Naslovna » U Hristu » Propovedi » ....

Ekumenski princip

John Wesley
- "Ekumenski princip", napisan 1749. godine.

"Potom otišav odande nađe Jonadava sina Rihavova, koji ga srete. A on ga pozdravi i reče mu: je li srce tvoje pravo kao stoje moje srce prema tvome? A Jonadav odgovori: jeste. Ako jeste, odgovori Jehu, daj mi ruku." (2. Car. 10:15)

1. Zahtev ljubavi prema svim ljudima priznaju čak i oni koji ovaj veliki dug ne mogu da plate. Kraljevski zakon: "Ljubi svog bližnjeg kao samog sebe!" razjašnjava neposredno svima koji to čuju. I to ne u jadnom izlaganju fanatika starog vremena: "Ljubi tvog bližnjeg", rođaka, poznanika, prijatelja, "a mrzi svog neprijatelja." Ne, naš Gospod reče: "Kažem vam: Volite vaše neprijatelje, blagosiljajte one koji vas kunu, činite dobro onima koji vas mrze, molite se za one koji vas vređaju i progone da budete sinovi Oca vašeg koji je na nebesima" - i da se kao takvi pojavite pred ljudima. "Jer on daje da Njegovo sunce obasjava i zle i dobre, daje kišu pravednima i nepravednima."

2. Ali mi sigurno dugujemo onima koji Boga vole, posebnu ljubav. David kaže: "U svetima koji su na zemlji i u slavnima je sva moja uteha." A jedan koji je više nego David, kaže: "Dajem vam novu zapovest da ljubite jedan drugog kao što sam ja vas ljubio, da se i vi međusobno ljubite. Po tome će svi poznati da ste moji učenici ako imate ljubavi među sobom." To je ljubav na kojoj apostol Jovan tako često i izrazito insistira: "To", reče on, je poruka, koju ste čuli od početka, da se međusobno volimo." "Po tome poznajemo ljubav, što je on svoj život dao za nas; i mi trebamo takođe", ako to ljubav od nas zahteva, "dati život za braću." I opet: "Dragi moji, volimo jedan drugoga; jer ljubav je od Boga. Ko ne voli, taj ne poznaje Boga; jer Bog je ljubav." Nismo mi zavoleli Boga, već On nas i poslao svog Sina radi pomirenja za naše grehove. Dragi moji, ako je Bog ovako pokazao ljubav prema nama i mi smo dužni da volimo jedan drugoga."

3. Svi ljudi se slažu sa tim. Ali, da li i postupaju prema tome? Svakodnevno iskustvo pokazuje suprotno. Gde su u stvari hrišćani, "koji vole jedni druge, kao što nam je On zapovedio"? Koliko prepreka leži na putu! Dve glavne prepreke su: prvo, nejednakost u mišljenju; a iz toga sledi i drugo, nejednakost u postupcima. U istoj meri, kako se njihova mišljenja u svakojakim sporednim stvarima razilaze, moraju i njihovi postupci.

4. Ako bi naše potpuno spoljašnje jedinstvo bilo sprečeno zbog različitih mišljenja i formi pobožnosti, mora li zbog toga takođe i naše jedinstvo u ljubavi da bude sprečeno? Ako se ne možemo složiti u mišljenju, ne možemo li u voljenju? Ne možemo li biti jedno srce onda kada nismo istog mišljenja? Bez sumnje, možemo! Takvo jedinstvo mogu da formiraju sva Božija deca, uprkos svim beznačajnim različitostima. Čak i onda kada ove ostanu, možemo da potpomažemo jedni druge u ljubavi i dobrim delima.

5. U ovom pogleduje sigurno, čak i primer Jehua, koliko god njegov karakter imao značenja, vredan pažnje. "Potom, otišav odande nade Jonadava sina Rihavova koji ga srete. A on ga pozdravi i reče mu: "Da li je tvoje srce pravo kao što je moje srce prema tvome?" Jonadav odgovori: "Jeste." "Ako jeste", odgovori Jehu "daj mi ruku."

Ovaj tekst se sam od sebe deli na dva dela: prvo, pitanje koje je Jehu postavio Jonadavu: "Da li je tvoje srce pravo kao što je moje srce prema tvome?" Drugo, ponuda koju je Jehu dao Jonadavu na njegov potvrdni odgovor: "Ako jeste, odgovori Jehu, daj mi ruku!"

