Važno pitanje: Gde si?
Kada je vest o padu čoveka stigla u nebo, Bog je odmah sišao da potraži izgubljenog. Dok je hodao vrtom za hlada dana, mogli ste ga čuti kako zove: "Adame! Adame! Gde si?" Bio je to glas milosti, milosrđa i ljubavi. Adam je bio prestupnik, pao je i verovatno je hodao gore-dole Edenom vapeći: "Bože moj! Bože moj! Gdje si?" Bog je ostavio nebo da bi u ovom mračnom svetu potražio palog odmetnika - ne da ga zbriše s lica zemlje, već da mu izloži plan kako da pobegne iz bede svoga greha. I našao ga je - gde? Sakrivenog od svoga Stvoritelja u grmlju vrta.
Onoga trenutka kad čovek prekida odnos s Bogom, pa čak i dete Božje, želi se sakriti od Njega. Kad je Bog ostavio Adama u vrtu, on je bio u zajedništvu sa svojim Stvoriteljem i Bog je s njim razgovarao; ali sad kad je pao, nije imao želju videti svoga Stvoritelja jer je izgubio zajedništvo s Njim. Više nije mogao podneti da ga vidi, čak ni da razmišlja o Njemu, te bježi da se sakrije od Boga. Ali Stvoritelj ga sledi u njegovo skrovište: "Gde si, Adame? Gde si?"
Prošlo je šest hiljada godina, a ovaj je tekst preživeo do današnjega dana. Pitam se postoji li i jedan Adamov sin koji u nekom razdoblju svoga života nije čuo - ponekad u samu ponoć - "Gde sam? Ko sam? Kuda idem? Šta će biti na kraju svega?" Mislim da je dobro za čoveka da zastane i sam sebi postavi to pitanje. Voleo bih da si postaviš to pitanje ti dečače, i ti devojčice, i ti starče sa sedim vlasima, zamagljenim očima i gubitkom prirodne snage, ti koji ćeš ubrzo biti na drugom svetu. Ne pitam te gde si u očima svojih bližnjih, ne pitam te gde si u očima svojih prijatelja, ne pitam te gde si u očima zajednice u kojoj živiš. Od malog je značaja gde smo u očima jedan drugog i od vrlo je malog značaja što ljudi misle o nama; ali je od vrlo velike važnosti što Bog misli o nama - od ogromne je važnosti znati gde su ljudi u očima Božjim. To pitanje stoji i danas.
Jesam li ja u zajedništvu s mojim Stvoriteljem ili izvan njega? Ako nemam zajedništva, nemam ni mira, radosti, sreće. Ni jedan čovek na licu zemlje koji nema zajedništva sa svojim Stvoriteljem ne zna što je mir, radost, sreća i prava uteha. Njemu je to strano. Ali kad smo u zajedništvu s Bogom, naš životni put je onda osvetljen.
Zbog toga sam sebi postavi to pitanje. Nemoj misliti da ja propovedam tvom bližnjem, već upamti, ja pokušavam govoriti tebi, tebi samome. To je bilo prvo pitanje postavljeno čovjeku nakon njegova pada. Bog je tada imao vrlo malo slušatelja - samo Adama i njegovu ženu. Ali je Bog bio pravi propovednik; iako su se sakrili, reči su stigle do njih. Dopusti da one sada stignu i do tebe. Možda misliš da je tvoj život sakriven i da Bog ne zna ništa o tebi. Ali On naše živote poznaje daleko bolje od nas samih; Njegovo je oko nad nama već od našeg najranijeg detinjstva.
"Gde si?" Hteo bih svoje slušatelje podeli u tri grupe: na 1) hrišćane, 2) otpadnike i 3) bezbožnike.
GDE SI, HRIŠĆANINE?
Prvo bih hteo postaviti ovo pitanje hrišćanima, ili bolje da kažem, dopustiti Bogu da ga On postavi: Gde si? Koje je moje mesto u crkvi i u krugu mojih znanaca? Znaju li moji prijatelji da sam ja na Gospodnjoj strani? Možda si vernik već dvadeset godina, trideset ili četrdeset. Dakle, gde si večeras? Napreduješ li prema nebu? Možeš li dati neki razlog nade koja je u tebi? Da tražim da se dignu oni koji su stvarni hrišćani, bi li se stideo dići?
