Kako spoznati sebe?
Jedan od bitnih temelja duhovnog života jednog hrišćanina jeste donošenje zdravog suda o samom sebi. Može se reći da bez takvog samoprosuđivanja, duhovni život nije moguć. Ne poznajemo li sami sebe, kako se možemo prosuđivati i kako možemo primiti duhovni blagoslov? Ne primećujući pokvarenost tela (ploti) kao što bi Bog hteo da je vidimo, potpuno smo nesposobni živeti čistim životom u Svetom Duhu. Radi pomanjkanja samospoznaje, nesvesno ćemo biti ispunjeni samopouzdanjem i na taj način propustiti shvatiti šta je Gospod mislio kad je rekao da "bez mene ne možete ništa učiniti." (Jn. 15,5). Iako je Sveti Duh dan da nam pomogne u našoj slabosti, mi ne tražimo Njegovu pomoć s obzirom da ne vidimo svoju slabost. Posledica toga je da i dalje ostajemo i radimo u svojoj slabosti.
Dalje, ne poznavajući sebe, postaćemo umišljeni i smatraćemo sebe same za dobre ili moćne. Kao rezultat toga bićemo ispunjeni ponosom - upravo onim što je najodvratnije u Božjim očima. S obzirom na nedostatak poznavanja sebe, imaćemo i mnoge manjkavosti u svom svakidašnjem životu: brojne dužnosti nećemo ispunjavati, bićemo uključeni u neke nepravedne poslove sa ljudima, u određenim područjima će se očitovati nedostatak ljubavi i često će se očitovati i naglost, teskoba i neprijateljstvo. Ali tih stvari nismo svesni, a kao posledica toga, u nas se može uvući samozadovoljstvo, koje može rezultirati pogoršanjem stanja. Nemoguće je proceniti koliki smo duhovni blagoslov izgubili s obzirom da nismo shvatili kako je savršeno i dragoceno spasenje Gospodnje.
Samospoznaja je dakle prvi korak ka napretku. Jedino oni koji poznaju sami sebe težiće za još izvrsnijim stvarima, za onim Božjim najboljim. Oni koji ne poznaju sami sebe, neće biti ispunjeni Svetim Duhom s obzirom da u svom srcu nisu ni gladni ni žedni tog Božjeg boljeg. Zbog toga, zaključujemo da je samospoznaja apsolutno nužna.
DOLAZI LI SAMOSPOZNAJA IZ SAMOISPITIVANJA
Kojim sredstvima ljudi ovoga sveta dolaze do spoznaje svojih vlastitih grešaka (nedostataka)? Oni koriste metodu samoispitivanja. Oni pokušavaju ispitati svoje ponašanje vraćajući se u prošlost. Oni se zapravo "okreću ka sebi" da bi pomno istražili nakanu svoga srca i svoje spoljašnje ponašanje. Samoispitivanje je ono što ljudi obično nazivaju istraživanjem vlastitog srca. Bez toga ni na koji način ne mogu spoznati sebe.
Sad često čujem hrišćane kako kažu: "Ispitaću se da vidim je li išta pogrešno", ali dopustite mi da vam kažem da samoispitivanje nije obaveza hrišćana. To je velika prevara koja je naškodila mnogim hrišćanima. Da bi smo pokazali da samoispitivanje nije obaveza hrišćana, postavićemo sebi sledeća pitanja: 1. Nalazi li se zapovest za samoispitivanje u Bibliji? 2. Donosi li samoispitivanje stvarnu samospoznaju? 3. Da li je samoispitivanje korisno?
1. Da li je samoispitivanje zapoveđeno u Bibliji? Da li je istina da Biblija nikada nije zapovedila hrišćaninu da ispituje sam sebe? Girffith Thomas jednom je istakao da postoje samo dva odlomka u čitavoj Bibliji u kojima je spomenuto samoispitivanje, ali svaki od njih ima specifičnu svrhu. Pogledajmo ta dva odlomka.
"Ali čovek da ispituje sebe, pa onda od hleba da jede i od čaše da pije." (1. Kor. 11,28). "Ispituje sebe" ovde se ne odnosi na to da hrišćanin ispituje sam sebe da li je svet ili nije. To se odnosi na ispitivanje samog sebe u odnosu na naše prepoznavanje hleba i čaše kao tela i krvi Gospodnje kad dolazimo pred Njega da jedemo hleb i pijemo iz čaše. S obzirom da je naše jedenje hleba i pijenje iz čaše naše svedočanstvo (o prihvatanju Hrista). Trebamo sami sebe ispitati: znamo li mi stvarno duhovno značenje toga ili je to samo pusti crkveni ritual? Dakle, ovde je samoispitivanje usmereno k tome da pitamo sami sebe dolazimo li do stola Gospodnjeg da se setimo Njega i zahvalimo Njemu, na onome šta je On lično za nas uradio. Ovo samoispitivanje nas ne poziva da se okrenemo k sebi iznutra i tražimo svoje greške da bi smo mogli imati duhovni napredak, već da prepoznamo Njega.
