Naslovna » U Hristu » Propovedi » ....

Blagoslovi u nevolji

John R. Rice
"Prizovi me u nevolji svojoj, izbaviću te, i ti me proslavi." (Ps. 50,15)

Nevolja je uobičajena sudbina čovečanstva. Čitamo da je "čovek rođen od žene kratka je veka i pun nemira." (Jov 14,1). Nedavno sam proveo deset dana u krevetu zbog bolesti i još uvek nisam sasvim povratio snagu. Ali bogati su blagoslovi u bolnom kažnjavanju, te molitvenog srca želim priznati mudrost i dobrotu Božju što ponekad dopušta trpljenje.

Trpljenje, nevolja, bolest, razočaranje i žalost dobra su sredstva svemudrog Boga za našu grešnu rasu. Čim su Adam i Eva sagrešili pre nego su bili isterani iz edenskog vrata Bog ih je uverio da se suočavaju sa životom žalosti i nevolje: "A ženi reče: Tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukama ćeš decu rađati, i volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvog, i on će ti biti gospodar." (1. Moj. 3,16). Bog je umnožio muku žene. U muci, žena će rađati svoju decu. U muci se treba podrediti svome mužu.

Bog je imao svet i mudar naum u trudovima i muci rađanja. Kroz trpljenje Bog često menja taštu, ispraznu i sebičnu ženu u nesebičnu majku. Kroz trpljenje, kroz teskobne nedelje i mesece čekanja rađa se ljubav za dete koje se još ne vidi. Video sam mnoge majke kako slomljena srca plaču nad detetom koje je umrlo istoga dana kad se i rodilo. Grešnoj ženi koja je deo grešne rase, prevarna i buntovna srca te zle prirodi, trpljenje tako donosi nešto dobro.

Čitava suština majčinstva jeste žrtva. Majka živi za svoje dete. U nekom smislu, mislim, da bi se za svaku majku moglo reći kao što je bilo je rečeno i za Isusovu: "... tebi samoj probošće nož dušu..." (Lk. 2,35). Žrtva i patnja radi deteta, a zatim rastanak od njega, sudbina je svake majke.

Isto tako, žalost i bol teret su i breme svakog muškarca. Bog je Adamu rekao:

"Pa onda reče Adamu: Što si poslušao ženu i okusio s drveta s kog sam ti zabranio rekavši da ne jedeš s njega, zemlja da je prokleta s tebe, s mukom ćeš se od nje hraniti do svog veka; Trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko; Sa znojem lica svog ješćeš hleb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, i u prah ćeš se vratiti." (1. Moj. 3,17-19).

Težak rad, finansijska briga, odgovornost za porodicu, briga za stanovanje, hranu i odeću; to je nasleđe svakog muškarca. Bog kaže da će muškarac u muci jesti hleb iz proklete zemlje.

Trpljenje je, dakle, određeno i potrebno za grešnu ljudsku rasu. Kad ne bi bilo trpljenja, teškoga rada i bolesti, ljudska rasa bi već davno naglavce uronila u pakao. Uništila sama sebe. Čini se da su snažno zdravlje i dug život kod onih koji su živeli pre potopa kad je Adam živeo 930, a Matusalem 969 godina bili jedan od razloga što su besneli zlo i nasilje koji su naveli Boga da u strašnom potopu zbriše svu rasu osim Noja. Dakle, "čovek rođen od žene kratka je veka i pun nemira." (Jov 14,1).

BOG DOPUŠTA DA I NJEGOVI IZABRANI TRPE

Trpljenje nije samo za grešnike niti samo radi greha. Proučavanje Biblije pokazuje da su i izabranici Božji bili ljudi koji su najviše trpeli. Npr. Jov, pravedan i pobožan čovek molitve, pun poštovanja i poniznosti, učinjen je primerom trpljenja. Izgubio je decu, imanje, prijatelje i zdravlje, ne zbog kakvog svog vlastitog greha, bio je pravedan.

Josip, nedužan mladić, prodan u ropstvo, godinama je zaboravljen venuo u tamnici, jer ga je oklevetala Potifarova žena. Čistoća njegova života i njegova odanost Bogu sjaje jasnim sjajem kroz čitavo njegovo trpljenje.

