. Godinu dana sam čuvao ovaj događaj za sebe.
Moj brat je živeo u Kaliforniji i konačno sam otišao tamo da mu kažem da sam pronašao Mesiju. O tome sam otvoreno razgovarao. Rekao sam mu šta sam otkrio. I moj brat je upoznao Gospoda. Ovo je biblijski princip: jedan brat govori evanđelje drugom i dovodi ga Gospodu.
Ispočetka moji roditelji nisu znali šta da misle o ovom. Oni zapravo nisu shvatali šta se to dogodilo njihovim sinovima. Ali videli su velike promene u našim životima i to je učinilo da o ovome razmišljaju na pozitivan način.
Bilo je to u Kaliforniji kada sam po prvi put sreo druge vernike. U to vreme Bog je kroz svog Duha tamo radio. Pokret sa ljudima koji su verovali u Isusa zaživeo je na Zapadnoj obali. Od hipika koji su uzverovali u Isusa, 20% je bilo iz jevrejskih porodica.
Svako ko je pronašao Gospoda bilo je to na drugačiji način. Ne verujem da sam ikada čuo svedočanstvo slično mome, o tome kako mi se Isus otkrio kao car Judejski. Većina Jevreja pronašli su Isusa kroz svedočanstvo drugog prijatelja Jevreja ili hrišćanina. Ali kod mene nije bilo ljudskog posredovanja. Bog mi se otkrio na uzvišen način. Sada, po prvi put, ovakva poruka je imala odjeka da jedan Jevrej može da veruje u Isusa i da i dalje bude Jevrej.
Napustio sam rabinski judaizam kada mi je bilo trinaest godina, ali sada kada sam pronašao Isusa, moj stil života postao je još više jevrejski nego ranije, kao i moj moral. Moje ponašanje postalo je ispravno i počeo sam da držim Božje zapovesti, To se posebno svidelo mojim roditeljima. Oni su videli promene u meni i zbog toga su bili zavidni.
U januaru 1974. godine emigrirao sam u Izrael. Tokom prvih godina mog boravka u Izraelu pomagao sam u osnivanju crkava u Roš Pini i Tiveriji i Nahariji u Galileji. U Netaniji, u kući mesijanskih vođa Davida i Lize Loden, sreo sam svoju buduću suprugu Pamelu. Venčali smo se 1982. godine i preselili se u Jerusalim 1985. godine gde smo nameravali da ostanemo do Isusovog drugog dolaska.
Pomagao sam Pameli kao njen poslovođa, a ona je meni pomagala da sledim svoj poziv za službu starešine u jednoj crkvi, Pamela je počela da slika sve više proročkih slika tokom devedesetih. Počela je da slika ono što mi na jevrejskom zovemo Geula Šlema, potpuno i konačno otkupljenje jevrejskog naroda. U ovom radu ona sledi istoriju jevrejskog naroda od tridesetih godina ovog veka: prvi evropski jevrejski geto za vreme nacističkog holokausta, zatim osnivanje izraelske države, ponovno ujedinjenje Jerusalima, i na kraju poslednje vreme i povratak Mesije. Veličanstveno delo.
Konačno obnovljenje Izraela se događa u fazama. Izraelska država je osnovana 1948. Godine. Bog je vratio jevrejski narod u njihovu zemlju. Posle devetnaest vekova raseljeništva po drugim zemljama, vratili su se u svoju zemlju i otpočeli s obnovom Izraela u sopstvenoj od Boga danoj im zemlji.
Posle Šestodnevnog rata 1967. godine, Bog je vratio Jerusalim svome narodu. Isus je rekao da će Jerusalim "gaziti neznabošci dok se ne izvrše vremena neznabožaca ", (Luka 21:24). "Gaziće ga neznabošci" znači da je grad pod vlašću neznabožaca. Premijer Begin je 1980. godine proglasio Jerusalim "jedinim nedeljivim glavnim gradom jevrejskog naroda za celu večnost".
Istovremeno, Bog je počeo da izliva svog Duha na mnoge Jevreje širom sveta. Pretpostavljam da je ovo bila prekretnica, prvi jasan znak uklanjanja koprene koja je zaslepljivala srca za Isusa.
Sada čekamo treću fazu potpunog i konačnog iskupljenja jevrejskog naroda, kada će Bog ukloniti slepoću kada je u pitanju osoba i delo Isusa, Mesije. U Zahariji piše da će Bog "izliti na dom Davidov i na stanovnike Jerusalimske duh milosti i molitava, i pogledaće na mene koga probodoše i plakaće za njim... i tužiće za njim..." (Zaharija 12:10) i da će "otvoriti izvor domu Davidovu i stanovnicima Jerusalimskim za greh i za nečistotu", (Zaharija 13:1).
Zato ja živim i radim u Jerusalimu - da objavim evanđelje jevrejskom narodu i da se molim za spasenje Izraela da bismo videli Isusa onakvog kakav zaista jeste. Za to nam je potrebno otkrivenje. Petar je rekao za Isusa: "Ti si... sin Boga živoga", (Matej 16:16) a Isus je odgovorio: "... telo i krv nisu tebi to javili, nego otac moj koji je na nebesima". Ovo je teško da jedan Jevrej shvati teološki. Uvek će to predstavljati tajnu kako je Bog dobio sina, i bio rođen od deve Marije, a Otac i Sin ipak ostali jedno. Ali kroz natprirodne darove vere mi možemo da razumemo stvari koje naša prirodna moć shvatanja ne može da razume.
