Duševni hrišćani
"Ako pak u svojim srcima imate gorku zavist i svađu, ne hvalite se i ne lažite protiv istine. Nije to mudrost koja silazi odozgo, nego je zemaljska, čulna, demonska." (Jak. 3,14-15 EČ)
Da bi opisao određenu vrstu "mudrosti", Jakov koristi prideve na tri silazna nivoa: prvo, "zemaljska", ispod nje, "čulna" i ispod toga, ona "demonska". Ključ za razumevanje ovog silaznog procesa leži u drugom pridevu, prevedenom kao "čulna". Grčka reč jeste psychikos, proizvedena neposredno iz reči psyche, koja znači "duša". Tako, najbolja naša odgovarajuća reč umesto "čulna" bi bila "duševna". Prevedena na ovaj način, ona se prirodno uklapa u biblijsku sliku ljudske ličnosti.
U Prvoj Solunjanima 5,23 Pavle moli: "I celo biće vaše, duh, duša i telo, da se sačuva besprekorno za pojavljenje Gospoda našega Isusa Hrista." Pavle ovde stavlja zajedno tri elementa koja sačinjavaju kompletnu ljudsku ličnost, nabrajajući ih po silaznom redosledu, od najuzvišenijeg do najnižeg: prvo, duh; zatim, duša; na kraju, telo.
Duh je onaj deo ljudske osobnosti koji je neposredno udahnut od Boga pri stvaranju. Upravo zbog toga je on sposoban za jedinstvo i komunikaciju sa Stvoriteljem. U Prvoj Korinćanima 6,17 Pavle kaže: "Ali ko se Gospoda drži, jedan je duh s Gospodom." Ne bi bilo ispravno reći "jedna duša s Gospodom." Samo je ljudski duh sposoban za neposredno jedinstvo sa Bogom.
U prvobitnom modelu stvaranja, ljudski duh je bio povezan uzlazno sa Bogom i silazno sa njegovom dušom. Bog je komunicirao neposredno sa ljudskim duhom i kroz ljudski duh sa njegovom dušom. Zajedno, ljudski duh i duša izražavali su se kroz telo. Prilikom pada, kao rezultat čovekove neposlušnosti, njegov duh je bio odsečen od Boga i u isto vreme njegova duša je počela da izražava sebe nezavisno od duha. Ovaj novi, "razjareni" odnos bio je kako posledica tako i izraz čovekove pobune protiv Boga.
Na svim drugim mestima u Novom zavetu reč duševno označava aktivnost ljudske duše kada je ona izvan ispravnog odnosa sa duhom. Zbog toga, taj izraz, opisuje stanje koje je u suprotnosti sa Božjom savršenom voljom. To se može utvrditi kratkim razmatranjem dva druga odlomka u Novom zavetu gde se reč psychikos, što znači "duševno", takođe pojavljuje.
U Prvoj Korinćanima 2,14-15 Pavle kaže da prirodni (duševni) čovek ne prima stvari koje su od Duha Božjeg, jer je njemu to ludost i on ih ne može poznati, jer one treba duhovno da se razgledaju. Duhovni, pak, čovek sve razgleda, a njega sama niko ne razgleda." Očigledno je da je "duševno" i "duhovno" u opoziciji jedno prema drugome. "Duhovna" osoba funkcioniše prema Božjoj volji; "duševna" osoba je van sklada sa Bogom. "Duševna" osoba nastoji da prilagodi duhovnu istinu realnosti duše, ali joj to ne polazi za rukom. "Duhovna" osoba je sjedinjena sa Bogom kroz svoj duh i zato je u stanju da prima duhovno otkrivenje neposredno od Boga.
U Judinoj 1,16-19, apostol opisuje vrstu osoba koje su povezane sa crkvom, ali su bez obzira na to "ljudi koji mrmljaju, koji se tuže na sudbinu svoju, koji po strastima svojim žive, u čijim su ustima ohole reči i koji se za korist udvaraju." On zaključuje govoreći o njima: "To su oni što razdore izazivaju, ljudi strastveni (duševni) i koji Duha nemaju."
