Naslovna » U Hristu » Propovedi » ....

Čovek kojeg Bog upotrebljava

Jesse M. Hendley
"Istinu govorim tako mi Hrista, ne lažem, to mi svedoči savest moja Duhom Svetim: Da mi je vrlo žao i srce me moje boli bez prestanka; Jer bih želeo da ja sam budem odlučen od Hrista za braću svoju koja su mi rod po telu." (Rim. 9,1-3)

Želim da ponovno pročitamo drugi stih i da govorimo o Pavlovoj neprestanoj boli: "i srce me moje boli bez prestanka." Želite li znati šta leži iza nepresušne životne snage jednog misionara ili evanđeliste? Ovo je odgovor: On ima slomljeno srce. Da bi neko bio evanđelista, on mora imati slomljeno srce. Ovaj čovek drugim rečima govori: "Duh Sveti zna da ne lažem kada kažem da imam neprestanu žalost. Duh Sveti zna da govorim istinu kada kažem da imam trajnu bol, trajnu čežnju za izgubljenim dušama."

Ljubljeni, tvrdim da nije moguće duše dovesti Hristu, ako to ne posedujemo. Kuda god da je Pavle išao, on je imao čežnju za izgubljenim dušama. On je bio veliki teolog, neverovatno rečit čovek i veliki propovednik, ali iznad svega toga, sve do kraja svoga čudesnog života, on je imao slomljeno srce. Pavle je imao slomljeno srce za izgubljene. Bez slomljenog srca nije moguće biti uspešan misionar ili evanđelista. Mi moramo imati slomljeno srce.

1. EVANĐELISTA MORA IMATI VLASTITU SIGURNOST SPASENJA

Ko je ta blagoslovljena osoba slomljenog srca? Kako i mi to možemo imati? Ko je ta osoba koju Bog može upotrebiti za početak probuđenja?

Čovek koga Bog upotrebljava za probuđenje mora biti zaista spašen - i on to mora znati! On mora poznavati Boga. U Danilu 11,32 čitamo: "ali narod koji poznaje Boga svog ohrabriće se i izvršiće." Čovek koji želi biti upotrebljen od Boga za spasenje drugih mora bez senke sumnje znati da je on sam nanovo rođen i izvorno spašen. Zaista, kao da premalo ljudi ima tu blagoslovljenu sigurnost?!

Na svojim policama imam dvadeset i dve knjige starog puritanskog propovednika Džona Ovena (John Owen). Džon je godinama propovedao. Iznenada se razboleo i došao do samih vrata smrti. On svedoči kako je užas mraka preplavio njegovu dušu, te kaže: "Shvatio sam, da nikada nisam bio nanovorođen. U tom sam trenutku silno zavapio Bogu i Bog je odgovorio mome srcu kroz Psalam 130, te mi dao stvarno oproštenje greha." Tada se vratio za svoju propovedaonicu i kao nikada pre propovedao o oproštenju greha. On se zaista nanovo rodio. O, možda vam se čini da je to otrcana stvar, reći vam da morate biti nanovorođeni. Međutim, to je potrebno ako želimo biti svedoci Hristovi i dovoditi izgubljene duše Njemu.

2. EVANĐELISTA MORA IMATI DEFINITIVAN POZIV

Osoba koju Bog upotrebljava za probuđenje mora biti pozvana od Boga za to delo. "I niko sam sebi ne daje časti, nego koji je pozvan od Boga..." (Jev. 5,4).

Svi su pravi vernici "pozvani su da budu sveti", što znači da su sveti po božanskom i ličnom pozivu, pozvani da svedoče i zadobijaju duše za Hrista. No, evanđelisti su Hristov dar Crkvi za zadobijanje duša kroz probuđenje (Ef. 4,11), i oni tu službu postižu kroz božanski poziv! Pavle je bio "pozvan za apostola" (Rim. 1,1), pozvan na posebno delo dosezanja pogana evanđeljem. Čak je i Hrista "Bog proglasio velikim sveštenikom" (Jev. 5,10).

Od prvih sedam koji su bili odabrani u Prvoj crkvi da poslužuju oko trpeza, samo je Filip nazvan evanđelistom. Drugi nisu imali taj poziv. Očigledno da ga je Bog pozvao na to delo posle poziva da poslužuje za stolovima. Pavle je poticao Timoteja da "čini delo evanđeliste" (2. Tim. 4,5). Nije ga poticao da ostavi svoju službu i da ide od mesta do mesta radi probuđenja kao pozvan evanđelista, već da kao pastir - učitelj nosi probuđenje i zadobijanja duše na svom polju rada između dolazaka evanđelista! On je svo vreme trebao održavati oganj evangelizacije! No, njega Bog nije odvojio i obdario za to posebno delo evanđeliste! Njegov je poziv bio da uči (2. Tim. 2,2).

