Naslovna » U Hristu » Propovedi » ....

Šta te je naljutilo?

J. H. Horsburg

U Evanđelju po Marku u 10. glavi u 45. stihu Isus je rekao:

"Jer Sin čovečji nije došao da Mu služe nego da služi, i da da dušu svoju u otkup za mnoge."

U ovome je izneta velika istina u vezi sa Sinom čovečjim. Ove reči je izgovorio sam Gospod. Ostavio nam je primer u ovome, kao i u svemu, da bi smo sledili njegovim stopama. Događaj koji je izazvao ove njegove reči je žalostan: dvojica njegovih učenika, Jakov i Jovan, hteli su da im drugi služe time što će im se dodeliti glavna mesta u njegovoj slavi. To nalazimo u istoj glavi, u stihovima 35 do 37, gde piše:

"I pred Njega dođoše Jakov i Jovan, sinovi Zevedejevi, govoreći: Učitelju! Hoćemo da nam učiniš za šta ćemo Te moliti. A On reče: Šta hoćete da vam učinim? A oni Mu rekoše: Daj nam da sednemo jedan s desne strane Tebi, a drugi s leve, u slavi Tvojoj."

Kada su to ostali učenici čuli, počeli su da negoduju, jer su ova dvojica htela da im se služi time što bi dobili najbolja mesta, Ali iz tog sukoba Gospod je učinio nešto dobro. Iskoristio je priliku da podseti svoje učenike da oni nisu od sveta; i da bi trebalo da se razlikuju od njega poniznošću i spremnošću da služe jedni drugima. No Isus ih dozva; stih 42. Vidite li koliko ovde ima nežnosti i osećajnosti. On je pre toga govorio dvanaestorici o sebi, o strašnoj izdaji, o užasnim mukama i poniženju; o sramnoj smrti koja ga je čekala u Jerusalimu. To možeš da vidiš u stihovima od 32. do 34. Zar njihova srca zbog toga nisu bila dirnuta?

Ne. Kao da nisu mogli da misle o njemu. Počeli su među sobom da se prepiru o tome ko će biti prvi. Zamisli samo kako su se njihova lica zajapurila, kako su se ljutito prepirali, kako su se besno razmahivali. No Isus ih dozva, i nežno utiša buru. "Zemaljski vladari" kaže im "gospodare nad drugima. A među vama nije tako. Nego, ko hoće da bude velik među vama nek bude sluga, i ko hoće da bude prvi među vama neka bude svima sluga. Jer i Sin čovečji ne dođe da mu služe, nego da posluži i da dade život svoj kao otkup za mnoge." Drugim rečima: "Nemoj zaboraviti da ste moji učenici. Učenik mora da bude kao i učitelj." Ovo je, očigledno, nešto veoma bitno za nas; naravno, ako smo Isusovi učenici. Pokazuje nam nešto o tome kakvog duha treba da smo, i kako bi trebalo da izgleda naš život, kako danas tako i svakoga dana. Ovaj odlomak nam govori da je Sin čovečji došao da posluži. Velika je to tema. Isus nije samo uzgred služio nekolicini, pa ni mnogima, nego je u samoj suštini došao da služi. To je bio Njegov određeni cilj. Ali ovaj divni odlomak nam govori još nešto o Sinu čovečjem.

On ne dođe da Mu služe. Mi smo skloni da to preskočimo, da ga zaboravimo, ili možda da ga propustimo potpuno neprimetno. Isusovi učenici bi trebalo, kao i Sin čovečji, da služe. Da, Isusovi učenici bi trebalo, kao i Sin čovečji, da ne dođu da im služe. Dozvolite da vam kažem nešto što sam lično doživeo; usred zgoda i nezgoda, i vrtloga svakodnevnog života, ovo je jedan od veoma malog broja stihova koji me duboko ispituje. On me ubeđuje, prekoreva, osuđuje, pa ipak me ohrabruje, smiruje, jača, teši i pomaže. Ova želja da nam drugi služe leži u osnovi svih neslaganja u zabavištu, tuča u školi, svađa između pojedinaca, ratova između naroda. I nažalost, ovaj duh ne preovlađuje samo u svetu, nego i u crkvi. Kao hrišćani mi ne shvatamo dovoljno, možda to jedva i shvatamo, koliko greha i neuspeha, koliko srdžbe i nezadovoljstva, koliko mrzovolje i razdraženosti, koliko nesloga i nesreća u našim životima je rezultat naše želje da nam drugi služe - umesto da dolazimo, ne da nam drugi služe. Suviše se ljutimo, razdražujemo se, vređamo se, ili negodujemo, zar nije tako?

