Naslovna » U Hristu » Propovedi » ....

Spasenje i poziv

Watchman Nee
"A Pavle reče: Molio bih Boga i za malo i za mnogo da bi ne samo ti nego i svi koji me slušaju danas bili takvi kao i ja što sam, osim okova ovih." (Dela 26,29)

"Ali vam dajem na znanje, braćo, da ono jevanđelje koje sam ja javio, nije po čoveku. Jer ga ja ne primih od čoveka, niti naučih, nego otkrivenjem Isusa Hrista." (Gal. 1,11-12)

"A kad bi ugodno Bogu, koji me izabra od utrobe matere moje i prizva blagodaću svojom. Da javi Sina svog u meni, da Ga jevanđeljem objavim među ljudima neznabošcima." (Gal. 1,15-16)

Rođen sam u hrišćanskoj porodici iza dve starije sestre. S obzirom da sam imao tetku koja je jednu za drugom rodila šest kćeri, moja je strina bila veoma nezadovoljna kad je moja majka rodila dve devojčice. Prema kineskom običaju, muška su se deca više cenila od ženske. Kad je moja majka rodila dve devojčice, ljudi su govorili da će verovatno poput moje tetke roditi pet-šest devojčica pre negoli se rodi sin. Iako u to vreme moja majka nije bila sasvim obraćena, znala je kako se treba moliti. I tako je rekla Gospodu: "Ako rodim sina, darovaću ga Tebi." Gospod je čuo njenu molitvu i ja sam se rodio. Moj mi je otac rekao: "Pre nego si se rodio, tvoja te majka obećala Gospodu."

Spašen sam bio 1920. sa sedamnaest godina. Pre nego sam bio spašen, imao sam nekakav mentalni sukob u sebi u pogledu toga da li da prihvatim Gospoda Isusa kao svoga Spasitelja ili ne, i da li da postanem sluga Gospodnji ili ne.

Za većinu je ljudi u vreme spasenja problem kako da budu izbavljeni od greha. Ali za mene su spasenje od greha i moj životni poziv bili usko povezani. Ako bih prihvatio Gospoda Isusa kao svoga Spasitelja, istovremeno bi ga prihvatio i kao svog Gospoda. On me ne bi izbavio samo od greha, već i od sveta. U ono sam se vreme bojao biti spasen jer sam znao da kad to jednom budem, moraću služiti Gospodu. Moje je spasenje, dakle, trebalo biti dvostruko. Za mene je bilo nemoguće odbiti Gospodnji poziv a želeti samo Njegovo spasenje. Trebao sam izabrati: da verujem u Gospoda i imam dvostruko spasenje ili da oboje proigram. Za mene je prihvatanje Gospoda značilo da će se oba ta događaja dogoditi istovremeno.

Uveče 29. aprila 1920. bio sam sam u svojoj sobi. Um mi je bio nemiran. Sedeo ili ležao, nisam mogao naći mira jer u meni je bio ovaj problem hoću ili neću verovati u Gospoda. Moja je prva namera bila da ne verujem u Gospoda Isusa i da ne budem hrišćanin. Međutim, to mi je stvaralo neprijatnost. U meni se događala stvarna borba. A onda sam kleknuo da molim. Isprva nisam imao reči kojima bi molio. Ali na kraju su se mnom pojavili moji gresi te sam shvatio da sam grešnik.

Nikada ranije u svom životu nisam imao takvo iskustvo. Sebe sam video kao grešnika, a video sam i Isusa kao Spasitelja. Video sam prljavštinu greha, a video sam i delotvornost Gospodnje dragocene krvi koja me očistila i učinila belim poput snega. Video sam Gospodnje ruke pribijene na krstu, a u isto sam vreme video kako pruža svoje ruke prema meni i govori: "Tu sam i čekam da te prihvatim." Svladan takvom ljubavlju, nisam to mogao odbiti te sam ga odlučio prihvatiti kao svoga Spasitelja. Ranije bi se podsmevao onima koji su verovali u Gospoda, ali te večeri nisam se više mogao tome smejati. Umesto toga, plakao sam i priznavao svoje grehe, tražeći Gospodnje oproštenje. Nakon mog priznanja, breme je greha bilo uklonjeno te sam osećao veselje i puninu unutrašnje radosti i mira. To je bilo prvi put u mom životu da sam znao da sam grešnik. Po prvi put sam molio i po prvi put iskusio radost i mir. Ranije sam možda imao nekakav mir i radost, ali iskustvo nakon moga spasenja bilo je vrlo stvarno. Sam te večeri u svojoj sobi video mm svetlo i izgubio svu svesnost svog okruženja. Gospodu sam rekao: "Gospode, zaista si mi bio milostiv.

