Prava žrtva
"Posle nekog vremena, Kain je prineo Gospodu prinos od plodova zemlje. A Avelj je prineo od prvina stada, zajedno sa salom. Gospod je sa naklonošću pogledao na Avelja i na njegov prinos, a na Kaina i na njegov prinos nije pogledao sa naklonošću. Kain se žestoko razgnevio i lice mu se namrštilo. Tada Gospod reče Kainu: Zašto si se razgnevio i zašto ti je lice namršteno? Ako počneš činiti dobro, zar mi nećeš biti mio? Ali ako ne budeš činio dobro, greh vreba na vratima i mami te. A ti, hoćeš li ga nadvladati?" (1. Mojsijeva 4,3-7)
Kada god čitamo ovu priču javljaju se određena pitanja, kao na primer: Zašto je Bog prihvatio Aveljevu žrtvu, zašto nije i Kainovu? Zašto Bog voli žrtvu od prvina stada, a zašto ne voli plodove zemlje? Postoje razna tumačenja ove priče, i razni odgovori na ova pitanja.
Jedno tumačenje je da je Avelj bolje razumeo sistem koji je uspostavljen u Edenu pre nego što je Bog izbacio Adama i Evu, kada ih je obukao u haljine od kože, za šta je prvo trebao da prolije krv neke životinje. I tako je Avelj bio poučen od strane svojih roditelja da je za pokrivanje greha potrebno žrtvovati životinju, i Avelj je to poslušao a Kain nije. Drugo tumačenje je da je Kain pogrešio jer je Bogu prineo prinos od plodova zemlje, iako je zemlja bila prokleta (1. Mojsijeva 3,17) Treće tumačenje je da je Avelj prineo Bogu najbolje iz stada, a da je Kain prineo svoj višak, odnosno ono što mu nije bilo potrebno. Ima još nekoliko tumačenja, i može se reći da na neki način sva imaju smisla.
No, ako ovu priču povežemo sa nekim osnovnim principima opravdanja po veri, i prihvatanja od strane Boga, možemo razumeti da Bog koji je uvek isti, nije prihvatio Aveljevu odnosno odbio Kainovu žrtvu zbog toga šta su oni prineli, ili šta su oni radili, već da je Bog video i njihova srca na prvom mestu. I kada malo bolje pogledamo stihove: "Gospod je sa naklonošću pogledao na Avelja i na njegov prinos, a na Kaina i na njegov prinos nije pogledao sa naklonošću."
Možemo primetiti da je Bog prvo pogledao na Avelja pa na njegovu žrtvu, pa onda nije pogledao na Kaina, pa onda na njegovu žrtvu. Njihove žrtve, odnosno njihovi prinosi su bili samo odraz njihovog unutrašnjeg stanja, pokazivale su kakva su njihova srca. Kada bi smo rekli da je Bog prihvatio Avelja odnosno odbio Kaina na osnovu njihovih žrtvi, onda pobijamo to da je spasenje samo po veri, i onda bi smo mogli da se vratimo u ono vreme kad su ljudi morali da rade za svoje spasenje, ili u ono vreme Zakona. To naravno nije rešenje. Bog ne prihvata ljude na osnovu njihovih dela, već na osnovu njihove vere i unutrašnjeg stanja, isto tako ne odbacuje ljude zbog njihovih greha. Neki ljudi mogu da imaju naizgled dobra dela, ali ne na Božju slavu, a neki ljudi mogu da budu grešnici, ali da su pokajnici u srcu. Svakako Bog prihvata ove druge. Naša dela svakako jesu važna Bogu, ali ona dolaze kao rezultat naše vere.
U nastavku, možemo razmotriti kakva je bila Aveljeva žrtva: "A Avelj je prineo od prvina stada, zajedno sa salom." Kada pogledamo u 3. Mojsijevu ili Levitsku knjigu, možemo videti da je Bog tražio od svog naroda da Mu prinosi određene žrtve, i možemo pogledati nekoliko mesta gde to zahteva od njih.