Danilo je bio zarobljenik rata; odrastao je u stranoj zemlji; mrzeli su ga, zavideli mu i bojali ga se. Bačen je bio u jamu lavovsku. Naviknut je bio na post i suze. No, ni jednom ga Reč Božja ne optužuje za greh.

Dalje, kada se setite Jeremije, plačućeg proroka utamničenog, udaranog, omrznutog i zarobljenog od svog vlastitog naroda razumete da postoji razlog zašto svetac Božji trpi.

Pavle je najveći primer sveca koji je trpeo. Bio je kamenovan i ostavljen, jer se mislilo da je mrtav. Progonili su ga poput divlje zveri; borio se sa lavovima u Efesu; doživeo je brodolom na moru; bio je u neprestanim opasnostima od jevrejske svetine. U poslednjim godinama svoga života, otkriveno nam je da je kao "zatvorenik Isusa Hrista" nosio teške lance. Međutim, kao da spoljašnja progonstva nisu bila dovoljna, Bog je dozvolio da na njega dođe strašan trn u telu koji nije hteo ukloniti, iako ga je Pavle triput molio. Bog je odgovorio: "Dosta ti je moja milost, jer se moja snaga savršeno očituje u slabosti." Pavle je zatim veselo rekao: "Stoga ću se najradije hvaliti svojim slabostima, da se Hristova sila nastani u meni. Zato mi se sviđaju slabosti, zlostavljanja, nevolje, gonjenja, pritešnjenosti Hrista radi; jer kad sam slab, onda sam silan." (2. Kor. 12,9-10).

Bog ima neke svete razloge zašto sveti moraju trpeti. One koji ga najviše ljube On privlači dublje u unutrašnjost Svetinje nad Svetinjama kroz trpljenje. Ovo nas ne bi trebalo iznenaditi, jer Isus je iznad svega bio, kako kaže Isaija: "Prezren beše i odbačen između ljudi, bolnik i vičan bolestima, i kao jedan od koga svak zaklanja lice, prezren da Ga nizašta ne uzimasmo." (Isa. 53,3). Čitamo da "Gospodu bi volja da Ga bije" (Isa. 53,10). I ponovo čitamo za Isusa: "Jer prilikovaše Njemu za kog je sve i kroz kog je sve, koji dovede mnoge sinove u slavu, da dovrši Poglavara spasenja njihovog stradanjem." (Jev. 2,10). Ako je Isus naš Spasitelj trebao biti učinjen savršenim kroz trpljenje, onda i hrišćanin se ne treba bojati trpljenja, već treba biti voljan trpeti.

NEVOLJA DOPRINOSI POBOLJŠANJU KARAKTERA

Nevolja često dovodi ljude do ozbiljnih, zdravih misli. Nedaleko Wichit-a Falls-a u Teksasu 1930. godine pokupio sam putnike iz automobila koji se slupao u divljoj vožnji. Jedna je žena rekla: "Bože, oprosti mi! Uopšte nisam razmišljala. U poslednja tri meseca, uopšte nisam imala ni jednu ozbiljnu misao!" Te se noći, u ponoć, predala Hristu i poverovala u Njega za svoje spasenje. Nevolja donosi ozbiljne misli.

Ništa ne otvara srce puno saosećanja za druge kao lična nevolja. Kao petogodišnji dečak, izgubio sam svoju dragu majku. Znam da me Bog kroz tu veliku žalost osposobio da bolje tešim druge. Iznova i iznova uz otvorene grobove govorim ožalošćenima kako sam izgubio svoju majku i da se nadam da ću je ponovno videti. Zbog svoje vlastite žalosti, naučio sam plakati sa onima koji plaču.

Trpljenje nas često čini zahvalnima za Božje milosrđe. Deca koja imaju previše igračaka ne cene ih niti mare za njih. Isto tako i mnogi ljudi koji su savršena zdravlja, s mnogo novca, nisu stvarno zahvalni Bogu za Njegovo milosrđe, ali ako je čovek doveden u strašno siromaštvo, nauči biti zahvalan i za bedan zaklon i za najobičniju hranu. Oni koji su jednom poznavali bolest i trpljenje uglavnom su vrlo zahvalni za dobro zdravlje.