Nekad to pokazujemo kada se bezrazložno razbesnimo. Nekada se uzdržavamo, a ipak ostane to neprijatno osećanje u nama. Zašto? Verovatno zato što želimo da nam služe i zato što smo se razočarali. Činjenica je, da uvek želimo da nam služe ili ljudi, ili okolina, ili slučajnost. To možda zovete sreća, ili vreme, ili pak nešto sasvim drugo. Tako je prirodno da nam služe. To je tako potrebno, i tako pristoji. Mi smo vaspitani da to očekujemo. I ako se naša želja izjalovi, kao što se to često dešava, mi smo skloni da se zbog toga ljutimo, da se durimo, da budemo mrzovoljni, da se nerviramo, a na kraju najverovatnije oneraspoložimo i sebe i druge. Kako bi samo bilo drugačije kada bi kao Sin čovečji uvek dolazili ne da nam služe. Uzmimo nekoliko primera.

Da li te omalovažavaju?

Recimo da te neko omalovažava, zanemaruje ili ignoriše. Tvoj poslodavac ili neki od tvojih službenika ne pokazuje odgovarajuću pažnju prema tebi. Ili tvoj komšija ne postupa prema tebi sa poštovanjem koje zaslužuje tvoj položaj, tvoje sposobnosti, tvoj karakter. To te mnogo pogađa. Ti se ustvari jedeš zbog toga. Zašto? Da li je to zato što si došao da služiš, te si izgubio tu privilegiju? Ne. Uopšte se ne radi o tome. To je zato što tvoja osećanja, tvoja prava, tvoji darovi, tvoj položaj, tvoje dostojanstvo i tvoj ugled nisu priznati. Nisu ti drugi služili. Ahaaa... Došao si da ti služe - otuda bura.

Dalje... Da li si ljubomoran? Pogledajmo tu mrsku stvar - ljubomoru. Šta je to? Nekoga drugog su pohvalili i istakli. Neko te nadmašuje. Neko ima bolju sreću od tebe. On dobija čast, uspeh, novac, popularnost, nagradu... Ti si to želeo. Došao si da ti služe. I pošto su služili njemu a ne tebi - ti si ljubomoran.

No pogledajmo sada kako postupamo kada nas ignorišu. "Ali nije pravo," ti kažeš "nije trebalo da me ignoriše, da me ne gleda, da tako postupa prema meni. To je vrlo nepravedno. Taj nije trebalo da bude na tom mestu, nego ja." To može da bude istina. I mi ne želimo da opravdamo zlo i nepravdu, ali ti si Isusov učenik. Ja se sada obraćam samo takvima, i pitam te: "Da si došao kao tvoj Gospod, ne da ti služe, nego da služiš, da li bi osećao taj bol, i gnev i ljubomoru? Nevolja je, brate, u tome što si došao da ti služe. Pokazao si ljubaznost prema nekome. Učinio si mu uslugu. To te je nešto koštalo. Naravno, mislio si da će ta tvoja dobrota da se ceni, ali nije se cenila. Bar ne onoliko koliko ti misliš da je trebalo. Očekivao si da ti ljubazno zahvale, i da se to prilično razglasi. Tvoj prijatelj je to primio bez velikog oduševljenja. Smučilo ti se. Žališ što si mu pomogao. Skoro bi mogao da kažeš, u svojoj prenagljenosti, da više nikada nikome nećeš pomoći. Ali zašto? Služio si drugome, pomogao si nekome ko je bio u nevolji. Da, ali nisu tebi služili. Hteo si da te smatraju kao jako dobrim, ljubaznim i darežljivim. Drugim rečima očekivao si da ti taj drugi služi svojom zahvalnošću. Da te hvale, a možda malo i polaskaju. Da, kada dolazimo da nam služe ponekad doživljavamo veliki šok.

Zatim: nisu se posavetovali sa tobom. Ti si osoba finog ukusa, dobrog prosuđivanja i zdravog razuma. I desi se da tvoj savet nije primljen. Možda ga nisu tražili čak ni u vezi nečega što ti smatraš da dobro poznaješ. Nemožeš to da shvatiš. Osećaš se uvređenim. Tvoj duh je uznemiren. Izbačen si iz koloseka. U čemu je nevolja? Da li zato što si došao sa željom da služiš tom svom prijatelju, i pošto nije primio tvoj savet upao je u veliku nezgodu. Ma ne... Nije to u pitanju. Naprotiv. On se sasvim dobro snašao i bez tvoje pomoći. Nevolja je u ovome: ti nisi priznat. Nisu služili tvome ukusu, ili prosuđivanju, iako si poznat u tome kao autoritet. Nisi došao da služiš, nego da ti služe. I razočarao si se.

