Telesnost ili duhovnost
Neki hrišćani sa ushićenjem svedoče kako u poslednje vreme Bog čini čuda u njihovoj zajednici, kod braće i sestara, ili kod njih lično. Šta se to dogodilo da, sada, odjednom, Bog čini čuda, a do sada toga nije bilo? Da li Bog sada više voli tu zajednicu, tog brata ili sestru, ili smo mi tek sada uočili čuda? Bog je uvek isti, i juče, i danas, i sutra, i do veka. Znači, odgovor je kod nas, u tome koliko smo pre bili u mogućnosti da uočimo delo Božje.
I pre smo se molili da Gospod pomogne nekom od braće ili sestara, pa ipak je taj brat ili sestra morao npr. u bolnicu zbog hirurške intervencije ili slično. Ne trebamo se obeshrabriti ako se nekome od hrišćana ovako nešto dogodi. Znajmo, Božji putevi i Božji planovi sa nama su nama nepoznati. Mi sa našim ograničenim shvatanjem ne možemo razumeti dešavanje.
Izlečenje slepca kod hrama je jedan od mnogih primera da su Božji planovi nama neshvatljivi. "I zapitaše ga njegovi učenici: Ravi, ko je zgrešio, on ili njegovi roditelji pa se slep rodio? Odgovori Isus: nije zgrešio ni on ni njegovi roditelji, nego treba da se pokažu na njemu dela Božja". (Jn. 9,2)
Da li je bolest zbog koje je hrišćanin morao na operaciju, nečiji greh (roditelja ili njegov) ili je na njemu trebalo da se pokaže delo Božje, ili je njegov odlazak u bolnicu imao za zadatak da poseje Božju Reč mi to ne znamo. Naš je zadatak da se molimo za brata ili sestru koji su u telesnim bolestima, ali da se molimo u Duhu. "Bog je Duh i koji mu se mole treba da se mole u Duhu i istini". (Jn. 4,24).
Kada sam bio mlad u Hristu (prvi period nakon što sam postao hrišćanin) nisam primećivao promene kod braće i sestara, a niti kod sebe. Tek nakon godinu i više dana, uočio sam, na primer, da više ne psujem. To je samo jedan od mnogih primera kako ne uočavamo na vreme promene u Duhu. Zašto? Čovek koji postaje duhovan nije odmah duhovno zreo. U duhovnom životu treba rasti i sazrevati. Prihvatanjem Isusa Hrista kao ličnog Spasitelja, mnogi misle da su prešli iz telesnog u duhovno biće, ali metamorfoza ne nastaje u jednom trenutku, to je proces. Proces koji se odvija kod nekog brže, kod nekoga sporije u zavisnosti od mnogo čega, ali najviše od samog pojedinca. Bog nas prihvata takve kakvi jesmo, i da je nam slobodan izbor kako ćemo sebe predati radu Svetoga Duha u nama.
U Pavlovoj poslanici Rimljanima (7. pog.) čitamo da obnovljeni čovek ima u sebi "hteti", ali "činiti" toga nema u dovoljnoj meri, jer je još telesnost veoma prisutna. Ali kako rastemo i sazrevamo, idemo dalje od prvih koraka u veri. U poslanici Filipljanima (Fil. 2,13) čitamo: "Jer Bog je taj šta čini u vama da želite i delate - da mu budete po volji". A kako će Bog činiti u nama? Odgovor nalazimo u istoj glavi u 8. Stihu: "On (Isus) je unizio samoga sebe i postao poslušan do smrti, do smrti na krstu".
Veoma je bitno da svaki hrišćanin prepozna kod sebe koliko je još telesan, jer telesnost nam ne dozvoljava da se unizimo, naprotiv, ona nas tera da sebe uzvisujemo (ponos, sujeta). Pavle je prepoznao u sebi telesnost, zato je i zatražio pomoć kada je rekao: "Bedan sam ja čovek: ko će me izbaviti od ovog smrtnog tela?". (Rim. 7,24).
Od telesnosti nas niko drugi neće osloboditi osim Gospoda Boga, jer to oslobađanje mora doći s neba, znači, od Boga, silom sopstvene snage to niko ne može učiniti.
Kada smo došli do te tačke da smo shvatili kako smo bespomoćni da sami rešimo pitanje telesnosti, znajte, da smo na dobrom putu. Učinimo samo još jedan korak, korak u veri, da se potpuno predamo vođstvu Gospoda Boga, jer što je čoveku nemoguće, Bogu je moguće. Naš Nebeski Otac čeka taj izbor, izbor da se predamo Njemu. On nas čeka raširenih ruku da nas prigrli, i da nas uhvati za ruku, i vodi korak po korak, da nas hrani prvo mlekom, a kasnije sve jačom i jačom hranom, i to uz pomoć Svetoga Duha. Čisti nas svetom krvlju i tako naše telo postaje hram u kome Bog svojim Svetim Duhom prebiva.
