"Mama, video sam Isusa"
- Nakon što se naš četvorogodišnji sin umalo udavio, lekari su nam rekli da on više nikada neće biti isti. Bili su u pravu...
Počelo je kao uobičajno kasno prolećno veče u našem malom gradu u Tuskalosi (Tuscaloosi), Alabama. Bilo je suđeno da 15. juni 2000. godine postane noć koju moja porodica nikada neće zaboraviti. Bejzbol ekipa juniorske lige mog najstarijeg sina Jakova je upravo izgubila uzvratnu utakmicu koju je na papiru trebala da dobije. Moj suprug, Kreg, koji je sa prijateljem pomagao u treniranju ekipe, obećao je dečacima da će im napraviti veliku zabavu na bazenu, ako pobede. Ali, videvši zlovoljna lica hrpe desetogodišnjaka, Kreg i njegov prijatelj su odlučili da usprkos svemu dozvole dečacima da imaju ovu zabavu.
I tako su u domu jednog od mlađih igrača, ekipa i njihove porodice uživali u toplom večernjem vazduhu. Svi smo se odlično zabavljali u, i oko bazena. Nakon kupanja, svi smo se okupili da jedemo na verandi. Bazen dubok tri metara je bio udaljen od verande oko 18 metara.
Nakon što smo smestili svoje petoro dece, moj suprug i ja smo seli da jedemo. Kenedi, naš četverogodišnji sin, je sedeo na svom peškiru par koraka od nas jedući hot-dog sa "velikim dečacima".
Kad sam svoju hranu već napola pojela, primetila sam da Kenedi više nije bio na svom peškiru. Već tada su mnoga mlađa deca završila sa jelom, te su počeli da se vozaju na biciklima i da se igraju sa igračkama. Pomislila sam da je Kenedi verovatno negde kod igračaka, ali sam osetila snažnu potrebu da potražim svog sina.
Odmah sam otišla do bazena i nisam ga videla. Pregledala sam predeo oko bazena tražeći njegov mali crveni kupaći kostim. Nije mi palo na pamet da pogledam na dno bazena na kraju gde je dubok. Uputila sam se prema prednjem delu kuće misleći kako bi ulica bila sledeće najgore mesto gde bi on mogao da bude.
Vratila sam se na verandu i rekla Kregu da ne mogu da nađem Kenedija. On je takođe ustao i otišao do bazena. Tražili smo ga i dozivali više od pet minuta. Dok smo se oboje vraćali iz svoje potrage po dvorištu, začuli smo krikove. Najglasniji od svih bio je naš desetogodišnji sin Jakov koji je vikao: "Tata, tata, Kenedi je bio na dnu bazena!" Začula sam nekoga kako viče, "Zovi 911" (hitnu pomoć).
Potrčala sam prema bazenu i još i sada me srce boli od onoga što sam videla. Tamo je na betonu ležalo moje dete, moj Kenedi. Bio je slab, nabreknut tako da je izgledao duplo veći, a boja kože mu je bila bolesno sivo plava. Kreg, porodični lekar, već je bio sagnut nad našim sinom, izvodeći oživljavanje. Iza njega su klečala dva muškaraca koja su se molila i navodeći citate iz Svetog pisma.
Nije istina da se ovo događa, rekla sam sebi, ne mome detetu. Pala sam na kolena, zgrabila Kenedijeve noge koje su bile kao od gume, i molila sam se Gospodu moleći ga da spasi mog sina. Kasnije sam saznala da Kenediju srce nije kucalo prvih pet minuta prilikom oživljavanja.
Nakon dvanaest minuta rada na oživljavanju, stigla su kola hitne pomoći. Kenedi je disao a otkucaj srca mu je bio 120. Kreg se odvezao u bolnicu s Kenedijem kolima hitne pomoći. Našu petomesečnu mušku bebu i mene, odvezao je naš dragi prijatelj, onaj koji je takođe bio i jedan od muškaraca koji su bili na kolenima i molili se za Kenedija. Ovaj se prijatelj celim putem molio i navodio citate iz Pisma.
Kada su Kenedija doveli u bolnicu, stavili su mu tube u pluća. Ona su bila naduta i grčila su se i ispravljala, a to je bio znak oštećenja na mozgu.