Zatim: da li propovedaš? Objavljeno je da bi trebalo da govoriš na nekom posebnom sastanku. Skupilo se dosta slušalaca, i primetio si da je prisutan izvestan brat - poznat, uticajan hrišćanin. Spremio si odličnu temu, i jako si lepo govorio. Na kraju si bio zadovoljan sobom i, naravno, očekivao si da će dotični brat odmah da ti priđe. Da ti stegne ruku, i da ti zahvali za tako dobru, interesantnu i dirljivu propoved. Ali, taj cenjeni brat je bez reči ustao i napustio salu. Kako si bio pokunjen. Radost koju si dotle osećao ugasila se kao sveća. Kako to? Imao si mogućnost da služiš ljudima, ali to nije bilo ono zbog čega si došao. U dubini svoga srca ti si hteo da to predavanje služi tebi. To je ta stara nevolja. Došao si da ti služe.

Dalje: na poslu. Poslovan si čovek. Na položaju si. Imaš dovoljno za sve svoje potrebe. Ali ti srce žudi za većim stvarima. I tvoj uspeh nije dostigao tvoja očekivanja. To te tišti. Osećaš to svaki dan. Stalno si potišten. Šta je posredi? Da li je to zato što si došao da služiš? I razočaran si što nisi mogao da služiš onoliko koliko si mogao. Neee... Nije to. Nego želiš da više ugađaš sebi. Želiš da više istakneš sebe. Želiš da te ljudi više cene. Želiš da se obogatiš. I tvoja želja za tim se nije ostvarila. Nisu ti služili.

Zatim: sport i igra. Tvoj duh koji dolazi da mu drugi služe remeti razonodu. Učestvovao si u trci, u takmičenju, u igri. Nisi uspeo, drugi su pobedili. Kako si se užasno osećao. I to osećanje te i dan danas muči. Jedan atletičar iz Kembridža je tri godine uzastopno pobedio u jednoj trci. Kada bi mogao da pobedi po četvrti put postavio bi rekord. I očekivali su da će pobediti. Ali... Izgubio je. Kažu da se posle toga danima nije smejao. Hteo je da ljudi pokazuju na njega i govore: "Učinio je to što niko drugi dosad nije učinio." I pošto mu nisu služili, to ga je satrlo. "Ali," ti odgovaraš "u sportu i takmičenju želimo da postignemo najbolje rezultate, i ako pobedimo onda nam služe." Da, svakako. Ali na kraju krajeva, to je ipak samo igra. I Isusov učenik ne bi suviše ozbiljno trebalo trebalo da je shvata. Čak i na sportskom terenu čovek može da pokazuje duh koji govori o tome da nije došao sa tim da mu služe - nego da služi. Kada izgubi on ima zadovoljstvo što zna da je to što je on izgubio poslužilo pobedniku.

Dalje: hrišćanska služba. Ali, sada da se vratimo na nešto ozbiljnije od sporta. Nešto radiš za Gospoda. Radiš sa decom. Posećuješ, ili imaš neku dužnost u svojoj zajednici. Možda pomažeš na sestrinskom sastanku, ili sa omladinom, ili pak radiš sa izbeglicama. Ali razmišljaš o tome da napustiš službu. Zašto? Da li ti je zdravlje popustilo, da li možda nemaš vremena, da li imaš mnogo obaveza kod kuće? Ne, to nisu razlozi. Onda nisi više potreban. Ne traže više tvoju pomoć. Možda nema više mogućnosti da služiš. Ne. Potreba je još uvek vrlo velika. Vrata su još uvek širom otvorena. Pa zašto onda odustaješ? Dosadio ti je taj rad, i zato hoćeš da prekineš. Očekivao si da će ti biti interesantan, da će te dovesti u dodir sa drugima, da će ti dati položaj u crkvi. Ustvari, mislio si da će ti se svideti. I svideo ti se jedno vreme, ali ti je sada dosadio. Ahaaa... Sada počinjemo da shvatamo. Mislio si da će ti taj rad poslužiti. Sve dok ti je služio bio si spreman da radiš. A sada, kada ti više ne služi, hoćeš da ga ostaviš. Ali... "Sin čovečji ne dođe da mu služe, nego da posluži i da dade svoj život." Pa zar ti nisi njegov učenik?