Pismo govori da nevolja rađa strpljivost. U Rimljanima 5,3-4 nam je rečeno: "I ne samo to, nego se hvalimo i nevoljama, znajući da nevolja gradi strpljivost, strpljivost pak prekaljenost, a prekaljenost nadu." Naš brz jezik i razdražljivost su često ukroćeni rukom Božjom u žalosti.

NIJE UVEK VOLJA BOŽJA ISCELITI BOLESNE

Znam da Bog odgovara na molitvu za bolesne. Video sam bolesne koji su se u odgovoru na molitvu digli iz kreveta, ponekad odmah, ponekad kad su doktori rekli da više nema nade. Verujem da mnogi žive, nisu umrli, samo zato jer su prizvali Boga. Verujem, kažem, da Bog odgovara na molitvu i Bog često isceljuje bolesne u odgovoru na nju.

Međutim, zahvalan sam Bogu da uvek ne isceli bolesne. Postoje bolje stvari od isceljenja. Jedna od njih je prisutnost i sila Božja. Bog nije iscelio Jova dok Njegov naum nije bio postignut. Bog nije iscelio Pavlov trn u telu iako ga je Pavle vruće molio (2. Kor. 12,7-10). Bog nije iscelio Timotijev slab želudac i česte slabosti. Mogao je to učiniti, ali je očigledno odabrao da to ne učini.

Zapravo, Pismo jasno govori: "... određeno je ljudima ...jedanput umreti..." (Jev. 9,27). Ne bi bilo dobro da čovek zauvek živi u svojoj slabosti i grehu. Bolje je da malo trpimo i primaknemo se bliže Bogu; da malo trpimo i čistimo se od naših greha; da malo trpimo i budemo sličniji Isusu; a na kraju i to, bolje je da umremo i budemo sa Gospodom, ako Isus još ne dođe. Bog je dobar i isceljuje bolesne, a to često i čini. Ali često je snaga Gospodnja učinjena savršenom u slabosti te poput Pavla možemo reći: "jer kada sam slab onda sam jak." (2. Kor. 12,10).

BOG JE NAROČITO BLIZU, U VREME NEVOLJE

Vi koji ovo čitate imate svoje vlastite nevolje. Ako ih nemate, onda ćete ih imati. Nevolja je sudbina čovečanstva. I kakva god nevolja bila bolest, siromaštvo, sramota, razočaranje ili rastanak budite sigurni da je Bog bliže u vreme žalosti nego ikada pre. Postoji nešto u vezi Boga što je beskrajno nežno: On je uvek dodirnut slomljenim srcem. Savladan sramotom nakon svoga greha sa Vitsavejom (2. Sam. 12), David je vapio: "Žrtva je Bogu duh skrušen, srce skrušeno i poništeno ne odbacuješ, Bože." (Ps. 51,17).

Bolje je biti siromašan nego bogat, jer je Isus rekao: "Blago vama koji ste siromašni duhom; jer je vaše carstvo Božije." (Lk. 6,20). Isto je tako dobro biti siromašan u duhu, jer Isus je rekao: "Blago siromašnima duhom, jer je njihovo carstvo nebesko." (Mt. 5,3). Čitajte o blaženstvima i otkrićete da su oni koji tuguju blagoslovljeni, da su oni koji su gladni i žedni pravednosti blagoslovljeni, da su progonjeni jednako blagoslovljeni kao i oni koji su gladni ili koji plaču! Ne vidite li? Bog je bliže onima koji su u nevolji, nego onima koji nisu.

Bog je bliže ženi udovici, nego ženi koja ima muža. On je bliže nezaštićenom siročiću nego detetu koje štiti otac. Jer Bog je rekao da je On "Otac sirotanima i sudija udovicama" (Ps. 68,5). Kako je Bog blizu svima onima koji su u nevolji; svima onima koji su slabi i bespomoćni, siromašni i bez prijatelja! Jevrejima je u Mojsijevom zakonu rečeno da se stranac ili tuđinac ne sme tlačiti, jer ako prizove Boga, On će ga sigurno osvetiti.