I.

1. Razmotrimo najpre pitanje koje je Jehu postavio Jonadavu: "Da li je tvoje srce pravo kao što je moje srce prema tvome?"

U ovim rečima vidimo, pre svega, da se tu ne radi o ispitivanju Jonadavovih shvatanja. Ona su sigurno, delimično, bila čudna njemu svojstvena a uticala su na njegovo ponašanje. On je polagao veliku težinu na to da ih kao neotuđivo nasledstvo prenese dalje na decu svoje dece, do njihovog poslednjeg potomka. To jasno proizilazi iz izveštaja Jeremije mnogo godina nakon Jonadavove smrti: "Tada uzeh Jazaniju... i braću njegovu i sve sinove i sav dom sinova Rihavovih... I metnuh pred njih krčage pune vina, i čaše, pa im rekoh: pijte vino. A oni rekoše: nećemo piti vina, jer Jonadav, sin Rihavov, otac naš, zapovedio nam je rekavši: nemojte piti vino, ni vi ni sinovi vaši doveka; i kuće ne gradite, ni semena sejte, ni vinograda sadite niti ga držite, nego u šatorima živite celoga života... I poslušasmo oca našeg Jonadava u svemu što nam je zapovedio."

2. Iako se čini da se Jehu u svetskim, kao i u religioznim stvarima, bezumno ponašao; on se ipak uopšte ne brine o ovim stvarima. On dozvoljava Jonadavu da sledi svoja vlastita shvatanja. Izgleda da ni jedan od obojice ni najmanje nije uznemirio onog drugog zbog mišljenja koje je sam zastupao.

3. Lako je moguće da i danas mnogi dobri ljudi zastupaju čudna shvatanja. U tom pogledu mogu neki od njih da budu tako svojstveni kao Jonadav; i dokle god mi stvari samo "delimično saznajemo", sigurno ih nećemo svi isto videti. To je neizbežna posledica slabosti i ograničenosti čovekovih snaga razuma na ovom svetu. Različiti ljudi su po pitanjima religije i svakodnevnog života različitog mišljenja. Tako je bilo od postanka sveta, a tako će biti do "vremena kada će se uspostaviti sve što je Bog od davnih vremena rekao..."

4. Da, i više od toga. Svako veruje, da je svako pojedino od njegovih shvatanja tačno (jer kada to ne bi verovao, onda to ne bi ni bilo njegovo shvatanje); a ipak, niko ne može biti siguran da su sva njegova shvatanja tačna. Pre će biti, daje svaki čovek koji razmišlja uveren u suprotno jer humanum est errare et nescire. Dakle, neminovno je obeležje biti jednog čoveka, da mnoge stvari ne zna, a u nekima da je u zabludi. On je sasvim svestan toga daje to takođe i kod njega slučaj. On zna u suštini da se vara, ali ne i u kojim pojedinostima, a možda i ne može da sazna.

5. Ja tvrdim: možda i ne može da sazna. Jer ko može reći dokle doseže nesavladivo neznanje ili (što se svodi na isto) predubeđenje, koje se često tako snažno odrazi na nežnu dušu, a onda se i duboko ukoreni, da više ne može biti iskorenjeno? Ko može, bez poznavanja okolnosti jednog slučaja, da konstatuje, koliko je koja zabluda kriva? Jer iz svake krivice proizilazi neka doza saglasnosti naše volje. O tome može suditi samo Onaj koji ispituje srca.

6. Zato će svaki mudri čovek svojim bližnjima dopustiti istu slobodu mišljenja kakvu sebi priželjkuje. Isto tako ih neće prisiljavati da prihvate njegova mišljenja, kao što ni sam ne bi želeo da bude prisiljen da prihvati njihova. Uči se strpljenju sa onima koji su drugačijeg mišljenja, a onome sa kim želi da bude povezan u ljubavi postavlja samo jedno pitanje: "Da li je tvoje srce pravo prema meni, kao što je moje prema tvome?"

