Potpuna odbačenost
Sve što Bog nudi u evanđelju utemeljeno je na činjenicama. Evanđelje počiva na tri jednostavne činjenice: Hrist je umro za naše grehe, u skladu sa Pismom, bio je pokopan i vaskrsnuo je treći dan. Prva Korinćanima 15:3-4 ukazuje na ove tri istine kao temelj čitave poruke Evanđelja. To su činjenice.
Vera prisvaja te činjenice. Vera počinje sa činjenicama: prihvata, veruje i deluje u skladu sa njima. Tek tada, nakon činjenica i vere, dolaze osećanja.
Od presudne je važnosti da vaša vera bude utemeljena na činjenicama, a ne na osećanjima. Ukoliko vaša vera počiva na osećanjima, bićete vrlo nedosledna i nestabilna osoba. Vaša osećanja se menjaju, kao i vaše okolnosti, ali činjenice ostaju uvek nepromenljive. Ukoliko želimo da napredujemo kao hrišćani, moramo naučiti da verujemo čvrstim činjenicama, čak i onda kada nam osećanja sugerišu da im ne možemo verovati.
Kako bismo mogli primiti Božji lek za odbačenost, prethodno moramo prihvatiti dve osnovne činjenice. Prvo, Bog nije ponudio mnoštvo rešenja za mnoge različite potrebe čovečanstva. Umesto toga, Bog je ponudio jedno sveobuhvatno rešenje koje pokriva potrebe svih ljudi: dobrovoljna smrt Gospoda Isusa na krstu.
Drugo, ono što se dogodilo na krstu, bila je razmena koju je Bog planirao. Sve zle posledice naših greha pale su na Isusa, tako da zauzvrat, sve posledice Isusove bezgrešne poslušnosti mogu biti ponuđene nama. Mi nismo učinili ništa čime bismo zaslužili ovakvu razmenu, niti imamo ikakvih prava i zasluga na koja se možemo pozvati. Sve to proizlazi iz Božje neizmerne ljubavi.
Zato je uzaludno pristupati Bogu na temelju zasluga zbog naših dobrih dela ili vrlina koje možemo misliti da posedujemo. Ništa od onoga što možemo sami ponuditi Bogu kao svoje zasluge, ne može se ni uporediti sa veličinom Isusove žrtve koju je podneo zbog nas. U poređenju sa čistim, svetim Božjim Sinom, koji umire isplaćujući kaznu za naše grehe, "sva naša pravda kao nečista haljina." (Isaija 64:6).
To predivno otkrivenje sažeto je u stihu jedne poznate pesme: "Kako velika, divna i slobodna, Ljubav Božja za mene grešnoga!" Dok čitate sledeće citate iz Biblije, otkrićete razne aspekte ove razmene koja se dogodila na krstu.
"Hristos je nas iskupio od kletve zakonske postavši za nas kletva, jer je pisano: Proklet svaki koji visi na drvetu: Da među neznabošcima bude blagoslov Avramov u Hristu Isusu, da obećanje Duha primimo kroz veru." (Galatima 3:13-14)
"Jer Onog koji ne znaše greha nas radi učini grehom, da mi budemo pravda Božja u Njemu." (2. Korinćanima 5:21)
"Jer znate blagodat Gospoda našeg Isusa Hrista da, bogat budući, vas radi osiromaši, da se vi Njegovim siromaštvom obogatite." (2. Korinćanima 8:9)
"A umanjenog malim čim od anđela vidimo Isusa, koji je za smrt što podnese venčan slavom i časti, da bi po blagodati Božijoj za sve okusio smrt." (Jevrejima 2:9)
Da li uočavate razmenu? Hrist je na sebe uzeo naše prokletstvo, kako bismo mi mogli imati njegov blagoslov. On je uzeo naše grehe, kako bismo mi mogli imati Njegovu pravednost. On je uzeo naše siromaštvo, kako bismo mi mogli imali njegovo bogatstvo. On je uzeo našu smrt kako bismo mogli imati njegov život. Zar to nije čudesno?