"Ne čini šta ne valja, ne traži svoje, ne srdi se, ne misli o zlu." (2. Kor. 13,5). Još jednom se poziv na istraživanje našeg unutrašnjeg stanja odnosi na određeno područje. U ono su vreme mnogi u Korintu loše govorili o Pavlu, čak su ispitivali njegovo apostolstvo. Zbog toga je Pavle od njih zatražio da istraže sami sebe jesu li u veri. Jer ako jesu, onda to samo po sebi jeste dokaz Pavlovog apostolstva. Ako ga Bog nije pozvao da bude apostol poganima, kako su onda oni u Korintu mogli biti spašeni? S obzirom da ga je Bog pozvao da propoveda evanđelje Korinćanima, oni su bili spašeni i to je spasenje dokazivalo da je Pavle pravi apostol. Pretpostavimo da oni nisu bili u veri; onda bi on bio nađen kao lažni apostol. Zbog toga se samoispitivanje ovde ne odnosi na samoistraživanje u potrazi za svetošću, već je to poseban čin koji se odnosi na posebnu situaciju. On je trebao pokazati da li postoji vera.
Otkrivši da se oba ova odlomka odnose samo na ispitivanje određene stvari, usuđujemo se zaključiti da Biblija ne nalaže hrišćanima samoposmatranje.
2. Donosi li samoispitivanje i samospoznaju? Naša iskustva mogu biti varljiva, i tako moramo priznati da nam samoispitivanje ne daje pravu samospoznaju. Umesto toga, istražićemo Sveto pismo i videti šta nam ono govori, o ovome ili onome.
"Srce je prevarno više svega i opako: ko će ga poznati?" (Jer. 17,9). Ako je naše srce takvo, kako samoispitivanje može biti pouzdano? Istraživaćemo naime sami sebe svojim podmuklim srcem i neminovno je da će nas takvo srce prevariti. Na primer, možemo biti krivi, a srce će nas opravdavati. Ili, možda nećemo biti krivi, već samo slabi, a naše će nas srce osuditi kao da smo krivi. Da je srce savršeno, moglo bi služiti kao merilo. Ali s obzirom da je tako prevarno, kako ono može biti merilo? Upotrebljavati jedno takvo netačno merilo da bi se prema njemu merili, bez sumnje mora dovesti do lažne slike o nama samima.
Jednom je neko svoju peć hteo spojiti na dimnjak. Izmerio je dužinu metrom i tražio limara da mu napravi čunak od tri metra. Kad je čunak bio isporučen, ispostavilo se da je trideset centimetara predugačak. I nije odgovarao. Mušterija je prigovorio limaru za grešku. Limar je ponovno izmerio čunak njegovim vlastitim metrom i utvrdio da je dužina čunka tačno tri metra. Ali je mušterija ustrajala u tvrdnji da je čunak predugačak. Konačno je limar proverio mušterijin metar i otkrio da mu je odrezano trideset centimetara. Učinilo je to mušterijino dete dok se igralo sa metrom. Nije ni čudo onda, što je limarovo merenje uvek završavalo sa trideset centimetara više. Naša su srca poput tog odrezanog metra, veoma nepouzdano merilo.
Ako stvarno želimo ispitati sami sebe, zapitajmo se onda prvo: jesmo li pouzdani? Naš je ja (ego) tako pokvaren da ga Bog ne smatra dobrim; kako ga onda možemo upotrebiti za samoispitivanje? Mnogi ljudi smatraju ovo unutrašnje ispitivanje vrlinom, no ja se sa time ne slažem i kažem da je to velika greška.
Trebali bi smo shvatiti da je naša unutrašnja građa vrlo složena. Naša volja, misao i emocije - zajedno sa delovanjem srca - vrlo su složeni. Nije nam ih moguće potpuno analizirani i razumeti njihov unutrašnji odnos. S obzirom na takvu složenu situaciju, naše nam samoispitivanje nikada nam ne može dati tačnu samospoznaju. Jer kada istražujemo neki naš vlastiti osećaj, mi ne znamo koliko na njega deluju druge stvari i koliko je on pomešan sa drugim stvarima. Kao posledica toga, spoznaja koja dolazi od naših vlastitih osećaja, ona je nepouzdana. I najmanji uticaj može sasvim izmeniti naš osećaj. Mi često ne uspevamo doneti ispravan sud o određenoj stvari, jer nam manjka tačna spoznaja o našem motivu - u nama naime postoji neki skriveni greh, neka pogrešna misao, neka mala predrasuda, neka prirodna sklonost ili bezbroj drugih malih smetnji. Sama složenost i promenljivost našega bića čini da smo netačni u našim sudovima.