7. Kao drugo, možemo da utvrdimo da ovde nisu u pitanju forme pobožnosti koje je Jonadav praktikovao, iako je vrlo moguće daje čak i u ovom pogledu postojala velika razlika između njih dvojice. Smemo da pretpostavimo daje Jonadav, kao i čitavo njegovo potomstvo obožavao u Jerusalimu, što Jehu nije činio. Njemu je bila važnija politika države nego religija. I onda, kada je pobio Baalove sluge i "istrebio Baala iz Izraela", ipak "nije odstupio" od "greha Jerovoama" obožavajući likove "zlatnih telaca".

8. Ali čak i među ljudima pravog srca koji žele da imaju "neokaljanu savest" ne može biti drugačije, osim da vladaju različite forme pobožnosti, dokle god ima različitih mišljenja. Jer različita mišljenja vode neizbežno do različitog postupanja. Ljudi svih vremena se nisu razlikovali ni od čega drugog, osim do njihovih predstava o najvišem biću a samim tim i u načinu njegovog obožavanja. Kada bi to bio slučaj samo u paganskom svetu, ne bi trebalo da se čudimo, jer znamo da oni Boga "nisu mogli da poznaju svojom mudrošću". Zato pagani i nisu znali kako ga obožavati. Ali nije li čudno da se forme pobožnosti čak i u hrišćanskom svetu toliko razlikuju kao i kod pagana? I to uprkos tome, što se svi hrišćani slažu sa time da: "Bog je Duh i koji mu se mole treba da se mole u duhu i istini."

9. Kako pronaći svoj izbor pored tolikih različitosti? Niko ne može za drugoga da bira niti drugome davati propise. Svako mora prostodušno i u božanskoj čistoti da sledi glas vlastite savesti. Svako neka bude uveren u svoje mišljenje i neka postupa prema svetlu koje je u njemu. Nijedno stvorenje nema punomoć da prisili drugo da živi prema njegovim vlastitim pravilima. Bog nije m jednom čoveku dao pravo da na ovaj način igra Gospodara nad savestima njegove braće. Svaki čovek neka izgradi svoje vlastito mišljenje onako kako i sam pred Bogom mora da odgovara.

10. Iz toga sledi, daje svaki hrišćanin već kroz samo biće hrišćanstva obavezan da se priključi jednoj od postojećih zajednica, ili kako se to obično kaže - crkvi. Time je postavljena posebna vrsta pobožnosti, jer "dvojica ne mogu ići zajedno ako se ne slažu." A ipak, ne može niko bilo kakvom silom na Zemlji, osim svojom savešću, sebe da obaveže, da da prednost ovom ili onom zajedništvu, ovoj ili onoj formi pobožnosti. Znam da ljudi u osnovi misle da mesto našeg rođenja određuje crkvu kojoj bi trebalo da pripadamo. Tako bi, na primer neko, ko se rodi u Engleskoj, trebao da pripada "Engleskoj crkvi"; te da samim tim Boga obožava prema propisanim načelima te crkve. Lično, ja sam ranije sa revnošću zastupao ovo stanovište. Ali danas vidim mnoge razloge koji guše moju revnost. Bojim se da je ovo mišljenje povezano sa teškoćama koje ni jedan mislilac ne može da savlada. Jedna od njih je - ali ne i najmanja - sledeća činjenica: Reformacija nas nikada ne bi oslobodila Papstva kada bi ovo pravilo važilo. Jer ono potpuno uništava pravo na samostalno rasuđivanje, na kome počiva čitava Reformacija.

11. Zato se ne usuđujem da bilo kome namećem moju formu pobožnosti. Verujem da je ona stvarno prahrišćanska i apostolska. Ali moje uverenje nije pravilo za druge. Stoga, ne pitam onog sa kim želim da budem ujedinjen u ljubavi: "Pripadaš li mojoj crkvi, mojoj zajednici? Misliš li kao i ja o službama u crkvi i upravljanju crkvom? Koristiš li isti oblik molitve kojim ja Boga obožavam?" Ne ispitujem: "Primaš li Večeru Gospodnju na isti način kao i ja? Ja takođe ne pitam, da li si saglasan sa mnom po pitanju krštenja i o odobrenju kumova tom prilikom, kao i njihovom sarađivanju ili u pogledu starosti onih koji se krštavaju? Ne pitam ni (koliko god da sam siguran u svoje mišljenje), da li ti uopšte priznaješ krštenje i Večeru Gospodnju? Ostavi to pre svega na stranu! O tome možemo razgovarati nekom zgodnijom prilikom, ako bude potrebno. Danas te pitam samo: "Da li je tvoje srce pravo prema meni kao što je moje srce prema tvome?"

