Oproštenje i opravdanje
"On, koji je lik Božji, ne pomisli da je jednakost sa Bogom posezanje za dobitkom, nego se toga liši, uzevši lik sluge, postavši ljudima nalik. I obličjem kao čovek prepoznat, ponizi samog sebe, postavši poslušan do smrti i to smrti na krstu." (Fil. 2:6-8). Ove reči je apostol Pavle uputio Filipljanima, naravno, odnose se na Isusa Hrista, Sina čovečijeg koji je ostao poslušan do same smrti i to smrti na krstu, koji je u Njegovo vreme predstavljao sramotu, torturu, polaganu agoniju smrti, da bi na njemu završio zadatak koji je dobio od svoga Oca, kako bi se izvršilo Pismo.
U Siharu na Jakovljevom bunaru u razgovoru Isusa Hrist a sa Samarićankom, sam Hrist je rekao: "Jelo je moje da izvršim volju Onoga koji me je poslao i da svršim Njegov posao." (Jn. 4:34) Još jedno priznanje Hrista je da je došao da izvrši zadatak Oca, beleži evanđelista Matej: "Ne mislite da sam došao da pokvarim zakon ili proroke. Nisam došao da pokvarim nego da ispunim." (Mt. 5:17) Kroz mnoge proroke počev od Mojsija, Isaije, Jezekije, Malahije i druge, Bog je prorekao da će Hrist postati žrtva pomirenja između Njega i čovečanstva. I tako i bi.
U Starozavetno vreme, Izraelci su prinosili krvne žrtve, životinje bez mane umesto njih da bi im gresi bili oprošteni. Te žrtve nisu nikoga mogle spasiti. One su bile samo "kapara" (predujam) za buduću pravu žrtvu. Pisac Poslanice Jevrejima u 10. glavi 1. stih kaže: "Jer kako Zakon ima tek sjenu budućih dobara, a ne sam lik stvari, ne može nikada onim istim žrtvama, što se neprestance iz godine u godinu prinose učiniti savršenim one što pristupaju." A u 14. stihu iste glave autor kaže: "Doista, jednim je prinosom zauvijek učinio posvećene savršenima."
Ove reči govore da otpuštanje greha i opravdanje pred Bogom mi imamo u potpunosti na temelju Hristove žrtve pomirenja. Bog OPRAVDAVA čoveka-grešnika na osnovu Hristove poslušnosti, poslušnosti do same smrti i to smrti na krstu; ali opravdanje imaju samo oni koji su prihvatili Hrista kao svog Spasitelja, Gospoda i Gospodara (Rim. 10:9-10), i pripadaju Njegovoj Crkvi.
Bog je ljubav. Zavoleo je svet. Zbog te ljubavi je dao Sina, ali Bog ne prelazi lako preko greha. On mrzi greh u čoveku, ali pozvane opravdava jer je opravdanje delo milosti po kojem se grešnik opterećen krivicom proglašava slobodnim. Opravdanje je čin koji ne prouzrokuje promenu u čoveku, grešniku. Opravdanje krivog samo proglašava slobodnim od zakonskih sankcija. To znači da opravdanog grešnika Bog smatra pravednim. Ali Reč kaže da je Bog pravedan. Ne krši li dakle ovim činom Bog svoju pravednost? Ne. Bog samo proglašava da je voljan smatrati grešnika pravednim, ali samo na osnovu Hristova dela na Krstu za tog grešnika. Zato temelj opravdanja nije naša vera, već Hristova žrtva zajedno sa Njegovom savršenom poslušnošću i izdržavanju zakonske kazne umesto grešnika. Prema tome, hrišćaninu se poklanja pravednost, ali po veri u Hristovo svršeno delo jer Bog je pravedan i dosledan svoje pravednosti, tako da grešnika proglašava pravednim samo kroz veru u Isusa Hrista. Hristova pravednost je temelj naše vere.
Na krstu se dogodila dvostruka razmena:
- Bog je preneo naše grehe na Hrista, krivicu i osudu koju smo mi, a ne on, zaslužili - na krstu je Hrist pomirio Božji gnev protiv grešnika i time je izmirio Boga i čoveka;
- Hristovu pravednost Bog je preneo na nas. Tako smo mi opravdani Hristovom pravednošću.
Apostol Jovan u Prvoj Poslanici kaže:
"Priznajemo li svoje grehe, veran je On i pravedan da nam oprosti grehe i očisti nas od svake nepravde." (1. Jn. 1:9)
Bonaventura - Fućak reč "oprosti" prevode kao "otpusti". U grčkom reč "oprostiti" doslovno znači "otpustiti".
Otpuštanje se razlikuje od opravdanja po tome što se otpuštanjem uklanja kazna, a opravdanjem se obznanjuje čovekov novi status pravednosti.
Prema tome, čovek se ne opravdava verom u Hrista, zaslugom ili dostojnošću koju čovek zarađuje dobrim delima. Bog opravdava samo VEROM U HRISTA. Tako je opravdanje čist dar, a ne nadoknada za činjenje dobrih dela. Dar kojeg po milosti dobijamo besplatno.
Bitno je da razlikujemo i opravdanje od posvećenosti. Opravdanjem čovek dobija izmireni položaj pred Bogom; Božji odnos sa čovekom je kroz Isusa Hrista u kojem imamo temelj mira i sigurnosti. Ono je potpuno i večno, isključivo Božje delo. Dok je POSVEĆENJE: zajedništvo sa Bogom; osnova praktične pravednosti; ono je postepeno, u njemu čovek sarađuje sa Bogom.
Ključ za razumevanje posvećenja nalazi se u pravilnom shvatanju službe Svetoga Duha. Sveti Duh je u verniku ono stoje Bog učinio delotvornim u životu vernika kao pojedinca. Pismo je veoma jasno po ovom pitanju. Izvor moći i pobede nad grehom počiva u Hristovom uskrslom životu kojega hrišćaninu prenosi Sveti Duh. Isus je na krstu pobedio Sotonu, greh i svet, i sve ovo nema prava nad nama, jer u nama sada živi Hrist Svetim Duhom, rečima pobede "Svrši se".
Opravdanje je dar, a ne "zarada" zbog dobrih dela, zato hrišćani ne smeju zanemariti dela u svom životu. Dobra dela su imanentna posledica vere u Hrista i življenja po zapovestima Njegovim. Apostol Jakov kaže u svojoj Poslanici: "Tako i vera nema li dela, mrtva je po sebi." (Jak. 2:17) Vera je dar milosti po Duhu. Ako imamo veru, znači živimo po Duhu. "Ako živimo po Duhu, onda i hodamo po Duhu", a to znači da ćemo roditi rod Duha koji nam pomaže da u našem egu nestane "tašte slave". Naše srce će biti ispunjeno pre svega ljubavlju, agape ljubavlju, radošću i drugim darovima Duha; tako naša vera neće biti mrtva, već živo produktivno pouzdanje u Hrista.
Hrišćani moraju, ne intelektom već svim onim što jesu, pravilno shvatiti Hristovu ulogu u čovekovom otkupljenju.
Hrist nas je na krstu svojim životom otkupio, ali i istovremeno i opravdao. Uzeo je naše grehe na sebe, posvetio nas, a na sve to, naš odgovor treba da je:
- bezrezervna poslušnost Božjem proviđenju sa nama;
- posvećenost službi za Hrista;
- životom za Hrista;
- u javljanju radosne vesti, a motiv: ljubav prema Hristu, našem Spasitelju, Otkupitelju, Gospodu i Gospodaru.