Posebno je teško za nas Jevreje, koji imaju ispovedanje vere u stihu: "Čuj, Izrailju: Gospod je Bog naš jedini Gospod", (5. Mojsijeva 6:4), da shvate da postoje Otac, Sin i Duh Sveti. Ne može se to razumeti; moramo da otvorimo naša srca za to otkrivenje. Bog skida koprenu nevere sa očiju jevrejskog naroda.
Nikada ranije u istoriji nije bilo napisano toliko knjiga o Isusu, niti su Jevreji rekli toliko mnogo pozitivnih stvari o njemu. On je uveliko predmet razmišljanja u pravoslavnim krugovima, kao i u svetovnim. Govore da je bio veliki Jevrej, veliki rabin i idu tako daleko i kažu da je bio veliki prorok. Priznavanje Njega kao jevrejskog Mesije jeste sledeći korak u ovom duhovnom razvoju.
Kada se on vrati i stane na Maslinsku goru, tada ćemo u potpunosti spoznati ko je On. Za mene, Isus nije samo Sin Božji, već je sve ono što piše o njemu u Novom zavetu. On je moj Gospod i Spasitelj, moj Car i Otkupitelj, moj Ženik i moj Bog.
Mi, mesijanski Jevreji, vidimo to kao naš poziv da razvijamo autentični jevrejski stil života. To je stalan proces koji se bori protiv optužbi koje su podizane protiv Jevreja tokom mnogih godina koji veruju u Isusa, da se više ne ponašaju kao Jevreji i da, u stvari, više nisu Jevreji jer su prešli u drugu veru. Moramo da razvijemo autentičan stil života mesijanskih Jevreja.
Mesijanske crkve treba da se osnivaju širom zemlje i moramo da otkrijemo naš vlastiti, pravi identitet. Ovaj proces je počeo 1967. Godine i još uvek ima dosta toga da naučimo. Ali počinjemo da otkrivamo naše korene mesijanskih Jevreja i vraćamo se u prvi vek da bismo otkrili ko smo zapravo.
Reakcije na sve ovo bile su mnogobrojne i različite. Neki ortodoksni Jevreji, koji su zaslepljeni vlastitim predrasudama, ne smatraju nas više Jevrejima. Čak i kada bismo držali Mojsijev zakon na najstrožiji mogući način, i dalje bi nas odbacivali kao Jevreje. Međutim, nereligiozni Jevreji pa čak i Jevreji ateisti na nas i dalje gledaju kao na Jevreje. Njima nije važno da li držimo Mojsijev zakon ili ne.
Zaista verujem da živimo u vreme kada će duhovno slepilo jevrejskog naroda da nestane. Ovo je sledeći i najvažniji korak u Božjem planu za Izrael.
Tokom poslednjih 10 godina, toliko mnogo toga se promenilo. Nova generacija je stasala. Nova generacija rođenih Izraelaca sada su odrasli ljudi. Generacija Ben Guriona, Golde Mir i Menehem Begina je umrla i njihovo mesto su zauzeli rođeni Izraelci, mladi izraelski Jevreji koji su odrasli u ovoj zemlji. Oni se manje protive evanđelju.
Generacija koja je preživela holokaust i vratila se u svoju zemlju došla je sa dubokim ranama i nepoverenjem. Ali njihova deca su odrasla u ovoj zemlji i stvari gledaju drugačije. I ova generacija mladih prolazi kroz iste faze razvoja kao mladi u drugim delovima sveta. Zloupotreba droga, alternativna muzika, traganje za istinom, suprotstavljanje militarizmu - ovi univerzalni problemi mladih se i ovde pojavljuju. I ja sam kroz njih prošao, a iz njih izašao kao vernik. Aliluja!
Očekujem da će doći do velike žetve u sledećih deset godina. Verujem da su mesijanski Jevreji most između vernih hrišćana i jevrejskog naroda. Ovo je veoma važan razvoj u istoriji Izraela. Hrišćani imaju posebnu odgovornost da se mole za Izrael i da stanu na stranu mesijanskih crkava. A mesijanski Jevreji su prirodne grane koje će se "pricepiti na rođenu svoju maslinu", kako piše u Rimljanima 11:24.
Hteo bih da kažem Jevrejima koji ovo čitaju i koji još nisu pronašli Isusa Mesiju da moramo da odbacimo sve naše unapred donesene zaključke i predrasude o tome ko je Isus. Za trenutak moramo da ostavimo po strani istoriju crkve i da se vratimo u vreme pre razaranja Drugog Hrama.
Postavlja se pitanje zašto je Drugi Hram bio razoren i zašto je Isus bio skoro neprepoznatljiv u jevrejskoj istoriji. Jedini način kako saznati ko je Isus je kroz čitanje Novog zaveta samo za sebe, pa makar to bilo po prvi put u životu, Najveće pitanje je "Ko je Jevrej?", ali i "Ko je Isus iz Nazareta"?
Stigli smo do veoma važnog istorijskog trenutka. Svi su oduševljeni seobom ruskih Jevreja i to je, naravno, veliki događaj u našoj istoriji. Ali prava Božja namera u poslednjim danima je duhovna obnova Izraela, konačno izbavljenje jevrejskog naroda. To i rušenje zida koji odvaja Jevreje i hrišćane jesu najdublje čežnje Božjeg srca.
Njegov plan za Izrael je da Izrael ponovo postane "svetlost narodima" i "carstvo svešteničko". Tada možemo da ispunimo naš mesijanski poziv i predstaviti Boga ostalim narodima na zemlji. Tada će "iz Siona izaći zakon i reč Gospodnja iz Jerusalima", (Mihej 4:2). Narodi će tada dolaziti svake godine u Jerusalim da slave Gospoda (Zaharija 14:16). Tog dana "će se spasti sav Izrailj", (Rimljanima 11:26).