12. Šta je u stvari mišljeno ovim pitanjem? Ne mislim, šta je Jehu hteo sa tim da kaže, već: Šta treba jedan sledbenik Isusa Hrista da misli pri tome, kada jednom od njegove braće postavi ovo pitanje?

U tome najpre leži pitanje: Da li je tvoje srce pravo prema Bogu? Veruješ li u Njegovu prisutnost i Njegove savršene osobine: Njegovu večnost, sveobuhvatnost, mudrost i silu; Njegovu pravednost, milosrđe i istinu? Veruješ li, da On sada "sve nosi svojom moćnom rečju"? Da čak i najmanjom i najpropadljivijom stvari upravlja na slavu svoga imena i na dobro onih koji ga vole? Imaš li božansko uverenje i natprirodnu sigurnost u pogledu božanskog? "Živiš li po veri a ne po gledanju"? Misliš li na ono što je večno, a ne na prolazno?

13. Veruješ li u Gospoda Isusa Hrista, "koji je Bog nad svima" blagosloven u sve vekove"? Da li je On "otkriven u" tvojoj duši? "Poznaješ" li "Isusa Hrista raspetog"? Da li je On "u tebi i ti u Njemu"? Da li je On verom "uobličen" u tvom srcu? Da li si odustao od svojih vlastitih dela i pravednosti, a sebe podredio "Božijoj pravednosti", "koja dolazi verom u Isusa Hrista"? Pronalaziš li "sebe u Njemu, da ne bi imao svoje pravednosti, već pravednost koja dolazi verom"? "Boriš" li se "u dobroj borbi vere, da bi dohvatio večni život" kroz Njega?

14. Da li je tvoja vera ispunjena snagom ljubavi? Voliš li Boga? Ne kažem "iznad svega" jer je to nejasan i ne biblijski izraz, već "svim srcem, svom mišlju svojom, svom dušom i svom svojom snagom." Tražiš li svoju sreću samo u Njemu? Nalaziš li ono što tražiš? Da li tvoja duša "veliča" Gospoda, a tvoj duh se raduje u Bogu, tvom Spasitelju? Da li si naučio da budeš "zahvalan u svim stvarima" i da li si iskusio kako je ljupko i izvanredno biti zahvalan? Da li je Bog centar tvoje duše, suština svih tvojih čežnji? Sabiraš li sebi blago u nebu, a sve ostalo držiš za "trice i kučine?" Da li je ljubav prema Bogu izagnala iz tebe ljubav prema svetu? U tom slučaju, ti si "razapet svetu". Umro si svemu zemaljskom i tvoj život je "sa Hristom u Bogu sakriven."

15. Da li si zauzet činjenjem "ne svoje volje, nego volje onoga koji te je poslao?" Koji te je poslao, da neko vreme boraviš ovde kao stranac; da provedeš nekoliko dana u stranoj zemlji, dok ne završiš delo koje ti je On dao da činiš, dok se ne vratiš u kuću svoga Oca? Da li je tvoje jelo i piće "da činiš volju svog nebeskog Oca?" Da li je "tvoje oko čisto" u svim stvarima i usmereno ka Njemu? Da li je On cilj svega što činiš; sveg tvog truda, rada i ophođenja sa ljudima? Da li je svrha tvog rada da se Božije ime proslavi? "Sve", što činiš "rečima ili delima" činiš li to u imenu Gospoda Isusa i zahvaljuješ li Bogu i Ocu kroz Njega?"

16. Nagoni li te Božija ljubav da Mu "služiš u strahu" i "raduješ se u trepetu"? Bojiš li se više od smrti i pakla, nego da se ne dopadneš Bogu? Da li za tebe ništa nije tako strašno kao pomisao "da zgrešiš protiv očiju Njegove slave"? "Mrziš li" iz ovog razloga "sve lažne puteve" sve prestupe protiv Njegovog svetog, savršenog zakona? "Trudiš" li se "da imaš čistu savest pred Bogom i ljudima"?