Kao rezultat toga, često se susrećemo sa raznim paradoksima. Neko može biti prilično jak u jednoj tačci, no ne da toga nije svestan, već se oseća i slabim glede nje. U drugu ruku, može biti vrlo slab u drugoj tačci, ali je potpuno nesvestan toga i misli da je usprkos svemu jak. To su uobičajene stvari i one nam jasno govore jedno: bez obzira na samoispitivanje, ne postoji stvarna (istinska) samospoznaja o samom sebi.
Imao sam prijatelja koji je nakon svoga spasenja često govorio o hrišćanskoj ljubavi. Sebe je smatrao punim ljubavi. Ko je znao da se on uopšte nije pomirio sa svojom ženom kod kuće? Mislite li da je njegovo samoistraživanje bilo pouzdano? Ako je nečije ja nepouzdano, onda je i njegovo samoispitivanje sasvim beskorisno.
"Ko će znati sve svoje pogreške?" (Ps. 19,12), pitao je psalmista. Niko. Svojim vlastitim ja mi ne možemo tačno znati naše greške.
3. Da li je samoispitivanje korisno? Ne da Biblija ne sadrži ni jednu zapovest za samoispitivanje, već nam iskustvo govori da je samoispitivanje nemoguće. Što se tiče duhovnog života, samoispitivanje je vrlo štetno. Ono može izazvati jednu od dve posledice: ako plod takvog jednog iskustva nije samozadovoljstvo, onda će to biti očaj. Samozadovoljstvo sebe smatra prilično dobrim nakon samoispitivanja, dok očaj dolazi jer sebe pronalazi sa puno mana i pogrešaka.
"Gledajući na Načelnika vere i Svršitelja Isusa", (Jev. 12,2). U izvornom jeziku ovde stoji malo drugačije: "Skrenimo pogled u Isusa", što znači, pre nego pogledamo u Isusa, najpre moramo skrenuti pogled sa onoga u što gledamo. Naš duhovni život temeljen je na gledanju u Isusa, a ne na gledanju u sebe same. Ako smo neposlušni zapovesti Svetog pisma i gledamo u sebe umesto da skrenemo pogled na Isusa, naš duhovni život pretrpeće ogromnu štetu.
Ranije sam rekao da je samoanaliza, što znači analiziranje svog vlastitog osećaja, namere i misli, krajnje štetna. Griffith Thomas jednom je rekao da je u njegovo vreme vredelo načelo da ako jednom poželiš pogledati u sebe, deset puta trebaš pogledati u Hrista.
Pre dve godine pročitao sam jednu basnu o stonozi i žabi. Tokom njihovog razgovora, žaba je pitala stonogu: "Imaš toliku nogu, kako hodaš? Kad hodaš, koju od svojih stotinu nogu prvu pokreneš?" Tada je stonoga pokušala odgonetnuti koju nogu prvu pokrene. No, koliko god to pokušavala, nije mogla izdvojiti ni jednu nogu. Postala ogorčena i rekla je: "Baš me briga, idem." No pre nego je napravila korak, ponovno je stala razmišljati kojom nogom mora krenuti. Sad je bila potpuno oduzeta. Nakon nekog vremena, sunce se probilo kroz oblak. Kad je videla svetlo, srce joj se tako razdragalo da je krenula prema sunčevoj svetlosti. Nestala je njena briga kojom nogom mora krenuti. Jednostavno se kretala napred.
Ova basna nam može dobro poslužiti kao ilustracija našeg hrišćanskog života! Kad se god okrenemo da gledamo u sebe, nepokretni smo i ne možemo napredovati; ali ako gledamo u pravcu Božjeg svetla, sa lakoćom (nesvesno) se krećemo napred.
Pre nekoliko godina čitao sam u jednom časopisu članak pod nazivom Šta je naš ja? Kad god mislimo o sebi, postajemo aktivni u sebi, jer znamo da je duša svesna svog postojanja. Nakon probuđenja u Walesu 1904-1905, neki je profesor posetio Evana Robertsa, propovednika probuđenja. Proveli su zajedno čitav dan i razgovarali o mnogim stvarima. Kasnije je napisao članak u kome je govorio o svojim utiscima o Evanu Robertsu. Zaključio je da je Evan Roberts čovek potpuno nesvestan sebe. Naša je greška u tome što o sebi previše mislimo.
Sećamo se naših vrlina ili naših promašaja, a to oboje sprečava da se Hrist potpuno očituje u našem životu.