Zamisli da pitam svako dete Božje: "Ako te ruka smrti sada dohvati, imaš li dobar razlog verovati da ćeš biti spasen? Da li bi bio voljan stati pred Boga i čoveka i reći da imaš dobar razlog verovati da ćeš preći iz smrti u život? Ili bi se stideo? Prođi mislima unatrag kroz godine koje su prošle; bi li to uvek vredelo te bi rekao: "Ja sam hrišćanin, i bi li tvoj život odgovarao toj tvojoj izjavi?
Nije toliko važno što kažemo, već kako živimo. Dela govore glasnije od reči. Znaju li tvoji saradnici da si vernik? Zna li to tvoja porodica? Znaju li da si ti sasvim na Gospodnjoj strani? Neka se svaki hrišćanin sada zapita: "Gde sam ja u očima Božjim? Je li moje srce odano Kralju nebesa? Je li moj život u zajednici u kojoj živim kao što treba biti? Jesam li ja svetlo u ovom mračnom svetu?" Hrist govori: "Vi ste moji svedoci!"
Hrist je bio svetlo sveta, no svet nije hteo istinito svetlo; svet se digao i ugasio svetlo, ali sada Hrist govori: "Ja sam vas ostavio tamo da svedočite za mene; ja sam vas ostavio tamo kao moje svedoke." To je ono što apostol misli kad kaže da hrišćani trebaju biti žive poslanice koje poznaju i čitaju svi ljudi.
Dalje, stojim li ja za Isusa kao što bi trebao u ovom mračnom svetu? Ako je čovek za Boga, neka tako kaže. Ako je čovek za Boga, neka izađe i bude na Božjoj strani; a ako je za svet, neka bude u svetu. Služiti Bogu i svetu u isto vreme - biti u isto vreme na obe strane - prokletstvo je hrišćanstva u ovo sadašnje vreme. To više usporava napredak hrišćanstva od bilo čega drugog. "Ako, dakle, ko želi ići za mnom, neka se odreče samog sebe, neka uzme svoj krsti neka me sledi!"
Čuo sam za mnoge ljude koji misle da, ako su se pridružili nekoj crkvi i jednom ispovedili veru, da je to za ostatak njihova života. Ali postoji svakodnevni krst za svakoga od nas. O, dete Božje, gde si? Ako bi se Bog noćas pojavio u tvoj spavaćoj sobi i postavio to pitanje, koji bi bio tvoj odgovor? Bi li mogao reći: "Gospode, služim ti čitavim svojim srcem i snagom, umnožvam svoje talente i pripremam se za kraljevstvo koje će doći?"
Kad sam 1867. bio u Engleskoj, tamo je bio i jedan trgovac iz Dublina koji je razgovarao s nekim poslovnim čovekom iz Londona. Kako sam ja slučajno pogledao onamo, on me upoznao s tim čovekom iz Dublina. Misleći na mene, ovaj je drugi pitao prvog: "Je li ovaj mladić SZH?" Čovek iz Londona je pitao: "Što mislite pod tim SZH?" Čovek iz Dublina je odgovorio: "Je li on Sav Za Hrista?" Kažem vam, to je palo duboko u moju dušu. Mnogo je potrebno da bi bio sav za Hrista, ali to je upravo ono što bi svi hrišćani trebali biti; njihov bi uticaj tada brzo pao na svet kad bi podizali svoje glasove bilo da je zgodno ili nezgodno vreme.
Kao što sam rekao, u crkvi postoje mnogi koji su jednom ispovedali veru, i to je sve što ste ikada od njih čuli; ali kad dođe vreme da moraju umreti, morate poći i kopati po nekoj staroj plesnivoj crkvenoj dokumentaciji da vidite jesu li bili hrišćani ili ne. Bog to ne želi.
Kad je Danilo umro, mislim da su svi ljudi u Vavilonu znali kome je on služio. Nije bilo potrebe da kopaju po starim knjigama.
Njegov je život pričao njegovu priču. Ono što mi želimo jesu ljudi s malo hrabrosti da bi se digli za Hrista. Kad se hrišćanstvo probudi i kad svako dete koje pripada Gospodu bude voljno govoriti za Njega, voljno raditi za Njega i ako je potrebno, voljno umreti za Njega, tada će hrišćanstvo napredovati, a to ćemo i videti.