17. Da li je tvoje srce iskreno prema tvom bližnjem? "Voliš li" sve ljude, bez izuzetka, kao samog sebe? "Jer ako voliš samo one koji tebe vole, kakvu ćeš nagradu imati?" "Voliš li tvoje neprijatelje?" Da li je tvoja duša njima blagonaklonjena i prema njima blaga? Voliš li čak i Božije neprijatelje, nezahvalne i nesvete? Gori li tvoje srce za njih? Da li bi mogao da "poželiš" da radi njih ti budeš proklet? Da li to dokazuješ tako, što "blagosiljaš one koji te proklinju, moliš za one koji te vređaju i progone?"

18. Pokazuješ li tvoju ljubav delima? Da li stvarno činiš, kada imaš vremena i priliku, dobro "svakom čoveku", komšijama i strancima, prijateljima i neprijateljima, dobrima i zlima? Da li im činiš toliko dobra koliko možeš? Trudiš li se do vrhunca tvojih snaga, da zadovoljiš njihove telesne i duhovne potrebe? Ako si takvog mišljenja, ako imaš iskrenu čežnju za tim i juriš za njom, onda ćeš je i dohvatiti. Tada može svaki hrišćanin da kaže: "Tvoje srce je pravo prema mome kao što je moje srce prema tvome."

II.

1. "Ako je tako, onda mi daj ruku!" Sa tim ne mislim: "Misli isto što i ja!" To ne trebaš. Ne očekujem i ne želim to. Ja takođe ne mislim: "Hoću da mislim isto što i ti." To ne mogu. I to ne zavisi od moje volje. Isto tako ne mogu da mislim kako ja hoću, baš kao što ne mogu da vidim i da čujem kako ja hoću. Ostani pri svom mišljenju, a ja ću pri mom i to odlučnije nego ikada. Ne treba da se trudiš, da predeš na moju stranu ili mene da privučeš na tvoju. Ne želim da te izazovem na borbu zbog ovih pitanja. Ne želim da čujem, ili kažem reč o tome. Ostavićemo mišljenje, i jednoga i drugoga, takvo kakvo jeste. Samo, "daj mi tvoju ruku!"

2. Ne mislim: "Prihvati moje forme pobožnosti!" niti: "želim da prihvatim tvoje." Ovo takođe ne zavisi; niti od moje, niti od tvoje volje. Oboje moramo da postupamo prema ubeđenju naše savesti. Drži se čvrsto toga što je prema tvom mišljenju Bogu najugodnije. I ja ću činiti isto. Ja držim episkopsku formu upravljanja crkvom za biblijsku i apostolsku. Ako ti držiš do toga, da je prezbiterijanska ili ona slobodnih crkava bolja, ostani pri svom mišljenju i postupaj prema tome. Ja verujem da bi deca trebalo da se krste i da se to može dogoditi zaronjavanjem ili poprskanjem vodom. Ako si drugog uverenja, onda ostani pri tome i postupaj prema svom vlastitom uverenju. Mislim da su liturgijske molitve, posebno u velikim zajednicama, jako korisne. Ako ti misliš da su slobodne molitve korisnije, onda postupaj prema vlastitom sudu. Moje mišljenje je da vodi ne smem da zabranim u čemu će se ljudi krstiti i da trebam jesti hleb i piti vino za sećanje na smrt moga Gospoda. Ako ti nisi u to uveren, onda postupaj prema svetlu koje imaš. Ne želim ni jednog trenutka da te izazovem na borbu radi ovih pitanja. Ostavimo sada ove sporedne stvari po strani. "Ako je tvoje srce kao i moje", ako voliš Boga i ljude, onda ne zahtevam ništa više. "Daj mi ruku!"

