Šabat, subota ili nedelja
Malo je tema o kojima postoji toliko nerazumevanja i suprotnosti kao na temu "Šabata"[1]. No, nema ni najmanjeg razloga za to, jer je ta tema u Reči izložena na najjednostavniji mogući način. Direktnu naredbu o "svetkovanju Šabata" (kao sedmog dana u sedmici) nalazimo u Drugoj knjizi Mojsijevoj. U Prvoj Mojsijevoj 2:1-3, čitamo da čoveku nije dana nikakva zapovest, nego je jednostavno zabeleženo da je "Bog počinuo sedmog dana".
"Tako se dovrši nebo i zemlja i sva vojska njihova. I svrši Bog do sedmog dana dela svoja, koja učini; i počinu u sedmi dan od svih dela svojih, koja učini; i blagoslovi Bog sedmi dan, i posveti ga, jer u taj dan počinu od svih dela svojih, koja učini."
Ovde čoveku nije dana nikakva zapovest. Jednostavno nam je rečeno da je Bog uživao u svom odmoru, jer je sve bilo urađeno, barem što se tiče samog stvorenja. Nije više bilo ničeg što bi trebalo uraditi ili završiti i zato je On, koji je šest dana radio, prestao raditi i uživao je u odmoru. Sve je bilo završeno i sve je bilo vrlo dobro. Sve je bilo onako kako je On sam učinio i On je u tome počinuo. "Jutarnje zvezde zajedno su pevale i svi sinovi Božiji radosno su klicali." Delo stvaranja je bilo završeno i Bog je držao Šabat - svoj "dan počinka".
Trebamo uočiti da je to pravi karakter Šabata - "počinak". Koliko nam je poznato iz nadahnutog Pisma, to je jedini Šabat što ga je Bog slavio. Nakon toga čitamo da je Bog zapovedio čoveku svetkovanje Šabata, a čovek je u tome potpuno zakazao. Ali nikad više ne nalazimo reči: "Bog počinu". Naprotiv, nalazimo reči: "Moj Otac neprestano radi i ja radim" (Jn. 5,17). U pravom smislu reči, Šabat se moglo slaviti samo onda kada zaista nije više bilo ničeg što bi trebalo biti učinjeno. Moglo ga se slaviti samo usred neokaljanog stvorenja, na kojem nije bilo ni jedne mrlje greha. Bog ne može počivati tamo gde postoji greh. Trebamo se samo malo osvrnuti oko sebe i uvidećemo potpunu nemogućnost Božjeg uživanja u odmoru u sadašnjem stanju stvorenja - svoje tvorevine.
Trnje i korov, zajedno sa hiljadama beskorisnih plodova stvorenja koje uzdiše, pokazuju nam da Bog mora raditi a ne počivati. Može li Bog počivati usred trnja i korova? Može li On počivati usred stenjanja i suza, uzdaha i tuge, bolesti i smrti, izopačenosti i krivice uništenog sveta? Može li Bog sesti i slaviti Šabat usred takvih okolnosti? Kako god odgovorili na ta pitanja, Božja reč nas uči da Bog do sada nije imao nijedan drugi Šabat, osim onoga spomenutog u Prvoj Mojsijevoj.
Šabat je bio "sedmi dan" i nijedan drugi. To nam ukazuje na potpunost dela stvaranja. Ali to delo se pokvarilo i prekinut je počinak sedmoga dana. Stoga je od pada u greh do Hristovog ovaploćenja Bog delovao, od ovaploćenja do krsta delovao je Bog Sin, a od Dana Pedesetnice pa sve do danas deluje Bog Sveti Duh.
Hrist, takođe, nije imao Šabat dok je bio na Zemlji. Kad je dovršio svoje delo, dovršio ga je blagosloveno i slavno - ali gde je proveo Šabat (dan odmora)? - U grobu! Da, Gospod Hristos, Bog očitovano u telu, "gospodar subote", Stvoritelj i vladar neba i zemlje, proveo je sedmi dan u mračnom i tihom grobu. Zar nam to ne govori dovoljno? Zar ne možemo izvući nikakvu pouku iz toga? Bi li Sin Božiji mogao da leži u grobu sedmoga dana, ako je toga dana trebalo počivati u punoj svesti da nije preostalo više ništa što treba da uradite? - Nemoguće!