Ova razmena na krstu ima svoje posledice i po pitanju sramote i odbačenosti koju nosimo kao rane u svom životu. Pisac poslanice Jevrejima kaže: "Gledajući na Načelnika vere i Svršitelja Isusa, koji mesto određene sebi radosti pretrpe krst, ne mareći za sramotu, i sede s desne strane prestola Božijeg..." (Jevrejima 12:2)
Isus je bio potpuno svestan sramote i javnog poniženja koje će iskusiti na krstu. Ustvari, jedna od primarnih svrha raspinjanja na krst, bila je osuđenika javno izvrgnuti ruglu i sramoti. Dok je osuđenik visio go obešen na krst, promatrači bi prolazili ispred krsta, podrugljivo dobacujući. a ponekad bi činili i opscene stvari, koje ne želim ni opisivati.
U proročkoj viziji, Isaija je na trenutak mogao videti prizor Isusovih patnji, sedam vekova pre nego što su se one stvarno i odigrale: "Leđa svoja podmetah onima koji me bijahu i obraze svoje onima koji me čupahu; ne zaklonih lice svoje od ruga ni od zapljuvanja." (Isaija 50:6)
Isus je dobrovoljno podneo izrugivanje radi nas. Sta nam Bog nudi za uzvrat? Ponovo, odgovor nalazimo u Knjizi proroka Isaije: "Za dvostruku sramotu vašu, i što se pevaše: Rug je deo njihov, zato će u zemlji njihovoj naslediti dvojinom i imaće večnu radost." (Isaija 61:7)
Umesto sramote i prezira, koja se sručila na Isusa, Bog nam sada nudi čast i radost. Jevrejima poslanica 2:10 govori, da je na temelju trpljenja i smrti Gospoda Isusa, Bog odlučio dovesti "mnoge sinove u slavu".
Radost, čast i slava - sve nam je to ponuđeno umesto sramote i poniženja. No, želim sada govoriti o najdubljoj rani od svih, a to je odbačenosti. Isus je doživeo dvostruku odbačenost: prvo od ljudi, a onda i od samog Boga.
Evo slike poznatog odlomka iz Knjige proroka Isaije, gde prorok tako detaljno oslikava Isusa koji trpi potpunu odbačenost od ljudi: "Prezren beše i odbačen između ljudi, bolnik i vičan bolestima, i kao jedan od koga svak zaklanja lice, prezren da Ga nizašta ne uzimasmo." (Isaija 53:3)
Imajte na umu da je Isus sve to uzeo na sebe umesto nas. Bio je odbačen od ljudi. Svi su ga ostavili i okrenuli mu leđa, a ipak ta odbačenost koju je iskusio na krstu, nije bilo sve što ga je zadesilo. Ono najgore, tek je trebalo da dođe.
Poslednji .Isusovi trenutci na krstu, opisani su u Evanđelju po Mateju:
"A od šestog sata bi tama po svoj zemlji do sata devetog. A oko devetog sata povika Isus glasno govoreći: Ili! Ili! Lama savahtani? To jest: Bože moj! Bože moj! Zašto si me ostavio? A neki od onih što stajahu onde čuvši to govorahu: Ovaj zove Iliju. I odmah otrča jedan od njih te uze sunđer, i napuni octa, pa natače na trsku, te Ga pojaše. A ostali govorahu: Stani da vidimo hoće li doći Ilija da mu pomogne. A Isus opet povika glasno i ispusti dušu. I gle, zavesa crkvena razdre se nadvoje od gornjeg kraja do donjeg; i zemlja se potrese, i kamenje se raspade." (Matej 27:45-51).
Po prvi put u istoriji svemira. Sin Božji se molio, ali mu Otac nije odgovorio. Bog je odvratio pogled od svog Sina. Bog se oglušio na njegov krik. Zašto? Jer se u tim trenucima Isus potpuno poistovetio sa našim gresima, uzeo je na sebe odgovornost za sve naše grehe. Tamo na krstu postao je greh. Stav Boga Oca prema Isusu, bio je stav Božje svetosti prema našem grehu - prekid odnosa, potpuna i apsolutna odbačenost. A sve to Isus ne podnosi zbog sebe, nego nas, jer je odlučio svoju dušu prineti kao dobrovoljnu žrtvu za naše grehe. Zato je Božji pravedan stav prema grehu pogodio i Isusa.
Meni lično mnogo znači da je u tom trenutku, sa krsta, Isus progovorio na aramejskom jeziku. Primetio sam mnogo puta čudnu reakciju kod ljudi koji su u izuzetno teškim okolnostima, u smrtnim bolestima, na samim vratima smrti, da se njihov um vraća u najranije detinjstvo i oni tada govore jezikom koji su prvo naučili u svojoj rodnoj kući. To sam doživeo mnogo puta ali se posebno živo sećam dok sam stajao kraj smrtne postelje moje prve žene, Lidije. Kada je izdisala, čuo sam je kako šapuće na svom maternjem danskom jeziku: "Tak for blodet; tak for blodet." što znači: "Hvala Ti za krv, hvala Ti za krv!"