I Samuel je kao dečak bio pozvan na posebno delo, kao i Mojsije, Jeremija, Isaija i drugi ljudi Božji. "Pozvani i opunomoćeni evanđelista" imaće uspeh ako se samo pokori svom pozivu i ostane u Gospodu. Bog nema neuspešnih slugu koji su pozvani, odabrani i verni.

3. EVANĐELISTA MORA BITI HRABAR

Osoba koju Bog upotrebljava za probuđenje mora biti puna hrabrosti. Kad je Petrov i Jovanov život bio ugrožen, Gospod im je kroz svoga anđela zapovedio: "Idite i stanite u crkvi te govorite narodu sve reči ovog života!" (Dela 5,20).

Neki je propovednik jednom pričao drugom propovedniku, koji je upravo grešnicima ispropovedao ozbiljnu propoved upozorenja: "Hvala Bogu za ovu neustrašivu poruku!" Bi li se ijedan propovednik trebao bojati nekoga osim Boga? Nije li Jeremija bio neustrašiv kada je stajao na hramskim vratima i vikao narodu: "Ovako govori Gospod nad vojskama... Popravite svoje puteve i dela svoja... Ne uzdajte se u lažne reči... Kradete, ubijate i činite preljubu, kunete se krivo... Pa onda dohodite i stajete preda mnom u ovom domu..." (Jer. 7,3-10).

Za to je potrebna hrabrost, i on ju je i imao! Pavle je pokazao svoju hrabrost kada je pred Feliksom, on je tako gorljivo iznosio svoju poruku o pravednosti, čistoći i budućem sudu da je upravitelj zadrhtao od njegovog oštrog upozorenja! Sluga Božji mora biti veran Bogu, ozbiljnoj poruci koju je primio i da je navešćuje izgubljenim dušama koje ginu! On propoveda da bi ugodio Bogu, a ne ljudima. On glasno govori: "Ovako govori Gospod!"

4. EVANĐELISTA MORA BITI ČOVEK MOLITVE

Osoba koju Bog upotrebljava za probuđenje mora biti čovek molitve! Proučavajući istoriju probuđenja, nisam naišao ni na jednog čoveka kojeg je Bog upotrebljavao, a koji se nije isticao kao čovek molitve. On mora biti čovek molitve.

Koliko vremena vi svakoga dana provodite na svojim kolenima u tajnoj kleti molitve? Da li bi vas bila sramota ako bi drugi znali koliko malo molite? No, Bog zna koliko molite!

Može li se hrišćanski život uopšte održavati bez mnogo molitve? Živite li vi životom molitve? Svi ljudi upotrebljeni od Boga žive životom molitve. Ne samo molitva pre jela, ne samo pet minuta uveče pre počinka; ljudi koje Bog upotrebljava uzimaju sebi vreme da budu nasamo zatvoreni sa Bogom, ne u užurbanoj molitvi, već u čekanju na Gospoda, da traže i prime silu od Njega za zadobijanje duša!

Poznajem čoveka koji je zadobio hiljadu pet stotina duša za Hrista za tri godine nakon svoga obraćenja. On ima malo obrazovanja, ali je nanovorođen i živi životom molitve. Bog ga blagosilja i daje mu duše. On ima silnu čežnju za izgubljenima, plače nad njima i zadobija ih. Ispričao mi je u mojoj kancelariji da on i jedan od njegovih đakona čitavu jednu noć u nedelji provedu u molitvi. A pored toga, on ima i svakodnevni lični život molitve.

Kako neko može biti upotrebljen od Boga bez barem jednosatne molitve na dan? Jeste li vi čovek ili žena molitve? Provodite li barem jedan sat na dan sami na svojim kolenima? Ne verujem da u ovom bezbožnom vremenu u kojem živimo možemo živeti blizu Boga, ako barem jedan sat dnevno ne provodimo na molitvi pred Bogom.

Možda ćete reći: "Pa, propovedniče, govoriš nam ono što stalno slušamo." Da, ali to su bitne stvari. Probuđenje su uvek doneli ljudi molitve; ljudi koji su se borili u smrtnoj borbi; ljudi poput Brainerda koji je u severnim šumama vapio Bogu danju i noću dok Bog nije k njemu poslao Indijance koji su ga usrdno molili da im pokaže put spasenja.