Ovde su među vama barem trojica onih koji su išli sam mnom u školu. Među njima je i brat Weigh Kwang-hsi, koji može posvedočiti o tome kako sam bio mladić lošeg ponašanja, ali i divan učenik u školi. Što se tiče loše strane, često sam kršio školske propise. Što se tiče dobre strane, u svakom sam ispitu bio prvi, jer mi je Bog podario inteligenciju. Moji su radovi često bili izloženi na tabli u hodniku.

U ono sam vreme bio mladić sa mnogim velikim snovima i mnogim planovima za budućnost. Svoje sam prosuđivanje držao razumnim. Ponizno mogu reći da kad bi sada marljivo radio u svetu, i verovatno bi postigao veliki uspeh. Moji školski drugovi isto mogu o tome posvedočiti. Ali nakon moga spasenja, dogodile su mi se mnoge nove stvari. Svi moji raniji planovi postali su isprazni i bezvredni. Svoju buduću karijeru potpuno sam napustio. Za neke bi možda taj korak bio lak, ali za mene, koji sam imao mnoge zamisli, snove i planove bilo je to krajnje teško. Od one večeri kad sam bio spašen započeo sam sa novim životom jer je život večnoga Boga ušao u mene.

Moje spasenje i poziv da služim Gospodu dogodili su se istovremeno. Od te večeri nikada više nisam posumnjao u vezi svoga poziva. Tokom onog sata doneo sam jednom za svagda odluku za moju buduću karijeru. U jednu sam ruku shvatio da me Gospod spasio radi mene, a u isto vreme, učinio je to i radi sebe. Želeo je da postignem Njegov večni život, ali je isto tako želeo da mu služim i budem Njegov saradnik.

Kao dečak, nisam razumeo prirodu propovedanja. Kad sam bio stariji, držao sam to najništavnijim i najnižim zanimanjem. U onim danima većinu su propovjednika zapošljavali evropski ili američki misionari. Oni su bili ropski podređeni misionarima i zarađivali tek osam ili devet dolara mesečno. Nisam imao nameru postati propovednik, pa ni hrišćanin. Nikada ne bih mogao ni zamisliti da odaberem zanimanje propovednika, zanimanje koje sam prezirao i smatrao najništavnijim i najnižim od svih.

KAKO SAM UČIO SLUŽITI GOSPODU

Nakon što sam bio spašen, spontano sam počeo ljubiti duše grešnika i nadao se da će biti spašeni. Počeo sam propovedati evanđelje i nositi svedočanstvo školskim drugovima. Međutim, nakon gotovo jednogodišnjeg rada niko nije bio spašen. Mislio sam da što više reči kažem i što više razloga iznesem, da ću biti efektivniji u spašavanju ljudi. No, iako sam imao mnogo šta reći za i o Gospodu, moje reči nisu imale silu da bi pokrenule slušaoce.

Nekako u to vreme sreo sam jednu misionarku sa Zapada, gospođicu Groves (saradnicu Margarete Barber), koja me pitala koliko sam osoba doveo Gospodu tokom godine nakon mog spasenja. Spustio sam glavu nadajući se da ću izbeći daljnje ispitivanje, te sam promuklim glasom sramežljivo priznao da iako sam propovedao evanđelje mojim školskim drugovima, nisu me voleli slušati, a i kad jesu, nisu verovali. Moj je stav bio da će, s obzirom da ne obraćaju pažnju na evanđelje, morati snositi posledice. Ona mi je iskreno rekla: "Ti nisi u stanju dovesti ljude Gospodu jer između Boga i tebe nešto stoji. To mogu biti neki skriveni gresi sa kojima se još nisi sasvim pozabavio ili nekakav dug nekome." Priznao sam da postoje takve stvari i ona me pitala jesam li se voljan odmah time pozabaviti. Odgovorio sam da jesam.

Zatim me pitala kako ja nosim svedočanstvo. Odgovorio sam da ja ljude kao slučajno uvučem u razgovor, bez obzira slušaju li ili ne. Rekla mi je: "To nije u redu. Pre nego razgovaraš sa ljudima, moraš razgovarati s Bogom. Morao bi se moliti Bogu; napraviti popis imena svojih školskih drugova i pitati Boga za kojeg od njih da se moliš. Moli za njih svakodnevno, spominjući ih po imenu. Zatim, kad ti Bog da priliku, trebaš im iznositi svedočanstvo."

Nakon tog razgovora, odmah sam se počeo baviti svojim gresima - popravljajući stvari, vraćajući dugove, mireći se sa svojim školskim prijateljima i priznajući prestupe drugima. U svoj sam blok uneo imena sedamdeset školskih drugova i počeo svakodnevno moliti za njih, spominjući pojedinačno njihova imena pred Bogom. Ponekad sam molio za njih svakoga sata, moleći tiho čak i na nastavi. Kad se stvorila prilika, rekao bih im svoje svedočanstvo i pokušao ih nagovoriti da veruju u Gospoda Isusa. Moji su školski drugovi često u šali govorili: "Dolazi gospodin Propovednik. Poslušajmo njegovo propovedanje." Činjenica je bila, da nisu imali nameru me ozbiljno slušati.

