Naslovna » U Hristu » Svedoci » ....

48 sati u paklu

nepoznati autor

Jedan od najzanimljivijih slučajeva oživljenja kojeg se mogu setiti tiče se Georgea Lennoxa poznatog konjokradice iz okruga Jefferson koji je izdržavao drugu kaznu. Sud u Sedgquick-u ga je prvi put poslao u zatvor zbog sličnog prestupa - krađe konja.

U toku zime 1887. i 1888. radio je u rudnicima uglja. Mesto gde je radio učinilo mu se opasnim. Otišao je svome nadzorniku i skrenuo mu pažnju oko toga ali je ovaj nakon provere izjavio da nema opasnosti i naredio je Lennoxu da se vrati na svoj posao. Zatvorenik je poslušao nalog ali nije radio ni sat vremena kada se okno zasulo i njega potpuno zatrpalo. Kada je primećeno da nije došao na ručak bio je tražen i pronađena ispod gomile kamenja ali već mrtvog.

Nakon pregleda od strane zatvorskog lekara bio je proglašen mrtvim. Telo je nakon toga odnešeno u bolnicu gde je bilo oprano i spremno za pogreb. Napravljen je kovčeg i donet u bolnicu. Sveštenik bio je pozvan da obavi pogrebnu službu. Bolnički upravnik je zapovedio dvojici kažnjenika da mrtvoga skinu sa dasaka i stave u kovčeg. Poslušali su. Jedan je prihvatio ramena a drugi noge. Kada su bili nasred prostorije onaj što je bio kod ramena spotakao se na neki predmet, izgubio ravnotežu i ispustio mrtvaca. Glava mrtvaca je pala na pod i na veliko iznenađenje svih prisutnih čuo se duboki uzdah. Nakon toga su mu se otvorile oči i pokazali se i drugi znaci života. Do dolaska pozvanog lekara, za oko pola sata, "mrtvac" je tražio da mu pruže čašu vode i pio je. Kovčeg je odnet i kasnije upotrebljen za pogreb drugog zatvorenika. Njegovo pogrebno odelo je takođe bilo uzeto i ponovo su ga obukli u zatvoreničko odelo.

Kod pregleda je ustanovljeno da mu je jedna noga slomljena na dva mesta a imao je i druge povrede. Ostao je u bolnici oko šest meseci a zatim je ponovo išao na posao.

Doznao sam za ovo njegovo iskustvo da je bio proglašen mrtvim ukratko nakon tog događaja od robijaša koji je bio s njim. Gonjen znatiželjom želeo sam da se upoznam s Lennoxom i da čujem sve iz njegovih usta. Prilika mi se ukazala posle nekoliko meseci.

Došao sam u taj rudnik i bio odveden u jednu kancelariju i baš dok sam sa prisutnima razgovarao o događaju kako je zatvorenik oživeo, taj čovek je prolazio kroz kancelariju te su mi ga predstavili. Predao sam mu poruku na papiriću u kojoj sam ga zamolio da dođe u moju radnu sobu.

Odazvao se i čuo sam iz njegovih usta o ovom retkom događaju. Bio je to mlad čovek oko trideset godina star. Nije delovao kao okoreli zločinac, bio je vrlo inteligentan i oštrouman. Jedna od najinteresantnijih stvari za njega je ono što se s njim dogodilo u vreme kada je bio mrtav. Kao novinar stenograf, zabeležio sam ovu ispovest onako kako ju je on izneo.

Ovako je počeo:

"Celo to jutro sam imao neki predosećaj da će se nešto strašno dogoditi. Zbog tog predosećaja sam bio tako uznemiren da sam otišao kod svog nadzornika, gospodina Grusona i rekao mu kako se osećam i zamolio ga da dođe i vidi moje okno gde sam kopao ugalj. Kada je došao izgledalo je da je izvršio temeljan pregled, zapovedio mi da se vratim na posao rekavši da nema nikakve opasnosti misleći da se samo bojim.

Vratio sam se na posao ne kopajući ni jedan sat kada se najednom smračilo. Učinilo mi se da su se preda mnom otvorila velika gvozdena vrata i da sam kroz njih ušao pri čemu sam postao svestan da sam mrtav i da sam kročio u drugi svet. Nisam nikoga video niti čuo bilo kakav zvuk. Iz nekog meni nepoznatog razloga prošao sam kroz ova vrata i prošavši tako jedno izvesno odstojanje, došao sam do obale velike reke. Nije bila ni tama ni svetlo već kao na večernjoj mesečini.