O, moramo moliti i moramo platiti cenu ako želimo zadobijati duše za Isusa Hrista. Potrebno je mnogo molitve. Uzmimo sebi vreme za molitvu! Nikada za molitvu nećemo "naći" vreme, mi ga moramo "uzeti". Ne očekujte probuđenje u svome životu dok sebi svakodnevno ne uzmete vreme za molitvu. O, neka nas molitva sasvim prožme dok ne vidimo izgubljeni svet! Želimo li zadobivati duše, moramo moliti. Čovek koga Bog upotrebljava mora biti čovek molitve.

5. EVANĐELISTA MORA ŽIVETI NA REČI

Osoba koju Bog upotrebljava mora živeti na Reči Božjoj danju i noću. "Ako ostanete u meni i reči moje u vama ostanu, šta god hoćete ištite, i biće vam." (Jn. 15,7). Međutim, pitam se ne čitamo li mi samo ono što su napisali ljudi, a zanemarujemo Knjigu Božju?

Razgovarao sam sa jednim mladim čovekom u Linkolnu, u Nebraski, koji je kao misionar ubrzo trebao poći u Argentinu. On je jedan od najfinijih hrišćana koje poznajem. Ima duhovnu silu i Bog ga silno upotrebljava. On ima lepu biblioteku. Voli knjige kao i svi propovednici. Ali rekao mi je:

"Propovedniče, prošlog decembra Bog me blagoslovio. Pokazao mi je da knjige koje su napisali ljudi stavljam ispred Reči Božje. Počeo sam se pitati da li je to razlog slabosti u mom hrišćanskom iskustvu. I tako sam doneo odluku da ću više čitati Bibliju. Proverio sam i otkrio da ako pročitam dvadeset i pet poglavlja na dan, za svakih pedeset i šest dana mogu pročitati čitavu Bibliju. Za to mi je potrebno sat i petnaest minuta do dva sata."

Zatim me sa suzama u očima pogledao i rekao: "Propovedniče, hteo bi da mogu ljudima reći kakva se radikalna promena dogodila u mom srcu, u mom životu."

On je provodio jedan sat i petnaest minuta do dva sata na dan na svojim kolenima sa otvorenom Biblijom pijući iz izvora koji nikada ne presušuje. Nije ni čudo da je taj čovek imao silu u svome životu. Nije ni čudo da kada on govori u crkvama, da ih zahvati plamen za misiju. Nije ni čudo da mi je vlasnik jedne od najvećih hrišćanskih radio-stanica u ovoj zemlji rekao: "Kad taj mladi čovek govori, ne brinem se. Odlazim i ostavljam radio-stanicu. Kad se njegova reč emituje, ogroman broj ljudi odgovara na poziv za predanje Hristu."

Svaki onaj koji dolazi do izvora sile - do Reči Božje - može imati tu silu. Neka nam Bog pomogne da prebivamo u  Njegovoj Reči.

6. EVANĐELISTA MORA BITI DUHOM VOĐEN ČOVEK

Čovek koga Bog upotrebljava za probuđenje mora biti čovek kojeg vodi Duh Božji. "Nego ćete primiti silu kad siđe Duh Sveti na vas; i bićete mi svedoci u Jerusalimu i po svoj Judeji i Samariji i tja do kraja zemlje." (Dela 1,8). "Jer koji se vladaju po duhu Božijem oni su sinovi Božiji." (Rim. 8,14).

On mora poznavati Duha Božjega. Mi mnogo govorimo ili čitamo o Duhu, a ipak nemamo iskustvo Njegovog delovanja u našem životu? Ja imam neka iskustva radi kojih drhtim i pitam se šta bi sve Bog mogao učiniti kad bi našao samo jednoga čoveka potpuno ispunjenog Duhom Svetim, potpuno predanog Njemu?

Sećam se jedne noći uoči nedelje kad sam bio budan do dva sata ujutro. Jedna žena iz naše crkve, jedna od onih stvarno pobožnih žena, kratko pre toga bila je na pregledu kod lekara. Lekar ju je upitao: "Draga gospođo, jeste li spremni za odlazak?" Nije mislila da je jako bolesna i iznenadila se na to pitanje. Kada je shvatila da lekar zapravo misli da li je spremna umreti, odgovorila je: "Da, spremna sam otići ako je neophodno." Iznenada je doživela udar i više nije došla k svesti. Moja žena i ja tog smo subotnjeg popodneva bili u bolnici i molili se sa njenom kćeri. Ćerki sam rekao: "Pozovi me ako umre."