Uzeti zajedno, ovi odlomci u Prvoj Korinćanima i u Judi čine doslednu i zaokruženu sliku osobe opisane kao "duševna". Ona je očigledno povezana sa crkvom i nosi spoljašnje obličje pobožnosti. Istovremeno, njena duša nije na pravi način povezana sa Bogom kroz njen duh. Uprkos veri koju ispoveda, ona je u stvarnosti buntovna, u neskladu sa Bogom i Božjim ljudima. Njen buntovni stav i ponašanje žaloste Svetoga Duha i uzrokuju nered u Telu Hristovom.
Ove analize objašnjavaju silazne nivoe iskvarene mudrosti opisane u poslanici Jakovljevoj 3,15: od zemaljske, preko duševne, do demonske. Uzročni koren je buntovnost, jedan oblik neposlušnosti prema Bogu, vrsta odbacivanja Božjeg autoriteta. Ova buntovnost odseca čovečji duh od Boga i nebeskih stvari. Takav čovek je sada ograničen na polje zemaljskih vrednosti i motiva.
U isto vreme, njegova duša, van harmonije sa Bogom, izložena je kroz pobunjeništvo demonskim uticajima, koje njegova otupela duhovna čula ne mogu prepoznati. Ishod je oblik mudrosti koja izgleda kao "duhovna", ali je u stvarnosti "đavolska".
Duševni govor
Čitava ova treća glava u Jakovljevoj poslanici fokusira se na jedan specifičan problem - na lošu upotrebu jezika (govora).
Štaviše, čitava poslanica je upućena pretežno, ako ne i isključivo, onima koji ispovedaju veru u Hrista. Jasno je, zbog toga, da se ta iskvarena, prividna, demonska mudrost, o kojoj Jakov govori, izražava kroz reči koje koriste hrišćani. Kako dolazi do takvih situacija?
Postoje dva glavna područja na kojima hrišćani često greše u pogledu reči koje izgovaraju. Prvo područje su reči koje hrišćani govore među sobom; drugo područje su reči koje oni govore Bogu, prvenstveno u molitvi.
Novi zavet daje veoma jasna upozorenja hrišćanima o tome kako treba da govore o drugim ljudima, naročito o svojim bližnjima, vernicima. U Titu 3,2 Pavle kaže da "nikoga ne opadamo". Izraz nikoga odnosi se na sve ljude - bili oni vernici ili nevernici.
Grčka reč prevedena kao "opadati" ili "govoriti zlo" jeste blasplemo, iz koje je izvedena engleska reč blaspheme, koja znači "hula". Važno je razumeti da greh "huljenja" uključuje ne samo zle, pogane reči izgovorene protiv Boga, već takođe i zle reči izgovorene protiv ljudskih osoba, naših bližnjih. Bilo da se koristi u odnosu na Boga ili druge ljude, takav jezik je hrišćanima zabranjen.
U Jakovljevoj 4,11 se podrobnije bavi rečima koje hrišćani govore jedni o drugima: "Ne opadajte jedan drugoga, braćo." Reč ovde prevedena kao "opadajte" jeste katabalo, koja znači prosto "govoriti protiv". Mnogi hrišćani tumače Jakova da to znači da ne smemo reći ništa lažno o drugim vernicima. Ono što on zaista kaže, međutim, da mi uopšte ne smemo govoriti loše o svojim bližnjima, vernicima čak i onda kada je ono što o njima govorimo istina. Greh kojim se Jakov ovde bavi nije govorenje laži, nego govorenje protiv.
Jedan od grehova u koje hrišćani veoma lako upadaju je ogovaranje. U nekim hrišćanskim zajednicama, ako bi se isključilo ogovaranje, jedva da bi neki drugi oblik konverzacije ostao!
Kolinsov engleski rečnik (Collins english Dictionary) nudi dve definicije ogovaranja koje navodimo:
1. Dokono i prazno ćaskanje;
2. Razgovor koji obuhvata maliciozno ćeretanje ili govorkanje o drugim ljudima.
Dva prideva koja se ovde vezuju uz ogovaranje su prazno i maliciozno (zlonamerno). Nije dovoljno da hrišćani izbegavaju zlobu u svome govoru. U Mateju 12,36 sam Isus izričito upozorava da se klonimo svakog praznog govora: "A ja vam kažem da će za svaku praznu reč koju budu rekli, ljudi odgovarati u dan suđenja."
