Rasipanje
"I kad beše On u Vitaniji u kući Simona gubavog i seđaše za trpezom, dođe žena sa sklenicom mnogocenoga mira čistog nardovog, i razbivši sklenicu izlivaše Mu na glavu. A neki se srđahu govoreći: Zašto se to miro prosipa tako? Jer se mogaše za nj uzeti više od trista groša i dati siromasima. I vikahu na nju. A Isus reče: Ostavite je; šta joj smetate? Ona učini dobro delo na meni. Jer siromahe imate svagda sa sobom, i kad god hoćete možete im dobro činiti; a mene nemate svagda. Ona šta može, učini: ona pomaza napred telo moje za ukop. Zaista vam kažem: gde se god uspropoveda jevanđelje ovo po svemu svetu, kazaće se i to za spomen njen." (Mk. 14,3-9).
Gospod je odredio da priča o tome kako je Marija skupocenom pomasti pomazala Njegovo telo uvek bude propraćena propovedanjem Evanđelja. Priča nam je poznata. Iz izveštaja o uskrsnuću njena brata znamo da ova porodica nije bila posebno bogata. Sestre su same morale raditi po kući, a jedna od njih, Marija, imala je alabasternu flašicu sa pravom dragocenom nardovom pomasti, vrednu više od tri stotine groša, koju je razbila i izlila Gospodu na glavu. Prema ljudskom shvatanju, sve je to bilo previše, čak i za Gospoda. Zbog toga je Juda zajedno sa učenicima mislio da Marija rasipa. (Jn. 12,4-5).
ŠTA ZNAČI RASIPANJE?
Sad dolazimo do reči koju je Gospod želeo naglasiti: rasipanje. Šta znači rasipanje? Rasipanje jednostavno znači "davati previše". Ako je deset dinara dovoljno, a ti daš sto dinara, to je rasipanje. Ako je pola kilograma dovoljno, a ti daš kilogram, to je rasipanje. Raspinje je davanje nečeg previše za nešto šta vredi premalo. Rasipanje je kad neko primi ono čega nije vredan. Ali ovde se bavimo onim šta je Gospod rekao da se navešćuje kad god se Evanđelje propoveda. Kroz propovedanje Evanđelja Gospod traži rezultat koji odgovara ovom Marijinom činu, a to je da se ljudi "rasipaju" za Njega. To je ono šta On želi.
Sad na to moramo pogledati iz dva pravca, Judinog i ostalih učenika. Svi su oni mislili da je to rasipanje. Za Judu, koji nikada našega Gospoda nije nazvao Gospodom, sve što se izlilo na Njega bilo je rasipanje. I voda bi bila rasipanje. Za svet je služba za Gospoda i naše predanje Njemu čisto rasipanje. "Da nije hrišćanin, taj bi čovek uspeo u svetu", često se može čuti. Za svakog hrišćanina koji ima prirodne talente a služi Gospodu, drži se daje to čisto rasipanje.
MIŠLJENJE UČENIKA
I Juda je tako mislio: "Mogli smo taj novac potrošiti; mogli smo ga dati siromasima; mogli smo se baviti nekim socijalnim radom; mogli smo malo praktičnije pomoći ljudima. Zašto to izliti do Isusovih nogu? A šta se tebe tiče, nisi li mogla naći bolju službu svoga života?" To je ono šta je Juda mislio, a to je ono šta i svet misli. Previše je sebe dati Gospodu! Ali ne! Kad se jednom naše oči otvore da vidimo vrednost Gospodnju, ništa nije dovoljno predobro ili previše za Njega.
No, najviše se želim zadržati na reakciji ostalih učenika, jer su oni za nas važniji od Jude. Mi baš mnogo ne marimo šta govori svet, ali marimo šta govore drugi učenici, oni koji bi trebali imati razumevanje, ali ga nemaju. Uočili smo da su i oni rekli isto što i Juda, i ne samo to, još su se i ljutili: "Čemu to rasipanje...?"
Evo, tu je čitava istina oko rasipanja i ono šta Gospod traži. Danas se čak i među hrišćanima može naći mnogo ovakvog duha koji želi Gospodu dati najmanje što je moguće, a dobiti od Njega najviše što je moguće. Danas prevladava mišljenje da si koristan i da je to jedino važno. Da, Gospod želi da budemo upotrebljeni, ali ono šta On traži jest da izlijemo sve što imamo, sebe, Njemu, a ako je to sve, to je dovoljno.
