Fanatična fudbalska zvezda
"Džime, Džime, imam za tebe divne vesti. Spašen si! Primila sam jasnu garanciju od Gospoda da su molitve tvoje majke i oca uslišene. Dakle, ostavi ovu knjigu i uzmi Bibliju. Trebaće ti biblijsko znanje ako ćeš živeti dinamičnim životom za Hrista."
Zaprepašten i uplašen, podigao sam svoj pogled sa knjige. To za mene nisu bile dobre vesti! S obzirom da sam bio "lud za fudbalom", kako se to kaže u Škotskoj, živeo sam samo za jednu stvar i to je bio sport. Moja najveća ljubav je bio fudbal. Toliko sam bio obuzet tim sportom da sam doslovno udisao vazduh fudbalskog sveta. Kad bi uveče drugi dečaci moga uzrasta sa sobom u krevet nosili svoje igračke, ja bih nosio fudbalsku loptu, kopačke i majicu. Čitav moj život je odzvanjao uzbuđenjem i radošću od zadovoljstva te igre. U hladna zimska jutra ustajao sam vrlo rano i sam trenirao na fudbalskom stadionu pod mesečinom. Sad sam imao četrnaest godina i odlučio sam biti najveći fudbaler Europe.
Kada mi je majka saopštila tu "divnu vest", nisam bio zadubljen u jednu od svojih školskih knjiga, jer škola i nauka me nisu mnogo zanimale. Osim toga, nastavnici kao da baš nisu mnogo marili za to, s obzirom da su znali da planiram uspešnu karijeru fudbalera. Već sam u uzrastu od četrnaest godina igrao na prijateljskim i dobrotvornim utakmicama sa prvoligaškim fudbalskim zvezdama koje su bile starije od mene šest do dvanaest godina. Kao centarfor, bio sam jedan od najboljih među školarcima moje zemlje - Škotske. Očekivao sam da ću za dve godine svake nedelje igrati u prvoj ligi pred ogromnim mnoštvom navijača.
U isto vreme, s obzirom da sam bio podizan u evanđeoskom domu, bio sam navikao svake nedelje pohađati dve nedeljne škole kao i evangelizacione službe iz nedelje u nedelju i iz meseca u mesec. Evangelizacione kampanje u crkvi, u one dane, često su trajale i po pet nedelja. Iako sam mnogo poštovao majku i pohađao sastanke čisto iz poslušnosti, sve mi je to bilo dosadno, jer me crkva nije nimalo privlačila.
Vrlo rano u svome životu sam odlučio da neću postati hrišćanin, jer sam znao da bi Isus Hrist poremetio moju životnu ambiciju za slavom i srećom. Želeo sam da jedino James Stewart bude velik. Zbog toga sam se smejao majci kada mi je govorila o zahtevima njezinog Otkupitelja. A kada mi je otac govorio o tome, zatvorio bih se poput školjke ili bih promrmljao neku zajedljivu opasku da ću se jednoga dana obratiti.
Približavajući se četrnaestom rođendanu, otvoreno sam bio nervozan i agresivan. Kada sam shvatio da sam se uspeo odupreti svim nagovorima i suzama roditelja i moga starijeg brata Davida, kao i mnogih prijatelja koji su živeli oko mene, osetio sam olakšanje. Baš me bilo briga za upozorenja moga oca i brata Davida da će moj život kao fudbalske zvezde biti isprazan, s obzirom da jedino Hrist može utoliti duboku čežnju ljudskog srca.
Sada, kada su reči moje majke o "divnoj vesti" počele odzvanjati u mojim ušima, uplašio sam se. Znao sam da ona ima silu kod Boga u molitvi i uplašio sam se da je došlo vreme kada se više neću moći odupirati. Setio sam se prilika kada sam ležao u krevetu dok je ona tiho klečala pored mene usred noći i vapila Bogu za spasenje moje duše. Nikada nisam drhtao dok sam tokom evangelizacija sedeo u prvom redu i slušao mlake evanđeliste koji su propovedali Reč Božju, ali mi se celo telo treslo dok je moja majka molila. Ponekad bi usred noći došla u moju sobu i u mraku mi tiho rekla: "Džime, spavaš li?", a onda bi mi počela govoriti o svome Spasitelju tako milim glasom da sam otkrio da mi je teško otresti se uticaja tih trenutaka. A onda bi opet neke noći samo tiho klečala uz moj krevet i satima molila dok sam ja spavao, nagovarajući Boga da spasi njeno dete.