Ponovno sam pozvao gospođicu Groves i rekao joj: "Potpuno sam se držao vaših uputstava. Zašto to nije delotvorno?" Odgovorila je: "Nemoj se obeshrabriti. Nastavi molili dok se neko ne spasi." Gospodnjom milošću, nastavio sam svakodnevno moliti. Kad se pojavila prilika, govorio bi svoje svedočanstvo i propovedao Evanđelje. Hvala Gospodu, nakon nekoliko meseci, svi su osim jednog od sedamdeset, čija su imena bila u mom bloku, bili spaseni.

KAKO SAM SE NAUČIO PODREĐIVATI

Godine 1923. sedmorica smo se udružili i zajednički radili kao saradnici. Dvoje smo preuzeli vođstvo, jedan saradnik koji je bio pet godina stariji od mene i ja. Svakog petka održavali smo sastanak saradnika na kojem su ostala petorica često bila prisiljena slušati prepiranje nas dvojice koje smo vodili. Tada smo svi bili mladi i svaki je od nas imao svoj vlastiti način razmišljanja. Često sam starijeg saradnika optuživao da nije u pravu. Kako se još nisam pozabavio svojom razdražljivošću, često sam se razljutio.

Danas, 1936. ponekad se nasmejem, ali u to vreme sam se veoma retko smejao. Priznajem, u našim sam nesuglasicama mnogo ja bio u zabludi, ali i on povremeno nije bio u pravu. Lako mi je bilo oprostiti moje vlastite greške, ali ne i tuđe.

Nakon svađe petkom, otišao bih u subotu do sestre Barber i optuživao svoga saradnika. Rekao bih: "Rekao sam svom saradniku da se treba raditi na određeni način, ali me nije slušao. Vi biste trebali sa njim da razgovarate." Sestra Barber bi mi odgovorila: "On je pet godina stariji od tebe; ti treba njega da slušaš i pokoriš mu se." Odgovorio bih: "Trebam li ga slušati bez obzira priča li pametno ili ne?" Ona bi rekla: "Da! Sveto pismo kaže da se mlađi treba pokoriti starijem." Ja bi odgovorio: "To nikako ne mogu. Hrišćanin bi se trebao ponašati razumno." Odgovorila bi mi ona dalje: "Razumno ili ne, o tome ti ne vodi brigu. Sveto pismo kaže da se mlađi mora pokoriti starijem." U srcu sam bio ljut što Biblija tako govori. Hteo sam dati oduška svojoj ljutnji, ali nisam mogao.

Svaki put nakon prepirke u petak ja bih otišao do nje da joj iznesem moje pritužbe, ali bi ona ponovno citirala Sveto pismo zahtevajući da se ja pokorim starijem. Nakon prepirke u petak poslepodne, ponekad bih uveče i plakao. Zatim bih narednog dana otišao do sestre Barber da joj iznesem svoje pritužbe, nadajući se da će me braniti. Ali bih ponovno plakao nakon što bi se u subotu uveče vratio kući. Želeo sam da sam rođen nekoliko godina ranije.

U jednoj prepirki imao sam dobre argumente. Držao sam da kad ih iznesem, ona će videti koliko moj saradnik greši i podržati mene. Ali je ona rekla: "Je li tvoj saradnik u zabludi ili ne druga je stvar. Dok optužuješ svoga brata preda mnom, jesi li ti poput onoga koji nosi svoj krst? Jesi li poput jagnjeta?" Kad me tako ispitivala, osećao sam se vrlo postiđen i nisam to mogao zaboraviti. Moj govor i moj stav onog dana otkrio mi je, da ja uistinu nisam kao neko ko nosi krst niti kao jagnje.

U takvim sam se prilikama naučio pokoravati starijem saradniku. Za godinu i po naučio sam najdragoceniju lekciju u svome životu. Moja je glava bila puna ideja, ali je Bog hteo da uđem u duhovnu stvarnost. Za tu godinu i po shvatio sam šta to znači nositi krst. Danas, 1936. godine, imamo oko pedeset saradnika. Da za onih godinu i po nisam naučio lekciju poslušnosti, bojim se da danas ne bih mogao sarađivati ni sa kime.

Bog me postavio u onu situaciju da bih mogao učiti biti pod nadzorom Duha Svetoga. Za onih osamnaest meseci nisam imao priliku izneti svoje predloge. Mogao sam samo plakati i bolno patiti. Ali da toga nije bilo, nikada ne bih shvatio kako je za mene teško pozabaviti se time. Bog me želeo ulaštiti i ukloniti sve moje oštre, ispupčene ćoškove. To je bilo teško i bolno postići. Kako zahvaljujem i slavim Boga, čija me milost provela kroz to!