U dva sam sata toga jutra sedeo u dnevnoj sobi. Bila je to jedna od onih noći kada ne možete spavati. Iznenada je zazvonio telefon i na drugom se kraju začuo glas ćerke: "Brate Hendley, moja majka je upravo otišla da bude sa Isusom." Rekao sam joj nekoliko utešnih reči i spustio slušalicu. Ali nakon što sam spustio slušalicu i bio spreman za počinak, jedan mi je glas rekao: "Idi tamo i moli za te ljude!" Nisam uvek poslušan, te sam se borio protiv toga glasa i otišao u krevet. No, je glas ponovno rekao: "Idi tamo i moli!" Imao sam mnogo razloga zašto ne trebam ići: sutradan sam trebao dva puta propovedati, ne bi se vratio do ranog jutra i još mnogo sličnih stvari. Prepirao sam se sa glasom. Ali je glas ponovno rekao: "Idi tamo i moli za te ljude!"

Dakle, naučio sam jednu stvar: ako ne mogu spavati, bolje da se dignem i učinim šta moram učiniti. I tako sam se digao, obukao i odvezao na drugi kraj grada. Kuća je bila sva osvetljena. Otišao sam u dnevnu sobu gde je bila okupljena rodbina pokojnice. Pročitao sam nešto iz Pisma i pomolio se. Bio sam spreman otići, misleći da je sve to bila pogreška i da sve to nije bilo potrebno, kad je niz stepenice sišao zet drage pobožne pokojnice. Ona se godinama molila za njegovo spasenje i živela pred njime gorljivim hrišćanskim životom.

Stavio sam mu ruku na rame i rekao: "Želiš li je ponovno sresti? Znaš, ona je u nebu."

Rekao je: "Svakako da želim, propovedniče."

"Onda, pomolimo se."

Spustio se na kolena. Pokajao se za svoje grehe i prihvatio Isusa kao svog Spasitelja i Gospoda. Dok sam silazio niz one stepenice, ulazio u automobil i vozio se preko grada u pola četiri ujutro, moje je srce bilo puno radosti, jer je jedna duša bila spašena. Dok sam se kroz tihe ulice vozio kući i gledao gore u zvezde, govorio sam: "Hvala ti, Gospode!" Tada sam razumeo zašto Duh Sveti mi nije dozvolio zaspati. Razumeo sam zašto je došao glas. Tamo je bila jedna duša koju je Gospod odlučio spasiti.

Zadrhtim kad razmišljam o tome, jer znam da postoji život koji se može živeti u skladu i u vođstvu Duha. To obvezuje i vas i mene da budemo Duhom ispunjeni ljudi. Jedini način na koji to možemo postići jeste potpuno predanje; trebamo se rešiti svega onoga u našem životu što to sprečava; trebamo se osloboditi svega svetskoga i predati se Duhu Božjem za najveći posao na svetu, za posao zadobijanja duša. Da, voditi nas mora Božji Sveti Duh ako želimo zadobijati duše za Gospoda Isusa.

7. EVANĐELISTA MORA RAZUMETI DA SU NESPAŠENI ZAISTA IZGUBLJENI

Ako želimo zadobijati grešnike, moramo verovati da su oni izgubljeni i da im je potrebno spasenje. Pavle je rekao: "Znajući, dakle, strah Gospodnji ljude savetujemo; a Bogu smo poznati, a nadamo se da smo i u vašim savestima poznati." (2. Kor. 5,11). Moramo verovati da su ljudi izgubljeni i da im je potrebno spasenje. Kažem vam, mi moramo verovati da je greh stvarnost. Moramo verovati da ljudi i žene koji nisu nanovorođeni odlaze u pakao. Pitam se, verujemo li to?

Kada god propovedam o večnosti, ukoren sam u dušu. Ako verujemo da duše odlaze u pakao da gore ognjem u veke vekova i ne činimo sve što možemo da ih dosegnemo, mi smo onda bezosećajna čudovišta i nismo vredni se zvati hrišćanima. Duše su izgubljene i odlaze u pakao! I goreće će za veke vekova! To je strašna stvar! Naš Gospod Isus Hrist je rekao: "I ovi će otići u muku večnu, a pravednici u život večni." (Mt. 25,46). A On kada je to rekao, to je i mislio!

Jedna mi je žena u Atlanti rekla: "Propovedniče, ne sviđa mi se vaše propovedanje."

"Zašto?"

"Jer kažete da će Bog dopustiti da duše večno gore u paklu."