Postoji nešto čega se bojim više od ičega: to je mrtav, hladan formalizam Crkve Božje. Ne postoji takva opasnost kao mrtav, hladan formalizam, koji ulazi pravo u srce Crkve. Toliki od nas spavaju dok duše oko nas ginu. Iskreno verujem da mi hrišćani svi napola spavamo. Neki od nas trljamo oči i napola ih otvaramo, ali sve u svemu, mi spavamo.
Postoji jedna priča koja kruži novinama, a koja je na mene kao na oca ostavila veliki dojam. Jedan je otac jedne nedjelje odveo svoje malo dete u polje i kako je bio dan vruć, legao u hlad ispod jednog drveta. Malo je dete trčalo unaokolo i donosilo ocu divlje cveće i travke koje je bralo, govoreći: "Lepo! Lepo!" Na kraju je otac zaspao, a dok je spavao, dete je odlutalo. Kad se probudio, prva mu je misao bila: "Gde je moje dete?" Gledao je unaokolo, ali nije ga mogao videti. Vikao je što je glasnije mogao, ali čuo je samo jeku svoga glasa. Potrčao je na vrh brežuljka, gledao unaokolo i vikao, ali nije bilo odgovora. Zatim je otišao malo dalje do neke provalije, pogledao dole i video dole na stenama slomljeno i krvavo telo svoga ljubljenog deteta. Spustio se do onog mesta i uzeo u svoje naručje beživotno telo, optužujući se daje ubio svoje dete. Dok je spavao, njegovo je dete odlutalo i palo u provaliju. Kad sam to čuo, pomislio sam da je to upravo slika Crkve Božje.
Koliko očeva i majki, koliko hrišćana spava dok njihova djeca odlaze do provalije i padaju pravo u bezdan pakla. Oče, gde je tvoj sin večeras? Možda je negde u kafani, možda luta ulicama, možda kroči prema grobu pijanaca. Majko, gde je tvoj sin? Je li negde pijući uništava svoju dušu i sve što mu je drago i sveto? Znaš li gde je tvoj sin? Oče, četrdeset si godina hrišćanin, gde su tvoja deca večeras? Jesi li živeo tako pobožno, tako slično Hristu, da možeš reći: "Sledi mene kao što sam ja sledio Hrista?" Hodaju li tvoja deca mudro; jesu li na putu u slavu, jesu li se pridružili Hristovom stadu, jesu li njihova imena zapisana u Janjetovoj knjizi života? Koliki bi očevi i majke danas mogli pozitivno odgovoriti na to? Jesi li prestao misliti da ćeš ti biti kriv jer nisi bio veran svojoj djeci?
Dokle god Crkva živi poput sveta, ne možemo očekivati da će naša deca biti pridodata stadu. Dođi, o Gospode, i probudi svaku majku i svakog pojedinog od nas koji smo roditelji da spoznamo vrednost duša dece koju nam je Bog dao. Neka oni nikako ne dovedu naše sede kose sa žalošću do svoga groba groba, već neka postanu blagoslov Crkvi i svetu.
Ne tako davno jedinica jednog mog bogatog prijatelja razbolela se i umrla. Otac i majka su stajali uz njenu smrtnu postelju. On je čitav svoj život skupljao bogatstvo za nju; bila je uvedena u veselo i moderno društvo, ali ništa nije znala o Hristu. Kad je došla do ruba reke smrti, rekla je: "Nećete li mi pomoći; vrlo je mračno, a voda postaje strahovito hladna." Oni su od žalosti izvrtali ruke, ali ništa nisu mogli učiniti za nju i jadna je devojka umrla u mraku i očaju. Kakva korist od njihova bogatstva? A ipak, vi majke i vi očevi činite istu stvar u Londonu danas: zanemarujete delo koje vam je Bog dao da ga obavite. Molim vas, svakog pojedinog od vas, počnite raditi na spasenju svoje dece.