Premda Novi zavet izričito zabranjuje ogovaranje, mnogi hrišćani tretiraju ovu pojavu kao relativno "bezopasan" greh. Definitivno, međutim, Bog na to ne gleda na takav način. U Rimljanima 1,29-30 Pavle nabraja neke od posledica čovekovog okretanja od Boga. Evo dela te liste: "... Puni zavisti, ubistva, svađe, lukavstva, zloće, klevetnici, opadači, bogomrski, siledžije, hvališe, oholi, izmišljači zla..."
Uloga ogovaranja u ovoj listi je značajna. Neki od stavova srca neposredno povezani sa ogovaranjem jesu svađa, lukavstvo i zloća. Samo ogovaranje svrstano je sa ljudima koji su "opadači, bogomrsci, siledžije, hvališe, oholi, izmišljači zla." Hrišćani koji se upuštaju u ogovaranje mogu misliti o sebi kao o "izuzetku", ali Bog ne gleda na njih na takav način.
Opasnost od ove vrste govora izneta je u silaznom redosledu prideva u poslanici Jakovljevoj 3,15: "zemaljska, duševna, đavolska" (mudrost). Hrišćani koji dozvoljavaju sebi da ogovaraju druge ljude - naročito svoje bližnje, vernike, direktno su neposlušni Božjoj Reči. Kao rezultat toga, oni se nalaze na klizavom terenu. Pre no što shvate šta se dešava, već su skliznuli sa "zemaljske" do "duševne", i zatim sa "duševne" do "đavolske" mudrosti. U Jakovu 3,6 apostol kaže, "Postavljen (jezik) među našim udima, pogani sve telo..." Vernik koji greši ovom vrstom govora u stvarnosti nanosi zlo kako samom sebi, tako i tom delu Tela Hristovog kome pripada.
U Mateju 7,1-2 Isus kaže: "Ne sudite da vam se ne sudi. Jer će vam se suditi sudom kojim vi sudite, i meriće vam se merom kojom vi merite."
Upravo su iz glagola (na grčkom) prevedenog kao "suditi" izvedene naše reči kritika i kritikovati. Kada dopuštamo sebi da kritikujemo druge ljude na takav način da proglašavamo sud (ili presudu) nad njima, mi smo neposlušni Pismu i krivi zbog stava pobune prema Bogu. To nas izlaže "sindromu" opisanom u Jakovljevoj 3,15: "zemaljska, duševna, đavolska" (mudrost).
Kada dođemo u situaciju da se ne slažemo sa vladanjem naših bližnjih, hrišćana, dopušteno je, a ponekad i neophodno, slediti model Pavla prilikom njegovog neslaganja sa Petrom u pogledu judaističke prakse. U Galatima 2,11 Pavle kaže, "u oči mu (Petru) protiv stadoh."
Pavle nije kritikovao Petrovo ponašanje u razgovoru sa Varnavom i Titom. Umesto toga, otišao je pravo Petru lično i izneo mu svoja neslaganja u četiri oka. Da je Pavle pogrešio, kritikujući Petra iza leda, odnos između njih dvojice možda bi trajno bio razoren. Ali, kao što vidimo, u 2. Petrovoj 3,15, napisanoj neposredno pred kraj Petrovog života, on govori sa srdačnim priznanjem o tome šta "ljubljeni naš brat Pavle, po danoj mu mudrosti, pisa."
Solomun u svojim izrekama iznosi sledeći princip postupanja: "Javan ukor više vredi nego potajno (lažno) prijateljstvo." (Pri. 27,5). Različite vrste situacija u kojima možemo biti primorani da govorimo (javno) o lošem vladanju neke osobe mogu nastati onda kada se po zakonu obavežemo da nastupimo kao svedoci. U tom slučaju naša je dužnost da govorimo "istinu, potpunu istinu i ništa osim istine." Niko ne može, međutim, u isto vreme da bude i svedok i sudija. U takvoj situaciji mi ne igramo ulogu sudije, već svedoka. Ostavljamo odgovornost donošenja presude nekome drugome.