Sad moram progovoriti reč mladim saradnicima. Ako ne možete podneti kušnje krsta, ne možete postati ni koristan instrument. Bog se raduje jedino duhu jagnjeta: nežnosti, poniznosti, miru. Vaša ambicija, visoki ciljevi i sposobnosti su beskorisni u očima Božjim. Ja sam prošao tim putem i često sam morao priznati svoje mane. Sve ono šta se odnosi na mene u ruci je Božjoj. Ne radi se o pitanju koje upravu ili ko greši, radi se o pitanju jesam li ja poput onoga ko nosi krst ili ne. U crkvi pitanja ko je upravu a ko ne, nemaju mesta; sve što je važno jeste nošenje krsta i prihvatanje da nas on slomi. To stvara obilje Božjega života i ostvarenje Njegove volje.

BOG KAO MOJ OTAC

Kad sam prvi put postao svestan svoje bolesti 1924. osećao sam se iscrpljeno; u prsima sam osećao bol i imao sam blagu groznicu. Nisam znao šta nije u redu. Dr H. S. Wong mi je rekao: "Znam da imaš veru i da te Bog može izlečiti, ali dopusti da te pregledam i ustanovim tvoju dijagnozu." Nakon pregled, razgovarao je neko vreme sa bratom Wong Teng Mingom vrlo tihim glasom. Iako sam tražio, isprva mi nisu hteli reći rezultat pregleda. Ali kad sam ih obavestio da se ne bojim, Dr Wong mi je rekao da sam zaražen tuberkulozom i da je moje stanje tako ozbiljno da mi je dugačak odmor neophodan.

Te noći nisam mogao spavati; nisam se hteo sresti sa Gospodom, a da ne završim svoje delo. Bio sam vrlo potišten. Odlučio sam da ću otići na selo na odmor i da imam više zajedništva sa Gospodom. Gospoda sam pitao: "Što je tvoja volja za mene? Ako želiš da položim svoj život, ne bojim se umreti." Pola godine nisam mogao shvatiti Gospodnju volju, ali je u mom srcu bila radost i verovao sam da Gospodin nikada ne greši.

Mnoga pisma koja sam primio tokom tog vremena nisu mi donosila ohrabrenje ili saosećanje, naprotiv, kritikovala su me da previše radim i da se ne brinem kako treba za svoj život. Jedan me brat ukorio citirajući Efescima 5,29: "Jer niko ne omrznu kad na svoje telo, nego ga hrani i greje, kao i Gospod crkvu."

Brat Cheng Chi-kwei iz Nankinga pozvao me u svoj dom gde se mogu odmarati i u isto vreme mu pomoći prevoditi biblijski dopisni kurs Dr C. I. Scofielda. U to vreme k meni je došlo tridesetak braće i sestara da imamo zajedništvo. Razgovarao sam sa njima u pogledu nekih crkvenih pitanja. Shvatio sam da je Božja ruka na meni sa određenom namerom da me vrati na moju prvu viziju, inače bih završio na putu propovednika probuđenja.

Dan za danom je prolazio bez da je moja tuberkuloza bila izlečena. Iako sam se naprezao da pišem i proučavam Bibliju, otkrio sam da je to krajnje naporno. Svako sam posle podne imao blagu groznicu, a noću nisam mogao spavati i često sam se znojio. Nakon što su me savetovali da se više odmaram, odgovorio sam: "Bojim se da bih od mnogo odmaranja mogao postati čangrizavo gunđalo." Osećao sam da, iako možda neću dugo živeti, trebam verovati da će Bog povećati moju snagu da bih mogao raditi za Njega.

Pitao sam Gospoda ima li za mene neki nezavršeni posao. Da je išta hteo da radim, ja bih ga molio da mi poštedi život da to obavim; inače na svetu nije bilo ničega za šta bi bilo vredno živeti. Za kratko vreme sam bio u stanju dići se iz kreveta, ali na kraju više nisam mogao ni to. Jednom su me prilikom tražili da održim sastanak. Naprežući se, pokušavao sam se dići, te sam molio Gospoda da me ojača. Dok sam išao na sastanak, bio sam prisiljen nasloniti se na stub svake ulične svetiljke da se malo odmorim. Kad god bih se naslonio, rekao bih Gospodu: "Vredno je umreti za Tebe." Neka braća, koja su znala šta sam učinio, ukorila su me što ne čuvam zdravlje. Na to sam odgovorio da ljubim moga Gospoda i da bih za Njega dao i svoj život.