Jedan je mladić pre nekog vremena ležao umirući; njegova je majka verovala da je on hrišćanin. Prolazeći jednoga dana pored vrata njegove sobe, čula ga je kako govori: "Izgubljen! Izgubljen! Izgubljen! Majka je potrčala u sobu i zaplakala: "Sine moj, je li moguće da si izgubio svoju nadu u Hrista sad kad umireš?" "Ne, majko, ne radi se o tome; imam nadu za život posle groba, ali sam izgubio svoj život. Živeo sam dvadeset i četiri godine i ništa nisam učinio za Sina Božjega, a sada umirem. Svoj sam život potrošio samo na sebe, živeo sam za svet. Sada kad umirem, predao sam se Hristu, ali sam svoj život uludo potrošio."
Ako bismo mi bili na kraju, ne bi li se za mnoge od nas reklo da je naš život bio gotovo promašaj ili možda potpuni promašaj što se tiče dovođenja nekoga Hristu? Mlada ženo, radiš li ti za Sina Božjega? Pokušavaš li zadobiti neku dušu za Hrista? Jesi li pokušala pridobiti neku prijateljicu ili poznanicu da joj ime bude zapisano u knjigu života? Ili ćeš reći: "Izgubljen, izgubljen! Mnogo je godina prošlo otkako sam dete Božje, a nisam iskoristila ni jednu privilegiju da dovedem jednu dušu Hristu?" Ako postoji i jedno dete Božje koje nikada nije imalo tu radost da dovede makar jednu dušu u kraljevstvo Božje. Jao, neka počne odmah!
Ne postoji veća privilegija na zemlji! I verujte, prijatelji moji, nikada nije postojalo vreme kad bi delo za Hrista bilo potrebnije od ovog sadašnjeg. Ne verujem da je ikada bilo vreme kad se Duh Božji više izlivao na zemlju nego sada. Ne postoji hrišćanstvo gde delo ne bi napredovalo; a čini se da će propovedanje Radosne vesti ponovno sveže započeti i obići zemljinu kuglu. Nije li vreme da se Crkva Božja probudi i da kao jedan čovek dođe pomoći Gospodu da zaustavi tamne talase smrti koji se valjaju našim ulicama i odnose u svom naručju i najuglednije i najbolje koje imamo? O, neka Bog probudi Crkvu! Upalimo svoja svjetla te pođimo i radimo za kraljevstvo Njegova Sina.
GDE SI, OTPADNIČE?
Drugo, dopustite mi da malo govorim i onima koji su se vratili u svet - otpadnicima. Možda ste pre nekoliko godina kao vernik došli u neki veliki grad. Jednom ste bili član crkve, možda čak učitelj u nedeljnoj školi; ali kad ste došli među strance, pomislili ste da ćete malo zastati i možda ponovno preuzeti nastavu jednom u budućnosti. I tako ste ostavili učenje u nedeljnoj školi pa i sav rad za Hrista. Zatim, u svojoj novoj crkvi niste primili pažnju i toplu dobrodošlicu kakvu ste očekivali, i navikli ste se držati po strani. Sad ste otišli tako daleko da se nalazite na mestima i u društvu hulnika i pijanaca. Možda sad govorim nekome ko je već godinama daleko od Očeve kuće. Dođi sada, otpadniče, i reci mi jesi li srećan? Jesi li imao jedan srećan sat otkako si napustio Hrista? Zadovoljava li te svet i njegove pomije koje ti nudi?
Mnogo sam putovao, ali nikada u svom životu nisam naišao na srećnog otpadnika. Nikada nisam upoznao čoveka, stvarno rođenog od Boga, koji bi nakon toga otkrio da ga svet čini srećnim. Misliš li da je izgubljeni sin bio zadovoljan u dalekoj zemlji? Pitaj izgubljene sinove u gradu jesu li stvarno srećni. Znaš da nisu. "Nema mira grešnicima! Govori Bog moj." Za čoveka koji se pobunio protiv svoga Stvoritelja ne postoji radost. Ako je okusio nebeski dar, ako je bio u zajedništvu s Bogom, ako je imao divnu vezu s Kraljem neba i službu za Gospodara, a otpao je, je li moguće da bi bio srećan? Ako jest, to je dobar dokaz da nikada nije bio obraćen. Ako je čovek bio nanovo rođen i primio nebesku prirodu, ovaj svet nikada neće moći zadovoljiti čežnje njegove prirode.