Put do pobede leži ne u čestom analiziranju nas samih, već u skretanju pogleda na Isusa; ne u prisećanju zlih misli, već u prisećanju dobrih misli; ne u odstranjivanju onoga što je naše, već u dopuštanju da nas Hrist tako ispuni da zaboravimo na sve ono što je naše. Onog trenutka kad razmišljamo o sebi samima, prestajemo se kretati napred. Biblija nas ne podstiče da duboko razmišljamo o tome "kako smo", umesto toga ona nas poziva da trčimo skrećući pogled uvek na Isusa. Okrenemo li se da istražujemo sami sebe, naći ćemo se u magli, ali ako gledamo u Isusa, bez sumnje trčaćemo dobro.
Kad sam tek naučio voziti bicikl, često sam udarao u zid i mnogo izudarao ruke. Zbog toga sam jednom zatražio od svog školskog prijatelja, koji je znao voziti bicikl, da me pouči. Dok sam vozio, ja sam čvrsto držao pogled na upravljaču bicikla. Zaključio sam da što čvršće držim ruke, bicikl će ravnije ići. Zbunjivalo me to da su mi se ruke više tresle i na krivini ja sam gledao u upravljač. Moj školski prijatelj mi je ukazao na moj problem - gledao sam u upravljač bicikla umesto da gledam na put ispred sebe. To je objašnjavalo zašto je moja vožnja bila neravna i zašto je moj bicikl uvek udarao o zidove. Ako sam želeo voziti ravno bez udaranja u zidove, moje su oči uvek trebale biti na putu ispred mene. Nije li to istina i za naše živote? Okrećući pogled u sebe, bez sumnje bićemo uvek poraženi. Uvek trebamo gledati napred.
Neuspeh mnogih hrišćana može se pripisati samoispitivanju. Pa ako i nema druge štete, samoistraživanje će usporavati napredak. Kad dan dođe kraju, mnogi hrišćani običavaju razmisliti o događajima tog dana. Takvo samoispitivanje je samozavaravanje. Pavle prezire kritiku; on čak ni sam sebe ne sudi. "Zato ne sudite ništa pre vremena, dokle Gospod ne dođe, koji će izneti na videlo što je sakriveno u tami i objaviće savete srdačne i tada će pohvala biti svakom od Boga." (1. Kor. 4,5).
Pavle zna da je neko u stanju raspoznati što je ispravno, a šta pogrešno jedino kad ga obasja svetlo Gospodnje. Ako neki hrišćanin iznova i iznova posmatra sebe, sigurno će doživeti poraz. Kad razmišlja o nekoj svojoj vrlini, postaje ponosan i drži do sebe više nego do drugih. A kad vidi neku svoju grešku, oboren je i potišten preko svake mere. Ali spoznaja o nama koja dolazi Božjim prosvetljenjem neće stvoriti takve štetne učinke.
ISPRAVAN PUT
Sa svim ovim što sam upravo rekao ne mislim predlagati da živimo bezbrižno, da ne ispitujemo naše ispravno ili pogrešno ponašanje ili da ne ispitujemo čistoću ili nečistoću naših motiva. No, jednostavno shvatimo da nas Biblija ne poziva da budemo samoispitivači, iako ona sigurno ne prigovara samospoznaji. Razmišljanje o sebi je štetno, ali je naše opuštanje još štetnije. Bog nam ne dopušta da budemo razuzdani - preslobodni. Iako ne želi da se upuštamo u samoistraživanje, želi da upoznamo sami sebe. Naime, kad Sveti Duh dolazi, On dokazuje svetu zabludu s obzirom na greh, (Jn. 16,8). Biblija uči da ne trebamo tražiti svetost kroz samoispitivanje; no učenje Biblije nas neće odvratiti od toga da težimo za svetošću. Reč Božja se opire zamisli postizanja samospoznaje kroz samoispitivanje, ali ona jeste za samospoznaju.
Čovekova je greška što samoistraživanje i samospoznaju drži nerazdvojivima, te zaključuje da odbijanje samoistraživanja znači odbijanje samospoznaje. On ne zna da je samospoznaja neophodna, samo što ona ne sme dolaziti kroz samoispitivanje. Cilj je ispravan, ali se metoda mora promeniti.
Pošto Biblija ne zagovara samoispitivanje, kako možemo doći do samospoznaje?
Pročitajmo dva odlomka iz Psalama: "Ispitaj me, Gospode, i iskušaj me; pretopi šta je u meni i srce moje." (Ps. 26,2). "Okušaj me, Bože, i poznaj srce moje, ispitaj me, i poznaj pomisli moje. I vidi jesam li na zlom putu, i vodi me na put večni." (Ps. 139,23-24). Ta nam dva odlomka pokazuju ispravan put do samospoznaje. Želimo li upoznati svoje srce i um te upoznati svoje misli idemo li putem pogubnim, ne bi smo trebali trošiti vreme istražujući sami sebe u smislu kako se osećamo u pogledu nas samih; naprotiv, trebali bi smo tražiti Boga da nas istraži, ispita i iskuša da možemo imati tačnu spoznaju o nama samima. Takva naša samospoznaja ne dolazi našim samoistraživanjem, već samim Božjim istraživanjem nas samih.