Nakon što sam molio više od mesec dana, osetio sam da bih trebao napisati knjigu u vezi onoga šta sam naučio od Boga. Ja sam držao da niko ne bi trebao pisati knjige dok ne ostari, ali kad sam shvatio da ću možda napustiti ovu zemlju, mislio sam da bi mogao pisati. Iznajmio sam malu sobicu u Wusihu, u provinciji Kiangsu, gde sam se zatvorio i provodio dane pišući. U to je vreme moja bolest tako uznapredovala da nisam mogao ni ležati. Dok sam pisao, sedeo sam na stolici sa visokim naslonom čvrsto priljubljenih grudi uz sto, da ublažim bol.

Sotona mi je tada rekao: "S obzirom da ćeš ubrzo umreti, zašto ne umreš udobno, a ne u bolovima?" Odgovorio sam: "Gospod želi upravo tako; nestani odavde!" Bilo mi je potrebno četiri meseca da završim tri sveske Duhovnog čoveka. Pisanje ove knjige bila je stvarno porođajna bol od krvi, znoja i suza. Izgubio sam nadu u život, no Božja me milost provela kroz to.

Nakon što sam završio s pisanjem, rekao sam sam sebi: "Ovo je moje poslednje svedočanstvo Crkvi." Iako je pisanje završilo usred raznih poteškoća i nevolja, osećao sam da je Bog neobično blizu mene. Neki su držali da me Bog muči. Brat Cheng mi je pisao: "Naprežeš se do krajnje granice; jednoga ćeš dana požaliti." Odgovorio sam mu: "Ljubim svoga Gospoda i živeću za Njega."

Duhovnog čoveka sam napisao tokom svoje duge bolesti. Kad je knjiga bila spremna za štampu, bilo je potrebno oko četiri hiljade dolara. Kako na raspolaganju nije bilo sredstava, tražio sam Gospoda da se pobrine za ovu potrebu. Samo je četvoro mojih saradnika znalo za nju. Niko drugi nije znao. Nije dugo prošlo i Gospod se pobrinuo za četiri stotine dolara te smo sa nekim štamparom zaključili ugovor da započne sa štampanjem knjige.

Dogovoreno je bilo da ako ne platimo ostale rate, ne da ćemo samo izgubiti gotovinu od četiri stotina dolara koje smo već platili, već ćemo morati platiti i ostatak duga. S obzirom na to, molili smo se jednodušno. U ono sam vreme još uvek bio vezan za krevet. Kad god je štampar došao po svoj novac, Gospod se uvek pobrinuo za sredstva. Videvši da smo u stanju održati redovno plaćanje, štampar je rekao: "Niko osim vas ljudi iz crkve ne plaća tako na vreme."

Sa izdavanjem knjige, ja sam molio: "Sad otpusti slugu svojega da ide u miru." U isto vreme moja se bolest pogoršavala. Noću nisam mogao da spavam mirno, a kad sam se probudio, okretao sam se sa jedne strane na drugu. Fizički, bio sam vreća kostiju. Noću sam se znojio, a glas mi je postao promukao. Ljudi su me jedva čuli, čak i kad su stavili uvo na moja usta.

Nekoliko se sestara izmjenjivalo pazeći na mene; jedna je od njih bila iskusna bolničarka. Kad god bi me videla, zaplakala je. Svedočila je: "Videla sam mnoge pacijente, ali nikada nisam videla nekog čije bi stanje bilo žalosnije od njegovo. Bojim se da neće moći živeti duže od tri ili četiri dana." Kad mi je to neko rekao, odgovorio sam: "Neka to bude moj kraj. Shvatam da ću ubrzo umreti." Jedan brat je poslao telegrame različitim crkvama, u mnogim gradovima i selima da više nema nade i da ne moraju više moliti za mene.

Jednoga sam dana pitao Boga: "Zašto me pozivaš tako brzo?" Priznao sam pred Bogom svoje prestupe bojeći se da sam možda bio neveran u pogledu nekih stvari. U isto vreme rekao sam Bogu da nemam vere. Tog istog dana posvetio sam se postu i molitvi, prinevši sam sebe Njemu još jednom. Rekao sam mu da neću činiti ništa osim onoga šta mi On dodeli. Postio sam od jutra do tri sata poslepodne. U isto vreme neki su saradnici iskreno molili za mene u domu sestre Ruth Lee. Dok sam se molio Bogu da mi da veru, progovorio mi je rečima koje nikada neću zaboraviti.

Prva je rečenica bila: "Pravednik će od vere živ biti." (Rim. 1,17). Druga je bila: "Jer u veri stojite." (2. Kor. 1,24). Treća je bila: "Jer po veri živimo, a ne po gledanju." (2. Kor. 5,7). Te su me reči ispunile velikom radošću, jer Biblija govori: "Sve je moguće onome koji veruje!" (Mk. 9,23). Odmah sam zahvaljivao i slavio Boga jer mi je dao svoju Reč. Poverovao sam da me Bog izlečio.