O, otpadniče, žalim te! Ali želim ti reći da te Gospod Isus žali daleko više od bilo kog drugog. On zna kako ti je život gorak; On zna kako ti je život mračan; On želi da se vratiš kući. O, otpadniče, dođi večeras! Imam za tebe divnu poruku tvoga Oca. Gospodin te večeras želi i poziva natrag: "Dođi kući, putniče, još ove noći; vrati se sa mračnih planina greha." Vrati se i tvoj će ti Otac poželjeti toplu dobrodošlicu. Znam da ti đavao govori da Bog ne želi više ništa imati s tobom jer si odlutao. Ako bi bilo tako, onda bi bilo vrlo malo ljudi na nebu. David je otpao; Abraham i Jakov su se okrenuli od Boga.
Ne verujem da postoji svetac na nebu koji se u nekom trenutku svoga života u svom srcu nije okrenuo od Boga. Možda ne u svom životu, nego u srcu. Srce je izgubljenog sina otišao u daleku zemlju pre nego je njegovo telo dospelo onamo. Otpadniče, vrati se večeras kući. Tvoj Otac ne želi da ostaneš tamo. Seti se, zar se otac izgubljenog sina sve one godine dok je još bio daleko nije brinuo za njega i želeo da dođe kući? Svake je godine otac čekao i čeznuo za njim da se vrati. Tako i Bog želi da i ti dođeš. Nije važno kako si daleko otišao, veliki će te pastir još večeras primiti natrag u svoje stado. Jesi li ikada čuo da se jedan otpadnik vratio kući i da ga Bog nije bio voljan primiti? Čuo sam za zemaljske očeve i majke koji nisu bili voljni primiti natrag svoje sinove, ali pozivam sve one koji poznaju stvarno iskrenog otpadnika koji se želeo vratiti kući, ali ga Bog nije bio voljan primiti, da mi se jave...
Pre mnogo godina, pre negoli je železnica došla do Čikaga, običavali su stotinama kilometara dovoziti kolima žito iz zapadnih prerija da bi ga dalje mogli otpremati Jezerima. Bio je tamo i jedan otac koji je imao ogromnu farmu, a koji je usto propovedao i evanđelje. Jednoga dana, kad je bio zaokupljen nekim poslom za crkvu, sa žitom je u Čikago poslao svoga sina. Čekao je i čekao da mu se sin vrati, ali nije dolazio. Konačno više nije mogao čekati, osedlao je konja i krenuo tamo gde je njegov sin trebao prodati žito. Otkrio je da je sin bio tamo i da je dobio novac za žito; a onda se uplašio da je možda bio opljačkan i ubijen. Na kraju je uz pomoć istražitelja sledio njegov trag te u nekoj kockarskoj jazbini otkrio da je prokockao celu zaradu.
U nadi da će povratiti novac, prodao je i kola, ali je i taj novac izgubio. Upao je među lopove te su ga, poput čoveka koji je išao u Jerihon, opljačkali i takvog ostavili. Šta je mogao učiniti? Bilo ga je sramota poći kući ocu pa je pobegao. Otac je znao što to sve znači. Znao je da momak misli da je on veoma ljut na njega. Ožalostio se na pomisao da sin ima takve misli o njemu. Tako je isto i sa grešnikom. On misli da Bog ne želi ništa imati sa njime jer je sagrešio - postao odvratan. Ali što je otac učinio? Je li rekao: "Neka momak ide svojim putem?" Ne, otišao je za njim. Sredio je poslove i krenuo za sinom. Čovek je išao iz grada u grad. Propovednici su mu dopuštali da propoveda i na kraju svoje propovedi ispričao bi svoju priču: "Imam sina koji luta negde licem ove zemlje." Opisao bi sina i rekao: "Ako ikada čujete za njega ili ga vidite, pišite mi, molim vas."
Konačno je otkrio da je sin otišao u Kaliforniju, hiljade kilometara daleko. Je li otac rekao: "Neka samo ide?" Ne, krenuo je do druge obale tražeći sina. Otišao je u San Francisco i u novinama dao oglas da će toga i toga dana propovedati u toj i toj crkvi. Kad je završio propoved, ispričao je svoju priču, u nadi da je mladić možda vidio oglas i došao u crkvu. Pod balkonom je bio mladić koji je čekao da svi odu. Na kraju je krenuo prema propovedaonici. Otac je pogledao i vidio sina, potrčao k njemu i privio ga na svoja prsa. Momak je hteo priznati što je učinio, ali otac nije hteo čuti ni reči; oprostio mu je i odveo ga kući.