Nisam dugo čekao na obali kada se začuo zvuk veslanja u vodi i ugledao sam neko stvorenje u kanou koje mi se približavalo. Stvorenje se na čas zagledalo u mene i zatim mi reklo da je došlo po mene i da treba da uđem u čamac da bi me prevezlo na drugu stranu. Poslušao sam. Nismo progovorili ni jednu reč iako sam želeo da pitam ko je on i gde se nalazim. Učinilo mi se da mi se jezik zalepio za nepce. Nisam mogao da izgovorim ni jednu reč. Konačno smo stigli na drugu obalu. Izašao sam iz čamca i uvideo da mi se lađar izgubio iz vidika.

Prepušten samome sebi nisam znao šta da činim. Pogledao sam ispred sebe i video dva puta koja su vodila kroz dolinu tame. Jedan je bio širok i izgledao je znatno utaban. Drugi je bio uska staza koja je vodila u drugom smeru. Odlučio sam da idem utabanim putem. Nisam mnogo odmakao kada mi se učinilo da se spušta tama. Ponekad je iz daljine zasjalo veliko svetlo i tako mi je osvetljavalo put.

Odmah nakon toga mi je pristupilo neko biće koje nisam mogao da opišem osim da je izgledalo strasno. Na izgled kao čovek ali mnogo snažnije od bilo kog čoveka kojega sam ikada video. Bio je visok najmanje deset metara i pozadi je imao dva krila; crn kao ugalj koji sam kopao i potpuno nag.

Držao je u rukama koplje čija je dužina bila oko 15 stopa a njegove oči su se sijale kao vatrene kugle. Zubi beli kao biseri, duži od 3 cm, nos, ako se može tako nazvati, bio je neobično dug, širok i pljosnat. Imao je dugu kosu tako da mu je padala preko ramena. Glas mu je ličio na rikanje lava iz jazbine.

Bilo je to u vreme pojavljivanja svetla. Kada sam ga prvi put video drhtao sam kao jasikov prut. Podigao je koplje kao da će me probosti. Odjednom sam stao. Strašnim glasom koji kao da još uvek čujem, pozvao me je da ga sledim, jer je poslan baš po mene da me prati na putu. Šta sam drugo mogao već da ga sledim.

Kada je prešao izvesni deo puta preprečila nam se velika planina. Strana joj je bila tako okomita i glatka kao da je bila rasečena na pola i jedna polovina odstranjena. Na glatkoj strani sam pročitao jasno napisane reči: 'Ovo je pakao'. Moj pratilac je prišao glatkoj litici, tri puta udario po njoj drškom koplja i potom su se otvorila divovska vrata i mi smo ušli unutra.

Neko vreme smo išli kroz veliku tamu. Čuo sam samo teški bat hoda mog pratioca za kojim sam išao. Celim putem sam čuo teške uzdahe kao da neko umire. Sve dalje i dalje uzdasi su bili glasniji i glasniji i na kraju se začulo zapomaganje: 'Vode, vode!' Kada smo prošli kroz unutrašnja vrata milioni glasova u daljini su zapomagali: 'Vode, vode!' Najednom su se na kucanje mog pratioca otvorila druga vrata i tu sam zapazio da smo kroz tu planinu već prošli i preda mnom se pokazala prostrana ravnica. Tu me je pratilac ostavio i vratio se nazad da bi vodio druge duše do ovog mesta.

Ostao sam na tom otvorenom prostoru kada je k meni prišlo neko biće koje je mesto koplja imalo mač. Došlo je da mi kaže o mom budućem izgubljenom stanju. Govorilo je glasom koji je moju dušu ispunjavao užasom: 'Ti si sada u paklu, za tebe više nema nade' reklo mi je.

'Kada si prolazio kroz planinu na tom putu čuo si vapaje i viku izgubljenih duša koje su tražile vode da ovlaže svoje suve jezike. Uz taj prolaz su vrata koja vode u ognjeno jezero. To će uskoro biti mesto tvoje sudbine i tako ćeš doći do mesta mučenja iz kojega više nikada nećeš izaći, jer nema nade za one koji tamo uđu. Za sada još uvek možeš ostati na ovoj ravnici gde se dozvoljava svim poginulim dušama da vide kako su se mogli radovati umesto što moraju trpeti.'

Nakon ovih reči sam ostao sam. Da li je to bilo zbog straha, ne znam, ali kao da sam osetio ošamućenost. Nesvestica me je zavladala, snaga me je ostavila, noge su mi otkazale, nisu me više mogle držati. Svladan, pao sam na zemlju i kao da sam počeo da sanjam onako u nekom polusnu.