Poznavao sam dovoljno evanđelje da sam znao da pre nego mogu biti spašen, moram priznati Hrista za svoga Gospoda i Spasitelja. A to je bilo upravo ono šta je nisam hteo učiniti.
Što se mene ticalo, Hrist me je mogao spasiti od kazne greha i večnog prokletstva, ali ja nisam hteo da me oslobodi i od zadovoljstva greha. Znao sam da ako ću ikada poželeti biti u nebu, moraću se poniziti u potpunom predanju veličanstvenom Sinu Božjem i priznati Njegovu suverenu vlast nad mojim životom. To nisam bio voljan učiniti. I tako, kad sam podigao pogled sa fudbalske knjige koju sam proučavao one večeri za vreme velike Božje najave moje majke, bio sam i ljut i uznemiren.
"Ali majko", ustrajao sam, "nisam spasen niti ću biti! Rekao sam ti mnogo puta ranije da te volim, ali da ne volim tvog Spasitelja. Ne vidim nikakvu pogrešku u tvom životu, ali znam da ako ću išta imati sa Isusom Hristom, prva stvar koju će On učiniti biće ta da će prekinuti moje životne ambicije."
Kao da nije čula ni reči od onoga šta sam rekao. Oči su joj sjale slavom Gospodnjom. I taj sveti pogled ushićenja video sam na njenom licu mnogo puta dok je pevala i slavila Gospoda. Sada je ravnodušna na moje negodovanje, rekla: "Tako sam srećna, Džime, da si konačno Gospodnji! To je tako dobro kao da je već tako. Slavim Ga, jer je uslišio naše molitve. Sada se moraš početi pripremati da Mu služiš!"
Iznenada sam konačno shvatio da dok se u mraku na svojim kolenima borila pred Gospodom, On ju je uverio da je njezina molitva uslišena i da više ne mora moliti, već samo zahvaljivati i slaviti. Već sam video takvo iskustvo u njenom molitvenom životu ranije, i poznavao sam stvarnost i snagu toga.
Napustio sam prostoriju duboko uznemiren u srcu i umu znajući da moj otpor više nije protiv majke, sada je stvar moga spasenja bila u rukama više sile. Ipak, odlučio sam da ću se i dalje boriti za svoj život. Sledećih nekoliko dana činio sam sve da ugušim svaku pomisao o Bogu i pozivima Izbavitelja. Psovao sam više nego obično, te jasno i glasno odbijao prisustvovati u porodičnoj molitvi koju su održavali ili majka, ili otac. I definitivno sam odbijao otići na bilo kakvu evangelizaciju. Srcem i dušom bacio sam se na fudbalske utakmice. Postao sam deo pomahnitale fudbalske gomile - predani navijač.
Svako ko je bio u Glasgow-u tokom fudbalske sezone zna šta je fudbalski fanatizam, on je vidljiv na mnogim stanovnicima ovoga grada. Čim se pomene fudbal, plamen fanatizma počinje goreti u očima mnogih. Igrači su idoli i dobijaju fantastične iznose novca od svojih gorljivih pristalica. U gradu od preko milion stanovnika, preko sto hiljada navijača hrabro će se suprotstaviti surovom zimskom vremenu da bi dva sata stajali i gledali igru svojih idola. Ti navijači radosno će podneti svaku tešku okolnost samo da mogu prisustvovati igri. Fudbalska groznica proširila se čitavom nacijom. Hiljade će stajati na ljutoj zimi od deset sati uveče do osam ujutro da osiguraju sebi ulaznicu za neku "važnu" utakmicu.
Ova fudbalska groznica jednako je gorela i u meni, i danju i noću. Bio sam njen rob. Svako veče, u krevet sam pored mene stavljao loptu. Satima sam proučavao fudbalske časopise i umeće igranja. Otvorenih sam očiju slušao profesionalce dok su govorili o određenim trikovima igre. Zatim bih odlazio, i u polju satima vežbao te iste trikove.