Ne trebamo više nikakav dokaz o nemogućnosti slavljenja Šabata, osim ovog koji nam predočuje Isusov grob. Možemo da stoji pored tog groba i čuditi se šta sedmoga dana u njemu leži takva Osoba. Ali razlog je jasan. Čovek je palo, pokvareno stvorenje, opterećeno krivicom. Njegov dugi vek krivice završio je razapinjanje Gospodara slave. I ne samo razapinjanje, nego i navaljivanje ogromnog kamena na grob, kako bi ga sprečio, ako je to moguće, da iziđe iz njega. A šta je radio čovek dok je Božiji Sin bio u grobu? - Svetkovao je Šabat! Kakve li suprotnosti! Hristos se nalazi u grobu, kako bi obnovio prekinuti Šabat, a čovek pokušava svetkovati Šabat - kao da nikada nije ni bio prekinut! Bio je to čovekov Šabat, a ne Božiji Šabat. Bio je to Šabat bez Hrista - isprazan i bezvredan običaj (tradicija).
Neko će možda reći da se promenio samo dan, ali da i dalje važe ista načela za taj dan. Ne verujem da nam Pismo daje ikakvu potvrdu za takvu zamisao. Gde je Božanska potvrda za takvu tvrdnju?
Svakako, ako bi postojala potvrda u Pismu, ta bi se tvrdnja lako mogla potkrepiti. No, činjenica je da za to nema potvrde. Naprotiv, razlikovanje sedmog dana u potpunosti se nastavlja u Novom zavetu. Uzmimo kao dokaz samo sledeći odlomak: "A posle subote, u svanuće prvoga dana nedelje..." (Mt. 28,1). Ovde, očigledno, nema ni spomena o promeni sedmoga dana u prvi dan, niti o prenosu Šabata na prvi dan nedelje (nedelju). Prvi dan u nedelji nije promenjen u Šabat, već je to potpuno novi dan. To je prvi dan novog perioda, a ne poslednji dan prošlog perioda. Sedmi dan je povezan sa Zemljom i zemaljskim počinkom. Prvi dan nedelje, naprotiv, uvodi nas u nebo i nebeski počinak.
Dakle, postoje dva bitno različita načela. No, ako to promotrimo sa praktične strane, razlika će nam biti još jasnija. Ako svetkuje (slavim) sedmi dan, onda sam zemaljski čovek - jer je to dan zemaljskog odmora, to jest odmor stvorenja. Ali ako sam pomoću Božije reči i Božijeg Duha poučen da razumem značenje prvoga dana u nedelji, odmah ću shvatiti njegovu neposrednu povezanost sa novim i nebeskim poretkom kojemu je večni temelj smrt i vaskrsenje Isusa Hrista. Sedmi dan pripada Izrailju i Zemlji, a prvi dan nedelje pripada Crkvi i Nebu.
Nadalje, Bog je Izrailju zapovedio da svetkuje Šabat (sedmi dan nedelje), dok Crkva ima povlasticu da uživa u prvom danu sedmice. Sedmi dan je služio za proveru moralnog stanja Izrailja, prvi dan je značajan dokaz večnog prihvatanja Crkve. Sedmi dan je očitovao što je Izrailj mogao učiniti za Boga, prvi dan savršeno objavljuje šta je Bog učinio za nas.
Teško je dovoljno naglasiti važnost Gospodnjeg dana, kako je prvi dan u nedelji nazvan u Otkrivenju 1:10. Kao dan u koji je Hristos ustao iz mrtvih, on ne predočuje dovršenost stvorenja, nego potpunu i slavnu pobedu izbavljenja. Takođe, prvi dan u nedelji ne trebamo smatrati nekom vrstom obaveze ili jarma za hrišćane. Hrišćanin uživa u slavljenju prvog dana. Zato vidimo da je prvi dan u nedelji prvenstveno bio dan u koji su se prvi hrišćani okupljali lomiti hleb. I u tom periodu istorije Crkve tačno se razlikovalo Šabat od prvoga dana u nedelji. Jevreji su se na Šabat okupljali u sinagogama na "čitanje Zakona i Proroka". Hrišćani su se prvog dana u nedelji okupljali lomiti hleb. U Pismu nema nijednog stiha u kojem bi prvi dan nedelje bio nazvan Šabatom, dok ima obilje dokaza o potpunoj različitosti ova dva dana.