Znam da su naše nevolje često izazvane našim gresima, lošim odlukama. No, čak je i onda Bog na dohvat ruke. On je bio bliže izgubljenom sinu u svinjcu, nego što je bio starijem bratu kod kuće! On je bio bliže grešnom cariniku, nego što je bio moralnom farizeju! Bog je bio bliže umirućem razbojniku, nego što je bio književnicima i starešinama.

U vreme nevolje Bog je vrlo, vrlo blizu. To je razlog zašto nam zapoveda: "Prizovi me u nevolji svojoj, izbaviću te, i ti me proslavi." (Ps. 50,15).

Kad ste u nevolji, ako zaista svoju nevolju uzmete k srcu te se u pokajanju okrenete Bogu, onda je lako moliti. Lako je postići oproštenje greha kad ste u nevolji. Lako je osetiti Duha Božjega kad ste u nevolji. Sledeći put kad bilo kakva žalost ili razočaranje dođe na vas, setite se da je Bog blizu svima koji su slomljena srca.

BOG U NEVOLJI UVEK IMA DOBAR NAUM

Dragi prijatelju, možda ne razumeš svoju nevolju, ali Bog ima dobar naum u njoj. On želi da ga više ljubiš. On želi da otkriješ Njegovu volju. On te želi sačuvati od greha. A ako nisi spašen, On te onda želi privući k sebi. Mnogi grešnici nikada ne bi čuli evanđelje da smrt nije došla u njihov dom. Jednom divljem i neodgovornom momku nikada ne bi palo na um postati hrišćaninom da ga njegovi gresi nisu sustigli i da mu neki hrišćanin nije iza zatvorskih rešetaka govorio o Hristu, prijatelju grešnika! Dragi moj prijatelju, što god da je tvoja nevolja, Bog ima dobar naum (ishod) za nju!

Neki dan dok sam bolestan ležao u krevetu, jedna od mojih malih devojčica zbog svog bezobrazluka je zaslužila da bude kažnjena. Bila je to za sve nas žalosna situacija. Iznova i iznova je bila upozoravana, ali kad je ustrajala u svom lošem ponašanju, morala je dobiti po stražnjici. Pismo je vrlo jasno šta je moja dužnost kao oca: "Ko žali prut, mrzi na sina svog; a ko ga ljubi, kara ga za vremena." (Pri. 13,24). I ponovno: "Modrice od boja i udarci koji prodiru do srca jesu lek zlome." (Pri. 20,30). "Karaj sina svog dokle ima nadanja i na pogibao njegovu da ne prašta duša tvoja." (Pri. 19,18).

Kažete da je to staromodno, ali je to Reč Božja i dobro znam da nema nade za moju porodicu ako to ne činim prema Reči Božjoj. Greh se mora kazniti. Ne besan, već žalostan i odlučan učinio sam ono što Bog zapoveda. Kad mi je donela šibu i kad su prvi bolni udarci počeli padati, moje dete je reklo: "Tata, žao mi je. Tata, žao mi je, žao mi je." Zastao sam na trenutak i podsetio je da je imala mnogo vremena da joj bude žao pre, ali nije joj bilo žao dok nije stigla kazna. Plakala je, a moje je srce krvarilo. Zatim je obećala da će biti bolja i vratila se svojoj igri.

Vratio sam se u krevet i zavapio Bogu. Dobro sam znao da je daleko više potrebno od šibe da bi se od mojih kćeri stvorile dobre žene. Potrebna je molitva te vođstvo Duha Svetoga i pažljivo učenje. Mi moramo želeti definitivne rezultate, rezultate karaktera i ljubavi prema pravdi. Ja molim da mi Bog da mudrost u vezi toga i da On učini da modrice, suze, preklinjanje i učenje ne budu uzaludni!

Zatim se moje srce iznenada okrenulo Bogu za mene samog. I ja sam mnogo puta vapio Bogu: "Žao mi je! Žao mi je, Gospode! Žao mi je!" Uvek mi je žao kad me sustignu moji gresi, kad me savlada žalost. No, Bog zna da sam mnogo puta bezbrižan i ravnodušan zbog stvari koje mu ne ugađaju dok ne osetim Njegov gnev. Plačući, počeo sam se moliti: "O Bože, ne znam zbog čega je ova bolest, ali nemoj je oduzeti dok ne postigneš svoj naum."