Dakle, prvo moramo biti nejaki (bebe) u Hristu i hraniti se mlekom, zatim, korak po korak ići napred, da bismo mogli iz dana u dan primiti jaču hranu kako bismo rasli.
Ako smo našu baštu nasadili većim delom povrćem, a samo manjim delom cvećem, nazvaćemo je povrtnjak, ali ako je zasađena divnim raznobojnim cvećem, a tu i tamo se nalazi neki struk povrća, takvu baštu nećemo nazvati povrtnjak već cvetnjak. Dakle, posudu ćemo nazvati po tome čemu služi, ili po tome kakav se sadržaj u njoj nalazi. Ako je hrišćanin više telesan i živi životom telesnosti, on je telesni hrišćanin. Ako je sebe više prepustio Gospodu i više je ispunjen Svetim Duhom, živi duhovni život.
Može li hrišćanin biti telesan?
Pročitajmo stihove iz 1. Korinćanima 3,1-3: "I ja, braćo, ne mogoh s vama govoriti kao s duhovnima nego kao s telesnima, kao s malom decom u Hristu. Mlekom vas napijah a ne jelom, jer još ne mogoste, i ni sad još ne možete. Jer ste još telesni. Jer gde su medu vama zavisti i svade i nesloge, niste li telesni, i ne živite li po čoveku?". Ovi Korinćani, su bili hrišćani, tako im se Pavle i obraća: "I ja, braćo...", ali su bili telesni i nejaki (bebe).
Moramo priznati da nema lepše stvari od radosnog smeha bebe stare 5-6 ili 7 meseci. To je za svako Božje dete nešto što budi osećanje nežnosti, iskrenosti, nevinosti, lepote i života, ali ta beba mora da poraste, da preraste drugu, treću, sedmu itd. Godinu života. Roditelj je presretan kada je njegovo dete malo, iskreno, nevino, ali ako ono ne raste i ne razvija se fizički i mentalno, već ostaje na nivou perioda razvoja npr. Od dve godine, on traži pomoć stručnjaka. Ili ako dete ne može da jede ništa od čvrste hrane, već pije samo mleko, bez obzira i da se fizički i mentalno normalno razvija, roditelj traži stručnu pomoć da se izvrše stručne analize kako bi se postavila dijagnoza. Kod Korinćana je Pavle postavio dijagnozu: "a sad još ne možete, jer ste telesni", ali je istovremeno konstatovao i razloge tog stanja, kako bi se mogla preduzeti potrebna terapija: "Kad medu vama ima zavisti i svađa, zar niste telesni, i zar ne živite kao obični (telesni) ljudi?".
Takav život i danas vode neki hrišćani. Od svog pastora stalno traže da ih neguje i hrani, jer sami ne umeju da se nahrane. Stalno im je potrebna pomoć nekoga. Umesto da teže da upoznaju Boga i budu jaki, oni traže pomoć i to od čoveka. Apostol Pavle je takvima rekao: "Trebalo bi da ste po vremenu učitelji, vama je međutim opet potrebno da vas ko uči početne osnove Božje reči, i postali ste takvi da vam je potrebno mleko a ne čvrsta hrana. Jer svako ko se hrani mlekom nije vičan u pravednosti, jer je nejak. A čvrsta hrana je za savršene, čija su čula navikom uvežbana za razlikovanja dobra i zla". (Jev. 5,12-14)
Zato što ne živite u ljubavi, i zato što ljubav ne nastanjuje vaša srca, zato i ne razlikujete dobro i zlo. A mi znamo da je ljubav najveća zapovest i da je Hristov krst dokaz Božje ljubavi.
Kod upoznavanja koliko smo telesni, ne smemo prevideti činjenicu koja nas može dovesti do pogrešnog postavljanja dijagnoze. Naime, telesnost može postojati i pored prisustva duhovnih darova. Kao primer nam mogu poslužiti hrišćani Korintske crkve kojima je apostol Pavle rekao: "Tako da nemate nedostataka ni u jednom daru vi čekate otkrivenja Gospoda našega Isusa Hrista". (1. Kor. 1,7)
Dakle, može hrišćanin imati neki od duhovnih darova, što apostol Pavle ponovo ističe u istoj poslanici u 13,1-4, ali ako ljubavi nema, on je ništa. Darovi Duha će roditi slab rod ako je takav hrišćanin počeo popuštati telu, te mu nedostaje poniznosti, čistote i nadasve ljubavi. Veoma je bitno da hrišćanin poseduje duhovne darove, ali da bi oni imali duhovne plodove, on mora sebe predati Bogu, da Bog preispita i pretraži njegovu nutrinu, i vidi da li u njoj postoji ili ne postoji telesnost tj. Pogrešna namera, jer telesno sprečava prihvatanje duhovne istine, te je nemoguće prihvatiti i duhovno učenje u telesni um.