U bolnici je bilo prisutno nekoliko Kregovih kolega, medicinskih radnika, koji su se brinuli o Kenediju. Grčevito su radili, ali nisu bili ispunjeni optimizmom o njegovim šansama. Bio je previše dugo bez kiseonika. Pedijatar, koji je pre nekoliko godina uvežbavao Krega, me je ustvari povukao na stranu i objasnio mi koliko je situacija bila mračna, da će Kenedi verovatno imati ozbiljno oštećenje na mozgu, ako uopšte bude preživeo.
Lekari hitne pomoći su marljivo radili, ali su znali da Kenedija hitno treba prebaciti u dečiju bolnicu u Birmingamu, da bi dobio najbolju moguću pomoć. To je za Kenedija bio put od 20 minuta helikopterom hitne pomoći. Autom je Kregu i meni trebalo sat vremena. Kad smo krenuli na put znali smo da stvari nisu izgledale dobro za našeg malog dečaka.
Mala uteha
Kad smo stigli u dečiju bolnicu, bili smo zadivljeni da vidimo sve one koji su se dovezli do Birmingama kako bi nam pružili podršku i da se mole za nas. Molitva je zatalasala kroz našu zajednicu. Nakon što su lekari obradili Kenedija, jedan od lekara sa odeljenja za intenzivnu negu je izašao rekavši nam da je on u kritičnoj situaciji, ali da su postojale šanse da preživi. Rekao nam je da nas Kenedi možda neće prepoznati i da je moguće da će nekontrolisano da mlatara. Takođe, rekao nam je da sada postoji period petodnevnog čekanja i da bi mozak mogao da počne da mu otiče.
Nakon što nas je lekar napustio, ponovo sam se molila za svog malog dragocenog dečaka. Molila sam se za potpuno isceljenje, ali bih prihvatila Kenedija kako-god bi mi ga Bog vratio nazad.
Nekoliko sati kasnije mogli smo da vidimo Kenedija. Moj sin je svuda imao cevi, jedna kroz njegovo grlo u pluća, jedna do njegovog srca, bezbroj inekcija, kateter u njegovom mehuru. Bila je to žalosna slika, ali je on bio živ.
Kasnije te večeri, nismo mogli da se setimo imena lekara sa odeljenja za intenzivnu negu koji se pobrinuo za Kenedija. Taj čovek je bio divan. Kreg je upitao medicinsku sestru kako se on zove. Rekla je: "O, to je dr Bakmaster." Kreg i ja smo se pogledali i nasmejali.
Moj voljeni brat, Mark Kenedi, koji je šest meseci pre toga umro od raka na mozgu, imao je nadimak "Bakmaster", jer je voleo da ide u lov na jelene. To je bila mala uteha koju nam je Bog dao pokazujući nam da je On vladao celom situacijom. Sledećeg jutra smo saznali da je ime dr Bakmastera: Mark.
Van dubokih voda
Sledećih nekoliko dana svelo se na čekanje i molitvu. Kenedijeva pluća su bila vrlo bolesna. Ipak, nakon što ga je ekipa devetogodišnjaka i desetogodišnjaka (što je samo po sebi čudo) izvukla s dna bazena, naš mali sin je počeo da pokazuje znakove da je još uvek s nama.
Prvi znaci su se borili sa cevi koja je išla dole kroz njegovo grlo, pritiskajući naše ruke na zapovest, i najuzbudljiviji trenutak je bio onaj kada je on podigao palac. Celo ovo vreme dok smo čekali, Bog nam je poslao porodicu, prijatelje i medicinsko osoblje koji su marili. Ali ono što nas je najviše tešilo bila je Njegova Reč. Svakog dana nam je Bog govorio kroz Pismo.
U nedelju, 18. juna, Bog mi je rekao da pročitam Psalam 18:
"Tada pruži s visine ruku, uhvati me, izvuče me iz vode velike. Izbavi me od neprijatelja mog silnog i od mojih nenavidnika, kad behu jači od mene. Ustaše na me u dan nevolje moje, ali mi Gospod bi potpora. Izvede me na prostrano mesto, i izbavi me, jer sam Mu mio." (Ps. 18:16-19).