Ovo mi daje posebno dragoceni! sliku Isusove ljudskosti: dok je trpeo neopisiv bol i agoniju, njegov se um vratio u jezik kojim je govorio u domu svoga detinjstva. Usred svoje agonije, povikao je na aramejskom jeziku.
Zamislite taj jeziv mrak usred dana. Zamislite svu tu usamljenost - osećaj potpune odbačenosti. Prvo od ljudi, pa onda i od Boga. Vi i ja smo možda iskusili odbačenost u izvesnoj meri, ali nikada u ovoj meri. Isus je iskapio čašu odbačenosti do kraja. Mogao je živeti još nekoliko sati duže, ali viseći na krstu, umro je od slomljenog srca. šta je slomilo njegovo srce? Potpuna odbačnost? Ali, pogledajmo sada posledice, tako trenutne i dramatične.
"I gle, zavesa crkvena razdre se nadvoje od gornjeg kraja do donjeg..." (Matej 27:51)
Šta to znači? Zid koji je stajao između Boga i čoveka, bio je uklonjen. Čoveku je sada odjednom otvoren put povratka ka Bogu, put slobodnog pristupa Bogu bez sramote, krivice i straha. Isus je uzeo našu odbačenost. kako bismo mi mogli doživeti potpunu prihvaćenost kod Boga. To je značenje razderane hramske zavese. Odbačenost od svog Oca Isus nije mogao podneti. To mu je slomilo srce. Ali hvala Bogu, posledica te strašne žrtve bio je otvoren, neposredan pristup Bogu. što simbolizuje ovu razderanu Zavesu u jevrejskom hramu.
Pogledajmo sada sve divne posledice prihvaćenosti koju smo našli u Bogu:
"Blagosloven Bog i Otac Gospoda našeg Isusa Hrista, koji nas je blagoslovio svakim blagoslovom duhovnim na nebesima kroz Hrista. Kao što nas izabra kroz Njega pre postanja sveta, da budemo sveti i pravedni pred Njim u ljubavi, odredivši nas napred kroz Isusa Hrista sebi na posinaštvo, po ugodnosti volje svoje, na pohvalu slavne blagodati svoje kojom nas oblagodati u Ljubaznome...'' (Efescima 1:3-6)
Šta je bila Božja večna namera još pre stvaranja sveta? Da postanemo Njegova deca - Njegovi sinovi i Njegove kćeri. Jedini način da se ovo ostvari bila je zastupnička smrt Gospoda Isusa na krstu, kada je Isus nosio naše grehe i trpeo našu odbačenost. On je time otvorio put našeg ulaska u Božju prisutnost u kojoj doživljavamo potpunu prihvaćenost. Za to kratko razdoblje raspeća na krstu, on je izgubio svoj status Sina, da bismo mi mogli primiti status Božjih sinova i kćeri zauvek.
Posebno mi je drag šesti stih: "Na pohvalu slavne blagodati svoje kojom nas oblagodati u Ljubaznome!" U izvornom tekstu kao i u većini današnjih prevoda Biblije, ovaj stih bi glasio tačnije: "Na hvalu svoje slavne milosti, kojom nas je prihvatio u Ljubljenome" (Efescima 1:6). To je lek za odbačenost - morate prepoznati da je Isus poneo vašu odbačenost. kako biste mogli upoznati Njegovu bezuslovnu, potpunu prihvaćenost.
Probajte zamisliti dubinu ovog, otkrivenja, ove istine! Mi smo predmet Božje posebne brižne ljubavi i pažnje. Mi smo, između svega stvorenog. broj jedan na popisu Njegove brige i pažnje nad čitavim svemirom.
On nas ne stavlja na stranu, u neki kutak. niti kaže: "Pričekajte tamo trenutak. Zauzet sam. Nemam sada vremena za vas!"
Isto tako, nikada nećete čuti anđela kako kaže: "Tiše. ne pravile toliku buku. Otac spava!"
Bog kaže: "Uđite! Dobro ste došli. Toliko se radujem što smo zajedno! Volim vas i želim da budete samnom. Toliko sam dugo čekao na vas! Sve je moje vaše! Vi ste moji sinovi i kćeri."