"Ako neko prinosi žrtvu zahvalnu, ako je prinosi od krupne stoke, bilo da je muško ili žensko, ono što prinosi pred Gospodom neka bude bez mane. Neka položi ruku na glavu svoje žrtve i neka se ona zakolje na ulazu u šator od sastanka. Neka Aronovi sinovi, sveštenici, krvlju poškrope oltar odozgo sa svih strana. Deo od žrtve zahvalne neka prinese kao žrtvu koja se spaljuje pred Gospodom, naime, salo koje pokriva creva, sve salo što je na crevima, oba bubrega i salo na njima, kao i salo na slabinama. A salo što je na jetri neka izvadi zajedno s bubrezima. Aronovi sinovi neka to spale na oltaru, povrh žrtve paljenice koja je na drvima na vatri, kao žrtvu koja se spaljuje pred Gospodom na ugodan miris." (3. Mojsijeva 3,1-5)
U prvim glavama ove knjige imamo dosta primera gde je Bog dao tačna uputstva za prinošenje žrtava. Žrtve paljenice, žrtve zahvalne, žrtve za greh, žrtve za prestup... Ono što je svim ovim žrtvama bilo zajedničko je što je Bog zahtevao da sve budu bez mane, i za svaku je zahtevao da svo salo koje se nalazi u njima bude spaljeno na oltaru. Narodu i sveštenicima je bilo zabranjeno da jedu salo od žrtava koje su prinosili Gospodu.
Kada pogledamo neka od značenja reči "salo", postoji jedan prevod koji kaže najbolji deo. Dakle, salo je predstavljalo najbolji deo žrtve, i Gospod je taj najbolji deo tražio za sebe, nije dozvoljao nikom drugom ta to zadrži. Avelj je mnogo godina pre uspostavljanja Zakona učinio ono što je Bog kasnije i pokazao kao ispravno, i Avelj je prineo Bogu prvinu od stada i to sa salom. Kod sitne ili krupne stoke prvina je bila uvek najbolja. To što je Avelj prineo najbolje iz stada, i to sa salom za koje smo videli da je najbolji deo žrtve, nam govori da je Avelj razumeo da Bogu treba da da najbolje, da je u srcu imao želju da to uradi, i da se potrudio da to i sprovede. Avelj je pokazao iskrenu želju srca da stvarno ugodi Bogu.
Ako se vratimo na stihove iz knjige Levitske, ono što se najviše spominje u ovim stihovima poreda sala su bubrezi. Osim knjiga koje govore o žrtvama, bubrezi se spominju u još nekim stihovima, kao što su:
"Ispitaj me, Gospode, i iskušaj me, pročisti bubrege moje i srce moje." (Psalam 26,2)
"Jer mi je u srcu bila gorčina, oštar bol probadao je bubrege moje." (Psalam 73,21)
"Ali ti, Gospode nad vojskama, sudiš pravedno, ti ispituješ bubrege i srce." (Jeremija 11,20)
"Ja, Gospod, istražujem srce i ispitujem bubrege, da bih svakome dao prema njegovim putevima, prema plodovima njegovih dela." (Jeremija 17,10)
"A ti, Gospode nad vojskama ispituješ pravednika, ti vidiš bubrege i srce." (Jeremija 20,12)
Kao što u našem svakodnevnom govoru i u Bibliji srce ne predstavlja samo organ koji pumpa krv već mnogo više od toga, takav je slučaj i sa bubrezima. Kada pogledamo značenja reči bubrezi dobijemo neka od sledećih značenja: najdublja osećanja, sedište emocija, najdublje misli. Bog vidi, ispituje, istražuje, iskušava naša najdublja osećanja, naše najdublje emocije i naše najdublje misli. Sa ovom pozadinom i ovim razumevanjem dubljih značenja reči prvina, salo i bubrezi, polako nam postaje sve jasnije zašto je Bog tražio od ljudi baš takve pomalo čudne stvari, jer se iza svega toga krilo duhovno značenje. Sve ono što je Božji narod radio u Starom zavetu mi danas isto radimo ali u duhovnom smislu.