Ispit je došao odmah. Biblija govori: "jer u veri stojite", ali ja sam još uvek ležao u krevetu. U umu mi je nastala borba: trebam li se dići ili ostati ležati? Svi znamo da ljudska bića vole sama sebe i drže da im je umreti udobno u krevetu nego stojećki. Onda je Reč Božja pokazala svoju snagu, zanemarujući sve ostalo, obukao sam odeću, odeću koju nisam nosio stosedamdeset i šest dana. Dok sam se dizao da napustim krevet, tako sam se silno oznojio kao da sam bio gola voda. Sotona mi je šaptao: "Pokušavaš li ti to stajati a ne možeš ni sedeti?" Odgovorio sam: "Bog mi je rekao da stojim", i digao sam se na noge. Obliven hladnim znojem, gotovo sam pao. Nastavio sam ponavljati: "Stoj po veri, stoj po veri!" Zatim sam napravio nekoliko koraka da uzmem pantalone i čarape. Nakon što sam obukao pantalone, seo sam.

Gotovo čim sam seo, došla mije reč Gospodnja da ne trebam samo stajati po veri već i hodati. Držao sam da je to što sam se digao i napravio nekoliko koraka da uzmem pantalone i čarape već nešto čudnovato. Ali kako mogu očekivati da ću još i hodati? "Kuda želiš da to idem?" pitao sam Boga. Odgovorio je: "Siđi dole do kuće sestre Lee na broju 215." Tamo su brojna braća i sestre tri dana za mene postili i molili.

Hodati po sobi je u redu, mislio sam, ali kako ću sići niz stepenice? Molio sam se Bogu: "O, Bože, po veri mogu stajati, a po veri ću i sići dole." Odmah sam otišao do vrata koja su vodila do stepenica i otvorio ih. Iskreno vam kažem, dok sam stajao na vrhu stepenica, činilo mi se da su to najduže stepenice koje sam ikada u svom životu video. Rekao sam Bogu: "Ako mi Ti kažem da idem, učiniću tako makar umro." I nastavio sam: "Gospodine, ne mogu hodati. Molim te, Ti me podupri svojom rukom dok hodam." Dok sam silazio stepenicu po stepenicu jednom sam se rukom držao za rukohvat. Još me jednom oblio hladan znoj. Dok sam silazio stepenicama, nastavio sam govoriti: "Hodaj po veri, hodaj po veri!" Sa svakim sam korakom molio: "O, Gospode, Ti si taj koji mi omogućuješ da hodam." Dok sam silazio niz onih dvadeset i pet stepenika, činilo mi se kao da po veri hodam rukom u ruci sa Gospodom.

Kad sam dospeo u podnožje stepeništa, osetio sam se vrlo snažnim i brzo otišao do vrata. Otvorio sam vrata i krenuo pravo do kuće sestre Lee. Gospodu sam rekao: "Od sada pa nadalje živeću po veri i više neću biti duhovni invalid." Pokucao sam na vrata upravo kao i Petar u Delima 12,12-17, ali bez Rode koja je otvorila vrata. Kad su se vrata otvorila i ja ušao u kuću, sedmero ili osmero braće i sestara zurilo je u mene. Ostali su bez reči; niko se nije ni pomakao. Približno pola sata sedili su tiho kao da se Bog pojavio među ljudima. I ja sam sedeo pun zahvalnosti i veličanja Boga. Zatim sam ispričao šta se sve dogodilo tokom mog slavnog izlečenja. Puni veselja i slave u duhu, svi smo glasno slavili Boga za Njegovo divno delo.

Tog istog dana iznajmili smo automobil da odemo u Kiangwan u predgrađu i da posetimo Doru Yu, poznatu evanđelistkinju. Ona se šokirala kad me videla jer je upravo primila vest o mojoj predstojećoj smrti. Kad sam se pojavio, gledala je u mene kao da sam se digao iz mrtvih. To je bila još jedna prilika da zahvaljujemo i slavimo Gospoda. Naredne nedjelje govorio sam na podijumu tri sata.

Pre približno četiri godine otišao sam na licitaciju kuće jednog nemačkog lekara. Nakon razgovora otkrio sam da je upravo on taj koji mi je godinama ranije napravio rendgen prsa. Uzeo je tri slike i rekao mi da nema nade. Kad sam ga tražio da napravi još jednu sliku, rekao je da nema potrebe. Zatim mi je pokazao sliku jedne druge osobe i rekao: "Stanje ove osobe bilo je bolje od vašeg, ali je umrla kod kuće dve nedelje nakon što je napravljena ova slika. Nemojte više dolaziti; ne želim na vama zarađivati." Kad sam to čuo, otišao sam kući krajnje razočaran.