O, izgubljeni sine, možda lutaš mračnim planinama greha, ali Bog želi da dođeš kući. Đavao ti govori laži o Bogu i misliš da te On ne želi prihvatiti. Ali kažem ti, On će ti poželjeti dobrodošlicu onoga trenutka kad dođeš. Zato kaži: "Dići ću se i poći mome Ocu." Neka ti Bog pomogne da napraviš taj korak. Ne postoji niko za kime Isus nije pošao u potragu dalje od ovoga oca. Otkako si ga napustio ne postoji dan da te On ne sledi. Nije važno kakva ti je prošlost ili kako ti je crn život, On će te primiti natrag. Digni se, dakle, otpadniče, i vrati još jednom u kuću svoga Oca.
Ne tako davno u Edinburghu je jedna iskrena hrišćanska radnica pronašla jednu mladu ženu čije je noge već čvrsto zahvatio pakao; bila je na putu da završi u grobu bludnice. Gospođa ju je molila da se vrati kući, ali je ona rekla ne; njeni je roditelji nikada ne bi prihvatili. Hrišćanka je znala kakvo je majčino srce, te je sela i napisala majci pismo da je pronašla njenu kćer koja žali i htela bi se vratiti kući. Odgovor je stigao brzo poštom, a na koverti je bilo napisano: "Odmah - odmah!" To je bilo majčino srce. Otvorili su pismo. Da, bilo joj je oprošteno. Hteli su je natrag i poslali su joj novac da odmah dođe. Grešniče, to je poruka: "Dođi odmah!" To je ono što veliki i dobar Bog govori svakom grešniku koji je zalutao: "Odmah!" Da, otpadniče, dođi kući još danas. On će ti poželeti toplu dobrodošlicu, a u nebu će biti radost jer si se vratio kući. Dođi sada, sve je spremno.
Jedan moj prijatelj nedavno mi je rekao: "Jesi li ikada uočio što je izgubljeni sin izgubio kad je otišao u onu daleku zemlju? Izgubio je hranu." To je ono što svaki jadni otpadnik gubi. On nema manu s neba. Biblija je za njega zatvorena knjiga; on ne vidi lepotu Reči Božje.
Zatim je izgubljeni sin izgubio posao. Bio je Jevrej, a da li su mu da čuva svinje; za jednog Jevreja to je bila krajnja beda. I svaki otpadnik gubi posao; ne može ništa učiniti za Boga; ne može raditi za večnost. Svetu je on kamen spoticanja. Prijatelju moj, ne dopusti da se svet spotiče o tebe i pada u pakao.
Izgubljeni je sin izgubio i svoje svedočanstvo. Ko mu je verovao? Mogu zamisliti neke od onih ljudi koje je sreo, stanovnike one zemlje, koji su videli jadnog izgubljenog sina u krpama, bosonogog, gologlavog. Stajao je među svinjama, a ljudi su govorili: "Pogledaj ovog jadnika." "Šta?" govori on, "mene nazivaš jadnikom? Moj je otac bogat čovek; on ima više odeće u svom ormaru nego što si ti ikada u svom životu video. Moj je otac čovek velika bogatstva i položaja!" Misliš li da bi mu ljudi poverovali? "Ovaj jadnik sin bogataša?" Niko mu ne bi verovao. "Da ima tako bogatog oca, otišao bi k njemu." Otpadnicima svet neveruje da su sinovi Kralja, već kaže: "Zašto ne odu k Njemu ako tamo postoji i više nego dovoljno hleba? Zašto ne se be vrate kući?"
Zatim je izgubljeni sin izgubio dom. U onoj stranoj zemlji nije imao dom. Dok mu je trajao novac, bio je popularan u gostionici i u svom krugu poznanika, i imao je prijatelje, ali čim je njegov novac nestao, gde su bili prijatelji? To je stanje svakog jadnog otpadnika i ovde u Londonu.