Majka je znala da me neki seniorski fudbalski klubovi prate i da mi je predskazana velika karijera. U to vreme, direktor jednoga od vodećih klubova pokazao je lično zanimanje za mene i dao mi sezonsku kartu za direktorsku ložu na velikom stadionu koji je mogao primiti više od sto hiljada ljudi. Sa tog uzvišenog mesta ja sam sa ponosom i strahopoštovanjem gledao velike fudbalske šampione, dole na terenu. Svaki živac u mome
telu je pulsirao za onaj dan kada ću i ja biti usred jedne takve bitke. Tamo u onoj direktorskoj loži pripremao sam se za veliku karijeru. Taj dragi poslovan čovek, koji mi je dao tu sezonsku kartu verovao je da ću igrati za njegov klub za dve godine.
No, sada je sve bilo uzalud. Uspaničio sam se.
"Šta ću reći mnogim svojim sportskim navijačima?" pitao sam se. "O, šta će biti ako Bog odgovori na molitve moje majke i neću se moći više odupirati? I šta će biti od moje obećavajuće fudbalske karijere? Sve će se završiti; znam da će biti tako!"
Bio sam ljut, razočaran i pun straha, a ti osećaji panike su postali još gori kada bi me neki od prijatelja moje majke sreo na ulici i zaustavio me, da mi kaže, kako je presrećan što je čuo divnu vest o mom obraćenju. Sada sam bio ljut i na majku, jer je drugima govorila o svom uverenju o mom dolazećem spasenju. Bilo me je sramota.
Upravo u to vreme bilo je silno delovanje Duha Božjeg u našem gradu. Vernici su hodali putevima svetosti sa pogledom slave na svojim licima. Poznavali su Gospoda na dubok i prisan način, i živeli su dinamičnim hrišćanskim životima. Strahovito je bilo gledati njihovu strast za izgubljenim dušama. Ponekad bi se propovednik slomio od jecanja tokom svoje poruke, dok bi iznosio Božju poruku spasenja, a ja bih drhtao od ogromnog osvedočenja o grehu, a svuda unaokolo ljudi bi tiho plakali. To nisu bile suve propovedi! Nisu to bile hladne, mrtve evangelizacije! Bile su žive zbog Božje prisutnosti na njima. Ljudi bi bez daha bili nagnuti napred da uhvate svaku reč govornika. Svedočanstva su bila veličanstvena, topla i stvarna. No, ja sam se iznova i iznova svesno odupirao Duhu da se svrstam na stranu Gospodnju!
Sada sam se našao usred bitke između Boga i sotone. Vrhovni neprijatelj moje duše je bio uznemiren i znajući da su njegovi dani u mome životu odbrojani, pred mene je stavljao sve primamljivije i privlačnije ponude za moju sportsku karijeru. U isto vreme, lična Božja strategija je bila da uradi čudo u mome srcu. Moj brat David koji je bio hodajuća sportska enciklopedija svih sportskih događanja, došao je Hristu nekoliko meseci ranije i družio se sa divnom grupom mladih hrišćana koji su bili gorljivi za Boga. Njihova duhovna uravnoteženost me zaprepastila. Bili su tako sigurni i uvereni da je Hrist odgovor za sve njihove potrebe! Sa svetom vedrinom govorili su o čudima spasonosne milosti. Bilo je jasno, da đavo nema odgovora na to. Znao sam, da sam ja na sotoninoj strani, a oni na Gospodnjoj. Znao sam, da imaju radost i mir koji ja nemam. Njihovi su hrišćanski životi zračili. Isus Hrist je preplavio i ispunio njihov horizont. To je bilo tako očigledno.
U to vreme, u naš je grad došao evanđelista Tom Rea iz Belfasta, u Irskoj. Do tog vremena, već sam čuo gotovo sve vodeće evanđeliste sveta kada bi došli u naš grad, jer se moja majka uvek pobrinula da sedim pod najboljim evanđeoskim porukama. Ona je verovala da "vera dolazi od propovedanja, a propoved biva Rečju Božjom." (Rim. 10:17)
Čim sam čuo tog propovednika, znao sam da je on Božji poslanik koji treba da iznese Božju poruku mojoj duši.
