Od Jehovinog do Isusovog svedoka
Zovem se Sandra, rođena sam i vaspitavana zajedno sa šestoro braće i sestara kao Jehovin svedok.
Još od vremena vrtića, kao mala devojčica osećala sam posebnu ljubav prema Isusu; za pojavu ove ljubavi zaslugu pripisujem jednoj vrlo posebnoj gospođi po imenu gospođa Kejvard (Kayward), vozaču mog školskog autobusa. Svakog jutra ona je u autobusu pevala sa nama, ponavljajući neke od njenih najdražih hrišćanskih pesama. Najbolje se sećam pesama: "Isus me voli" i "B-I-B-L-I-J-A". Otišla bi kući pevajući te pesme, čemu se moja majka nije previše protivila, ali me je ohrabrivala da umesto njih pevam "Pesme kraljevstva" iz pesmarice "Melodije kraljevstva". Pevati Isusu značilo je i klanjati mu se a to je bilo strogo zabranjeno, jer se trebalo klanjati samo Jehovi.
No, nisam sebi mogla pomoći, to me je ime iznova i iznova privlačilo. Postojalo je nešto u vezi tog imena što je dotaklo moje srce i učinilo da osećam prisnost kakvu nikada pre nisam osetila; čak ni dok sam bila aktivni Jehovin svedok. Osećala sam život kad bih pevala o Gospodu Isusu Hristu. Osećala sam njegovu ljubav i ja sam mu tu ljubav uzvraćala.
Tokom svih tih godinama dok sam sebe nazivala Jehovinom svedokinjom i posećivala Kraljevsku dvoranu (Kingdom Hall), nikada nisam zaboravila taj osećaj, tu vezu koju sam osećala sa Isusom, ali zbog straha da ću time pokazati nepoštovanje prema Jehovi, morala sam te uspomene odložiti na policu, jer je samo on (Jehova) bio vredan da ga se slavi. Međutim, kako sam postala sve više umešana u organizaciju, te postala i "pionir" u službi, pokušala sam se osloboditi tih osećanja ali i sumnji koje sam imala prema učenjima organizacije. Pokušala sam zanemariti tihi glas u svojoj glavi i podsticaj u srcu da sama potražim istinu, sve u strahu da će gledati na mene kao na otpadnika i da ću izgubiti ljubav, odobravanje i zajedništvo sa svojim prijateljima i porodicom.
Kada sam jednog dana bila napolju na službi svedočenja, naišla sam na stihove koji su me vrlo uznemirili. Nisu imali smisla i sigurno je da nisu davali podršku da je istina ono čemu su me Jehovini svedoci učili svih tih godina. Zapitkivala sam o ovim stihovima suprugu jednog od starešina i kao i uvek, rečeno mi je da je to samo đavo koji me pokušavao odvući od Jehove i od njegove istine. Negde u krajičku mozga zapitala sam se, "je li to zaista bio đavo ili neko drugi, neko kome sam pre mnogo godina, još kao mala devojčica, otvarala svoje srce; moj Gospod, moj Spasitelj Isus Hrist."
Još uvek nesigurna i uplašena nastavila sam ići od vrata do vrata, osećajući se kao licemer kada bih govorila ljudima o organizaciji koja ih može jedina spasiti od dolazećeg Božjeg gneva, od Armagedona. Utonula sam u duboku depresiju i imala sam ozbiljne napade panike. Osećala sam se kao da gubim razum.
Jednog sam dana stajala na nečijim vratima i razgovarala sa starijim muškarcem o poslednjem izdanju časopisa "Svetionik" kada mi je sa leđa dotrčala jedna vrlo uzbuđena žena i upitala me: "Jeste li vi jedna od Jehovinih svedoka", i rekla sam joj: "Da". Opet me pitala: "Ko je moj Bog?" Odgovorila sam joj da je to "Jehova". Tada me je ona zapitala: "Da li je Tomin Bog i moj Bog?" Ja sam ponovno odgovorila sa: "Da". Tada je koristeći se mojom vlastitom Biblijom, istu otvorila u Jovanu 20:28 i rekla mi da taj stih pročitam naglas. Nikada pre nisam pročitala taj stih i bila sam zapanjena. Toma je govorio o Isusu kao o svom Bogu!