Ali sad mogu zamisliti kako neko kaže: "Malo bi bilo koristi od mene da se vratim. Za samo nekoliko dana ponovno bih bio tamo gde sam sada. Jako bih voleo ponovno poći u dom svoga Oca, ali se bojim da tamo ne bih dugo ostao." Zamisli ovu sliku: jadni izgubljeni se vratio kući i otac je zaklao ugojeno tele; oni sede za stolom i jedu. Mogu zamisliti daje to bio najbolji zalogaj koji je ikada okusio - garantovano najlepši ručak u njegovom životu. Njegov otac sedi njemu nasuprot; pun je radosti i njegovo srce treperi od sreće. Odjednom vidi svoga sina kako plače. "Sine moj, zašto plačeš? Zar nisi srećan što si se vratio kući?" "O da, oče, nikada nisam bio tako srećan kao danas, ali se bojim da ću se ponovno vratiti u onu daleku zemlju." Takvu stvar ne možete ni zamisliti! Kad u kući svoga Oca imate jedan takav obrok i dobrodošlicu, nikada više ne poželite odlutati.
GDE SI, BEZBOŽNIČE?
Sad mi dopustite da govorim trećoj grupi ljudi. "Ako se dakle pravednik jedva spasava, gde će se pokazati bezbožnik i grešnik?" Grešniče, šta je nastalo od tebe? Gde ćeš ti pobeći? "Gde si?" Je li istina da živiš bez Boga i bez nade u ovom svetu? Jesi li ikada zastao da razmisliš šta će nastati od tvoje duše ako pogođen bolešću iznenada moraš otići - gde ćeš provesti večnost?
Čitao sam da je grešnik bez Boga, bez nade i bez opravdanja. Ako nisi spasen, koje opravdanje imaš? Ne možeš reći da je to Božja greška. On je i onako u velikoj brizi da te spasi. Želim ti danas reći da možeš biti spašen ako želiš. Ako stvarno želiš preći iz smrti u život, ako želiš postati naslednik večnoga života, ako želiš postati dete Božje, ove večeri donesi odluku da ćeš tražiti kraljevstvo Božje. Kažem ti na autoritetu Reči Božje da ćeš ga i naći ako ga tražiš. Niko nikada nije tražio Hrista čitavim srcem, a da ga nije našao. Nikada nisam upoznao čoveka koji je svojim umom odlučio da će to pitanje srediti i da ono nije brzo bilo sređeno.
Prošle je godine nada mnom bio jedan ozbiljan osjećaj. Ja sam u svojim srednjim godinama, u najboljim go dinama. Na život gledam kao čovek koji je dosegao vrh brda i počinje gledati dolje na drugu stranu. Ja sam stigao na vrh brda - ako ću doživeti starost od sedamdesetak godina - i već sam na drugoj strani. Govorim sad mnogima koji su isto tako na vrhu brda; molim vas, ako niste hrišćani, zastanite na nekoliko trenutaka i zapitajte se gde ste. Okrenimo se i pogledajmo put kojim smo se penjali. Šta vidite?
Dole je kolevka. Nije daleko. Kako je život kratak! Sve kao da je bilo jučer. Gledajte put, tamo ispod je i nadgrobni kamen; on označava mesto počinka ljubljene majke. Kad je majka umrla, nisi li obećao Bogu da ćeš mu služiti? Nisi li rekao da će Bog tvoje majke postati i tvoj Bog? Nisi li uzeo njenu ruku u tišini onoga trenutka kada je umirala i rekao: "Da, majko, srešću se s tobom na nebu!" Jesi li održao to obećanje? Pokušavaš li ga održati? Deset je godina prošlo; petnaest - no jesi li se imalo približio Bogu? Je li ono obećanje učinilo neki napredak u tebi?
Ne, tvoje je srce sve tvrđe; a noć postaje sve mračnija; ubrzo će smrt početi bacati svoje senke oko tebe. Prijatelju moj, gde si? Pogledaj ponovno! Malo dale na brdu još je jedan nadgrobni spomenik. On označava počivalište malog deteta. Možda je to bila mala lepa devojčica - možda joj je ime bilo Mary, ili je to bio dečak Charley; kad ti je to dete bilo oduzeto, nisi li obećao Bogu i nisi li obećao tom deteta da ćete se sresti na nebu? Je li obećanje održano? Razmisli! Boriš li se još uvek s Bogom? Je li tvoje srce još uvek tvrdo? Propovedi koje su te dodirivale pre pet godina, dodiruju li te i sada?