Mislio sam: "Kakva tragedija ako ovi dani boli, groznice i bolesti, sa svim poslom koji kasni, ako samo tako prođu, a ja ne budem bolji čovek, ne budem bolji propovednik." Znam da sam često molio da me Bog odmah isceli kad sam bio bolestan, a ponekad je On to i učinio. Nikada nisam bio mnogo bolestan, ne dugo, ali sada vidim važnost Božjeg pruta kažnjavanja.

Sećam se da nam u Jevrejima 12,11 govori: "Svako karanje, naime, u sadašnje vreme ne izgleda da je na radost nego na žalost, ali kasnije daje miran rod pravednosti onima koji su njime izvežbani."

Nije dobro da hrišćanin bude ravnodušan ili nestrpljiv u pogledu trpljenja niti da ne moli. Radije poljubimo ruku koja nas udara, te zavapimo sa Jovom: "Gle, da me i ubije, opet ću se uzdati u Nj, ali ću braniti puteve svoje pred Njim." (Jov 13,15).

I mi možemo za svaki gubitak reći: "Gospod dade, Gospod uze, da je blagosloveno ime Gospodnje." (Jov 1,21).

Neka naša srca budu utešena u svakoj kušnji i nevolji. Naš dobar nebeski Otac ima svoj naum u svakoj žalosti, svakoj bolesti, svakom bremenu. To je obeležje Njegovog dobrog srca. On kara svakog sina kojega ljubi.

ŠTA UČINITI U NEVOLJI

Treba nam, dakle, biti jasno šta trebamo učiniti u nevolji. Svakako moliti. Svakako razmisliti o svome putu. Trebamo otvoriti vrata svih ormara srca i tražiti od Božjeg Duha da okrene svoje svetlo u svaki tajni kutak da bi nam osvetlio i otkrio sve što žalosti Njegovo sveto srce.

Kada naiđe nevolja, tada se ponizite pod silnom rukom Božjom i dopustite mu da vas On podigne. U Osiji 6,1-2 nalazimo vapaj jevrejskog ostatka koji je bio daleko od Boga. Evo što piše:

"Hodite da se vratimo ka Gospodu; jer On razdre, i isceliće nas, rani, i zaviće nas. Povratiće nam život do dva dana, treći dan podignuće nas, i živećemo pred Njim."

Kad bolest, gubitak ili duboka bol dođu na vas, dragi moji, ozbiljno vas preklinjem da se vratite Gospodu. Onaj koji je razderao, On će i isceliti. "On razdre, i isceliće nas, rani, i zaviće nas!" Vaš izgubljeni sin, vaša automobilska nesreća, vaš nesrećan dom, vaše narušeno zdravlje, vaš rastanak sa nekim dragim prijateljem, bilo šta od toga može jednostavno biti Božji prut karanja kojim vas upozorava na svoje nezadovoljstvo. Tako, kada nevolja dođe, odmah trčite Gospodu!

GREŠNIČE, NEVOLJA JE BOŽJI POZIV DA SE SPASIŠ

Zli car Ahav, idolopoklonik koji je svalio silno prokletstvo na Izraela, obratio se Bogu u pokajanju kad je nevolja pala na njega i Bog je bio zadovoljan. Prva Carevima 21,27-29 nam govori:

"A kad Ahav ču te reči, razdre haljine svoje, i priveza kostret oko tela svog, i pošćaše, i spavaše u kostreti, i hođaše polagano. I dođe reč Gospodnja Iliji Tesvićaninu govoreći: Jesi li video kako se Ahav ponizio preda mnom? Zato što se tako ponizio preda mnom, neću pustiti ono zlo za njegovog života; nego za sina njegovog pustiću ono zlo na dom njegov."