Specifičan greh na koji nas Isus upozorava jeste uzimanje uloge sudije kada nas Bog nije zadužio da to činimo. On nas takođe upozorava da ako se upustimo u kritikovanje drugih ljudi, usled toga - na ovaj ili onaj način - istoj vrsti kriticizma podleći ćemo i mi sami zauzvrat.
Biblijske analize koje proniču štetnost zloupotrebe jezika verovatno ostavljaju tek nekolicinu među nama koji bi se usudili da se proglase "nedužnima". Ako prepoznamo da smo uistinu krivi za povređivanje drugih ljudi našim jezikom i samim tim i za skrnavljenje nas samih, kao i Tela Hristovog, moramo se pokajati i tražiti Božje oproštenje i očišćenje. Takođe, može biti potrebno da zamolimo za oproštenje i one koje smo povredili.
Duševne molitve
Mnogi ljudi su šokirani kada se suoče sa štetom koju su uzrokovali time što su medu sobom loše govorili o drugim ljudima. Još su više šokirani, međutim, kada se suoče sa još većom štetom koju mogu prouzrokovati ukoliko loše govore o drugima u svojim molitvama Bogu. Oni pretpostavljaju da je molitva uvek prihvatljiva i da su njeni efekti uvek dobri. Ipak, Biblija ne potkrepljuje ovakvo gledište. U izrekama Solomonovim na primer, upozoreni smo da: "Ko odvraća uho da ne čuje zakon, i molitva mu je oskvrnjenje." (Pri. 28,9)
(Reč koju Bakotićev prevod upotrebljava u navedenom citatu Pri. 28,9 "oskvrnjenje" mnogo manje odgovara originalu, kao i kontekstu u kome D. Prins govori, bolja reč, tj. prevod bi bilo gnušanje, odvratnost ili preziranje. (abomination, eng.). Prim. prev.)
Bog je u Bibliji postavio principe molitvi koju On prihvata. Onaj, ko zanemaruje ove principe i prinosi molitvu koja je suprotna njima, uzrokuje Božje nezadovoljstvo i odbacivanje njegove molitve. Opisujući Božju ocenu ovakve vrste molitve, Solomon koristi jedan od najsnažnijih biblijskih izraza za neodobravanje i osudu otpadništva.
Zbog toga što je izuzetno važno za nas da molimo na ispravan način, ne smemo se usuditi da se oslonimo na našu vlastitu mudrost. Po Njegovoj milosti, Bog nas nije prepustio našoj ličnoj domišljatosti. Dao nam je na raspolaganje božanskog Pomoćnika - Svetog Duha. On nas osposobljava da molimo molitve koje Bog prihvata. Bez Svetoga Duha, međutim, mi nismo u stanju da molimo na način ugodan Bogu i tako da ispunimo Njegove svrhe.
U Rimljanima 8,26-27 Pavle veoma jasno postavlja ove stvari: "Tako nam i Duh dolazi u pomoć u našim slabostima, jer mi ne znamo šta treba da tražimo u molitvama svojim, nego sam Duh posreduje za nas uzdisanjem neiskazivim. A onaj koji ispituje srca zna što je misao Duha, jer on po Božjoj volji posreduje za svete."
U našoj telesnoj prirodi svi mi imamo određene slabosti. To nisu samo slabosti tela, već i razumevanja, uma. One se očituju na dva načina. Prvo, mi često ne znamo šta treba da molimo, odnosno za šta da molimo. Drugo, čak i kada znamo za šta da molimo, ne znamo kako da molimo za to. Zbog toga smo dovedeni do potpune zavisnosti o Svetome Duhu. Samo On nam može pokazati i šta i kako da molimo.
U dva odeljka u poslanici Efescima Pavle dalje naglašava našu zavisnost o Svetome Duhu koji nam daje molitve prihvatljive za Boga. U Efescima 2,18 on ističe da nam samo Sveti Duh može omogućiti pristup k Bogu: "Jer po Njemu (Isusu) oboje (Jevreji i pagani) dobismo pristup k Ocu u jednom istom Duhu." Dva uslova za prihvatljivu molitvu ovde su povezana: kroz Isusa i po (ili u) Svetom Duhu. Oba su od esencijalne važnosti.