Nisam se sa njom raspravljao. Otišao sam kući. Nekoliko dana kasnije poduprela je svoje reči svojim pismom. Moju pažnju je skrenula na ovaj stih iz Mateja 25,46 i rekla: "Ne znam grčki, ali mora postojati neka razlika između ovih reči - "muka večna" i "život večni". Tada sam prvi put čuo da neko pokušava razlikovati te dve iste reči. U to sam baš vreme čitao Novi zavet i obratio pažnju na to, te otkrio da je to prevod iste grčke reči "aionios". Jedna ista reč opisuje i određuje "muku" i "život" i uči ozbiljnu istinu: Koliko će god dugo spaseni biti onde u životu, toliko će dugo i grešnici biti u paklu. Jedna je reč za oboje. Ne spaseni su izgubljeni i biće za veke vekova u paklu!

Efescima 2,7 moj je najomiljeniji stih u ovoj dragocjenoj Knjizi: "Da pokaže u vekovima koji idu preveliko bogatstvo blagodati svoje dobrotom na nama u Hristu Isusu."

Ovaj mi odlomak govori da ću živeti vekovima. Vek je dugi period vremena. U razdoblju od Isusovog prvog dolaska do Njegovog drugog dolaska, već je minulo dve hiljade godina, a to je samo deo tog jednoga veka. Reč "vekovima" u množini, zapravo govori "u veke vekova", a to je dugi period vremena. Najjači grčki izraz za beskrajno vreme je "u veke vekova", a koristi se za život samog Boga. Novi zavet jasno uči da dokle će god sveti biti u nebu i dokle god će sam Bog živeti, jadni će grešnici morati biti mučeni u paklu.

U Otkrivenju čitamo o silnom anđelu koji je stavio jednu nogu na zemlju, a drugu na more, te je podigavši ruku prema nebu, zakleo onim koji živi u veke vekova da više neće biti odlaganja. Tu govori da Bog živi "u veke vekova." A taj se isti izraz koristi za muku grešnika u paklu.

Pitam se, prijatelji moji, verujete li vi to? Pitam se verujem li ja u to? To je užasna stvar! To je tako strašno da mnogi umovi to ne mogu prihvatiti.

Jednoga dana, nakon propovedanja o večnoj muci nespašenih, jedan me lekar u Atlanti pozvao na stih u Pismu. Rekao je: "Propovedniče, i ja proučavam Bibliju. Ne mogu verovati da bi grešnik koji je bio učinio barem jedno dobro (delo) bude poslan u pakao i kažnjen za veke vekova."

Odgovorio sam mu narednog dana preko radija: "Dragi brate, ko je ikada rekao da Bog pokušava grešniku učiniti neko dobro kažnjavajući ga u paklu za veke vekova? Država zločincu ne pokušava učiniti nikakvo dobro kada ga šalje na električnu stolicu." Postoje dve vrste kazne, disciplinska i krivična. Cilj je disciplinske kazne da rehabilituje zločinca, da ga ispravi i vrati u društvo. Svrha je krivične kazne da zločinca ukloni iz društva, na primer električnom stolicom ili doživotnom robijom.

Kad je Čarls Koates (Charles Coates) u zatvoru Tatnal, u Džordžiji, bio pogubljen na električnoj stolici, došao je do nje i seo, a zatim je tri hiljade volti električne struje poslalo njegovu dušu u prisutnost Božju pre nego si mogao trepnuti okom. Država Džordžija nije pokušavala Čarlsu Koatesu učiniti neko dobro kad ga je poslala u večnost. A ni Bog ne pokušava učiniti neko dobro grešniku; Bog stavlja tačku, kad grešnik odlazi u pakao. Bog stavlja tačku, ali ne i grešnik. On je zauvek izgubljen.

To sam vam ispričao samo iz jednoga razloga. Ako to ne stvori trajnu žalost u vašem srcu, imate li onda uopšte srce? Ako to ne stvori trajnu žalost u mom srcu, imam li ja uopšte srce? Bol deluje na mene. Ja ne mogu slušati plač i zapomaganje malog deteta, a da me to ne dodirne. Ne mogu slušati cviljenje psa u dvorištu kad ga udari auto, a da se nešto u meni ne dogodi. Kad se setim dečaka i devojčica, muškaraca i žena, koji odlaze u večni oganj pakla, nešto se duboko dole u meni događa. Želim poći k njima i preklinjati ih da dođu Hristu da bi bili spašeni.