A onda, pre četiri godine, pročitao sam vest u novinama o licitaciji zgrade i nameštaja nekog poznatog nemačkog lekara koji je umro. Kad sam otkrio da je ovaj lekar bio taj koji mi je uradio rendgen prsa pre mnogo godina, podigao sam ruke i slavio Gospoda. Rekao sam: "Ovaj je lekar umro. Rekao mi je da ću ja ubrzo umreti, a sada je on mrtav. Gospod mi je pokazao svoju milost." Prekriven Gospodnjom krvlju, rekao sam: "Ovaj lekar, koji je bio snažniji od mene, umro je, a mene je iscelio Gospod i još sam uvek živ." Onoga sam dana kupio u njegovoj kući mnoge stvari za uspomenu.

KAKO SAM TRAŽIO PODRŠKU OD BOGA

1923. godine brat Weight Kwang-hsi me pozvao da propovedam u Kien-ouu na severu provincije Fukien. Imao sam samo petnaestak dolara u džepu, trećinu cene karte. Odlučio sam otputovati u petak uveče, te sam nastavio moliti u sredu i četvrtak.

Novac, međutim, nije došao. Ponovno sam molio u petak ujutro. Ne samo da novac nije došao, nego sam imao i osećaj da pet dolara trebam dati određenom saradniku. Prisetio sam se Gospodnjih reči: "Dajte, i daće vam se." Ja nisam bio ljubitelj novca, ali tog sam dana stvarno voleo novac i bilo mi ga je krajne teško dati. Ponovno sam molio Gospodina: "O, Gospode, ako stvarno želiš da dam pet dolara, dat ću", ali u sebi još uvek nisam bio voljan.

Sotona me prevario da mislim da nakon molitve neću morati dati novac. Na kraju sam poslušao Gospoda i dao pet dolara onom saradniku. Kad sam predao novac, bio sam ispunjen nebeskom radošću. Kad me saradnik pitao zašto sam mu dao novac, rekao sam: "Ne pitaj, saznaćeš kasnije."

U petak sam uveče bio spreman krenuti na putovanje. Bogu sam rekao: "Petnaest dolara je već bilo nedovoljno, a hteo si da dam pet dolara. Neće li sad taj iznos biti još nedovoljniji? Sada ne znam kako da se molim?"

Odlučio sam da ću prvo poći do Shui-kowa parobrodom, a onda do Kien-oua malim drvenim čamcem. Do Shui-kowa sam potrošio malo. Kad parobrod samo što nije stigao, osetio sam da će rezultat biti daleko bolji ako ne molim prema mojoj vlastitoj zamisli. I tako sam rekao Gospodu: "Ne znam kako da se molim; molim Te, učini to za mene." I dodao sam: "Ako mi ne daš novac, molim Te, pobrini mi se za prevoz čamcem, po maloj ceni."

Kad sam stigao u Shui-kow, mnogi su vlasnici čamaca nudili svoje usluge. Jedan je tražio samo sedam dolara za moje putovanje. Ta je cena bila ispod mog očekivanja; uobičajena je cena bila nekoliko puta veća. Pitao sam vlasnika čamca zašto je cena tako niska i on je odgovorio: "Ovaj je čamac iznajmio mesni sudija, ali mi je dopustio da uzmem jednog putnika za mesto na krmi; zbog toga mi nije važna cena. Ali morate se pobrinuti za svoju hranu." U početku sam imao petnaest dolara u džepu. Nakon što sam dao pet dolara saradniku, potrošio nešto sitniša za putovanje parobrodom, sedam dolara za mali drveni čamac te dolar i nešto malo više za hranu, još mi je uvek ostalo dolar i nešto sitniša kad sam stigao u Kien-ou. Hvala Gospodu! Slava mu, jer je Njegova volja za nas, uvek savršena.

Kad sam u Kien-ouu završio posao i bio spreman za povratak u Foochow, pojavio se isti problem: nisam imao dovoljno novca za trošak putovanja natrag. Odlučio sam otputovati sledećeg ponedeljka, te sam nastavio moliti do subote. Ovaj put sam u srcu imao osećaj sigurnosti prisećajući se da me Bog pre nego sam napustio Foochow tražio da dam pet dolara saradniku, koje sam ja tada nevoljno dao. U ono sam vreme čitao u Luki 6,38: "Dajte, i daće vam se," te sam se uhvatio te rečenice. Bogu sam rekao: "Pošto si dakle ovo Ti rekao, vruće Te molim da se prema svom obećanju pobrineš za meni potreban novac za putovanje."

U nedjelju je uveče britanski pastor Philips, iskreni brat koji je ljubio Gospoda, pozvao brata Weigha i mene na ručak. Na ručku mi je Philips rekao da su on i njegova crkva primili veliku pomoć kroz moje poruke, te žele platiti moje troškove putovanja u oba pravca. Odgovorio sam da već postoji neko ko je prihvatio tu odgovornost, misleći pritom na Boga. Zatim mi je rekao: "Kad se vratite u Foochow, dat ću vam Snagu službe koju je napisao Padgett Wilkes, glasnik evanđelja kojeg Gospod snažno upotrebljava u Japanu." Ubrzo sam osetio da sam promašio veliku priliku; ono šta sam tada trebao bio je novac za putovanje, a ne knjiga. Zažalio sam što nisam prihvatio njegovu ponudu. Nakon ručka smo se brat Weigh i ja zajedno vraćali kući.