Ovi nam odlomci govore da ako nam je potrebna spoznaja o nama samima, moramo zatražiti od Boga da nas obavesti o toj spoznaji. To je najtačnija spoznaja, jer nas Bog bolje poznaje nego što se mi sami poznajemo; pred Njim je sve golo i otkriveno. Čak i duboke tajne našega srca, koje su izvan naše analize i shvatanja, Njemu nisu sakrivene. Ako prihvatimo da nas Njegovo oko pregleda, nećemo biti prevareni; znaćemo tada svoje stvarno stanje.
Božja spoznaja o nama je nepogrešiva - istinita. Znate li vi šta Bog misli o vama? Ako smatrate sebe prilično dobrim, verujete li da i Bog tako misli o vama? Ili ako o sebi mislite prilično loše, mislite li da se Bog slaže sa vama? Dakle, nemojte se smatrati ni dobrim ni lošim kao što se osećate. Takva je spoznaja vrlo moguće netačna. Samo Bog može reći jeste li stvarno dobar ili loš čovek.
Bog ne želi da budemo samoispitivači, no ne zato što ne želi da poznajemo sami sebe ili što nam dopušta da živimo bezbrižno, već zato što shvata da se nikada nećemo spoznati kroz samoispitivanje. Ono što On prosuđuje kao loše, mi možemo držati za dobro; ono što On proglašava nečistim, mi možemo držati za čisto. On je zadovoljan samo onda kada mi imamo isti pogled kao On. On, dakle, ne želi da sledimo naš vlastiti i nepouzdan osećaj ili netačan sud, već želi da dobijemo um Duha Svetoga da bi smo mogli primiti Njegov sud kao naš vlastiti.
BOŽJE SVETLO I SAMOSPOZNAJA
Kako da znamo, kako to Bog gleda na nas? Kako možemo ući u Božju misao o nama samima? Psalam 36 sadrži odgovor: "Tvojom svetlošću vidimo svetlost." (Ps. 36,9). Reč "svetlost" spomenuta je u istom stihu dvaput i svaki put znači nešto drugo. Prva svetlost je posebna, to je "Tvojom svetlošću", što znači to je Božja svetlost. Druga svetlost je opšta i pred nju nije stavljena reč koja bi je pobliže određivala. Božja svetlost predstavlja Božju spoznaju (prosvetljenje), Njegov pogled, misao i ono što On vidi.
Božjom svetlošću ukazuje na nešto što je otkriveno po Bogu; našem je biću rečeno što sve On zna o nama. Druga svetlost nam pokazuje stvarno stanje stvari. Iz toga sledi da je značenje ovoga stiha sledeće: "S obzirom da smo primili Božje otkrivenje i bili prosvetljeni Njegovom svetom svetlošću, sposobni smo znati tačnu situaciju, jer se ona u našim očima pojavljuje jasna kao svetlost." Samo u Njegovoj svetlosti vidimo svetlost - istinu.
Efescima 5,13 nam govori o toj svetlosti veoma izrazito: "A sve za šta se kara, videlo objavljuje; jer sve što se objavljuje, videlo je." Korist od svetla jeste da pokaže. Dakle, prvo svetlo spomenuto u Psalmu 36,10 nepristrano je po svojoj prirodi, jer je to Božje svetlo. Kako smo u svetlu, njime smo došli k sjaju i to čini da vidimo naše stvarno stanje. To je viđenje svetla u svetlu Božjem (viđenje istine kroz istinu). Ranije nismo poznavali svoje stanje, a sada, osvetljeni Božjim svetlom, ga vidimo.
Mnoge stvari koje smo u prošlosti smatrali izvrsnima, pojavljuju nam se strašnima sada kad svetlost Božja sja na nas. Možda smo se smatrali boljima od drugih; ali jednoga dana, kad je Božja svetlost zasjala, ne da je samo naše zlo izgledalo zlo, već se i naše dobro pričinilo zlim. Nismo to rekli Gospodu nakon što smo ispitali sami sebe, već je to priznanje Gospodu nakon što smo bili osvetljeni Božjom svetlošću. Iz tog razloga, samoispitivanje nije vrlina, već velika pogreška. Put do spoznaje nas samih nije kroz samoispitivanje, već kroz Božje svetlo. U Njegovom svetlu možemo postići spoznaju da spoznamo sami sebe. Kako je Božje svetlo glede nas neverovatno sjajno, u Njegovom svetlu videćemo sve kao što i On vidi.