Taj Tom Rea je jednom bio "izgubljeni sin". Njegova otac, David Rea, propovedao je bezbrojne večeri u svom velikom šatoru u Belfastu i drugim velikim centrima Severne Irske, dok je njegov sin živeo daleko u grehu, u pobuni protiv Boga. A onda se jedne večeri Tom vratio iz Londona i ušao u ogroman crkveni šator u Belfastu i seo u njegovom zadnjem delu. Otac o tome ništa nije znao. No, ubrzo je postalo jasno da se izgubljeni sin vratio kući, jer je Tom tada i tamo spustio svoje pesnice pobune i prihvatio Hrista za svoga Gospoda.
Kad sam čuo tu priču i čuo, i video stvarnu milost Božju na ovom čoveku, slomio sam se nekontrolisano plačući. Moja duša se povezala sa njegovom kao Timotejeva sa Pavlovom. Postao mi je zaista pravi duhovni otac, jer mi je nakon moga obraćenja bio uzor nepresušne snage u mom nastojanju da svedočim za Hrista. Kasnije sam rado iznosio svoje svedočanstvo na evangelizacijama koje je on održavao u Glasgow-u i u okolini. Kao što je plašt njegovog oca pao na njega, on je verovao da će njegov plašt pasti na mene, na njegovog duhovnog sina.
Jedno veče bitka je došla do svog vrhunca. Večne stvari su se skupile u meni i sve što sam kao dete naučio u svom hrišćanskom domu iznenada me probudilo, te sam video bezvrednost svega na ovome svetu i vrednost svega onoga večnog. To veče pored mene je bio jedan fudbaler. On kao petnaestogodišnjak trebao je postati profesionalac za godinu dana. Bio je jedan od najvećih igrača, tada još školarac, na čitavom britanskom ostrvu. Bili smo bliski prijatelji, a kada je video moje presvedočenje o greh, šapnuo mi je da je bolje da nestanemo. "Ako ostaneš još malo", rekao je, "obratićeš se."
Šapnuo sam mu natrag da ako ne želi ostati, može otići, ali da ću ja ostati. Otišao je ljut rekavši mi: "Šta će reći navijači za tebe?" No, tu je bilo nešto drugo. Prošlih godina odlazio sam na evangelizacije samo da ispunim želju svoje drage majke, a sada sam prvi put ostao, jer sam to ja hteo.
Bitka se nastavljala još nekoliko večeri. Često sam bio pod takvim presvedočenjem o greh da nisam uspevao ni loptu ravno šutnuti.
A onda se ipak, usprkos svemu što sam činio da to sprečim, to ipak dogodilo nekoliko večeri nakon što je majka razgovarala sa mnom.
Dok sam igrao pred hiljadama ljudi na jednoj važnoj utakmici za školsko prvenstvo, na poznatom prvoligaškom fudbalskom stadionu u mome gradu Glasgow-u, bio sam savladan silom Božjom. Tada i tamo znao sam da majka i otac mole za mene zajedno sa stotinama njihovih hrišćanskih prijatelja. U meni su se borili nebo i pakao. Iako je bilo hladno zimsko veče, znoj mi je tekao niz lice ne toliko od iscrpljenosti zbog igre, koliko od osvedočenja o mom grehu. Igra je napredovala i od mene se, s obzirom da sam bio još jako mlad i velike brzine i neobično brzog rada nogu, očekivalo da ću zabijati golove. Na kraju krajeva, jedino golovi donose pobedu u fudbalu. Međutim, ja nisam mogao dobro igrati. Kada god bi potrčao prema golu, činilo mi se da trčim u oganj pakla. Nisam mogao videti šta se događa oko mene; mogao sam videti jedino majku na kolenima kako vapi za moju dušu. Znao sam da se više ne mogu odupirati Bogu.
"O, Bože", vapio sam, "molim te, nemoj baciti moju dušu u prokletstvo. Čim pištaljka najavi kraj utakmice, predaću se Tebi."
