Naslovna » U Hristu » Propovedi » ....

Idite po celom svetu... reče nam

Zoran Tornjanski
"Idite po celom svetu, reče im (Isus), i propovedajte evanđelje svakom stvorenju. Ko poveruje i krsti se, biće spasen, a ko ne poveruje, biće osuđen." (Mk. 16,15-16)

Jedan od najvećih zadataka koje imamo sa ove strane večnosti, a isto tako i jedna od najvećih privilegija jeste poslanje da propovedamo Evanđelje. Kada je Isus pre svog vaznesenja apostolima dao poslednja uputstva oko širenja Njegove reči, on je tad govorio svim hrišćanima svih vekova, jer iako su apostoli raširili Reč po celom tadašnjem svetu, ipak su od tad do danas još puno generacija ljudi hodale ovom zemljom, i bilo je potrebno da Božji narod iznova i iznova evangelizira. I tako dolazimo do 21. veka, i do nas danas.

Mogućnosti i uslovi za širenje Evanđelja su nikad bolji i lakši. Internet nam omogućava da poruku spasenja pošaljemo na drugi kraj sveta i to za svega par sekundi. Biblije se štampaju velikom brzinom i u velikim količinama, tako da svako ima priliku da zaviri u Božanske istine ove knjige. Čak više ne moramo ni da nosimo Biblije sa sobom, već je dovoljno da na našem telefonu sa par klikova dođemo do stiha koji nam je potreban. Ipak ovaj 21. vek je vreme kada ateizam i gnosticizam sve više cvetaju, tama se sve više širi svetom, a Crkva kao da je izgubila kontrolu nad ovim stvarima. Ali pored svega toga Isusova naredba da propovedamo Evanđelje još uvek stoji.

Kada pogledam u svoj život, imam određeni osećaj krivice da ja lično ne govorim Evanđelje onoliko koliko bi trebao. Pitam se često zašto je to tako? Razlozi su različiti, neki od njih su strah, nesigurnost, sramota... Ali jedan od najvećih razloga ako ne i najveći je taj što je poruka Evanđelja poruka koju ovaj svet najmanje želi da čuje. Ljudi ne žele da čuju o Bogu. Mnogo bi to bilo lepo kada bi smo češće nailazili na ljude koji bi od nas tražili da im govorimo o Bogu, da im propovedamo, ali to se vrlo retko dešava, skoro nikada. U našem društvu je "najveća uvreda ili zločin" da kažete nekoj osobi da je grešna, da treba Spasitelja i da je Isus Hrist jedini put do Boga. To jednostavno ne smete ni da izgovorite. Sa svim ovim razlozima, a ima ih još puno možemo videti da je evangelizacija postala jedna vrlo teška i stresna stvar.

No, da li nas to opravdava da ne govorimo Evanđelje? Nikako! Ono što moramo da shvatimo pre svega je pravi razlog zbog čega mi uopšte i propovedamo ili širimo Reč. Pitanje: Da li propovedamo Evanđelje iz koristi, ili možda zato što želimo da drugi postanu kao i mi, ili zato što mislimo da smo bolji od drugih? Pravi razlog zašto mi propovedamo Evanđelje ili bi smo trebali, je zašto što želimo da ljudi vide Božju slavu. Bog se ljudima objavljivao na različite načine u prošlosti, ali se u poslednje vreme objavio u svom Sinu, kaže Božija Reč. U svom Sinu je objavio i pokazao svu svoju slavu, a Isus Hrist kad je došao, nije nam doneo neku mudrost, neku doktrinu, neko učenje, već nam je doneo Evanđelje. Evanđelje je najvažnija poruka koja nam se nalazi u Bibliji. Gde je možemo naći, tu poruku? Reći ćete i Isusovom učenju koje nam je zapisano u četiri Evanđelja, i u Poslanicama. To je tačno, ali takođe Evanđelje možemo naći i u Starom zavetu, napr. uporedi Isaija 40,6-8 sa 1. Petrova 1,22-25.

Dalje, u 1. Mojsijevoj 5. se nalazi jedna zagonetka u značenju imena, to je u stvari rodoslov od Adama do Noja, koji glasi: Adam - Čovek, Sit - Postavljen (umesto Kaina), Enos - Smrtan, slab, neotporan, Kajinan - Tuga, žalost, Maleleilo - Blagosloven Bog, Jared - Silazak ili će sići dole, Enoh - Učenje, Metuzalem - Njegova smrt će doneti, Lameh - Očajnički (potreban), Noje - Odmor. Kada sva ova značenja imena spojimo u jednu parafraziranu rečenicu dobijemo sledeće: Čovek je postavljen da bude smrtan, u žalosti, ali će blagosloveni Bog sići dole i učiti da će Njegova smrt doneti očajnički potreban odmor. Dobili smo poruku Evanđelja.