Ne morate ispitivati kad će Božje svetlo doći niti se trebate pitati kako možete biti sigurni da je to Božje zaista svetlo. Nije potrebno paliti sveću ili neko drugo svetlo da bi se videlo sunce na nebu. Ako se vidite, znate da ste pod svetlošću sunca, jer je sunce iznad vas. Isto tako, kad god ste jasno sposobni poznavati sebe - videti svoje stvarno stanje i shvatiti pokvarenost svoga tela (ploti) - znate da ste već u Božjem svetlu, jer vam je On dao svoje svetlo. U drugu ruku, ako ne vidite sami sebe onako ozbiljno kao što Biblija govori i ne verujete da je vaše telo (plot) slabo, zločesto i pokvareno kao što to Sveto pismo definiše, to ukazuje na činjenicu da niste još primili Božje svetlo i da ne hodate u Njegovom svetlu. Nepotrebno je pitati gde je svetlo ili šta je svetlo. Dokle god vidite učinak svetla, poznato vam je i gde je i šta je!
Nakon što je Adam pojeo plod sa stabla spoznaje dobra i zla, prvo je bio svestan svoje vlastite sramote - bio je go. Bio je to osećaj njegove vlastite savesti Stidio se. No, je li se uplašio Boga? Ne, i dalje je išao svojim vlastitim putem. Načinio je za sebe pregaču od smokvina lišća kojom je pokrio svoju sramotu. Kasnije, kad je čuo glas Božji: "Gde si?" Adam se sakrio od prisutnosti Božje među drvećem u vrtu. Sad nije imao izlaza; nije se više mogao oslanjati na svoju pregaču koju je napravio, morao je priznati da je go.
Ovde vidimo da će kao posledicu samoispitivanja čovek dobiti, kao i Adam, uvid u svoju vlastitu sramotu; ali ipak mu neće biti žao radi svoga greha, nego će ga pokušati prikriti. Ali nakon što mu se Bog obratio, Adam je spoznao sebe. Bog ga je pitao: "Gde si?" Zar Bog nije znao gde je Adam? Svakako da jeste. Međutim, postavio je to pitanje da bi omogućio i Adamu saznati gde je on sam. Svi vernici koji su to iskusili mogu posvedočiti da pod samoispitivanjem ljudi mogu videti neke svoje greške, ali će ih pokušati prikriti na svoj vlastiti način. Ali kad je neko osvetljen Božjom svetlošću, ne postoji više način da bi se neko sakrio ili opravdao.
Jednom je neka gospođa pitala nekog Jevrejina bi li hteo biti spašen. On je rekao da ne. Ali je gospođa ustrajala da klekne sa njom i moli, te tražila od Boga da omogući ovom čoveku da upozna sam sebe. Božja je svetlost došla i on je počeo uviđati koliko je grešan. Video je svoje vlastite grehe na takav način da je poželeo da se zemlja pod njih otvori i proguta ga.
Ovaj događaj pokazuje da ako Božja svetlost ne zasja, niko sam sebe ne može videti kao grešnika. Pre svoga spasenja mnogi nisu u stanju priznati da su grešnici. U očima drugih ljudi oni su stvarni grešnici, ali oni sami to ne osećaju niti to vide. Jedino kad Božje svetlo zasja, oni spoznaju koliko su grešni. Griža savesti stvorena Božjom svetlošću, je zaista istinita i korisna.
Možda neko zna da je sagrešio. Oseća to u svom srcu i priznaje svojim ustima. S ljudskog stanovišta smatra se da ima uvid u sebe. Međutim, kad mu Duh Božji donosi Božju svetlost, onda tek počinje shvatati kolio je površno bilo njegovo priznanje greha, jer još mora zamrziti greh onako kao što ga i Bog mrzi. Jedino kad je prosvetljen, u potpunosti oseća grešnost greha i traži da bude oslobođen. Upravo ovde želim uputiti nekoliko reči Božjim radnicima. Mi koji radimo za Boga ne smemo koristiti naše dokaze da uveravamo ljude o njihovom grehu; umesto toga, trebamo tražiti od Svetoga Duha da uveri svet u njihova grešna dela. Svako ljudsko samoispitivanje je jednako plitko, neispunjeno i netačno. Jedino svetlost Božja može učiniti da ljudi vide svoje stvarno stanje, onako kako ga i Bog vidi.