Šta nam je preostalo? Potrebno je doći, kao što je već rečeno, do tačke gde ćemo biti svesni svoje bespomoćnosti da bilo šta sami uradimo na svojoj duhovnoj metamorfozi, i to će nas odvesti na kolena u skrušenu molitvu da nam Bog pomogne, jer Njemu je moguće da od nas načini duhovnog čoveka. Dakle, potrebno je predati sebe Gospodu i Gospod će otkriti silu Svoga raspeća u nama, i dati pobedu nad telom, i Hrist će nas održavati u toj pobedi danas, sutra i svaki dan. Samo onom srcu koje je ponizno Bog može da otkrije svoju volju. Samo ono srce koje je čisto biće ispunjeno Hristom, i takvo srce će biti poslušno i u malim stvarima svakodnevnog života ("... bio si mi veran i u malim stvarima...").
Potpunu predanost Hristu mora održati silom Svetoga Duha, zanemarujući naše "ja". Dokle god se oslanjamo na svoju mudrost i telesno rasuđivanje, imamo veliku smetnju za pouzdanje u Boga. Ne možemo biti ponizni pred Bogom, a ponosni pred ljudima. Poniznost nam mora biti imanentna, kao lozi da rada grožđe, kao jabuci da rada jabuke a ne šljive. Loza na čokotu je primer koji nam treba poslužiti kako se u potpunosti pouzdati u Boga.
Isus je rekao: "Ja sam čokot, vi ste, loze. Ko ostaje u meni, i ja u njemu, taj donosi mnogo roda, jer bez mene ne možete ništa imati." (Jn. 13,3).
Kada bi loze znale govoriti, i kada bi ih zapitali zašto radaju grožđe a ne jabuke, sigurno bi odgovorile da to čine zato što su loze a ne grane jabuke. Plod loze je grožđe, plod jabuke je jabuka itd. Loze izrastaju iz čokota, i sve što im je potrebno čokot im obezbeđuje, one ne moraju da se brinu. Sve što im je potrebno obezbeđuje čokot - vodu, hranljive materije za ishranu samih loza i plodova i to stalno, bez prestanka. Zadatak loze je da, uslovno rečeno, sluša naredbe čokota i da potpuno zavisi od čokota: "... jer bez mene ne možete ništa činiti..." (Jn. 15,5).
Ako bi smo odsekli lozu sa čokota, ona bi se osušila i prestala da živi, o plodovima u tom slučaju se ne može niti govoriti. Dakle, loza je u potpunoj zavisnosti od čokota, i ne razmišlja i ne brine se o tome da li će imati dovoljno hrane, dali će je na vreme čokot zaštititi od mrazeva (povlačenje sokova u čokot) itd. Takvu zavisnost i Gospod traži od nas, kako bi poslao svoga Svetoga Duha koji ostaje u nama, jer i odnos loze i čokota je živi i neprestani odnos a ne povremeni, taj odnos je neprekidan, a ne trenutačan.
Takav odnos i Gospod želi da ima sa nama koji će sasvim sigurno rezultirati plodovima, grožđem, a nikako otrovnim bobicama. Naime, duhovni čovek će uroditi duhovnim, a ne telesnim plodovima. Apostol Jakov je u svojoj poslanici i rekao: "... da je vera bez dela mrtva...". Ako je vernik u potpunoj predanosti Gospodu i voden Svetim Duhom, njegova vera neće ostati bez dela. Njegovoj veri će biti svojstveno donošenje dobrih dela. Ako čovek čini dobra dela zato što mora, sam sebe primorava na takvo činjenje zbog mišljenja okoline ili nekoga drugog. Takva "dobra dela" su licemerje, jer nisu izraz njegove biti, ali ako su dela izraz suštine bića, njihova manifestacija može biti samo dobra, a nikako prisilna, iz ljubavi a ne iz moranja. Ako ću u javnom prevoznom sredstvu ustupiti mesto starijoj ili bolesnoj osobi zato da bi prisutni u autobusu stekli dobar utisak o meni, to ne treba da radim. Ali, ako ću mesto ustupiti zato što je to za mene normalno, tada to treba da uradim.
Dakle, potpunom predajom i ispunjenjem Svetim Duhom, otvaraju nam se duhovne oči i uši, otvara nam se srce, i osećanja primaju svetost i duhovnost, tada vidimo duhovno a ne telesno i razlučujemo šta je šta. Zato, ako se vratimo na početak, nije Bog počeo da čini čuda u našoj zajednici sada, On je to činio svakodnevno, ali mi smo bili duhovno kratkovidi, te nismo mogli duhovno da rasuđujemo. Sada to više nismo, sada smo uzrasli i dalje uzrastamo, i rasuđujemo više duhovno nego telesno. Bogu hvala što nam je dao takvu privilegiju, i omogućio nam da se divimo Njegovim delima.