Još jednom pogledaj niz brdo na drugu stranu. Tamo dole je grob; ne možeš reći koliko dana, nedelja ili godina još imaš da bi stigao do njega. Pa ako i proživiš život određen čoveku, mnogi od vas blizu ste kraja; postajete nemoćni i kosa vam sedi. Možda je kovčeg već pripremljen u koji će biti položeno ovo telo; možda mrtvački pokrov već čeka. Prijatelju moj, nije li krajnja ludost odlagati spasenje? Sigurno govorim nekome ko će za nedelju dana od danas biti u večnosti. Tokom naredne nedelje smrt će sigurno doći i nekoga ugrabiti iz ovog brojnog slušateljstva; možda će to biti govornik ili neki slušatelj. Zašto odlagati ovo pitanje još jedan dan? Zašto večeras ponovno reći Gospodu Isusu: "Sad zasad hajde! Kad budem imao zgodno vreme, opet ću te k sebi dozvati." Zašto mu ne dopustiti večeras da dođe? Zašto ne otvoriti srce i reći: "Kralju slave, uđi!"
Hoće li ikada biti bolje prilike? Nisi li pre deset, petnaest, dvadeset ili trideset godina obećao da ćeš služiti Bogu? Neki ste od vas rekli da ćete to učiniti kad se oženite i smirite; neki ste od vas rekli da ćete mu služiti kad postanete svoj vlastiti gospodar. Jeste li to postigli?
Postoje tri koraka do izgubljenog sveta, dopustite mi da vam ih imenujem. Prvi se zove nemar. Sve što čovek može učiniti jeste da zanemari spasenje i to će ga odvesti do izgubljenog sveta. Neki ljudi kažu: "Šta sam uradio?!" Ako si samo zanemario spasenje, bit ćeš izgubljen. Na brzoj sam reci i ležim na dnu malog čamca. Tamo dole, deset kilometara dalje, veliki je vodopad. Svako ko ide tim putem pogine. Ne moram veslati prema njemu; vesla mogu uvući, sklopiti ruke i zanemariti. Dakle, sve što čovek mora učiniti jest da u struji života sklopi ruke i biće nošen dalje, a na kraju i izgubljen.
Drugi korak je odbijanje. Ako vas sretnem navratima i postavim ovo pitanje, reći ćete mi: "Ne večeras, gospodine Moody"; a ako kažem: "Želim da uđete u kraljevstvo Božje", vi ćete ljubazno odbiti: "Neću postati hrišćanin danas, hvala vam. Znam da bih morao, ali ne danas."
Posljednji je korak preziranje. Neki od vas već ste dospeli na najnižu tačku. Prezirete Hrista. Mrzite Hrista, mrzite hrišćanstvo, mrzite najbolje ljude na zemlji i najbolje prijatelje koje imate. Ako bih vam ponudio Bibliju, vi biste je rastrgali i pogazili. O, vi ljudi puni prezira! Ubrzo ćete biti na drugom svetu. Hitno se pokajte i obratite Bogu.
Dakle, na kojem si koraku ti prijatelju moj: na zanemarivanju, odbijanju ili preziranju? Ne zaboravite, mnogi su uzeti već na prvom koraku, umrli su u zanemarivanju. Mnogi su uzeti dok su odbijali. A velik ih je broj uzet i na poslednjem koraku - prezirući spasenje.
Pre nekoliko godina oni su zanemarivali, zatim su počeli odbijati, a sad preziru hrišćanstvo i Hrista. Oni mrze zvuk crkvenih zvona; mrze Bibliju i hrišćane; proklinju samu zemlju po kojoj mi hodamo. Ali samo još jedan korak i njih nema. O, vi ljudi puni prezira, pred vas sam stavio život i smrt, šta ćete izabrati?
Kad je Pilat u svojim rukama držao Isusa, rekao je: "Šta da onda učinim sa Isusom?" a mnoštvo je vikalo: "Smakni ga! Smakni! Razapni ga!"
Mladići, je li to i na vašem jeziku večeras? Kažete li: "Makni dalje ovo evanđelje! Makni hrišćanstvo! Dosta je tvojih molitava, propovedi, evanđeoskih pesama! Ne želim Hrista!" Ili ćete biti mudri i reći: "Gospode Isuse, želim Te, trebam Te i imaću Te!" O, neka vas Bog dovede do takve odluke!