Mi hrišćani smo u stanju poznavati sebe iz dana u dan ne zbog samoanalize, već radi svetla Božjeg. Kad smo osvetljeni Njegovom svetlošću, odmah prepoznajemo našu krajnju pokvarenost. Koliko puta nam se čini, da smo ljubazni prema drugima, međutim, jednom kad svetlo Božje zasja, ne da samo vidimo nedostatak ljubavi, već i mnoge druge nedostatke. Često smatramo naš rad vrlo uspešnim - zadobili smo mnoge duše - ali čekajte dok svetlo Božje zasja; tada ćemo videti koliko je prazno, nekorisno i telesno bilo naše delo. Možda mislimo da sledimo Božju volju priprosta srca i ne želimo ništa za sebe, a ipak kad svetlo Božje zasja, otkrivamo koliko Božje volje nismo izvršili i nismo spremni izvršiti.
Jednom sam zatražio od jedne sestre u Gospodu da mi ispriča o svom iskustvu vršenja volje Božje. Odgovorila mi je: "Kad god mi Bog na vreme ne kaže svoju volju, zaključujem da u mom srcu još uvek mora biti pogrešan motiv ili nespremnost da vršim Njegovu volju. Do tog sam zaključka došla kroz mnoga moja iskustava." Kad god tražimo volju Božju i ne dobivamo odgovor, trebali bi smo tražiti Boga da nas istraži ne postoji li u nama neka nespremnost. Kad Božje svetlo zasja, videćemo našu unutrašnju situaciju. Mislite li da u vama ne postoji apsolutno nikakva neposlušnost? Varate se. Kad umivamo lice, pokušavamo li samoispitivanjem otkriti da li postoji neka bela fleka, crna mrlja ili prljavština na našem licu? Ne, nego koristimo ogledalo da nam pokaže šta je tačno na našem licu?
Da bi smo se videli, moramo tražiti Boga da nas osvetli svojim svetlom umesto da se sami istražujemo. Mi često svoj motiv držimo savršenim, ali nam svetlo Božje pokazuje koliko smo sebični, proračunani i nepravedni prema sebi samima. Bez Božjega svetla često svoj život držimo prihvatljivim (dobrim); u Njegovom svetlu, međutim, znamo koliko smo nesposobni i koliko smo podbacili. U Božjem svetlu, zaista možemo videti svetlo.
Razlika između dubokog i plitkog hrišćanina jeste u ovome: koliku svaki od njih ima meru Božjega svetla - veću ili manju, stalnu ili povremenu. Crno je crno, a belo je belo pod Božjim svetlom. Plitki hrišćanin ponekad može znati neku svoju grešku pod Božjim posebnim i povremenim osvetljenjem, ali duboki je hrišćanin uvek pod jakim Božjim osvetljenjem i poznaje sebe.
Neki od nas možda imamo ovo iskustvo: kad slušamo svedočanstvo nekog mlađeg vernika koliko on ljubi Gospoda i kako je sve Njemu posvetio, ponekad imamo osećaj da taj zaneseni čovek ne zna šta govori. On, naime, još mora naučiti koliko je ovaj život posvećenja težak. On ne shvata šta ga još čeka u budućnosti. On samo govori pod uticajem trenutnih lepih osećaja.
Nije li to slično onome što je Isus rekao Jakovu i Jovanu? "A oni Mu rekoše: Daj nam da sednemo jedan s desne strane Tebi, a drugi s leve, u slavi Tvojoj. A Isus im reče: Ne znate šta ištete: možete li piti čašu koju ja pijem, i krstiti se krštenjem kojim se ja krštavam? A oni Mu rekoše: Možemo. A Isus reče im: Čašu, dakle, koju ja pijem ispićete; i krštenjem kojim se ja krštavam krstićete se." (Mk. 10,37-39). Nisu imali pojma koliko je duboka i dalekosežnija bila reč Gospodnja za njih i zbog toga su odmah odgovorili da mogu sve to. Pre nego dobijemo svetlo Božje, mi smo poput ta dva učenika. Ne znamo koliko smo slabi niti shvatamo koliko Bog od nas zahteva. Pretpostavljamo da sve možemo. Ali kad svetlo Božje zasja na nas, počinjemo uviđati kako je sve ono što smo rekli u vezi mnogih stvari ili mnogih istina bile samo brze i prazne reči, jer nismo shvatali njihovo istinito značenje.
A kad dođe svetlo Božje, ne pokazuje se samo naše dobro kao loše, nego i naše loše - ono koje se obično priznaje kao takvo - postaje krajnje ružno i rđavo. Često smo sasvim svesni svoje slabosti u određenoj stvari. Sami to tako osećamo te čak govorimo ljudima o njoj i često se molimo Bogu u vezi nje. Ipak nam nedostaje duboko osvedočenje o toj našoj slabosti i nismo stvarno uvereni u njenu zloću. Iako osećamo slabost, ipak sa njom živimo. Tek kad svetlo Božje zasja na nas, biće to potvrdan pogled na našu slabost i u nama će početi rasti gađenje prema njoj.