3. Mislim kao prvo: Voli me! Nemoj me voleti samo tako kao i sve ljude; ne samo tako kao tvoje i Božije neprijatelje; ne samo tako kao što voliš one koji tebe mrze, "vređaju te i progone"; ne samo tako kao što voliš nekog stranca, nekog o kome niti što dobro niti loše znaš. To me ne čini zadovoljnim. Ne! "Da li je tvoje srce pravo prema meni kao što je moje srce prema tvome", tako me voli kao prijatelja, koji ti je bliži nego brat. Voli me kao brata u Hristu, građanina novog Jerusalima, saborca u istoj borbi, pod istim Vojvodom našeg blaženstva. Voli me kao drugara u carstvu i strpljenju Isusa i kao sunaslednika Njegove slave.

4. Voli me (više nego što ljude ionako voliš) ljubavlju koja "dugo trpi i koja je dobra". To znači, budi strpljiv kada iz neznanja zađem sa puta; nosi moj teret, ali ga ne umnožavaj, već budi osećajan, popustljiv i saosećajan. Voli me ljubavlju, koja "ne zavidi" čak i kad bi se Bogu i dopalo, da mi podari veći uspeh na Njegovom delu nego tebi. Voli me ljubavlju, koja se "ne ljuti" radi mojih ludosti i slabosti, pa ni radi toga da ja (kako se tebi ponekad možda čini) ne postupam po Božijoj volji. Voli me tako da mi "ne uračunavaš zlo" a svu zavist i podozrenje od sebe odbaciš. Voli me ljubavlju, koja "sve pokriva" i niti moje greške, niti slabosti odaje; ljubavlju koja "sve veruje" i koja je uvek spremna da misli najbolje a moje reči i dela predstavlja u najboljem svetlu; ljubavlju koja se "svemu nada" i koja ili prihvata da nisam učinio ono što mi se pripisuje, ili barem ne tako kako se priča, ili da sam to učinio sa dobrom namerom ili pod prisilom nekog iznenadnog iskušenja koje me je nadvladalo. Nadaj se do kraja da će sve što je naopako, Božijom milošću biti dovedeno u red, a svaki nedostatak bogatstvom Njegovog milosrđa u Hristu Isusu očišćen.

5. Mislim, kao drugo: Predaj me Bogu u svim svojim molitvama; bori se sa Njim radi mene, da on brzo dovede u red ono što je obrnuto i da odstrani moje nedostatke. Ako si najbliži tronu milosti, onda izmoli od Onoga koji ti je blizu, da moje srce još više postane kao i tvoje srce, sve iskrenije ka Bogu i ljudima; da mi bude poklonjeno sve punije uverenje o stvarima koje se ne vide i jasna spoznaja Božije ljubavi u Hristu Isusu; da hodam sigurnim koracima u veri, a ne po gledanju i odlučnije dohvatim večni život. Moli da ljubav ka Bogu i svim ljudima bude bogatije izlivena u moje srce, da volju moga Oca na nebesima vršim revnije i neumorno, da budem vredniji u dobrim delima i pomno izbegavam zlo u svakom obliku.

6. Mislim, kao treće: Podstakni me na ljubav ka dobrim delima! Ne moli samo za mene, već dodaj svojoj molitvi, gde se pruža prilika, opomene pune ljubavi u svemu što ti se čini da pospešuje spas moje duše. Obodri me u delu koje mi je Bog naložio i pouči me kako da ga bolje činim. Da, "udari me prijateljski i pokaraj me", ako ti izgleda da činim svoju vlastitu volju, a ne volju Onoga koji me je poslao. O, ne povlači se i ne ćuti u svemu, u čemu veruješ da moje greške mogu biti poboljšane, moje slabosti ojačane, da budem izgrađen u ljubavi i postanem vredniji za našeg Učitelja.

7. Najzad, mislim sa tim: voli me ne samo rečima, već delom i istinom! Dokle to tvoja savest dozvoljava (bez da pređeš preko svog mišljenja i svog načina pobožnosti), poveži se sa mnom u Božijim delima i idimo ruku pod ruku napred. Barem dotle možeš ići. Govori sa uvažavanjem, gde god da se nalaziš, o Božijim delima., i govori prijateljski o Njegovim glasnicima, ko god oni bili. Ako leži u tvojoj moći, nemoj im pokazati samo svoje saosećanje u njihovim teškoćama i potrebama, već im radosno i odlučno pruži pomoć da bi radi tebe proslavili Boga.

