Šta sprečava da se pokajemo?
Pokajanje je lek za dušu. Ono je proces iz nekoliko segmenata: spoznaja greha, žalost zbog greha, priznanje greha, stid zbog greha, mržnja prema grehu, oslobađanje od greha. Nema potpunog pokajanja bez da grešnik prođe kroz sve segmente čitavim svojim srcem. Ako se ispreči neka smetnja i ne dođe do aktuelizacije bilo kojeg od segmenata, pokajanje je nepotpuno, a Bogu to nije ugodno. Zbog toga moramo biti spremni da uz Božju pomoć otklonimo smetnje na putu pokajanja.
Čovek koji je toliko siguran da će se njegov imunološki sistem izboriti protiv opake bolesti, neće uzimati lek. Ne treba pri svakoj bolesti da pribegnemo medikamentoznoj terapiji, ali kod opakih bolesti treba da potpomognemo naš imunološki sistem da se izbori protiv bolesti. Onaj koji poseduje materijalno bogatstvo, smatra da mu tuđa pomoć nije potrebna, pouzdanje polaže u moć svoga novca kojim smatra
da može resiti sve probleme. U Knjizi otkrivenja čitamo Hristove reći koje je između ostalih uputio crkvi u Laodiciji: "Govoriš: Bogat sam; obogatio sam se i ne treba mi ništa, a ne vidiš da si bedan, kukavan siromašan, šlep i go." (Otk. 3:17) Ovakvo pouzdanje u moć propadljivog, materijalnog bogatstva donosi greh. On ne čini čoveka samo grešnim, nego neosećajnim. Ne susrećemo li se svakodnevno sa takvim novokomponovanim bogatašima?
Ako bi im neko predložio da uđu u pokajanje, sigurno bi dobio sledeći odgovor: "Zašto da se pokajem kada imam sve što mi je potrebno, pa i više od toga. Nisam ja jedini koji sam se 'snašao' u životu." Takve osobe nisu svesne da su grešne i u čemu je njihov greh. Sile tame su ih zaslepile. One kažu da veruju samo u ono što mogu da opipaju, da vide. A Bog? On neka radi svoj posao. U četvrtom veku pre Hrista, Bog je putem proroka Malahije rekao Judejcima: " ... vratite se k meni i ja ću se vratiti k vama... Ali vi kažete: u čemu da se vratimo?" Najveća smetnja je nevera i pouzdanje u propadljivost ovog sveta što dovodi do neshvatanja da je potrebno ući u pokajanje. Od toga nema gore bolesti.
Verbalno pokajanje nije pokajanje, a to mnogi čine izgovaranjem: "Gospode smiluj se meni grešniku. Amin." Tačno je da Gospod ne želi da mu upućujemo mnogo reči jer u mnogo reči, kao što mudri Solomon kaže: "Kad ima mnogo reči, prestup je neizbežan, ali onaj koji zadržava svoje usne, mudar je." (Pri. 10:19). Bog želi da mu priznamo ispovedanjem svoje grehe žalosnog srca i da se odvratimo od grešenja, a ne da mu upućujemo mnogo reči u kojima će biti mnogo i ispraznih. Neki pak misle da se mogu opustiti u grehu koliko hoće, a kada se zasite, da se povuku i udu u pokajanje. Ovakvo razmišljanje je veoma pogubno.
Prvo, vreme milosti može svakog trenutka da prestane i neće biti više vremena za pokajanje. Zatim, kao stoje Isus rekao bogatom bezumniku koji je hteo sagraditi nove žitnice i svu letinu u njih uskladištiti i reći sebi da sada može bezbrižno počivati, jesti do mile volje, piti i veseliti se bahato, ali: ..Bezumniče, ove iste noći traži će se od tebe tvoja duša..." (Lk. 12:20). Dakle, svakog trenutka Gospod može uzeti našu dušu, a da nam ne ostane vremena za pokajanje. Opuštanje u grehu i naslađivanje u ovozemaljskim propadljivostima je velika zabluda. Zbog toga, hrišćanima neka je pouka, pre svega, ne grešiti. Ako i sagreše, ne nagomilavati grehe i skladištiti ih, a u međuvremenu uživati u bahatosti i lenčarenju. Greh je teret i on se ne skladišti u žitnice, već na pleća. Može li osoba sa nagomilanim teretom u trenuću oka ustati i osloboditi se tereta? Može li u sili sopstvene snage izlečiti izranjavljenu dušu?
Čovek ne dobija spasenje jednim zamahom. Reč Božja kaže: "... spašeni ste milošću, kroz veru ..." i dalje: "... a vera bi propovedanjem Reči Božje ..." Dakle, ne može se skočiti iz greha u nebo. Ne može se čovek lako otrgnuti, silom sopstvene snage, iz sotonskih kandži. Može samo uz pomoć Hrista. Hrist je rekao: "... jer bez mene ne možete ništa učiniti..." (Jn. 15:5). Ljudska telesnost je u sprezi sa grehom, zato Jakov kaže: "Molite ali ne dobijate, jer iz rđavih pobuda molite - da biste proćerdali u svojim nasladama." (Jak. 4:3). Mnogi grešnici će se pre opredeliti da ne prihvate Hrista, nego se odreći svoj ih želja - požuda. Pre svega potrebno je otkloniti neveru, verom u Gospoda i u istinu vere: svrhu utelovljenja, suštinu krsta i slavnog vaskrsenja; prihvatiti Hrista za svog Gospoda i Gospodara i uzverovati da ga je Bog vaskrsao iz mrtvih. (Rim. 10:9).