Gospod me je pokušavao ohrabriti stavljajući mi do znanja da nisam luda što postavljam pitanja u vezi sa organizacijom, niti da je đavo umešan u moje sumnje. To je bio lično On, Gospod Isus, koji me je pozivao izaći i pokušavao mi je pomoći da vidim pravu istinu koja je u suprotnosti sa lažima organizacije Jehovinih svedoka. Taj je događaj u meni zapalio vatru i počela sam istraživati pozadinu organizacije i upoređivati tekst iz Pisma sa tri različita prevoda Biblije, sa King James Version, Novi Svet i Grčkim. Spustila sam se na koljena i rekla Jehovi, da nemam nameru pokazati nepoštovanje prema njemu time što ću se direktno obratiti Isusu, ali sam morala bar na trenutak sa njim razgovarati.
Počela sam izlivati svoje srce Gospodu i tražila sam od njega da mi pokaže istinu. Tražila sam da mi pokaže put i ja ću ga slediti bez obzira na cenu. Znala sam da to neće biti lako i tražila sam od Isusa da mi da snagu koja mi je potrebna da bih ostavila organizaciju i rekla prijateljima i porodici da više ne želim biti član Jehovinih svedoka, jer je ona utemeljena na lažima i lažnim proročanstvima ljudi koji su bili zavedeni đavolom kako bi klevetali Ime i istinu o osobi Gospoda Isusa Hrista.
Čvrsto sam odlučila da je moja ljubav prema Gospodu puno jača od straha šta će ljudi reći ili misliti. Isus mi je dao snagu lavice i delovala sam prema njegovim uputstvima tako što sam napisala pismo lokalnoj zajednici tražeći od njih da uklone moje ime iz njihove knjige članova. To je uzrokovalo poprilično komešanje. Trebala sam se pojaviti pred starešinama; a tu je bio prisutan i moj bivši suprug, kao jedan od muškaraca koji je bio obučen za starešinu.
Osećala sam se kao osuđenik na smrt. U njihovim očima to sam i bila. Rekla sam im da verujem da je Isus bio (i jeste) Bog i da je organizacija samo jedan od lažnih proroka, i da ona ljude koji traže Boga navodili na pogrešan put. Tada sam sa njima podelila stih koji sam našla u Jeremiji 14:14: "Laž prorokuju ti proroci u moje ime, nisam ih poslao, niti sam im zapovedio, niti sam im govorio; lažne utvare i gatanje i ništavilo i prevaru srca svog oni vam prorokuju.". Tada sam im pročitala prvi stih iz Jovana: "U početku beše Reč (Isus), i Reč beše u Boga (Otac), i Bog beše Reč (onaj koji je stvarao)", a ne samo neki bog. Nastavila sam s trećim stihom: "SVE JE (a ne sve druge stvari) kroz NJU postalo (Isusu); i bez nje NIŠTA NIJE POSTALO što je postalo." (Jovan 1:1)
Nastupila je tišina. Upravo kao sa Danilom u lavljoj jami, njihova su usta bila zatvorena, ali nadam se, da su njihove oči srca bile širom otvorene. Molim se za to. Vreme pravog iskušenja nastupilo je kada sam se trebala suočiti sa svojom porodicom; naročito sa majkom koju mnogo volim. Moj stariji brat me je nazvao da mi kaže: "Zbogom". Moj mlađi brat me je nazvao da mi kaže, da od toga dana ja za njega više ne postojim, da sam za njega mrtva. Moje sestre ne žele razgovarati sa mnom, jedino ako baš moraju a majka mi je spustila slušalicu prva tri puta kad sam je nazvala.