Ne radi se tu o tome pomoći li siromasima ili ne, već je li Gospod zadovoljan. Prijatelji moji, ne radi se tu o pitanju radi li neko za Njega, već o službi Njemu, služenju Gospodu. To je ono šta On traži, da mu ja dam sve što imam pa makar ljudi govorili: "Ne činiš ništa!" Moja služba Gospodu jeste da mu ugađam. Možemo imati mnoge sastanke, na mnogim konferencijama možemo govoriti, u mnogim kampanjama možemo učestvovati, ali to nije najvažnije. Da bi bio sasvim iskorišćen, nije ono šta Gospod traži; Njega se tiče moj položaj do Njegovih nogu i moje pomazanje Njegove glave. Kao alabasternu flašicu, ja imam najdragoceniju stvar - svoj život, i to dajem Gospodu. Čini se kao da je to rasipanje, ali to je upravo ono šta On traži.
"BOŽANSKI ZAKON RASIPANJA"
Mogu li vam nešto reći? Jedna od stvari koju smo neki od nas morali naučiti jeste da je u božanskoj službi načelo "rasipanja" načelo sile, dok je načelo "korisnosti" samo načelo razbacivanja. Stvarna korisnost u ruci Gospodnjoj jeste "rasipanje". Što više budeš mislio da možeš raditi, što više budeš koristio svoje darove do krajnjih mogućnosti, a možda i preko toga - otkrićeš da je to načelo sveta, a ne Gospodnje.
Poznavao sam sestru u Gospodu, sad je već u Njegovoj prisutnosti, koju je On vrlo upotrebljavao. Ali ja sam se brinuo da uopšte nije upotrebljena. Često sam sam sebi rekao: "Zašto ne pođe i ne organizuje neke sastanke, zašto nekud ne krene i ne čini nešto? Ovo je rasipanje života u malom selu gde se ništa ne događa." Ponekad kad bih otišao k njoj, gotovo bih vikao na nju: "Niko ne poznaje Gospoda kao ti. Poznaješ Bibliju, ona je tvoj život. Ne vidiš li potrebu svuda oko sebe? Zašto nešto ne činiš? Ovo je rasipanje vremena, rasipanje snage, rasipanje novca, rasipanje svega; samo sediš i ništa ne radiš!" Ali mi je upravo ona pomogla više od svih. Najviša stvar nije hodanje okolo. Ne mislim time reći da ništa ne radimo; već želim reći daje na prvom mestu sam Gospod, ne rad. To je ono šta On traži.
Gospod je rekao: "Ostavite je; šta joj smetate? Ona učini dobro delo na meni. Jer siromahe imate svagda sa sobom, i kad god hoćete možete im dobro činiti; a mene nemate svagda." Važno je ovo: šta ću ja danas učiniti za Gospoda? Jesu li one druge žene koje su sa miomirisima došle na grob uspele pomazati Gospodovo telo? Ne! On je uskrsnuo. Samo je jedna uspela, Marija; samo ga je ona unapred pomazala.
Možda će neko reći da rasipam svoje vreme. Ali za Gospoda, ništa nije suvišno! On je vredan da mu služim. On je vredan da budem i Njegov zatvorenik. On je vredan da živim samo za Njega. Neka drugi govore šta hoće.
Jesu li naše oči otvorene da vidimo da se rad za siromašne, rad za dobrobit sveta i rad za večnu dobrobit grešnika - kao rad sam po sebi - ne može uporediti sa delom koje činimo Gospodu, sa našim bićem samo za Njega. A koliko vi cenite Gospoda?
UČINITI, ŠTA SE MOŽE
Zatim je Gospod rekao: "Ona šta može, učini." To znači da je Marija dala sve šta je imala. Dala je sve šta je mogla, ne više; šta je mogla, to je učinila. Gospod nije zadovoljan sa ničim manjim.