Ne postoji prirodna sila koja može preneti naše slabašne ljudske glasove do samih Božjih ušiju na Njegovom nebeskom tronu. Samo natprirodna sila Svetoga Duha može to učiniti. Bez Njega, nemamo pristupa Bogu.
Nešto dalje, u Efescima 6,18, Pavle ponovo ističe našu potrebu za pomoći Duha Svetoga, naročito u molitvi za naše bližnje, vernike. On kaže: "Upravite u svako doba Duhom molitve... i molite se za sve svete..." Samo molitve Duhom, odnosno u Svetome Duhu, mogu prizvati potrebnu pomoć i ohrabrenje za one za koje molimo.
Stoga, kako mi možemo priuštiti sebi pomoć Svetoga Duha? Dva primarna zahteva su poniznost i čistota motiva. Prvo, moramo se poniziti pred Svetim Duhom i priznati našu potrebu za Njim. Zatim Mu moramo dopustiti da očisti iz nas sve loše motive i sebične stavove i da nas nadahne istinskom ljubavlju i brigom za one za koje želimo da molimo.
Molitve koje Sveti Duh nadahnjuje nisu nužno dugačke ili elokventne. Bog nije naročito impresioniran finim izrazima ili svečanim tonom našeg glasa. Neke od najefektivnijih molitvi u Bibliji bile su začuđujuće jednostavne. Kada je Mojsije molio za svoju sestru Mariju, koju je zahvatila guba (lepra), on je prosto rekao, "Bože, molim te, isceli je!" (4. Moj. 12,13). Kada se carinik pomolio u Hramu, izgovorio je samo jednu kratku rečenicu: "Bože, budi milostiv meni grešnome!" (Lk. 18,13). Pa ipak znamo da je Bog uslišio obe ove molitve.
Ako osećaš potrebu da moliš, ali ne znaš kako da započneš, jednostavno zatraži pomoć od Boga. Evo nekih jednostavnih reči koje možeš upotrebiti: "Gospode, trebalo bi da molim, ali ne znam kako. Molim Te, pomozi mi Svojim Svetim Duhom da molim onu vrstu molitve koju ćeš Ti čuti i na koju ćeš odgovoriti."
Nakon toga, prihvati Božji odgovor u veri i moli sve šta dođe iz tvoga srca. Isus nas uverava da ako tražimo od Boga hleb, On nam nikada neće dati kamen (Mt. 7,9).
Pretpostavimo, međutim, da se ne podredimo Svetome Duhu i da ne zatražimo Njegovo vodstvo. Umesto toga, naše molitve ostaju motivisane zavišću ili željom da zadovoljimo sebične interese (pomenuto u Jak. 3,14) ili pak, drugim telesnim stavovima, kao što je ozlojeđenost, gnev, kriticizam ili samopravednost. Sveti Duh neće odobriti molitve koje proizlaze iz ovakvih stavova, niti će ih izneti pred Boga Oca.
Neizbežno, zbog toga, naše molitve zastranjuju u "sindrom" iz poslanice Jakovljeve 3,15, postajući: zemaljske - duševne - demonske. Efekat ovakvih duševnih molitvi je poput efekta duševnog govora: negativan, nipošto pozitivan. On odašilje na one za koje molimo nevidljivi, nedefinisani pritisak, koji ne olakšava njihove terete, već ih još više otežava.
Posebno je važno, kada molimo za naše bližnje u veri, da imamo u vidu dva duševna stava kojih se moramo čuvati. Ne smemo da optužujemo i ne smemo da nastojimo da kontrolišemo.
Tako je lako videti pogreške drugih hrišćana. U stvari, to je često ono što nas pokreće da molimo za njih. U redu je to što molimo, ali moramo biti oprezni kako molimo. Nemamo pravo da dođemo pred Boga sa spiskom njihovih pogreški.
Kada počnemo da igramo ulogu tužilaca, mi sledimo primer Satane, ne Hrista. Glavni naziv za Satanu, Đavola, znači "opadač" ili "tužilac". U Otkrivenju 12,10 on je opisan kao onaj koji danonoćno optužuje hrišćane pred Bogom. On je zauzet ovim poslom još od pamtiveka i postao je pravi ekspert u tome. Ne treba mu pomoć od hrišćana!