I tako, čim sam začuo sudiju da je najavio kraj utakmice, kleknuo sam tamo na igralištu i molio Boga da mi, Hrista radi, spasi moju večnu dušu. U trenutku sam bio nanovo
rođen. Breme moga greha se odvaljalo sa mojih leđa, a mir i radost su preplavili i ispunili moju dušu.
Nisam ostao da se istuširam u klubu. Bio sam previše uzbuđen. Trčao sam čitavim putem do kuće da kažem majci radosnu vest o mom obraćenju.
"Uđi, Džime", rekla mi je majka kada je otvorila vrata i pažljivo me pogledala u lice. "Znam da si spasen. Nisam li ti pre nekoliko dana rekla da je Bog odgovorio na moje molitve i da ćeš se obratiti? Idi sada, i istuširaj se, dok ti ja pripremim nešto za jelo."
Sledio sam je u kuhinju dok je ona nastavila tiho govoriti. "Kad pojedeš, uzmi Bibliju. Ona koju već imaš biće dobra za večeras, ali moraš kupiti Bibliju sa širokim marginama da je možeš lakše obeležavati i zapisivati misli koje će ti Sveti Duh davati dok je čitaš i proučavaš. Sada imaš četrnaest godina i ovaj svoj dosadašnji život si potratio. Večeras započinješ sa novom stranicom u svojoj životnoj istoriji. Da bi postao efikasan u svojoj službi za Boga, moraš dobro poznavati Bibliju."
Prvi put u svome životu sam radosno kleknuo pored kreveta da čitam Bibliju, slavim i molim!
U mom životu se ispunila reč iz Druge Korinćanima 5:17: "Ako je, dakle, neko u Hristu, novo je stvorenje; staro je prošlo, evo, novo je nastalo."
Sada sam imao novi apetit, nove želje. Bog je očisti moj um tako da se nisam više sećao prljavih priča koje sam slušao od starijih fudbalera i navijača. On me spasio od ispraznog života, ispraznih misli i ispraznih reči. Zaista me načinio novim stvorenjem. Stvari koje sam ranije voleo, sada sam mrzeo; stvari koje sam nekada mrzeo, sada sam voleo, jer sam bio ceo nov - Gospod Isus Hrist otkupio me od života greha. Iako su moji prijatelji postali fudbalski profesionalci i poznati međunarodni igrači, nikada nisam ni sekunde zažalio što sam ušao u novi život i zakoračio na put službe za Boga. Sada sam bio radostan sluga Isusa Hrista, potpuno očaran slavom Njegove Osobe. Hodao sam kao po vazduhu. Za mene je svanuo novi dan.
Niko mi nije rekao da trebam poći i zadobijati duše. Jednostavno sam išao napolje i to činio. Znate zašto? Jer prvi instinkt nanovo rođene duše je da druge zadobije za Isusa. Počeo sam to čini pravo na svome pragu.
Otkrio sam da je moja majka bila tako sigurna u moje neminovno spasenje da je već tražila dozvolu za mene da govorim na velikom sastanku na otvorenom u centru grada, u ponedeljak uveče. Kada je podnela taj zahtev, ja sam još uvek bio u svom grehu i daleko od Boga. No, kada je došao ponedeljak; uveče, ja sam bio na onom sastanku, ceo nanovo rođen i željan govoriti o tome. Dok sam pričao svoje iskustvo spasenja, govorio sam sa puno emocija. Kada se proširila vest da će fanatična školska fudbalska zvezda davati svoje svedočanstvo, put je blokiralo stotine muškaraca i mladića. Nijedan grad na svetu sve do danas nije tako lud za fudbalom kao građani Glasgow-a; morate videti njihov fanatizam da biste u to poverovali. Zbog toga, što sam bio poznat kao fudbaler, to je privuklo mnoge da dođu i čuju šta imam reći.
Nije dugo prošlo i moja je majka počela primati pozive za mene da obilazim crkve i misijske dvorane, i lično govorim svedočanstvo o Hristovoj sili da spasi i utoli glad duše. Nije potrebno reći da su zgrade bile prepune radoznalih posetilaca, dok sam išao od jednog do drugog mesta da nosim svedočanstvo o Spasiteljevoj ljubavi. Ubrzo sam postao poznat kao "dečak propovednik" iz Škotske, a kasnije i Velike Britanije.