Visoko nada mnom, u daljini, video sam predivni grad o kome čitamo u Bibliji. Kako su samo prekrasni njegovi zidovi od kamena jaspisa, površine mu prekrivene prekrasnim cvećem, ispunjen živom vodom i staklenim morem. Mnoštvo anđela predivno pevajući prolazilo je kroz gradska vrata i u tom mnoštvu video sam svoju dragu majku koja je pre nekoliko godina umrla od srčane bolesti zbog mojih greha. Pogledah je i učini mi se kao da maše prema meni rukama i zove me da dođem kod nje ali se nisam mogao maknuti. Činilo mi se kao da me drže neki okovi. Najednom je povetarac donosio miris cveća i u tom trenutku sam jasnije čuo divnu anđeosku pesmu i rekao: 'O, kada bi samo mogao da budem jedan od njih!'

Čaša radosti iz koje sam pio u tom trenutku bila mi je momentalno oduzeta. Bio sam ometen u snu i prenet nazad kod sluge moje buduće sudbine. Dao mi je znak da ga sledim.

Idući za njim ponovo sam ušao u tamni prolaz i ubrzo se našao pred vratima koja su se otvorila i na samom prolazu su se ukazala još jedna vrata. Tu sam najednom video jezero koje gori ognjem i sumporom. Toliko daleko koliko sam samo mogao videti bilo je doslovno jezero koje gori ognjem i sumporom. Veliki ognjeni talasi su se rušili jedan preko drugoga i međusobno sudarali tako da je ličilo na more za vreme velike bure.

Na gornjim talasima video sam ljudska bića koja su bila izbacivana na površinu a zatim padala do samog dna jezera. Kada ih je voda izbacivala na strašnim ognjenim talasima čule su se njihove hule na pravednog Boga što je bilo strašno a njihovi žalosni vapaji za vodom su kidali srce. Ova ogromna prostranstva ognja bila su zaglušena glasovima sa druge strane otkuda su dopirali krikovi večno izgubljenih duša.

Najednom sam pogledao prema vratima kroz koja sam pre nekoliko trenutaka ušao i čuo strašne reči: 'Ovo je tvoja večna sudbina bez kraja.' Odmah nakon toga zemlja je počela da propada pod mojim nogama i uslovila da padam u ognjeno jezero osećajući neizrecivu žeđ. Tražio sam vodu i u tom momentu su mi se otvorile oči i našao sam se u zatvorskoj bolnici.

Nikome do sada nisam ovo iskustvo ispričao bojeći se da slučajno ne čuje upravnik zatvora i pomisli da sam poludeo pa me zatvori u odeljenje za duševne bolesnike. Sve sam to nekako preživeo i veoma sam srećan da sam živ i da znam da postoji Božje nebesko carstvo i onaj stvarni drevni pakao kao što ga Biblija opisuje. Jedno je nažalost bilo sigurno a to je da se ja više tamo nikada neću vratiti. Onoga trenutka kada su mi se otvorile oči u zatvorskoj bolnici i kada sam uvideo da sam ponovo živ, predao sam svoje srce Bogu i od tada želim da živim i umrem kao verni hrišćanin. Onaj strašni pogled na pakao nikada neće iščeznuti iz mojih misli ali ni one predivne stvari koje sam video u nebu.

Na kratko, kada budem mogao, otići ću da se sretnem sa svojom starom majkom i stanem na obalu one prekrasne reke gde pravednici šetaju sa anđelima po ravnicama i dolinama i planinama mirisnog cveća i vidim lepote koje smrtni čovek nikada neće razumeti. Slušaću pesme iskupljenih i sve će to biti nezaslužena nagrada za vernost prema Bogu na ovoj zemlji. Odlučio sam da se odreknem mnogih zemljaskih želja koje sam imao pre dolaska u ovaj zatvor i to najpre da napustim društvo kriminalaca. Ono sto sada želim je da se priključim dobrim ljudima čim budem slobodan čovek."

Kada je završio ovo svoje čudnovato svedočanstvo upitao sam ga da li će i drugima pričati o ovom iskustvu. Rekao je da mu ljudi ne bi verovali i da će to radije ostaviti za sebe. Ako ovo dođe u njegove ruke i ako bude čitao o ovome kako mu je bilo 48 sati u paklu sigurno da će ga iznenaditi.

Prenosimo čitaocima ovaj opis onako kako smo ga dobili od Lennox-a i ne želimo da tumačimo njegove tajne.

THE APOSTOLIC FAITH. Northwest Sixth & Burnside.
Portland, Oregon 97209, USA.
"Ko hoće da ide za mnom neka se odreče sebe i uzme krst svoj i ide za mnom."
- Luka 9:23

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 70
Ukupno: 2600863
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/svedoci/48sati.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.