Razlika između samospoznaje stečene kroz smoispitivanje i one koju stičemo u svetlu Božjem je nemerljiva.
Radi toga, prijatelji moji, šta god da znate o sebi bez svetla Božjega, nije stvarno. Samospoznaja postignuta kroz samoanalizu uglavnom predstavlja ono što mislite sami o sebi; dok samospoznaja primljena kroz svetlo Božje zastupa ono što Bog misli o vama. Naš vlastiti sud o nama nikada ne može biti tačan kao Božji.
Ovde primećujemo razliku između Božjega svetla i spoznaje. Spoznaja pokazuje ono šta mi znamo, a to je ono šta naš um može dokučiti. Božje svetlo je ono šta On zna, i to nam se otkriva po Njegovom Duhu. Velik broj ljudi meša mentalnu (umnu) spoznaju sa svetlom (prosvetljenjem) opisanim u Bibliji. Kao posledicu toga, često čujemo ljude kako kažu: "Taj-i-taj ima mnogo svetla (tj. znanja), ali njegov život nije tako dobar (duhovan)." Ono što oni ne shvataju jeste to da svetlo nije automatski i spoznaja." Ne govori li Biblija: "da razum nadima" (1. Kor. 8,1)? Ali kad Božje svetlo zasja u nečije srce, daleko od toga da bi taj sam sebe uzdizao; ono će naime učiniti da se taj ražalosti do pokajanja - zamrziće svoju telesnost i žarko moliti Boga da ga izbavi od njegove nečistoće, i starog čoveka.
Možete biti puni biblijskog znanja, a u isto vreme potpuno bez svetla Božjega. No, znanje otkriveno kroz Svetoga Duha, jeste Božje svetlo; a Božje svetlo koje je pohranjeno i upamćeno u ljudskom umu postaje spoznaja. Nema sumnje, spoznaja i iskustvo imaju svoje mesto u Bibliji, međutim, bez otkrivenja Svetoga Duha spoznaja je mrtva (obična ljudska).
C.I. Scofield je jednom rekao: "Ništa nije opasnije od rastavljanja istine od sile. Možemo znati mnoge istine i posedovati veliko znanje, ali ako ono nije u po otkrivenju Svetoga Duha, nećemo imati svetla koje bi nam pokazivalo naše pravo stanje i vodilo naše korake. U slučaju da primamo svetlo od Boga, trebamo se držati onoga šta imamo (dato nam) u Svetome Duhu da bi na našem putu neprestano moglo biti svetlo i primati nova otkrivenja. "
Mnogo puta nam Bog daje svetlo da bi smo mogli videti pravu sliku neke stvari. U tom trenutku kao da vidimo njenu krajnju dubinu, kao da čitava ta stvar leži gola pred našim očima. Međutim, nakon nekog vremena počinjemo gubiti njenu oštrinu iako još čvrsto držimo spoznaju našeg iskustva. Svetlo Božje sišlo je sa scene i ostala je samo spoznaja. (Upamtite: pa i kad je tako, moramo hodati barem prema svojoj spoznaji. Međutim, to ne govori da je sama spoznaja dovoljna, jer svetlo je ipak neophodno.) Svetlo je u stanju da nam da vrlo duboko presvedočenje koje nam naša vlastita spoznaja nikada ne može pružiti.
Da bi smo išli u Božjim smeru, moramo imati svetlo Božje. Naš vlastiti osećaj sklon je da nas opravda, ako nas već potpuno ne prevari. Slediti svoja osećanja u potrazi za svetošću (istinom), može se usporediti sa hodanjem za slepim vodičem. Jedino će Božje svetlo očitovati pravo stanje stvari, jer to svetlo predstavlja pogled Božji. Ako Bog kaže da je pogrešno, onda je stvarno pogrešno. Ako On kaže da je sto-posto pogrešno, onda jeste sto-posto pogrešno. Procena vašeg života mora doći od samoga Boga.
Nakon što je draga sestra Margeret E. Barber preminula, testamentom mi je pripala njena Biblija. Na jednom mestu u njenoj Bibliji bila je zapisana ova izjava: "O Bože, daj mi potpuno i neograničeno otkrivenje o meni samoj." Kako li je duboka ova beleška!
Često smo neopravdano zadovoljni sami sobom, jer uopšte ne vidimo i uopšte ne shvatamo da je Božja promisao višlja od naše. Ne posedujemo li Njegov pogled, onda jednostavno varamo sami sebe. Moramo dozvoliti da nas Bog osvetli da bi nam naše istinsko stanje bilo otkriveno. Jedino preko svetla Božjeg, nemamo drugog načina upoznati samog sebe, jer naša vlastita procena potpuno je nepouzdana.