Odbio sam ponudu gospodina Philipsa za troškove moga putovanja da bih pomoć mogao tražiti jedino u Boga; no ipak su u mom srcu bili mir i radost. Brat Weigh nije bio svestan moje finansijske situacije. Palo mi je na um da pozajmim novac od njega i da mu vratim kad se vratim u Foochow, ali Bog mi nije dozvolio, da tu stvar kažem pred njim. Bio sam pod potpunim uverenjem da se na Boga na nebu uvek mogu osloniti i hteo sam videti kako će se On pobrinuti za mene.

Kad sam narednog dana odlazio, imao sam u džepu samo nekoliko dolara. Mnoga su me braća i sestre došli ispratiti, a neki su mi poneli prtljag. Dok sam hodao, molio sam: "Gospodine, sigurno me nisi doveo ovamo da me ne bi vratio." Na pola puta do pristaništa, gospodin Philips mi je poslao pismo. Pismo je glasilo: "Iako je neko drugi preuzeo odgovornost za tvoje troškove putovanja, osećam da i ja moram imati udeo u tvom radu ovde. Bi li onda bilo moguće za mene, starog brata, da sudelujem u tome? Molim te, budi tako dobar i prihvati ovaj mali iznos za tu svrhu." Kad sam pročitao pismo, osetio sam da trebam prihvatiti novac, te sam tako i učinio. Novac ne da je bio dovoljan samo za povratak do Foochowa, već i za izdavanje jednog broja Sadašnjeg svedočanstva.

Nakon povratka u Foochow, žena saradnika koji je primio pet dolara mi je rekla: "Kad si odlazio, imala sam osećaj da i sam nemaš dovoljno novca. Zašto si iznenada dao pet dolara mom mužu?" Onda sam je pitao šta je bilo sa onih pet dolara i ona je odgovorila: "U sredu smo imali još samo jedan dolar u kući i on se potrošio do petka. U petak smo čitav dan molili. Nakon toga, moj je muž osetio da treba otići u šetnju i tada je sreo tebe i ti si mu dao pet dolara. Pet nam je dolara trajalo pet dana, a onda se Bog pobrinuo za drugi izvor." Nakon toga je nastavila u suzama: "Da nam onoga dana nisi dao pet dolara, gladovali bismo. Nije važno što bismo mi gladovali, ali šta je onda sa Božjim obećanjima?" Njeno svedočanstvo ispunilo me radošću. Gospod je kroz mene sa pet dolara namirio njihovu potrebu. Reč Gospodnja je uistinu verna: "Dajte, i daće vam se."

To je lekcija koju sam naučio. Sad sam iskusio da što manje novca imam u džepu, Bog više daje. To je težak put. Mnogi ljudi možda osećaju da su u stanju živeti životom vere; ali kad kušnja dođe, uplaše se. Ako ne možete verovati u stvarnog i živog Boga, ne savetujem vam da pođete tim putem. Ja danas mogu izreći svedočanstvo da je Bog onaj koji daje. Biti izdržavan hranom gavrana, kao Ilija u svoje vreme, i danas je Bogu moguće.

Spomenuću vam nešto u šta ćete možda teško poverovati. Moje je iskustvo da Božja pomoć stiže kad potrošim poslednji dolar. Imam u tome  četrnaestogodišnje iskustvo. U svakom iskustvu Bog je želeo slavu za sebe. Bog se pobrinuo za sve moje potrebe i nikad me nije izneverio.

Oni koji su obično davali, sad to više ne čine. Neprestana je izmena onih koji žrtvuju; jedna grupa ljudi smenjuje drugu. To vam danas kažem za vašu korist. Moram vam to reći da biste mogli ići pravo napred živeći životom vere. Postoji još deset do dvadeset slučajeva poput ovog kojeg sam vam upravo ispričao.

Što se tiče davanja novca Gospodu, neko može izdvojiti određen iznos - desetinu ili pola svoje zarade - i staviti to u Božju ruku. Udovica koja je dala dva novčića, mogla je to učiniti negodujući, ali nije, i Gospod ju je pohvalio. Mi trebamo biti primer drugima; ne smemo se bojati jer Bog nas neće izneveriti. Trebamo se naučiti ljubiti Boga, verovati mu i služiti mu kao Njegovi dužnici. Trebamo mu biti zahvalni i slaviti ga zbog Njegove neiskazane milosti! Amin.

Tagged: svedočanstvo|
"Ja se molim, dok radim u svom laboratoriju."
- Louis Pastuer

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 53
Ukupno: 2498225
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/propovedi/nee_spas_i_poziv.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.