Tu je Pavle stekao svoju trajnu bol. On je imao veliko breme i neprestanu žalost. Verovao je da će muškarci i žene koji nisu nanovorođeni otići u pakao. A ako vi ne verujete, ljubljeni, da je takvih mnogo, samo prođite ovom zemljom i pogledajte koliko mnoštvo bez Boga odlazi u pakao. Kada je Isus plakao nad gradom Jerusalimom, da li je plakao nad zgradama i kamenjem? Ne, plakao je nad ljudima i ženama, dečacima i devojčicama, koji su ga odbili i odlazili su u beskrajnu noć. Isus je verovao, propovedao i učio o beskrajnoj muci pakla za nespašene. Umro je da bi spasio ljude od toga užasa. Mi nećemo uspešno zadobijati duše i nećemo imati probuđenje dok ne poverujemo da su ljudi izgubljeni i ne propovedamo evanđelje sa strašću srca koje ima trajnu bol. Neka nam Bog pomogne da izađemo i zadobijamo izgubljene!

8. EVANĐELISTA JE ČOVEK SAOSEĆANJA

Sledeća stvar o kojoj vam želim govoriti jeste da za grešnika moramo imati srce puno ljubavi: "Ljubav nikad ne prestaje." (1. Kor. 13,8). Brine li se ko? "Zar vam nije stalo, svi koji prolazite ovuda?" (Plač 1,12). Psalmista vapi: "Niko ne mari za dušu moju." (Ps. 142,4). Da li je to tako? Pitam se ima li neko od nas kod kuće svoje ljubljene koji nisu spaseni? A ipak, mi mirno spavamo noću i dobro jedemo. Ne dopuštamo da bi nas to uznemirilo. Radi toga ne sagorevamo. Ne želimo nikakvo uznemiravanje. Kakva sramota! A trebali bi smo voleti dušu svog bližnjeg!

Gospođa But (Booth) ispričala je jedno od svojih iskustava. (Želim biti u nebu kad ona primi svoju nagradu.) Jednog je dana krenula u neki strašni stari zatvor. Iznenada je tamo začula ženski glas, vrištanje i ječanje. Videla je dva policajca kako drže ženu koja se borila. Kosa joj je bila raščupana. Na jednoj je strani čela imala masnicu, a na drugoj zgrušanu krv. Odeća joj je bila rastrgana i neuredna. Izgledala je jadno i bedno. A i bila je! Srce gospođe But se sažalilo nad tim jadnim stvorenjem u svome grehu. Umesto da je osudi, osetila je ljubav prema njoj, jer je njeno srce bilo ispunjeno ljubavlju Hristovom - koji ljubi duše. I pomislila je: "Šta bi mogla učiniti za nju? Mogu li izreći neku molitvu? Ne. Da joj dam novac? Ne, neću ni to." Instinktivno je posegnula za ženom dok je prolazila i poljubila je u obraz. Žena je počela vikati: "Ko me to poljubio? Ko me to poljubio?" Dok su ženu vukli u ćeliju, Gospođa But se stopila sa mnoštvom. Narednog se dana vratila da vidi tu jadnicu. Policajac joj je rekao: "Mislimo da je poludela. Hoda ćelijom i viče: "Ko me to poljubio? Neko me juče u gomili poljubio. Ko me je to poljubio? Molim vas, recite mi, ko me to poljubio?"

Kada je gospođa But ušla, bila je to prva stvar koju je rekla: "O gospođo, možete li mi reći ko me to juče poljubio?"

Gospođa But je odgovorila: "Reci mi, zašto to pitaš?"

Sa suzama koje su joj tekle niz obraze, žena se okrenula prema njoj i rekla: "Majka mi je umrla kada sam imala sedam godina. Bila je nežna, ali vrlo siromašna. Umrla je u mraku jednog bednog podruma. Pre nego je umrla, pozvala me k sebi, uzela moju malu glavicu u ruke i zaplakala: "O moja nezaštićena devojčice! Bože, brini se za moju nezaštićenu devojčicu." Zatim me poljubila i umrla. To je bilo poslednji put kad je neko vodio brigu o meni. To je bilo poslednji put kada me neko poljubio. Niko nikada, nije vodio brigu o meni niti me voleo. Gurali su me i udarali, ali niko se nije brinuo za mene i niko me nikada sve do juče nije poljubio."

Gospođa But je rekla: "Mlada ženo, ja sam bila ta koja te poljubila u obraz. Učinila sam to zato što te volim. Ljubim te, jer Hrist boravi u mome srcu i ispunio je moje srce ljubavlju za druge ljude."

Zatim je imala priliku izliti najveću od svih ljubavi, ljubav Golgote gde je Bog poljupcem izbrisao grehe grešnika prolivenim krvlju svoga vlastitog ljubljenog Sina. Ta je siromašna i jadna žena kleknula tamo, te pronašla mir i spasenje kroz krv Gospoda Isusa, samo zato što je neko ljubio njenu dušu.