Dakle, Evanđelje je najvažnija poruka Biblije i neophodna je da je ljudi čuju kako bi došli do spasenja. Apostoli su to dobro razumeli i služili su u tome Bogu ceo život, i na kraju su umrli zbog Evanđelja koje su propovedali. Kada razmišljamo o njima, pogotovo o Pavlu koji je bio "super apostol", možemo misliti kako su oni tu poruku nosili lagodno, bez većih problema, kako su uživali, i kako su bili prihvaćeni masovno od strane ljudi. No, to nije ono što se dešavalo njima. Oni su takođe imali problema da iznesu tu poruku, imali su poteškoća, mnogi su im se suprotstavljali, i može se reći da je njima bilo čak možda i teže da propovedaju nego nama danas, kada pogledamo njihove okolnosti (vidi 2. Korinćanima 4,1-6).

Svako ko je čuo poruku Evanđelja i ko je poverovao u nju je postao poslanik Isusa Hrista da tu reč širi dalje drugim ljudima, bez izuzetaka. Nije važno da li ste u službi evanđeliste ili misionara, čak i da nemate nikakvu službu, ono što je vaša dužnost kao hrišćanina je da ljudima govorite Evanđelje. To naravno neće biti lako dok god je neprijatelj prisutan na ovoj zemlji. Nešto najgore što sotona može da čuje su predivni zvuci i melodije Evanđelja koje donose spasenje svima koji ga slušaju i primaju u srce. Zato je njegov cilj da sa jedne strane ljude zaokupi toliko da nemaju vremena da čuju ovu poruku, a ako je čuju, on čini da im ona izgleda smešno ili neverovatno, i tako učini da je ljudi odbace.

Sa druge strane ljudima koji ovu poruku treba da propovedaju on stvara strah, nesigurnost, stvara im osećaj da je beznadežno o tome govoriti, jer ionako niko to ne želi da čuje. Kada on uspe u ove dve stvari, onda oni ljudi koji ne veruju odlaze u propast, a mi koji verujemo osećamo stalnu krivicu jer nismo uradili ono što nam je Gospod rekao da uradimo, i savest nam nema mira, pokušavamo da potisnemo tu želju da propovedamo, ali se onda desi da nas proguta riba kao Jonu koji je bežao od jasnih Božijih naredbi. Razočarani jer niko ne želi da čuje Evanđelje odustajemo, odbijamo da govorimo, ali u našim srcima gori vatra Božije reči kao Jeremiji, i jednostavno ne možemo da živimo sa tim.

Čudno ili ne, ali verujem da je apostol Pavle imao istih problema. Znam da to ne deluje tako, ali kad čitamo njegove poslanice možemo videti kako se on osećao, i da je i on imao dosta problema, situacija u kojima je najbolje rešenje bilo ostaviti sve i vratiti se u svet. No, on kaže: Budući da imamo ovu službu po milosrđu koje nam je ukazano, ne posustajemo. On se susretao sa problemima kao i mi, a jedan od tih problema je bio odbacivanje. Da li ste osetili kako je to biti odbačen zbog Hrista i njegove reči? Da li ste nekad bili u dobrim odnosima sa nekim, ali kada ste mu govorili o Isusu, ta osoba je počela da vas izbegava? Koliko puta ste se osećali kao da udarate glavom u zid? Vi govorite, ali niko ne želi da sluša, i to iznova i iznova. Ko ne bi poludeo zbog ovoga? Pavle piše da on ne posustaje. Zašto? Jer je toliko snažan i jak, moćan apostol? Da li njegova snaga i istrajnost leže u njemu i njegovim sposobnostima? Ne! On je kao vi i kao ja, obična zemljana posuda u koju je Bog izlio svoje blago.

Bog ni ne želi da upotrebljava moćne, jake, silne ljude, on želi slabe male zemljane posude, jer se tako moćnije očituje Njegova sila. Moćnim i jakim ljudima ne treba Bog, tako bar oni misle. Dakle, Pavle je bio kao svi mi, nije bio jak, snažan, silan, ali nije posustajao, a razlog tome kako i sam kaže je privilegija da je njemu takvom ukazano milosrđe, i po tom milosrđu mu je data ova služba. Tu leži ključ njegove snage i istrajnosti. Pavlovo ohrabrenje dolazi od same službe, a ne od toga koliko je uspešan u toj službi. On je razumeo da je njegova služba veća čak i od Mojsijeve. Svestan je da je tu službu dobio samo po milosti Božijoj, a ne zbog toga što je zaslužuje, jer je znao, a i svi mi znamo kakav je njegov život bio pre nego što je upoznao Hrista. Naša radost ne zavisi od toga koliko se uspešno osećamo u evangelizaciji, već što uopšte imamo priliku da govorimo o Bogu, i da nosimo njegovu reč. Naše samopouzdanje stoji na Evanđelju, a ne na tome kako će ljudi reagovati kad ga čuju. Iako ćemo često biti odbacivani, razočarani, poraženi, ne smemo da posustanemo, jer iako ih trenutno ne vidimo plodovi će doći pre ili kasnije.