U priči o izgubljenom sinu, u Luka 15:11-32, Božje srce je predstavljeno je liku oca, koji toliko čezne da mu se sin vrati. da ga vidimo kako stoji napolju, i sa čežnjom gleda u daljinu, u nadi da će ugledati sina. Niko nije trebao dojaviti ocu: "Evo dolazi tvoj sin!" On je bio prvi koji ga je ugledao. Božje srce prema nama upravo je to očinsko srce. Mi nismo odmetnici, nismo drugo razredni građani, nismo robovi.
Kada se izgubljeni sin konačno vratio kući. bio je spreman da bude u očevoj kući kao najamnik. Nameravao je da kaže ocu: "Oče... primi me kao jednog od svojih najamnika!" (Luka 15:18-19).
No, još dok je izgubljeni sin priznavao svoje grehe, otac ga prekida i ne dozvoljava mu da dovrši svoj govor, tako da sin nije ni stigao da kaže: "... primi me kao jednog od svojih najamnika!"
Sta više, otac je rekao: "Iznesite najlepšu haljinu i obucite ga, i podajte mu prsten na ruku i obuću na noge. I dovedite tele ugojeno te zakoljite, da jedemo i da se veselimo. Jer ovaj moj sin beše mrtav, i ožive; i izgubljen beše, i nađe se!"
Čitava je kuća bila na nogama, radujući se povratku izgubljenog sina. Isto se to događa na nebu. Isus je rekao: "Kažem vam da će tako biti veća radost na nebu za jednog grešnika koji se kaje, negoli za devedeset i devet pravednika kojima ne treba pokajanje." (Luka 15:7).
To je slika neizrecive radosti kojom nas Bog prihvata n Hristu. Ovde je važno primetiti dve činjenice. Prvo, Hrist je nosio našu odbačenost na krstu, zajedno sa sramotom i bolom zbog bedne izdaje onih koje je toliko ljubio, zajedno sa smrtnom agonijom raspeća. Zapravo. Isus je umro od slomljenog srca.
Drugo, mi smo prihvaćeni i izmireni sa Bogom samo na temelju Isusove spremnosti da iskusi strašnu odbačenost na krstu. Mi smo prihvaćeni u Isusu. Bila je to božanska razmena. Isus je uzeo naše zlo, kako bismo mi mogli da primimo dobro. On je uzeo na sebe naše žalosti i boli, kako bismo mi mogli da imamo Njegovu radost.
Ponekad je dovoljno samo prepoznati ove dve činjenice. Pre nekoliko godina, na jednoj velikoj hrišćanskoj konferenciji, doslovce sam se sudario sa ženom koja je žurila hodnikom u suprotnom smeru. Ostavši bez daha, rekla je isprekidanim glasom: "O, gospodine Prince, molila sam se da vas lično sretnem na ovoj konferenciji."
"Pa evo, sreli smo se, izgleda?", nasmejao sam se. "Imate li neki problem? Nažalost, mogu vam posvetiti samo dve minute, jer moram početi sa predavanjem!" Ova je gospođa počela govoriti, no nakon pola minute, prekinuo sam je. "Čekajte, mislim da znam koji je vaš problem. Ne morate mi ništa dalje govoriti. Vaš problem je odbačenost. Ja vam nudim rešenje. Pazite, želim da molite i ponovite ove reči glasno posle mene."
Nisam joj unapred rekao šta ću reći. Jednostavno sam izgovorio ove reči bez puno razmišljanja, a ona je ponavljala za mnom:
"Bože Oče, zahvaljujem ti što me ljubiš, što si dao Isusa. Svog: Sina, da umre umesto mene. On je nosio moje grehe i uzeo moju odbačenost. On je platio kaznu za svako moje z!o. Dolazim Tebi na temelju onoga što je Isus učinio za mene, i znam da nisam odbačenu, nisam neželjena, nisam isključena. Znam da me zaista ljubiš. Ja stvarno pripadam tvojoj porodici, ja sam tvoje dete. Ti si Bože. zaista moj Otac. Pripadam najboljoj porodici u svemiru. Nebo je moj dom, tamo stvarno pripadam. O Bože. hvala Ti. hvala Ti."
Kada smo završili ovu molitvu zajedno, rekao sam: "Amen. Doviđenja, sada morani ići!" I otišao sam.