Pokvareni judejski car Manasija je bio tako zao i bezbožan da je bio odveden u ropstvo u Asiriju. No, Druga Dnevnika 33,11-13 govori nam o njegovom čudnovatom pokajanju u njegovoj nevolji, te o nežnom Božjem odgovoru koji ga je vratio u njegovo carstvo:

"Zato dovede Gospod na njih glavare od vojske cara asirskog, i uhvatiše Manasiju u trnju, i svezavši ga u dvoje verige bronzane odvedoše ga u Vavilon. I kad beše u nevolji, moljaše se Gospodu Bogu svom, i ponizi se veoma pred Bogom otaca svojih. I moleći se umoli Mu se, te usliši molitvu njegovu i povrati ga u Jerusalim na carstvo njegovo. Tada pozna Manasija da je Gospod Bog."

Godine 1926. ili 1927. bio sam pastor crkve u Shamrock-u u Teksasu. Jedan me čovek jednom nazvao i rekao: "Brate, možemo li se naći na groblju zbog pogreba u tri sata?" Saznao sam da je njegovo tek rođeno dete umrlo. Kada sam stigao na groblje, on je sedeo i držao mali sanduk na kolenima, čovek u radnom kombinezonu. Majka je još uvek bila u krevetu. Otac je, u kombinezonu, stajao uz otvoren grob i plakao dok sam ja propovedao o Davidovim rečima svome detetu: "Ja ću otići k njemu, ali on neće se vratiti k meni." (2. Sam. 12,23).

Kad su susedi na golu zemlju položili od kuće ubrate ruže, a prijatelji mu pružili ruku i otišli, kad je humka bila gotova, stavio sam mu ruku na rame i rekao: "Jesi li ti vernik?" Odgovorio je da nije. Rekao je: "Ne razumem zašto je umro. Lekar je rekao da je sve dobro, ali ipak nije disao. Ne razumem zašto!" Rekao sam mu da ga možda dragi Gospod poziva da postane vernik, da kroz nevolju Bog želi privući oca dovoljno blizu da mu da spasenje i mir. Odgovorio mi je: "Upravo mi je to isto jutros rekla i žena!" Predložio sam mu da se pomolimo, što smo i učinili tamo uz malu humku. Predao se Isusu Hristu i pronašao oproštenje i mir te otišao kući da uteši svoju ženu, ožalošćenu majku.

Čoveče, šta ćeš učiniti u vreme svoje nevolje? Najbolji primer koji znam jeste primer umirućeg razbojnika. On je zaslužio smrt. Znao je to i otvoreno je to priznao. On nije imao šta obećati Bogu. Nije imao priliku da se krsti niti da jedan jedini dan živi za Gospoda. Međutim, u trenutku svoje smrti zavapio je Gospodu Isusu: "Opomeni me se, Gospode, kad dođeš u carstvo svoje." (Lk. 23,42). Gospod Isus, koji je vrlo blizu svakog trpljenja i svih onih koji umiru a žele ga blizu, i sam blizu smrti, odgovorio mu je: "Zaista ti kažem: danas ćeš biti sa mnom u raju." (Lk. 23,43). Slatke reči oproštenja! Slatke reči nade za grešnika, uznemirenog čoveka!

Spasitelj je rekao: "Hodite k meni svi koji ste umorni i natovareni, i ja ću vas odmoriti. Uzmite jaram moj na sebe, i naučite se od mene; jer sam ja krotak i smeran u srcu, i naći ćete pokoj dušama svojim." (Mt. 11,28-29).

Ako nevolje naiđu vašim putem, prizovite Gospoda. Stavite svoje pouzdanje u Njega. Prihvatite ga danas kao svoga Spasitelja i predajte mu sav svoj život. Mnogi su blagoslovi u nevolji! Bog svaku vašu nevolju može na dobro izvesti. Ako se vaše srce okrene Bogu u predanju, pokajanju i pouzdanju, otkrićete da iz vaše nevolje nastaje sladak mir Božji koji nadilazi svako razumevanje, mir spasenja. Tako, neka vas nevolja okrene Bogu i večnoj radosti!

"Evanđelje se ne razume ako se samo čita; ono se razume samo ako se čini."
- Charles de Foucauld

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 291
Ukupno: 2336384
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/propovedi/rice_blagoslovi.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.