U Hristu sam pronašao sve
Anthony Pezzotta, rodio se u severnoj Italiji. Od svoje mladosti je imao želju da postane misionar. Da bi ovu svoju želju realizovao, već sa 11 godina se upisao u semenište, a posle 12 godina je primio magistarsko zvanje. Zatim je otišao na daljnji studij teologije u Veliku Britaniju, Nemačku, Španiju i na kraju u Rim, gde je kasnije bio i zaređen za sveštenika. Poslat je na misijsko polje na Filipine, gde je radio 15 godina kao direktor tehničkih škola a pored toga bio i rektor u duhovnom semeništu...
Rad kao lek za sumnje
Za vreme svojih studija teologije u Engleskoj, počeo sam imati ozbiljne sumnje o određenim učenjima (dogmama) Rimokatoličke crkve, koje nikako nisam uspevao potkrepiti (opravdati) sa Svetim pismom. Sumnje su se još jače javljale nakon mog zaređenja za sveštenika, ali uspevao sam ih nekako potisnuti tako što sam marljivo studirao i radio kao učitelj. Bio sam toliko zauzet, da mi je uvek ostajalo veoma malo vremena za druge stvari, ali i za molitvu.
Nakon deset godina mukotrpnog akademskog truda otišao sam na kratko u Italiju da se malo opustim i povratim izgubljeno zdravlje. No, u to vreme su se moje sumnje ponovo pojavile i postale snažnije nego li ikad. Odlučio sam pronaći odgovore na pitanja koja su me toliko uznemirila. Neumorno sam čitao i razmišljao o rečima naših velikih teologa, no, sumnje nisu nestajale.
Knjiga i knjige
Po povratku na Filipine, odlučio sam da ću u stranu staviti svoju celokupnu teološku biblioteku i posvetiti svoje svo vreme za proučavanje samo jedne knjige: Reči Božje, posebno Novog zaveta. U svim praktičnim pitanjima, Biblija mi je postala moj jedini vodič. Pored čitanja i studiranja Svetog pisma, okrenuo sam se i evangelizaciji, poučavanju, meditacijama i lekcijama. Odjednom, moje sumnje su počele nestajati. Činilo mi se, da na svaku od njih, pri mom proučavanju Pisma ja pronalazim odgovor. No, ove odgovore ja još nisam bio u potpunosti i spreman prihvatiti. Zaista, nisam imao pravo razumevanje.
Početak "puta krsta"
Krajem januara 1974. otišao sam Santa Cruz, severno od Manile. Tamo sam posetio novu lepu kapelu tradicionalne baptističke crkve. Do tada, nikada nisam bio ni u jednoj protestantskoj crkvi. Odlučio sam da ću se ušunjati unutra i pogledati šta se to tu radi. No, čim sam ušao prišao mi je jedan simpatični vernik koji me je hteo upoznati sa pastorom. Pastor se zvao Ernesto Montalegre, neverovatan čovek Božji.
Razgovarali smo nekoliko sati. A ja sam pokušao od njega napraviti dobrog katolika (tj. presvedočiti ga o njegovim pogrešnim verovanjima). No, on je mirno odgovara na sva moja pitanja. Nije mi pošlo za rukom da ga "obratim" na katoličanstvo, baš kao što i on nije uspeo me obratiti u protestanta. No naprotiv, njegovi odgovori su me dotakli, da nakon dva sata našeg razgovora, u svom srcu sam doživeo neverovatno veliki pritisak sumnje. Nastao je za mene pravi duševni pakao: duge besane noći, bespomoćnost i nedostatak hrabrosti da potražim odgovore o istini u Svetom pismu. Plašio sam se, da se suočim sa onim šta bi tu možda pročitao. Kasnije sam počeo polako da shvatam sve te istine, ne znajući do čega će me to zapravo i dovesti. Sve to je kulminiralo 20. januara, jedne noći 1974.