Uočio sam da gotovo u svim Pavlovim molitvama za njegove prijatelje hrišćane, bilo da su u pitanju pojedinci ili zajednice, on započinje zahvaljivanjem Bogu za njih. Izvanredan primer nalazimo u uvodnom delu Prve poslanice Korinćanima. Pavle kasnije u pismu piše da je bilo mnoštvo različitih greha u toj zajednici: sukobi između članova; telesnost; rodoskrvljenje; pijanstvo pri večeri Gospodnjoj. Ipak Pavle započinje pismo biranim rečima zahvaljivanja:
"Zahvanjujem svagda Bogu svojemu za vas, za milost Božju koja vam je udeljena u Isusu Hristu. Jer vam po Njemu obilova svako bogatstvo reči i poznanja, pošto se Hristovo svedočanstvo temeljito utvrdi među vama... On će vas i do samoga kraja utvrditi, da budete savršeni u dan Gospoda našega Isusa Hrista." (1. Kor. 1,4-6; 1. Kor. 1,8).
Davanje hvale na početku molitve ima jedan važan psihološki efekat. Ono proizvodi pozitivan stav onome koji moli. Od takvog početka, mnogo je lakše moliti sa pozitivnom verom, čak i onda kada smo svesni ozbiljnih propusta i problema kod onih za koje molimo. Što se mene tiče, postavio sam kao princip da nikada ne molim za svoje bližnje, vernike, pre no što zahvalim Bogu za njih. Ako to ne mogu da učinim, tada mislim da je bolje da uopšte i ne ulazim u molitvu!
Jedan misionar u Indiji iz prethodne generacije razvio je tako uspešnu molitvenu službu da je bio poznat kao "Putujuća molitva". Jednom prilikom on se molio za jednog indijskog evangelizatora čijoj je službi nedostajalo kako žara tako i plodova. Spremao se da izgovori, "Gospode, Ti znaš kako je hladan taj brat." Tek što je izrekao reči: "Gospode, ti znaš kako..." Sveti Duh gaje sprečio da dovrši čitavu rečenicu.
Iznenada je shvatio da nije na njemu da optužuje svog saradnika u službi. Umesto da se usredsredi na mane tog čoveka, počeo je da zahvaljuje Bogu za sve ono dobro što je mogao naći na njemu. U roku od nekoliko meseci brat Indus bio je drastično promenjen. Postao je poznat po čitavoj oblasti kao predani, uspešni zadobijač duša za Hrista.
Takva je snaga molitve zasnovane na pozitivnom gledanju i zahvalnosti za sve ono što je dobro u nekoj osobi. No, recimo da "Putujuća molitva" nije bio osetljiv za Svetoga Duha i da je nastavio da moli u negativnom, osudujućem duhu da li bi Njegova molitva i tada bila efektivna? Da, ali samo u suprotnom pravcu. Ne bi li on na leđa svoga prijatelja time spustio tako težak teret da ovaj možda nikada ne bi bio u stanju da se uspravi pod njim?
Budući da nas Sveti Duh u Pismu jasno upozorava da ne sudimo naše bližnje, vernike, Bog nikada ne bi preneo svoj autoritet na molitve sa takvim motivom. Jedina verodostojna dijagnoza koja preostaje je ona iz poslanice Jakovljeve 3,15. Sila koja deluje kroz ovakve molitve je "zemaljska, duševna, đavolska."
S vremena na vreme, poput većine hrišćana, doživljavao sam periode kada sam osećao "težinu". Na neki neodređeni način, počeo bih da se osećam krivim ili nepodobnim ili nedostojnim. Ipak nisam bio svestan bilo čega specifičnog u svome životu ili ponašanju što bi objasnilo ove osećaje.
U takvim situacijama, iz iskustva sam naučio da uzrok uopšte ne mora da bude u meni. Do mog osećaja "težine" moglo je doći zbog postupaka drugih hrišćana, dobronamernih, ali neupućenih, koji su me optuživali pred Bogom. U osnovi, osećaj krivice često je signal upozorenje. Na kraju, krivica je logičan ishod optužbe. Jednom kada sam postavio tačnu dijagnozu svoga problema, mogao sam se okrenuti svome Velikom Svešteniku, koji vidi sve moje pogreške i ipak nastavlja da zastupa moj slučaj pred Bogom.