Mesec dana kasnije, primio sam pismo od pomenute gospođe. Nakon uvodnog opisivanja našeg pomalo čudnog susreta, napisala je ovo: "Želim vam reći da su ona dva minuta koliko ste proveli samnom, i molitva koju smo molili, u potpunosti promenile moj život. Od tada sam potpuno nova osoba!"
Dok sam čitao njeno pismo, razumeo sam šta se zapravo dogodilo u njoj. Dok smo molili molitvu, ona je zakoračila iz odbacenosti u prihvaćenost.
Božja porodica je najbolja porodica. Nema druge porodice koja je slična Božjoj. Čak i ukoliko vaša zemaljska porodica nije pokazala ljubav prema vama - možda vas je vlastiti otac odbacio, vaša majka nije nikada imala vremena za vas, ili vam muž nije nikada pokazao istinsku ljubav, zapamtite jedno: Bogu je zaista stalo do vas! Vi ste prihvaćeni. Bog vas ceni i prihvata, vi ste predmet Njegove posebne pažnje, brige i ljubavi. Sve što On čini u svemiru, okreće se oko vas, vi ste u središtu zbivanja.
Apostol Pavle je rekao Korinćanima, koji baš i nisu bili uzorni hrišćani: "Jer je sve vas radi..." (2. Korinćanima 4:15). Dakle, sve što Bog čini. On to čini za nas. Nećete postati umišljeni kada ovo shvatite. Umesto toga, ovo će vas poniziti. Kada jednom shvatite i prepoznate veličinu Božje ljubavi, tu prestaje svaka ljudska umišljenost.
Vrlo Je važno videti da je Isus, pre svog raspeća, molio posljednji put sa svojim učenicima, i to upravo za njih koji su ga sledili, i za one koji će ponovo krenuti za Njim. (vidi Jovan 17:20). Ta molitva tiče se našeg odnosa sa Bogom kao Ocem, i ona završava rečima: "Oče pravedni! Svet Tebe ne pozna, a ja Te poznah, i ovi poznaše da si me Ti poslao. I pokazah im ime Tvoje... "
Kako je Isus objavio Boga svojim učenicima? Kao Oca. Jevreji su poznavali Boga kao Jahvu kroz četrnaest vekova, ali jedina osoba koja je mogla predstaviti Boga kao Oca, bio je Njegov Sin. Šest puta u ovoj molitvi za svoje učenike, Isus oslovljava Boga kao Oca (vidi Jovan 17:1-25).
Kada je Isus molio: "... i pokazaću", mislio je: "... i ubuduće ću im objavljivati Tvoje ime..." (stih 26), rekao je da će im i dalje objavljivati Boga kao Oca. Tada Isus govori i o svrsi tog otkrivenja: "da ljubav kojom si mene ljubio u njima bude, i ja u njima." (Jovan 17:26)
Verujem da ove reči ukazuju na jednu izuzetno važnu istinu: Bog ima jednu sasvim istu ljubav prema svom Sinu, kao i prema nama. S obzirom na to da je Isus u nama, mi smo Bogu jednako dragi, kao i Njegov Sin Isus. Postoji, međutim, i drugi aspekt ove istine: ne samo da Otac ima istu ljubav za nas, kao i prema svome Sinu, nego i mi možemo Bogu uzvratiti, kao svom Ocu, istom ljubavlju kojom Isus uzvraća svom Ocu.
Apostol Jovan (poznat kao "ljubljeni apostol"), rekao nam je: "U ljubavi nema straha, nego savršena ljubav izgoni strah napolje." (1. Jovanova 4:18). Kada razvijemo ovu vrstu odnosa sa Bogom, tada više neće biti mesta za krivicu, strah ili odbačenost.
Možda nosite nesrećne uspomene na svog zemaljskog oca. Bog je zamislio da svaki otac predstavlja Njegove večne kvalitete, ali mnogi su očevi u tome zakazali. Pa ipak, i vi imate vašeg nebeskog Oca koji vas ljubi, koji vas razume, misli najbolje o vama i planira samo najbolje za vaš život. On vas nikada neće ostaviti, nikada pogrešno shvatiti, ili stati na suprotnu stranu, niti će vas ikad odbaciti.
Za neke, ovaj jednostavan proglas istine o savršenoj prihvaćenosti u Hristu, i otkriće Božjeg očinskog srca, postaje rešenje za problem odbačenosti. Za druge, to nije dovoljno da reši njihov problem.