Noć puna Božje ljubavi
Bio sam kod kuće i po prvi put u svome životu sam se zaista i iskreno molio Bogu. Zamolio sam Hrista da preuzme kontrolu nad mojim životom. Osećao sam se kao najveći grešnik. Neko bi me zapitao: "Kakav to grešnik bi ja mogao biti?" Zaista, ja nikada nisam pušio, nikada pio, nikada nisam prekršio svoj zavet celibata. Nisam imao nečiste račune ili dugove, već puno zasluga, uspeha i vrlina. No, moj greh je bio moj ponos... On nije dozvoljavao da Hrist uđe u moj život, jer sam se bojao reakcija biskupa. Mislio sam: "Ako priznam Isusa Hrista za svoga Spasitelja, šta će reći moji nadređeni? Šta bi o meni pomislili moji studenti? Ne mogu sve njih tek tako izneveriti i razočarati!" Nedostajalo mi je hrabrosti da budem iskren. To što bi ljudi govorili o meni mi je bilo važnije od ljubavi prema samoj Istini. Sve to, me je dovelo do moje noći molitve i kada je moj pogled pao na odlomak iz Evanđelja po Jovanu, na stih: "Ipak, mnogi poglavari su verovali u njega, ali to nisu priznavali zbog fariseja da ne bi bili izopšteni iz sinagoge." (Jn. 12:42 SSP).
Ove reči koje sam pročitao udarile su moje srce kao dvosekli mač, ali mi i dale snage i hrabrosti. Bio sam oslobođen - od samoga sebe! Od te noći, više se nisam brinuo o tome šta me do tada mučilo već nedeljama. Kad sam se probudio idućeg dana, na um mi je došao onaj baptistički pastor i brzo sam otišao do njegove crkve. Razgovarali smo, a on mi je dao neke knjige i brošure, koje sam rado uzeo. Kada smo se rastajali, ja sam ga zapitao: "Ako bi napustio svoju crkvu, da li bi mogao doći u vašu? Da li biste me prihvatiti?" On se nasmešio i rekao: "Mi imamo uvek rezervnu (gostinjsku) sobu, a vernici će se već pobrinuti za vas".
Istina pobeđuje
Posle pet dana, ja sam doneo odluku da se moliti i čitam Sveto pismo. A 26. januara sam prihvatio Hrista kao svog ličnog Spasitelja i Gospoda. Zatražio sam od Njega da On vlada nad mojim životom, jer sam odlučio potpuno sve napustiti, ostaviti iza sebe: moj auto, celu moju biblioteku i svu moju imovinu. Napisao sam pismo biskupu da dajem ostavku i preselio sam se kod moje nove duhovne rodbine, u Santa Cruz.
Trećeg januara, u jedanaest sati, ja sam javno priznao svoju veru u Hrista, u spasonosno Evanđelje i bio kršten u reci Santa Cruz, koja je tekla odmah iza crkve. Moram istaći, da od dana kada sam prihvatio Isusa Hrista, da nisam nikada zažalio zbog ove moje odluke ili osetio nostalgiju za prošlim načinom života. Doslovno, bio sam prepun radosti i spoznao sam taj neopisiv ukus slobode od sumnji. Nekoliko dana kasnije posetio me jedan katolički sveštenik i upitao: "Toni, kako si mogao za pet dana doneti takvu odluku? Odrekao si se katoličke crkve: Dvadeset vekova kulture, pape, svetaca, svega što si naučio, svega onoga što si tako voleo!" Odgovorio sam mu onako iz srca: "Ja se ne osećam onako kao da sam nešto odbacio, već tako, da od kada sam se predao Hristu, ja sam pronašao sve."
Katolik koji prihvati Isusa Hrista kao svoga Gospoda i Spasitelja (koji Mu daje potpunu poslušnost i svoje predanje), on više i nije katolik.
Ako veruješ da si spašen "samo po veri u Isusa Hrista" i ako smatraš da je Njegova reč konačni autoritet, onda ti više i nisi katolik, već protestant, čak i ako ne želiš da sebe označiš nazivom "protestant". Spasenje po veri i prihvatanje isključivo samo autoriteta Svetog pisma su sami temelj protestantizma, kao hrišćanskog pokreta. I to je u suprotnosti sa katoličkim modelom, gde se spasenje postiže po delima i kroz sakramente i gde je krajnji autoritet tradicija (i papa - čovek).
Na kraju, želeo bih istaći da mnogi katolici na svoju crkvu gledaju sa dubokom sentimentalnošću, tako da je često nazivaju: "Majka". Takvo učenje i stav daju ljudima svest o tome da je crkva ta koja daje duhovni život. Međutim, Sveto pismo je jasno, nije crkva ta koja stvara vernike, već su vernici ti koji tvore Crkvu. I po milosti, kroz veru, oni su "živo kamenje" (u građevini) Crkve Hristove, koje je jedini i pravi graditelj Isus Hrist (1. Pet. 2:4-10).