Znajte, mnogi u ovoj zemlji žele da neko ljubi njihovu dušu i dovede ih Gospodu Isusu Hristu. O, ako mi želimo biti muškarci i žene koje će Bog upotrebiti za probuđenje, onda moramo ljubiti grešnike. Isus je ljubio grešnike i oni su znali da ih On ljubi. Carinici i grešnici jurili su k Njemu. Nikada nećemo zadobiti duše budemo li se držali visoko. Grešnici će nam okrenuti leđa i ništa neće hteti imati sa nama budemo li imali takav isključujući stav. Zbog toga se moramo spustiti k njima gde god ih možemo naći, gde god možemo naći ljude koji su izgubljeni.

9. EVANĐELISTA MORA PLATITI CENU

I na kraju, osoba koju Bog upotrebljava za zadobivanje duša mora biti voljna platiti cenu. A cena postoji, ljubljeni! U Jovanu 2,17 čitamo: "Revnost za kuću Tvoju izjede me." Duše su najdragocenija stvar na svetu. One su našega Gospoda koštale Njegove krvi. I ne samo Njegove krvi, već i veliku žrtvu Crkve. I mi moramo platiti cenu ako želimo zadobijati duše.

Kada je izbilo probuđenje na našim sastancima u Linkolnu, u Nebraski, jedna mi je gospođa rekla: "Brate, hvala Bogu, vredelo je ostati budan čitave noći u molitvi!" Suze su tekle niz njeno lice, ali se činilo da joj je oko glave oreol. Iako je bila radna žena, ostala je budna čitave noći i molila za duše. Rekla je: "Umorna sam, ali bilo je vredno ostati budnom cele noći i moliti." Pitam se jesmo li mi ikada bili dovoljno zabrinuti da u smrtnoj muci molimo za duše. Pavle je rekao: "dovršujem nedostatak nevolja Hristovih na telu svom..." (Kol. 1,24). A rekao je i ovo: "Da poznam Njega i silu vaskrsenja Njegovog i zajednicu Njegovih muka..." (Fil. 3,10).

Sa većinom od nas je problem u tome što mi nismo voljni za duše trpeti. Verujem da je to danas problem i sa čitavom Crkvom. Mi nismo voljni trpeti, a pogotovo ne trpeti za grešnike. No, Isus je trpeo; bio je u Getsemanskom vrtu; bio je na krstu. Za šta? Za koga? Za radost koja je bila pred Njime. Kakva radost? Radost zadobijanja duša; radost videti kako ti grešnici odlaze u slavu. To je radost koju ćemo i vi i ja imati ako platimo cenu trpljenja u ime Gospodnje.

Moje je srce bilo neverovatno blagoslovljeno kad sam pročitao svedočanstvo jedne pobožne žene koja je ljubila duše i tražila ih za Isusa. Rekla je, da je jednom davno živela u Kaliforniji. Čula je tamo za nekog starog rudara kako gore u brvnari umire. Taj stari rudar je bio vrlo zao čovek. Neki su mislili da on nema duše. Proklinjao je sve što je bilo vredno. Ljudi bi mu gore u šumu odnosili hranu i odmah pobegli od straha. Ali ta je žena ljubila Gospoda. Želela je biti misionarka. Otišla je gore u brvnaru, gde ju je dočekala takva dobrodošlica da bi i najtvrđi muškarac pobegao. No, ona je pred sobom imala Hrista i nije odustala. Pokušavala je sa njim razgovarati i služiti mu, te probiti njegovo tvrdo i grešno srce. Posećivala ga je tako dve sedmice, ali nije primila zahvalnost ni koliko bi je pas primio. Konačno je jednom došla kući obeshrabrena i razočarana, i te noći nije molila za tog zlog čoveka. Njen je mali sin je to primetio i rekao:

"Mama, večeras nisi molila za onog zlog čoveka."

Rekla je:"Ne."

"Mama, jesi li odustala od njega?" pitao je.

Rekla je: "Sine, mislim da jesam."

"Da li je i Bog odustao od njega?" pitao je sin.

Rekla je: "Ne, sine, mislim da On nije."

"Mama, trebaš li onda ti odustati od njega ako Bog nije?"