Važno je život stvarno položiti do nogu Gospodnjih, i to s obzirom na Njegovu smrt i Njegovu sahranu; a to znači, i s obzirom na budućnost. Tada je to bila Njegova sahrana, a sada je to dan Njegovog krunisanja. Toga dana svi će ga radosno pozdravljati, ali daleko mu je dragocenije da ga pomažemo sada; ne nekom stvarnom pomasti, već onom koja je najdublja i možda najteža za slomiti. Neka Gospod još danas primi pomazanje od nas!
Dalje, Gospod govori: "Zaista vam kažem: gde se god uspropoveda jevanđelje ovo po svemu svetu, kazaće se i to za spomen njen." Zašto? Evanđelje nije samo da bi grešnici našli zadovoljstvo. Evanđelje se propoveda da bi sve bilo na zadovoljstvo Sina Božjega. Ne grešnici pre svega, iako će, slava Bogu, grešnici naći zadovoljstvo. Ali iznad svega radi se o Hristu koji mora naći zadovoljstvo kroz propovedanje.
Još jednom ponavljam. Naš problem je ovaj: "čim se da dajem previše za premalo". To je rasipanje. Čini se da drugi napreduju daleko više od mene, iako nisu predali ništa od onoga šta sam ja predao. Šta se mene tiče, ja kao da nailazim samo na poteškoće. Susreću me neprestane kušnje i trpljenja. Rasipam li ja svoje vreme? Posvetiću se dovoljno za blagoslov, ali ne dovoljno i za nevolju; posvetiću se dovoljno za Gospoda da bi me upotrebio, ali ne dovoljno i da bi me zatvorio!
Ne uhvatimo li se ponekad da tako razmišljamo? Ali je načelo rasipanja ono koje zadovoljava srce Gospoda Isusa. Iz svog posvećenja nešto možete dobiti i za sebe, ali često stvarno zadovoljstvo može doći do srca vašega Gospoda jedino kad se "rasipate" za Njega, kad dajete mnogo i ne dobivate za uzvrat ništa za sebe.
BLAGOSLOV RASIPANJA
O prijatelji, šta mi tražimo? Tražimo li samo korist, kao učenici? Oni su hteli da svaki novčić od onih tri stotine groša bude krajnje iskorišćen. A i sami su hteli biti iskorišćeni. Kad bismo mu mi samo mogli ugoditi, to bi sigurno bilo dovoljno!
Slomljena alabasterna flašica i Gospodnje pomazanje ispunili su kuću miomirisom. Svi su osetili miris. Kad god sretnete nekoga ko je stvarno trpeo, ko je bio zatvoren, ko je prošao kroz mnoge stvari za Gospoda i bio voljan da ga Gospod utamniči da bi našao zadovoljstvo samo u Njemu, odmah osetite miomiris. Postoji Gospodnji miris. Nešto je bilo udareno, nešto je bilo razbijeno, a kao rezultat, pojavio se miomiris. Miris koji je onoga dana ispunio onu kuću još uvek ispunjava Crkvu; Marijin miomiris nikada ne nestaje.
Prijatelji, ne možemo na druge ostaviti dojam Božji i pružiti im osećaj Božje prisutnosti, ako sve ne slomimo, čak i najdragocenije stvari, kod nogu Gospoda Isusa. Gospod nas ima ovde pre svega ne da propovedamo ili radimo za Njega, već da u drugima stvaramo glad za njim.
Nikakva stvarna promena neće započeti u nečijem životu ako ne postoji osećaj potrebe. To u druge ne možemo ukalemiti niti ih možemo naterati da budu gladni Boga. Takvu glad mogu stvoriti jedino oni čiji životi pokazuju da je On živ u njima.
O, biti rasipan! Blagoslovljena je stvar biti rasipan za Gospoda. Mnogi od nas koji smo poznati u hrišćanskom svetu ne znamo ništa o tome. Mnogi od nas smo potpuno iskorišteni - iskorišteni, rekao bih, i previše - ali ne znamo šta znači "rasipati se za Boga".
Mi uvek volimo biti "u pokretu"; a Gospod bi nas ponekad više voleo imati u zatvoru. Što se tiče apostola na putovanjima, često razmišljamo da se Bog usudio svoje najveće poslanike staviti u okove, "ali hvala Bogu koji svagda nama daje pobedu u Hristu Isusu, i kroz nas javlja miris poznanja svog na svakom mestu." (2. Kor. 2,14).