Novi zavet je bio sakriven u Starom zavetu, ali je sad otkriven, i mi obožavamo Boga u Duhu i istini, ali na osnovu modela postavljenog u Starom zavetu. Čak i u Starom zavetu postoje neki stihovi koji nam pokazuju da su i neki tadašnji vernici razumeli šta se krije iza određenih odredbi. Znamo svi da su se u to vreme službe vršile tako što bi sveštenik kadio pred kadionim oltarom, a takođe znamo da se između raznih žrtava nalazio i večernji prinos od žita. I psalmista David nadahnut od Boga dobija otkrivenje i kaže nam u "Neka molitva moja pred tobom bude kao pripremljeni kad, podizanje ruku mojih kao večernji prinos od žita." (Psalam 141,2) Tako da kada se molite, vi u stvari prinosite kad, a kad podižete ruke vi prinosite večernji prinos od žita.
Apostol Pavle kaže u "Hoću, dakle, da se muškarci mole na svakom mestu, podižući svete ruke, bez gneva i prepiranja." (1. Timoteju 2,8) Podizanje ruku nije samo starozavetni običaj, niti običaj neke denominacije, već nešto mnogo dublje, spomenuto i u Novom zavetu, i kad povežemo sa onim što psalmista kaže, podizanje ruku je vid žrtve. Što se tiče ostalih žrtava koje smo spomenuli, iza svake od njih se takođe kriju duhovne žrtve koje bi smo mi kao hrišćani trebali da prinosimo Bogu. Svaki put kad se zahvalimo Bogu mi mu tad prinosimo žrtvu, svaki put kad se kajemo za naše grehe mi mu prinosimo žrtvu. Svaki put kada slavimo Boga mi mu prinosimo žrtvu. Svaki put kada dajemo dobrovoljni prilog crkvi mi prinosimo Bogu žrtvu. Ono što Bog zahteva od nas u svemu ovome je da naše žrtve budu prvine bez mane, da budu sa bubrezima i salom. On želi da dajemo naše najbolje njemu, i da u to budu uključena naša najdublja osećanja, najdublje emocije i najdublje misli. Verujem da je Aveljeva žrtva bila takva, i da je on prineo celim svojim bićem, to nije bio samo spoljašni obred ili tako nešto.
Izraelskom narodu je bilo zapoveđeno da Gospodu prinose žrtve bez mane, ali kada čitamo Pismo možemo videti da to često nije bilo tako, i kako se Gospod zbog toga osećao.
"A vi me obeščašćujete govoreći: Gospodnji sto je nečist, prezir zaslužuju žrtve koje su na njemu, hrana koja je na njemu. Vi kažete: Kakva muka! I prezirete to, kaže Gospod nad vojskama. I donosite oteto, hromo i bolesno - to donosite na dar. Mogu li to sa zadovoljstvom primiti? Neka je proklet onaj koji je lukav, ko u svom stadu ima zdravo muško, a zavetuje se i žrtvuje Gospodu životinju sa manom. Jer sam ja veliki Car, kaže Gospod nad vojskama, i ime moje ulivaće strah narodima." (Malahija 1,12-14)
Pogledajmo sad na Kaina. Božja reč kaže: "Kain je prineo Gospodu prinos od plodova zemlje." U čemu je ovde problem? Da li Bog ne voli plodove zemlje? Videli smo da je jedna od žrtava koju je Gospod zahtevao od Izraela bila prinos od žita. Žito je plod zemlje. Vidimo da Bog nema ništa protiv plodova zemlje, ali on zahteva određeni način prinošenja ove žrtve. Pravi problem kod Kaina nije bio šta je prineo, već kako je prineo.