Teško da postoji tako nešto kao što je neefektivna molitva. Pitanje nije da li je naša molitva efektivna ili ne. Pitanje je da li je njen efekat pozitivan ili negativan. To zavisi od toga kakva sila deluje kroz nju. Da li ona zaista dolazi od Svetoga Duha? Ili je to duševni falsifikat?
Zastupanje se zasniva na Isusovom primeru, kao što je opisano u Rimljanima 8,33-34: "Ko će optužiti izbranike Božje? Bog je tu koji će ih opravdati. Ko će ih osuditi? Isus Hristos koji umre, ali i uskrsnu, on je s desne strane Bogu i moli za nas."
Hristos sasvim sigurno vidi prestupe nas kao vernika bolje no što mi vidimo prestupe jedni drugih. I pored toga, Njegovo zastupanje u našu korist ne završava se našom osudom, već opravdanjem. On ne utvrđuje našu krivicu, već našu pravednost.
Naše zastupanje za naše bližnje u veri mora slediti isti primer. Hoćemo li se usuditi da podignemo optužbu protiv onih koje je Bog izabrao? Ili da osudimo one koje je Bog opravdao? Zasigurno, bila bi to drskost najvišeg nivoa!
Poruka Pisma je nedvosmislena. Ona nam ne ostavlja mesta da u molitvama optužujemo svoju braću i sestre po veri. Postoji, međutim, i drugo iskušenje da zloupotrebimo snagu molitve, koje je mnogo suptilnije i koga je teže razotkriti. Ono uzima oblik molitve da bi se kontrolisali oni za koje molimo.
Postoji nešto u našoj paloj, Adamovoj prirodi što nas podstiče da želimo da kontrolišemo druge ljude i da im namećemo našu volju. Ova želja da se kontrolišu drugi je koren vračarstva - prvo u vidu dela tela i zatim u vidu okultne prakse.
Jedna od ključnih reči koja označava delovanje ove sile je reč manipulacija. Postoje bezbrojna područja na kojima ljudi mogu pribeći manipulaciji da bi dobili ono što žele od drugih. Muževi manipulišu svojim ženama, a žene svojim muževima; deca roditeljima; propovednici svojim zajednicama; medijska propaganda širom publikom! To je toliko odomaćena praksa da je ljudi obično i ne prepoznaju u sebi samima ili u drugima.
U svakom slučaju, manipulacija nije Božja volja. Bog sam nikada ne manipuliše nama i nikada ne ovlašćuje nas da manipulišemo drugim ljudima. Uvek kada pribegnemo manipulaciji nad drugim ljudima, mi prelazimo sa područja duhovnog na područje duševnog. Postupamo prema obliku mudrosti koja ne dolazi odozgo.
Zbog toga što obično razmišljamo o molitvi kao o nečemu dobrom i duhovnom, pretpostavljamo da i svi rezultati koje postignemo molitvom moraju nužno biti legitimni i moraju predstavljati Božju volju. To jeste istina ukoliko je sila koja deluje kroz naše molitve Sveti Duh. Ali ukoliko su naše molitve motivisane našim vlastitim duševnim stremljenjem, njihov će efekat biti štetan a ne koristan.
Iza ove duševne vrste molitve često stoji jedna arogantna pretpostavka da mi imamo pravo da igramo "ulogu Boga" u životima drugih. U stvarnosti, međutim, svaki upliv koji nastoji da stavi po strani Božju suverenost u životu nekog pojedinca, nije od Svetoga Duha.
Sa grehom duševne molitve mora se postupiti na isti način kao sa grehom duševnog govora. Ukoliko smo sagrešili, moramo da se pokajemo i zatražimo Božje oproštenje. Takođe može biti potrebno da molimo za oproštenje i ljude koji su bili pogođeni negativnim uticajem naših molitvi.
Konačno, u pogledu budućnosti, moramo odlučno odbaciti svaki poticaj da optužimo druge ljude ili da ih kontrolišemo rečima koje izgovaramo u molitvi.