Ako se na pokajanje gleda kao na nešto stoje dosadno, to će predstavljati veliku prepreku ulasku u pokajanje. Ne pokajati se svako veče pre spavanja u molenju za grehe proteklog dana, predstavlja lenjost. "Lenjost uvodi u duboki san, i lenji čovek će gladovati." (Pri. 19:15). Lenjost uspavljuje i što se grešnik više predaje lenjosti, ona ga još više ulenjuje. Sotona ne lenstvuje, već je spreman svakog trenutka da iskoristi slabost i sugeriše da se nastavi grešiti i lenjstvovati jer Bog je milostiv i oprostiće i nagomilane grehe, a greh polako ali sigurno otvrdnjava srce i svakim danom grešnik je sve dalje i dalje od Gospoda.
U iskrenom pokajanju se nalazi žalost. Ako neko uživa u grehu, kako će se moliti protiv greha. Molitvom će tražiti da se oslobodi prvo želje za grešenjem, želje za uživanjem u grehu. Oslobađanjem od želje za uživanjem u grešenju, ulje radosti će se izliti u slomljeno srce. "... ulje radosti mesto žalosti..." (Isa. 61:3). Duže vreme molimo za oslobađanje od želje ili greha, a molitve, po nama, nisu uslišene. Padamo u očaj. Zašto? Ili ne poznajemo dovoljno milost ili Božju volju i zato klonemo duhom. Očaj odbija milost, umanjuje ljubav Hristove krvi i tada nema oproštenja. Bog zna kada nam je potrebno ono što tražimo, zato u traženju ne uslovljavajmo Boga vremenski i naše srce će biti mirnije i istrajnije u čekanju na izlivanje milosti. U molenju treba da ražalostimo srce jer čim počnemo plakati, Božje srce se rastapa i izliva na nas milost i ulje radosti. Jer, nema tog greha kojeg Bog ne može oprostiti. Zato, ne očajavajmo, ne klonimo duhom, već tražimo Boga.
Ako se pokajemo, znajte braćo i sestre, da će nas Sotona napasti kako smo sebe izložili ruglu ili preziru. Zapamtimo, Sotona neće govoriti ono što nije istina u svetu, neće dozvoliti da ga čovek doskoči. On je i Evi rekao istinu: "Jer Bog zna u onaj dan u koji ćete jesti od njega, otvoriće vam se oči i postaćete kao Bog, znajući staje dobro i zlo." (1. Moj. 3:5). "Tada im se otvoriše oči i prepoznali su da su goli..." (1. Moj. 3:7). Ali ko su ti ljudi koji će se pokajanom rugati i kojeg će prezirati? To su oni, braćo i sestre, koji ne poznaju Boga. Zbog čega se oni rugaju? Zbog naše vere. Ako ne možemo podneti ruganje i prezir zbog vere, sebe ne možemo smatrati da smo hrišćani. Oslobodimo se straha od ruganja i prezira, ne obraćajmo pažnju na svet. Tačno je da mi živimo u svetu, ali ne smemo dozvoliti da svet živi u nama. Duhovno bolesni ljudi nas ne mogu povrediti.
Moramo otkloniti još jednu smetnju kako bi se proces pokajanja nesmetano ostvarivao. Ta smetnja je prevelika ljubav prema svetskom. U trci za višim standardom življenja, ili bolje rečeno preuzimanje na sebe brige oko naše budućnosti, ostaje nam malo ili nimalo vremena za čitanje Božje Reci, molitvu, odlazak na službu, za zajedništvo sa braćom i sestrama, a da ne kažem za Boga. U Evanđelju po Luki čitamo o ljudima koji su dobili poziv za Hristovu večeru. Jedan se izgovarao da je kupio njivu i mora je otići videti drugi, da je kupio pet jarmova volova i mora ih isprobati treći da se oženio. Zbog toga nemaju vremena za Gospoda.
Prepoznajemo li sebe u ovoj priči? Svako treba sebi da da odgovor i da se pita ko je njemu na prvom mestu. Gospod, ili nešto trivijalno? Može neko da kaže da Reč Božja kaže da ko ne radi, ne treba ni da jede ali zaboravlja se da ta ista Biblija kaže, odnosno Isus Hrist, sledeće: "Ko ljubi oca svoga ili mater svoju više nego mene, nije me dostojan: i ko ljubi sina svoga ili ćerku svoju više nego mene, nije me dostojan, ko ne uzme krsta svoga i pođe za mnom, nije me dostojan. Ko čuva život svoj, izgubiće ga, a ko izgubi život svoj mene radi, opet će ga naći." (Mt. 10:37-39). Vreme koje nam je darovano treba da posvetimo darodavcu i sve što radimo treba da radimo kao Gospodu da radimo, a ne kao ljudima, odnosno sebi. To je Bogu ugodno.
Sve ove prepreke i druge ne pomenute koje nas sprečavaju da uđemo u pokajanje, treba odmah bez oklevanja da otklonimo, kako bi proces pokajanja tekao kao bujica, a ne kao mirna, mutna reka.