Bog je svakako odbio njegovu žrtvu, ali je pre toga odbio samog Kaina, koji mu je prišao neiskreno, podeljenog srca, religiozno, u neveri, u nepouzdanju, iz potrebe da izvrši svoju dužnost, nešto što je možda nasledio od roditelja, ali Bog mu jasno stavlja do znanja: Ovo mi ne treba, i ti mi takav ne trebaš. Mnogi hrišćani su kao Kain. Gneve se kad vide da u njihovom životu nema blagoslova, a da Bog blagosilja druge. Kain se toliko razgnevio da je čak i ubio brata. Hrišćani to nikad ne bi uradili, ali ako se držimo Isusovih principa, onda je dovoljno da u srcu imamo gnev i mržnju prema bratu, to je kao da smo ga ubili. Koliko puta samo mi prinosimo Bogu žrtve na sličan način. Prinosimo mu hromo i bolesno, sa manom. Prilazimo mu podeljenog srca, iznosimo neiskrene i sebične molitve, slavimo ga kroz pesmu a razmišljamo o nekim drugim stvarima (to se meni često dešava), ne verujemo mu i nepouzdajemo se u njega, itd. Ovakve žrtve Bogu ne trebaju, i on ih odbacuje, ne gleda na njih sa naklonošću. Postoji jedna lepa pesma čiji stihovi su mene lično dotaknuli i kažu sledeće: Praznih ruku, podignutih visoko... tako mala žrtva...
Ako u ovo nije uključen ceo moj život, ja pevam uzalud večeras... I stvarno je tako. Ako u naše molitve nije uključen ceo naš život, uzalud molimo. Ako u naše slavljenje nije uključen ceo naš život, uzalud slavimo. Ako radimo bilo šta što ima veze sa Bogom, i u to nije uključen ceo naš život, svaka emocija, svaka misao... sve je uzalud. Zamislite situaciju, a verovatno ste to doživeli, da imate prijatelja, brata ili sestru, i vidite se sa njom da porazgovarate, razmenite neka iskustva, podelite probleme, i vi krenete da joj pričate a ta osoba se okreće gleda na drugu stranu, pa se zamisli, pa gleda u jednu tačku, i vama postane očito da ta osoba nija sa vama 100%. Na kraju se pozdravite, i ona vam kaže drago mi je što smo se videli. Nije baš lep osećaj, zar ne?
Lepši je osećaj da znate da imate jednu osobu na svetu koju jako retko viđate ali znate da je u duhu uvek sa vama, da misli na vas, da se moli za vas, nego da imate 1000 osoba koje kad su sa vama misle o svemu ostalom osim na vas. I naravno da sa takvim osobama nećete imati baš veliku želju da razgovarate. Verujem da se slično i Bog oseća kad mu ljudi prilaze u molitvama i pesmama podeljenog srca, i mislima koje lutaju na sve strane. Reći ćemo da se to dešava jer imamo previše obaveza, problema... Ja se slažem s tim da svako od nas ima puno i obaveza i problema, i sve bi bilo lepše i lakše kada toga ne bi bilo, onda bi mogli stvarno da se opustimo i da molimo i slavimo sa punom pažnjom. Međutim, to nikad neće biti tako, ili će se dešavati ali jako retko. Uvek ćemo biti pretrpani obavezama i problemima, i to naravno možemo da prebacimo na neprijatelja i optužimo ga, ali ja verujem da sve te stvari dolaze uz Božije dopuštenje.
Zašto mislim da Bog dozvoljava da budemo pretrpani obavezama i problemima kad nam to samo odmaže, i onemugućava nam da imamo zajedništvo sa njim, kao i sa bližnjima? On želi da nas testira koliko stvarno volimo, i koliko smo spremni da se borimo za to dragoceno vreme koje ćemo potpuno posvetiti njemu, kao i za vreme koje ćemo potpuno posvetiti bližnjima. Ako se mi ne borimo za to, i ako dozvolimo da nas povuče ta stihija ovog sveta u koju su svi uvučeni, pa nemaju vremena za ljubav i zajedništvo, onda time pokazujemo da naša ljubav nije jaka. Božija reč kaže da će u poslednje vreme ohladneti ljubav mnogih. Zašto će se to desiti? Ja ne znam sve razloge ali znam jedan, a to je zato što će ljudi biti prepušteni ovoj svetskoj mašineriji koja ti ne dozvoljava da imaš vremena da voliš.