Znala sam da će moj mali dečak biti u potpunosti izlečen.
Tačno nedelju dana nakon nesreće, Kenedi je bio otpušten iz dečije bolnice. Dete koje je trebalo da umre, ili u najmanju ruku da ima ozbiljne povrede na mozgu, napustilo je bolnicu na ramenima svoga dede. Nekoliko minuta nakon što smo stigli kući u Tuskalosu, on je upitao svog tatu: "Tata, hoćeš da igraš sa mnom bejzbol?" Sigurna sam da možete pretpostaviti odgovor njegovog tate.
Do neba i nazad
Priča o Kenedijevoj nesreći i izlečenju samo za sebe već je čudo. Ali ima toliko više od toga.
Očajnički sam želela da znam kako je Kenedi dospeo na dno tog bazena. Na toj zabavi je bilo prisutno skoro 40 ljudi, i niko ga nije video da ulazi u bazen. Zašto ga nisam bolje pazila? Osećaj krivice mi je izjedao savest.
Kada je Kenedi bio u stanju ponovo da govori, rekla sam: "Dugo si spavao, nedostajao si mi. Šta si radio?" Odgovorio je: "Anđeo me je podigao i leteli smo. Leteli smo kroz zidove, oblake, i proleteo sam kroz tebe, mama".
Upitala sam ga kako je anđeo izgledao i rekao mi je da je anđeo imao dugačku belu odeću. Kenedi mi je rekao da su oni odleteli na nebo i da su tamo bila vrata koja su bila prekrivena draguljima i "kada su oni otvorili ta vrata, tamo je padao sneg".
Bila sam vrlo pažljiva da ne stavljam reči u njegova usta, želela sam da to bude njegovo sećanje. Jedini put kada sam ga pitala za detalje bilo je onda kada sam ga upitala da li je video na nebu svog ujaka Marka. On mi je kazao da je video Marka na nebu i da je on izgledao, "upravo kao Isus, i da su svi njegovi "bu-bui" nestali" (bore). Rekao mi je da je Mark bio srećan i da je hteo da ostane na nebu.
Kenedi mi je rekao da ga je Isus držao i da je tamo bilo puno anđela. Takođe mi je opisao da je video vulkan. Rekao mi je: "Bilo je ljudi u vulkanu, tamo je sa njima bio i zmaj, i oni su bili tužni, a bilo je i vatre oko celog vulkana".
Dok mi je Kenedi sve ovo opisivao, stalno sam ga zapitkivala da li je bio uplašen. Rekao je: "Ne, bio sam s Isusom i ujakom Markom, i stajao sam na staklu; bio sam nevidljiv". Pitala sam ga kako se vratio nazad i rekao mi je da ga je ujak Mark gurnuo, a sa anđelom je doleteo nazad. Upitala sam ga da li bi jednog dana voleo da se vrati nazad na nebo i on je rekao: "Da, ali Isus dolazi nazad ovde".
Kenedi je bio mali dečak koji bi se dve nedelje pre nesreće vrlo uznemirio ako biste sa njim razgovarali o smrti i odlasku na nebo. Imao je samo četiri godine i nije bio spreman za tako nešto. Nije hteo da napusti svoju mamu. A sad, odjednom, on je dečak koji nam govori sa uzbuđenjem i radošću o Isusu i nebu. Naš je sin video Isusa.
Mnogi su nas ljudi pitali na koji je način ovo iskustvo promenilo naše živote. Prvo, to nas je pretvorilo u fanatike kada se radi o deci i njihovoj sigurnosti pri plivanju. Ali mnogo važnije, to je dalo smelosti našoj porodici da vičemo sa vrhova planine ono šta je Gospod Isus učinio za našeg malog dečaka, i šta nas čeka kada napustimo ovaj svet.
Znam da će većini ljudi Kenedijevo iskustvo zvučati neverovatnim. Ja to razumem. Ustvari, ništa nam ono ne bi značilo kada ne bismo imali Božiju Reč. Kenedijeva priča je šapat, a Božija Reč je glasna truba.