Sada, tri godine kasnije, dolazi mi u posetu i pristojno sa mnom razgovara. Ponekad čak razgovaramo i o tome što ja, prema Bibliji, verujem i ona sa poštovanjem sluša o mojim pogledima. Čak je i izjavila da ono što govorim ima smisla. Pitanje je, govori li ona to samo da bi me ušutkala ili, ima li i ona, negde u svom umu, svoje sumnje u vezi sa učenjima organizacije Jehovinih svedoka? Verujem u svom srcu da ona zna da mora biti više istine od onoga čemu su je učili, i da žarko želi čuti više o tome, ali ju je takođe strah od mogućih posledica; i šta bi porodica mogla da pomisliti i kaže. Ovoga će mi leta doći u posetu, tu u Teksas, i onda ću imati prilike sa njom više toga podeliti. Pre neki dan mi je rekla da bi volela još razgovarati o tome što sam pronašla u Bibliji i zašto verujem to što verujem. Verujem da je Gospod zove izaći napolje kao što je i mene pozvao, i koristi se sa mnom kako bi joj pomogao uvideti pravu istinu o njemu, njegovoj volji, i o budućnosti.
Bez obzira na to što me se je moja porodica odrekla, Gospod me je blagoslovio ljubavlju, opraštanjem, i nadom za sve njih, i da će On jednog dana zakucati na vrata njihovih srca i ukloniti veo sa njihovih očiju, kao što je to milostivo učinio i meni. Nije mi bilo lako to što nisam mogla podeliti svoj život i život mog sina sa mojom braćom i sestrama po telu. Ali sam sada blagoslovljena sa još većom porodicom, Božjom porodicom pravih hrišćana koji nas bezuslovno vole. Stih koji mi je Gospod dao u pogledu prinošenja žrtvi, naročito kada se radi o porodici jeste u Marku 10:29-30: "Zaista vam kažem: nema nikoga koji je ostavio kuću, ili braću, ili sestre, ili oca, ili mater, ili ženu, ili decu, ili zemlju, mene radi i jevanđelja radi, a da neće primiti sad u ovo vreme sto puta onoliko kuća, i braće, i sestara, i otaca, i matera, i dece, i zemlje, u progonjenju, a na onom svetu život večni."
To je bio taj stih koji mi je pokazao šta trebam učiniti bez obzira na cenu. Svojevoljno sam žrtvovala svoj brak, svoju porodicu, svoj život za ljubav, istinu i milost Gospodnju. Ni zbog čega ne žalim. Gospod je obnovio tu posebnu vezu, taj topli sjaj u mom srcu, taj osećaj bezuslovne ljubavi koja se može naći samo u bliskom odnosu sa njime, i darovana je svima onima koji ga prepoznaju kao svog Gospoda, Boga, i ličnog Spasitelja.
Sada sam nanovorođena hrišćanka i sa velikom radošću pevam pesme slavljenja i obožavanja Gospodu Hristu u crkvi "Božje zajednice Parkside" ovde u Kortlandu, Nju Jork (Cortland, N.Y.) gde on nastavlja da me blagosilja zbog moje odluke da on i njegova istina u njegovoj Reči budu na prvom mestu u mom životu. Još uvek ima puno toga što treba da naučim, ali ovoga puta ja sledim Isusa Hrista i dozvoljavam mu da me vodi svojim putem stvarne istine i razumevanja, i on me nikada neće povesti nekim pogrešnim putem.
Gospođa Kejvard, moj stari vozač školskog autobusa, umrla je pre par godina, rečeno mi je da je umrla od raka, no, verujem da ona sada živi u slavi. Ona takođe živi u mom srcu i sećanju, večno ću joj biti zahvalna, jer mi je rekla o ljubavi koju Gospod Isus Hrist pruža, što mi je zauvek promenilo život. Međutim, najviše sam zahvalna Isusu zato, jer me nikada nije napustio, čak ni onda dok sam bila izgubljena u lažnoj organizaciji Jehovinih svedoka. Isus je zaista veran.
Sa puno hrišćanske ljubavi.
- Sandra L. Sharp