No, ako se i pored svih tih stvari mi borimo za zajedništvo sa Bogom i bližnjima onda pokazujemo koliko stvarno volimo. A da li je moguće izboriti se za to? Naravno da jeste. Isus je imao pretrpan ceo dan, ali je ipak nalazio vreme za zajedništvo sa Bogom Ocem, ustajao je jako rano da bi se molio. Iako je ceo dan bio aktivan i bio mu je potreban odmor, on je i kasno uveče primao ljude kako bi razgovarao sa njima. Neke hrišćane ne možeš ni preko dana da kontaktiraš, a kamoli da uživo pričaš sa njima. Čuo sam za crkvu u kojoj da bi pričao sa pastorom, moraš prvo da prođeš kroz razgovore sa nekoliko ljudi, pa će on možda videti da te primi. Strašno! Kroz to koliko se u ovom svetu punom obaveza i problema borimo za vreme u kom bi imali zajedništvo sa Bogom i bližnjima, mi pokazujemo kakva je naša ljubav prema njima. Može se reći da je i ovo vid žrtve. I nemamo opravdanja kad kažemo da nam misli lutaju jer imamo previše problema i obaveza. U neko skorije vreme sam čuo još jednu laž koja nam dolazi iz zapadnih crkava, koja glasi: "Mi ne idemo u crkvu zbog Boga, već zbog nas samih." Ako je ovo istina onda smo mi najsebičnija bića na svetu koja postoje. To je kao kada ulazite u brak i kažete ja u ovaj brak ulazim samo zbog sebe.
Ja sam mislio da u crkvu idemo zato što nas je Bog iskupio od večnog pakla, dao nam večni život, blagoslovio nas svim mogućim blagoslovima, i kao takav zaslužuje da mu iskažemo ljubav i poštovanje. Moje mišljenje je da čak i pas kad nam priđe onako srećno i mašući repom ne dolazi zbog sebe, već dolazi jer nam želi dobro. U crkvu idemo jer želimo da proslavimo Gospoda, jer želimo da mu ugodimo, jer on to zaslužuje. Čak i da nam nijedan blagoslov nije dao, i da nam je život u opštem haosu i uništen, on ipak zaslužuje da ga volimo, proslavimo i ugodimo mu jer nam je dao večni život, to je dovoljno. Kada su naše molitve neiskrene, kada naše misli lutaju prilikom slavljenja, kada sve to radimo podeljenog srca, Bog to ne prihvata, ali ne odbacuje nas potpuno, već nam poručuje kao i Kainu: "Ako počneš činiti dobro, zar mi nećeš biti mio?"
Postoji druga prilika da učinimo dobro i popravimo se. Bog želi da mu prinosimo žrtve, kroz molitvu, pokajanje, zahvaljivanje, podizanje ruku, ali on želi da to radimo celim srcem, da ceo svoj život stavimo u to, da mu damo najbolje, prvinu sa salom. Nakon ovog ohrabrenja da postoji šansa da se popravimo, stoji upozorenje: "Ali ako ne budeš činio dobro, greh vreba na vratima i mami te. A ti, hoćeš li ga nadvladati?" Ako istrajemo u ovom ne činjenju dobra greh je vrlo blizu. Mi mislimo da to možda nije tako loše, tako strašno, to svakako nije greh. No, zaboravljamo da nije greh samo kada činimo loše, greh je i kad znamo šta je dobro a ne činimo to, kaže jasno apostol Jakov (Jakov 4,17). Kain je znao šta je dobro, on to nije učinio, na taj način on je učinio greh, ovaj greh ga je odveo u još veći greh - ubistvo, a ovaj greh ga je odveo u prokletstvo. Ali ako u našem srcu postoji iskrena želja da ugodimo Bogu, i ako nam je teško da to uradimo jer smo opterećeni i u problemima, on vidi tu iskrenu želju, i razume nas, ali nas ohrabruje da se borimo. I na kraju ono što on želi od nas, je da sami sebe prinesemo njemu kao živu žrtvu. Neka naš ceo život bude žrtva koja će biti Gospodu na ugodan miris: "Zato vas, braćo, usrdno molim Božjom samilošću da svoja tela date kao žrtvu živu, svetu, ugodnu Bogu, da služite Bogu koristeći svoj razum." (Rimljanima 12,1)