8. U vezi sa tim što je u poslednjem odeljku bilo rečeno, važno je obratiti pažnju na još dve stvari. Prvo: Ono što zahtevam u ljubavi i službi ljubavi, duhovne i vremenske pomoći od onoga, čije je srce pravo kao i moje prema njegovom. Upravo to sam spreman Božijom milošću i njemu da činim, koliko to mogu. Drugo: Ovaj zahtev ne postavljam samo u svoje ime, već u ime svih čije je srce pravo prema Bogu i ljudima, da bismo jedni druge voleli kao što je Hristos nas voleo.

III.

1. Iz rečenog proizilazi ispravno razumevanje toga šta je "Ekumenski princip".

Jedva da postoji neki drugi izraz koji je dao povoda za tako velike nesporazume i opasne lažne primene kao ovaj. Ali ako se o prethodnim izlaganjima na mim i temeljno promisli, čovek će lako biti u stanju da ispravi takve nesporazume i da otkloni takve lažne primene.

Iz rečenog učimo kao prvo: Ekumenski princip je nešto potpuno drugačije od spekulativnog Latitudinarianizma. (Spekulativni Latitudinarianizam je isto što i racionalistička sloboda mišljenja ili religiozna širokogrudnost, jedna tradicija unutar engleske crkve koja je usledila nakon perioda tragičnih rasprava.) Ovaj princip nije m u kom slučaju ravnodušnost prema svim učenjima. Jer kao takav, nije dete neba, nego izrod pakla. Smetenost misli i biti "ljuljan i nošen unaokolo svakim vetrom nauke"je veliko prokletstvo a ne blagoslov, nepomirljiv neprijatelj. Kao takav, nije prijatelj pravog ekumenskog principa.

Istinski ekumenski nastrojeni čovek nije tek u potrazi za religijom. U pogledu osnovnog učenja hrišćanstva je njegovo uverenje tako jasno i čvrsto, kao sunce na nebu. Samo što je on uvek spreman sve da sasluša i ispita što mu se zamera protiv njegovih verskih osnova. Ali ovo ne pokazuje duhovnu nesigurnost i ne vodi ka tome. On se ne koleba između dva mišljenja, niti se trudi uzalud da ih ujedini. Pamtite to vi, koji ne znate kakvog ste duha deca; vi koji se nazivate ljudima ekumenskog principa, nemate duhovnu bistrinu i vaše je mišljenje zamagljeno, jer nemate čvrste i konsekventne osnove, već sva učenja mešate. Pamtite to: zašli ste sa puta i ne znate gde se nalazite. Mislite da imate Hristovog duha, ali ste u stvarnosti bliži Antihristovom duhu. Idite i naučite prvo početne osnove Hristovog jevanđelja i tada ćete moći da učite kako se dolazi do istinskog ekumenskog principa.

2. Iz rečenog učimo kao drugo: Ekumenski princip takođe nije praktični Latitudinarianizam. Nije ravnodušnost prema javnoj bogoslužbi i načinu njenog formalnog priređivanja. Takođe to nije blagoslov, već prokletstvo. Dokle god ovakav stav traje, neće nam biti od pomoći da Boga obožavamo u duhu i istini, nego će nas neopisivo ometati u tome. Ali čovek pravog ekumenskog principa je sve ove stvari odmerio na vagi svetosti i nema niti sumnje niti ograničenja prema liturgiji na kojoj učestvuje. On je čvrsto uveren daje ovaj način obožavanja Boga isto tako biblijski koliko i razuman. On ne poznaje nijedan drugi na celom svetu koji je biblijsklji i razumniji. Zato se drži čvrsto toga bez da luta tamo-amo i zahvaljuje Bogu zato da može to da čini.