Zašto se onda uporno držati nečeg što nije utemeljeno na Božijoj reči? Ljubite, poštujte i slavite Gospodnji dan, koliko god to možete. Nastojte, poput apostola Jovana, biti "u duhu" na taj dan. Odmarajte se koliko god možete od svih sporednih poslova. Ali u svemu tome, nazivajte taj dan ispravnim imenom, dajte mu mesto koje mu pripada, shvatite njegova prava načela i obeležja, a iznad svega, ne obavezujte hrišćanina krutim pravilom da drži sedmi dan (subotu), kad je njegova uzvišena i sveta povlastica da drži prvi dan (novi dan). Ne spuštajte ga s Neba, gde može počinuti, na prokletu i krvlju natopljenu Zemlju, na kojoj ne može počinuti. Ne zahtevajte od njega da drži dan koji je njegov Učitelj proveo u grobu, umesto dana u koji je ustao iz groba. (Pažljivo pročitaj: Mt. 28,1-6; Mk. 16,1-2; Lk. 24,1; Jn. 20,1; Jn. 20,19; Jn. 20,26; Dela 20,7; 1. Kor. 16,2; Otk. 1,10; Dela 13,14; Dela 17,2; Kol. 2,16)
No, nemojmo izgubiti iz vida važnu činjenicu da će se Šabat opet slaviti u Izrailju i od čitavog stvorenja: "Jer ostaje počinak Božjem narodu" (Jev. 4,9). Kad Sin Abrahamov, Sin Davidov i Sin Čovečiji, uspostavi svoju vladavinu nad čitavom Zemljom, biće to slavni Šabat - počinak kojeg greh nikad više neće pokvariti. No, sada je Hrist privremeno odbačen, i svi koji ga poznaju i ljube pozvani su da stanu uz Njega u Njegovoj odbačenosti. Pozvani su da "iziđu k Njemu izvan logora, noseći Njegovu sramotu" (Jev. 13,13). Kada bi cela Zemlja mogla svetkovati Šabat, ne bi bilo nikakve "sramote".
Dakle, upravo nastojanje apostolske crkve da prvi dan nedelje učini "dan počinka", otkriva nam jedno važno načelo. To je pokušaj povratka na zemaljsko stanovište i na zemaljske moralne vrednosti. Mnogi to ne uviđaju. Mnogi istinski hrišćani, po svom nahođenju (Rim. 14:5-6), mogu savesno držati Šabat (kao sedmi dan - subotu). Obavezni smo poštovati njihovu savest, iako imamo potpuno pravo pitati ih mogu li na osnovu Pisma potkrepiti uverenja svoje savesti. Ne želimo ranjavati njihovu slabu savest (Rim. 14:1), ali nastojimo je poučiti - utvrditi.
Međutim, sada se ne bavimo savešću ili uverenjima savesti, nego samo načelom koje je temelj "pitanja Šabata". Ovde bih jedino hrišćanskim čitaocima postavio pitanje, na osnovu svega rečenog: Stoji li više u skladu sa čitavim naučavanjem i duhom Novog zaveta - slavljenje sedmoga dana, to jest subote, ili slavljenje prvog dana u nedelji, to jest "Gospodnjeg dana"?
Želeo bih da još dodam da je mnogo spoticanja i pogrešnog shvatanja u vezi ove teme proizišlo iz bezobzirnog i neobuzdanog ponašanja nekih hrišćana koji su, revnujući za svoju hrišćansku slobodu u pogledu "dana odmora", zapravo izgubili svaki smisao za dobru savest, kao i za mesto koje u Novom zavetu pripada Gospodnjom danu. Neki se hrišćani prvoga dana u nedelji bave svojim hobijima samo zato da pokažu svoju slobodu, te na taj način uzrokuju mnoga nepotrebna spoticanja. Takvo postupanje nikada ne može biti potaknuto Hristovim Duhom. Ako sam već toliko slobodan u sopstvenom razmišljanju, onda trebam poštovati savest moje slabije braće. Ne verujem da oni koji se tako ponašaju stvarno razumeju istinske i dragocene povlastice Gospodnjeg dana.
Trebali bismo biti vrlo zahvalni ako smo slobodni od sporednih poslova i zemaljskih obaveza, a ne smatrati da ćemo obavljanjem istih pokazati svoju hrišćansku slobodu. Providnost našeg Boga omogućila je da u većini zemalja hrišćani bez ikakvih gubitaka mogu uživati odmor Gospodnjeg dana, budući da je toga dana svima zabranjen rad - da mogu imati "ne radni dan". Svaki bi razuman čovek to trebao smatrati Božjim milosrđem. Ako pak ne bi bilo tako određeno zakonom, znamo da bi pohlepno ljudsko srce nastojalo orobiti hrišćane velike prednosti pohađanja skupova zajednice na "dan Gospodnji". Ko može predvideti koliko bi za nas bile pogubne posledice neprekidnog učestvovanja u svetovnim poslovima i trgovini? To si itekako dobro mogu zamisliti oni hrišćani koji od ponedeljka ujutro do subote uveče dišu u atmosferi trgovine, proizvodnje i užurbanosti.
Zasigurno nije dobar znak kad ljudi nastoje uvesti mere za javno nepoštovanje Gospodnjeg dana. To je očiti pokazatelj napredovanja jednog društva k zlu.