To ju je šokiralo. Umesto da pođe u krevet, stavila je na spavanje samo svoga sina. Ona nije spavala. Stalno je razmišljala o starom čoveku koji leži onde i umire, a da se niko za njega ne brine. Spustila se na kolena i počela moliti. Zaboravila je na vreme. Sati su prolazili. Rekla je: "Te sam noći po prvi put naučila šta to znači boriti se u smrtnoj borbi molitve za dragocenu dušu. Čitave je noći blagoslovljeni Raspeti dolazio i ulivao u moje srce svu svoju vlastitu dragocenu ljubav za izgubljene duše. Narednog dana je odlučila da će se vratiti. Usput je pokupila i jednu malu devojčicu. Ušla je u brvnaru, a devojčicu ostavila napolje da bere cveće. Iznenada se smeh devojčice zaorio šumom.

Čovek je rekao: "Šta je to?" "O, to je mala kći moje komšinice", rekla je. "Da li bi ste je hteli dovesti na minut ovamo, da je vidim?" Tada je znala da je pronašla put do njegova srca. Mala je devojčica ušla sa ubranim cvećem. Došla je do čoveka i rekla: "Jadni bolesni čoveče", i predala mu cveće. "Mogu li je dotaći?" rekao je i pružio ruku. Gospođa je rekla: "Malo se boji, ali možete." Pružio je ruku i privukao malu devojčicu. Suze su potekle niz njegove obraze kada je rekao: "Jednom sam i ja imao malu devojčicu. Ime joj je bilo Mimi (Mamie). Volela me kao niko nikada. Niko se nije brinuo za mene osim Mimi. A kad je umrla, više nije bilo nikog. Otada sam svakoga mrzeo. Mrzeo sam Boga, jer ju je uzeo, a mrzeo sam i sve druge."

"Niste li neki dan psovali svoju majku?" rekla je gospođa. "Da." "Zašto?"

"Bila je loša žena."

"Da je Mimi bila poput vaše majke, ne biste ni nju voleli!" "O, radije bi da Mimi hiljadu puta izgori nego da bude poput moje majke ili moje žene."

"Izgleda da su one zaista bile zle žene."

Zatim je još dodala: "Ne mislite li da je Bog uzeo vašu malu Mimi da vas čeka gore u nebu, jer je znao da bi mogla postati poput vaše majke ili vaše žene?"

"Nikada nisam razmišljao o tome na taj način", rekao je i put do njegova srca je bio otvoren.

Ta je dragocena žena rekla: "Noć pre bila sam tako blizu Golgote da sam jednostavno stajala tamo i izlivala mu svo saosećanje Sina Božjega i govorila o Čoveku koji je umro za njega." "Recite mi više! Recite mi više", govorio je. Na kraju, kada mu je ispričala priču sa Golgote, rekao je: "Brzo se pomolite."

Počela je moliti. I dok je molila, rekla je, tamo je probodenih ruku stajao Onaj koji je bio spreman oprostiti, te je ona dragocena izgubljena duša ušla u mir i svetlo.

Nekoliko dana kasnije, rekao je: "Nikada nisam bio ni na jednom sastanku. Okupite ljude." Okupili su ljude. I upravo tamo u njegovoj sobi, rekao je: "Ljudi, želim vam ispričati šta mi se dogodilo. Poznato vam je kako se voda spušta niz ove stare stene, te odnosi svu prljavštinu, a ostavlja zlato; pa, krv onoga Čoveka upravo je tako prešla preko mene i sve odnela. Ja sam spašen, slava Bogu!"

Nekoliko dana kasnije, otišao je u večnost. Ta je hrišćanka narednog dana otišla do male kolibe u šumi da ga vidi pre sahrane. Njegovo telo, pokriveno plahtom, ležalo je na dasci položenoj na dve stolice. Uklonila je plahtu i pogledala u njegovo hladno lice. Dok je gledala u njega, neki je čovek rekao: "Pre nego je umro, rekao je: 'Recite gospođi koja mi je govorila o Čoveku da idem da vidim Mimi i Onoga koji je umro za mene.'"

"Dok sam ga gledala, razumela sam malo bolje šta je naš Gospod mislio kada je rekao: 'Ja dođoh videlo na svet, da nijedan koji me veruje ne ostane u tami.' (Jn. 12,46). Shvatila je kolika je vrednost jedne ljudske duše u Božjim očima", rekla je.

Ljubljeni, nikada nećemo biti Bogom upotrebljavani kao Božji svedoci i evanđelisti dok ne shvatimo vrednost jedne jedine ljudske duše.

"Kada ljudi prestanu verovati u Boga, neće verovati u ništa ili verovaće u bilo šta."
- G.K. Chesterton

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 845
Ukupno: 2599860
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/propovedi/jesse_upotrebljava.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.