3. Iz rečenog učimo kao treće: Ekumenski princip nije ravnodušnost prema svakoj formi zajednice. To je jedna druga forma Latitudinarianizma, koja nije manje luda i nebiblijska kao prethodna. Ali ona je čoveku ekumenskog principa daleka. On se čvrsto drži njegove zajednice kao i njegovih osnova. On je sa tom zajednicom, kojoj pripada, ne samo u duhu usko povezan, već i svim svezama hrišćanskog zajedništva. Tu učestvuje u svim od Boga predodređenim sredstvima milosti. Tu prima Večeru Gospodnju. Tu izliva svoju dušu u javnoj molitvi pred Bogom i jednoglasno sa drugima slavi i zahvaljuje Bogu. Tu pažljivo i sa radošću sluša reč pomirenja, Jevanđelje o Božijoj milosti. Sa njegovom voljenom braćom on traži Božije lice u postu prilikom svečanih povoda. On bdi posebno nad njima u ljubavi, kao i oni nad njegovom dušom. Oni se međusobno upozoravaju, opominju, teše, karaju i međusobno izgrađuju na razne načine u veri. On ih vidi kao svoje ukućane, pa ih stoga, razumljivo samo po sebi, opskrbljuje iz imetka, koji mu Bog pruža i stara se o njima u svemu što je potrebno za život i božansko vladanje.

4. Iako je u religioznim osnovama čvrsto utemeljen osnovama koje drži za istinu koja je u Isusu; iako se nepokolebljivo drži formi pobožnosti koje su po njegovom mišljenju Bogu najugodnije; iako je sa njegovom zajednicom povezan najnežnijim i najprisnijim svezama, njegovo srce je svakako, široko prema svim poznatim i nepoznatim ljudima. On obgrljuje snažnom, iskrenom ljubavlju, komšije i strance, prijatelje i neprijatelje. To je ekumenska ili sveobuhvatna ljubav. Ko je ima potvrđuje ekumenski princip. Ljubav je pri tome odlučujuća. Ekumenska ljubav je ekumenski princip.

5. Ako dakle koristimo ovaj pojam u njegovom pravom značenju, onda je čovek ekumenskog principa neko ko u gore opisanim načinima svakom "pruža ruku", čije je "srce pravo prema njegovom". On zna da ceni sve prednosti koje uživa i zahvaljuje Bogu za njih. On zahvaljuje Bogu za svoje saznanje u božanskim stvarima, za pravu, biblijsku formu njegovog bogosluženja i pre svega za povezanost sa zajednicom koja se boji Boga i čini pravdu. Sa najvećom brižljivošću čvrsto se drži ovih blagoslova i čuva ih kao zenicu oka svoga. Pa ipak, istovremeno voli kao prijatelje, kao braću u Gospodu, kao Hristove udove i decu Božiju, kao sudeonike u Božijem prisutnom carstvu i naslednike Njegovog večnog carstva, sve koji veruju u Gospoda Isusa Hrista.

Pri tome je nevažno koje učenje, formu pobožnosti ili zajednicu oni zastupaju. On voli one, koji Boga i ljude vole, kojima pričinjava radost ugoditi Bogu i koji zaziru od toga da ga ožaloste, oprezno izbegavajući zlo, a marljivo čineći dobra dela. Čovek ekumenskog principa postojano nosi ove na srcu, neizrecivo ih voli i duboko čezne da njima bude dobro. Zato ne prestaje da ih predaje Bogu u molitvi i da istupi za njih pred ljudima. On govori prijateljski sa njima i trudi se svojim rečima da ukrepi njihove ruke u Bogu. Pomaže im u svim svetskim i duhovnim stvarima do krajnosti njegove snage. Spremanje da se za njih preda i bude predan; da i svoj život radi njih.

6. Ti, Božiji čoveče, promisli o ovom! Ako si već na ovom putu, samo nastavi dalje! Da li si dosad bio na pogrešnom putu. Zahvali Bogu koji te je doveo u red. Zato sada trči u bitki koja ti je određena na kraljevskom putu sveobuhvatne ljubavi. Čuvaj se isto tako od kolebanja u odlukama kao i od uskogrudnosti. Drži isti korak u veri koja je jednom predana svetima i utemeljena u ljubavi, pravoj ekumenskoj ljubavi, dok jednom od nje ne budeš progutan od večnosti do večnosti.

Sa nemačkog preveo Dragan Trajčevski, Glas jevanđelja, 1-2/2007.
Tagged: crkva| odnosi|
"Da sam slavuj, vršio bih dužnost slavuja; da sam labud, činio bih ono šta labud čini, ali, budući da sam ja razumno biće, moram Boga slaviti."
- Epiktet

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 591
Ukupno: 2339140
Generisano za: 0.005''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/propovedi/wesley_ekum_prin.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.