Druga stvar koja je jako važna je kakav je naš život. Ako smo ljudi poslani od Boga, onda mora da nas krasi stil života koji će odražavati ono što govorimo. Ne možemo govoriti jedno a raditi drugo. Dela dolaze kao odraz naše vere. Ako su naša dela dobra i pravedna, to pokazuje da je i naša vera ispravna, ali ako naša dela nisu baš tako dobra, to ukazuje da ni naša vera nije baš potpuno ispravna, nešto nije u redu. Ako mi ljudima govorimo o Bogu, i ukazujemo im na to da su grešnici i da trebaju spasitelja, a svojim životima pokazujemo da se ni u našim sopstvenim životima nismo izborili sa gresima, i da živimo neprikladno za jednog hrišćanina, onda radimo protiv Božijeg carstva, i ljude možemo samo da udaljimo i sablaznimo.

Ljudi nas posmatraju. Šta vide u našim životima kad nas gledaju? Pavle kaže da smo mi sami pismo ili poslanica koju su oni napisali, i koju ljudi treba da čitaju. Neko je rekao da pazimo kako živimo među ljudima ovog sveta, jer smo mi možda jedina biblija koju će oni ikad pročitati. Pavle kaže: "... nego smo se odrekli podmuklih prevara kojih se treba stideti, ne služimo se lukavstvom i ne izvrćemo reč Božju, nego objavljujući istinu pružamo pred Bogom dobar primer svakoj ljudskoj savesti". Verovatno da je Pavle bio optuživan da se služi prevarama, lukavstvom i izvrtanjem Božije reči, pa je osetio potrebu da to napiše u poslanici kako bi se odbranio, ali ne samo rečima nego dodaje i da "...pruža pred Bogom dobar primer svakoj ljudskoj savesti". Ovo je vrlo važno. Pavle nije samo govorio, već je i delima i svojim ponašanjem pokazivao u šta veruje.

Poznajem ljude koji svojim ustima toliko vole Isusa da se ja posramim kad ih vidim, i pomislim kako ovi ljudi vole Boga, kako se mole, ali onda kad ih upoznam bolje, kad vidim kako se ophode prema braći i sestrama, vidim da oni nemaju osnovne plodove koje bi trebalo da imaju hrišćani, poniznost, skromnost, krotost, dobrota... Ovakvi ljudi su sablazan i hrišćanima, a kamoli ljudima iz sveta. Nekad ćemo nekim ljudima u našoj okolini imati prilike da svedočimo tek nakon više meseci možda i godina poznastva, ali za to vreme se trudimo da pružimo dobar primer njihovoj savesti, da bi jednog dana kada im posvedočimo oni videli da se tu krije izvor naše dobrote, pravednosti, strpljivosti...

Takođe, ono što ovi stihovi govore je da Božijoj reči ne treba ništa da dodajemo, ne treba da se služimo prevarama, lukavstvom, da izvrćemo reč kako bi ljude privukli, jer nećemo imati uspeha, samo će nam otežati. Dovoljno je da govorimo jednostavnu istinu. Neko je rekao: Nemoj da šminkaš Evanđelje kako bi izgledalo slatko, već ga propovedaj iskreno i pusti da Isusova slava svetli kroz njega.

Sledeća stvar na koju treba da obratimo pažnju kada govorimo o evangelizaciji je uticaj neprijatelja. Kada god mi sejemo seme vere, neprijatelj se aktivno trudi da poseje seme nevere. Ono što on najviše mrzi je da se Evanđelje propoveda, i da svetlost ove dobre vesti dopre do ljudi. On želi da spreči ljude da vide Božiju slavu, jer kada bi ljudi videli makar deo Božije slave svi bi pali na svoje lice, ali kao što vidimo većina ljudi u svetu to ne radi jer je neprijatelj uspeo dobar posao da uradi. Pavle kaže: "A ako je i pokriveno Evanđelje koje objavljujemo, pokriveno je onima koji odlaze u propast, oni kojima je bog ovoga sveta zaslepio nevernički um, da do njih ne dopre svetlost Evanđelja o Hristu, koji je Božje obličje."

Nažalost, sotona, koga Pavle naziva bog ovog sveta je uspeo da mnogim ljudima zaslepi um da ne vide svetlost Evanđelja, ali tu nije kraj njegovom poslu, on se takođe trudi da zaslepi um i hrišćanima, iako su oni videli svetlost ove Dobre vesti, ipak nekad uspe da nas zaslepi da ne gledamo trajno u njega tako što nas zasipa raznim stvarima, novcem, uspehom... i sve ovo može da utiče na nas da nam slava Božija izmakne sa vidika, i onda smo u opasnosti. Kada mi kao hrišćani krenemo da tražimo zemaljska zadovoljstva kao što su slava, mnogo novca, uspeh... onda je neprijatelj uspeo i nama da zaslepi um. Setimo se samo Jude, on je mnogo vremena proveo sa Isusom, gledao ga je kako isceljuje, isteruje demone, oživljava mrtve...

Ali postoji nešto što Juda nikad nije video, a to je vaskrsli i proslavljeni Hrist. On je za ovo ostao uskraćen, jer negde Pismo za njega kaže da je voleo novac, i ta ljubav za novcem ili srebroljublje je njegov pogled sa Hrista odvukla na drugu stranu, i to ga je na kraju upropastilo. Čuvajmo se ovoga! Verovatno imate prijatelje ili članove porodice koji ne veruju, i koji nisu upoznali Hrista. Vi ste pokušavali da im govorite više puta, ali bezuspešno, i odlučili ste da odustanete. Nemojte nikad odustati. Tim ljudima je zaslepljen um kao što je i naš nekad bio. Dakle nikad ne odustajte od njih.

"Jer sebe ne propovedamo nego Hrista Isusa Gospoda, a sebe same vaše sluge Isusa Gospoda radi. Jer Bog koji reče da iz tame zasvetli videlo, zasvetli u srcima našim na svetlost poznanja slave Božije u licu Isusa Hrista. Ali ovo blago imamo u zemljanim sudovima, da premnoštvo sile bude od Boga, a ne od nas." (2. Kor. 4,5-7 RDK)

Dakle, Bog je zapovedio da iz tame zasja svetlost, i svetlošću je obasjao naša srca da ih prosvetli pomoću Hristovog lica slavnim znanjem o sebi. Bog je taj koji spašava ljude, on daje Duha Svetog, on menja ljude, a mi smo oni koji propovedamo, i to ne sebe nego Hrista Isusa kao Gospoda. Nas je Bog dotakao, obasjao nas je svetlošću, zato smo ovde zar ne? No, pre nego što se to desilo, šta je prethodilo tome? Da li se sećate? Neko vam je svedočio, neko vam je govorio o Isusu, neko vam je propovedao Evanđelje. Redosled je sledeći: Mi propovedamo, ljudi čuju za Hrista, Bog dotiče srca ljudi i oni poveruju, kada poveruju oni Ga prizivaju, i kad Ga prizovu onda Bog spašava.

Međutim, bez propovedanja, nema ni spasenja. Ne zato što Bog to ne može, on može sve da spasi sam, ali on je ipak ovako izabrao. Na nama je dakle da propovedamo, a sve ostalo Bog radi. Ako nema rezultata, nema veze, Bog zna zašto je to tako. Nekad ljudi čuju Evanđelje, ali se tek posle 50 godina pokaju i poveruju. Dakle, to što su čuli ipak je donelo plod. Nekad se može desiti da vi nekom kažete Evanđelje, i ta osoba ne poveruje, ali posle mnogo godina neko drugi toj osobi svedoči, i ona se seti da je od vas već čula, i onda poveruje. Nikad nije beznadežno govoriti o Hristu, seme uvek ostane, i ne znamo da li će i kad da donese plod. Bog je taj koji čini da iz tame zasija svetlost. Mi to ne možemo, to je njegov deo. I to je ono što treba da nam da olakšanje i nadu, da ne zavisi sve od nas. Mi ne treba da radimo nemoguće stvari, govoriti Evanđelje nije ne moguće. Ako nama deluje nemoguće da slepa osoba progleda, Njemu to nije nemoguće. Ako nama deluje nemoguće da se neko spasi, Njemu to nije nemoguće. Njemu jednostavno ništa nije nemoguće, jer On je sve stvorio svojom rečju.

Često puta pevamo onu dobru pesmu... "Moj Bog je moćan da spasi..." lepa i dobra pesma, i ne treba to nikada da zaboravimo. Bog je moćan i Bog spašava, On je moćan da spasi. Mi treba samo da govorimo o Njemu. Bog je mogao sam da ubije Golijata, ali ipak mu je trebao David da okreće praćku i baci kamen. Završio bih stihovima sa početka: "Idite po celom svetu, reče im (Isus), i propovedajte evanđelje svakom stvorenju. Ko poveruje i krsti se, biće spasen, a ko ne poveruje, biće osuđen." (Mk. 16,15-16)

"Ovaj je Bog naš Bog Spasitelj, u vlasti su Gospodu vrata smrtna."
- Psalam 68:20

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 864
Ukupno: 2599879
Generisano za: 0.005''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/propovedi/zt-idite_po_celom_svetu.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.