Ovo je samo nekoliko ilustracija. Možda se ne odnose na tebe. Ali razmisli. Ma kakav da ti je život, ili odnos sa drugim ljudima, iznenadićeš se kada otkriješ koliko od tvog nemira, koliko od tvojih nevolja potiče iz tog istog razloga - iz želje da ti služe, umesto da služiš.

Dalje: kod kuće. Stanuješ sa još nekim u kući. Vaš zajednički mir ponekad poremećuju male suprotnosti. Ti si brz, a onaj je spor. Ti si štedljiv, a on je rasipan. Ti si tačan, a on nije. Ti si veoma uredan, a on je aljkav. Ti voliš da se sve uradi kako ti određuješ, on sve radi kako bilo. Stalno dolazi do sukoba. Ali zašto? Da li zato što ne možeš da mu služiš? Ne, ne radi se o tome. To je tao što tvojoj ljubavi za urednošću, ili nečim drugim, tvojoj želji da sve bude po tvome - nije udovoljeno. Sa druge strane, ti si po prirodi bezbrižan, pa ti smeta što se ne služi tvome karakteru. Nego, kako bi bilo da obadvoje pokušate da ne želite da vam služe, nego da služite i da dajete.

Neverovatno je koliko ima tih sitnica koje nas nerviraju. Pokvari ti se plan za poslepodne. Želiš da pada kiša, a sunce nastavlja da sija. Neko navraća taman kad hoćeš da iziđeš. Neko te moli da pevaš, a ti si promukao i ne pevaš onako kako to umeš. Nije stigao odgovor na pismo. Ne dobijaš ono što želiš. Neko te prekida dok čitaš veoma zanimljivu knjigu. Olovka neće da piše. Haljina ti ne odgovara. Neće da se upali vatra. Nešto nije u redu sa ručkom. Deca mnogo galame. Nekad nam se čini da sve ide naopako. Nema ničeg velikog na šta bismo mogli da uperimo prstom. Ali uvek dolazimo sa tim našim: "Ovo volim, a ovo ne volim." Sa svojim ćudima i željama, sa svojim ćefovima i slabostima. Pa ako nam ne služe u ovim malim stvarima skloni smo da se ožalostimo i da se ljutimo na sebe i na druge. Ali, šta je put radosti? Ubeđen sam da radost naših života u velikoj meri zavisi od duha u kome svaki dan stupamo u svet. Ako dolazimo da bi nam služili, uskoro ćemo početi da se nerviramo i kipimo u sebi. Ali, ako dolazimo ne da nam služe, nego da služimo - sve će biti drugačije. Blaženije je davati nego primati. Bolje da služimo nego da nam služe. I mnogo je plemenitije koji hoće da bude među vama prvi - neka bude sluga.

A sada još jedna reč predostrožnosti: naš tekst ne kaže da bi trebalo da budemo kao stoici, da ništa ne osećamo ma šta se dešavalo oko nas. Sekiracije, trvenja, razočaranja, stvari o kojima smo govorili - naravno da ih osećamo. Ne bi bilo ni od kakve koristi kada ih ne bismo osećali. Ali ne moraju da nas rasture. Neko je rekao: "Ne možeš da sprečiš da ti preleti vrana iznad glave, ali možeš da sprečiš da ti ne savije gnezdo u kosi." Kad želimo da nam služe nosimo u sebi žalbu, preuveličavamo je, ustupamo joj mesto, dozvoljavamo joj da napravi gnezdo i izleže svoja štetna jaja. Ali kada želimo da nam ne služe, nego da služimo - ne nosimo tu žalbu. Ne dajemo joj mesta, ne obraćamo pažnju na nju, suviše smo zauzeti da bismo je mnogo gledali. Budimo, dakle, kao Isus. On je uvek bio suviše zauzet služeći drugima da bi se brinuo o tome dali njemu služe, ili ne služe. Jedan odličan lek protiv razdražljivosti je da budemo suviše zauzeti brinući se za svog bližnjeg.

A sada još jedna reč predostrožnosti. Naš tekst ne kaže da će nas drugi uvek omalovažavati, i da nas nikada neće hvaliti. Da nećemo nikada doživeti uspeh. Da nikada nećemo da dobijemo nagradu. Da bi trebalo da idemo po svetu tražeći nepravdu, uvrede i maltretiranje. Taman posla. Ne škodi ako nam služe. Sinu čovečjem su često služili, i On je to duboko cenio. Često će nam se služiti. Možda i više, ako to ne očekujemo. Štetno je ako nam uvek služe, umesto da mi služimo. Štetno je uvek želeti da nam služe. Tražimo to, srce nam čezne za tim, te se razočaramo, iznerviramo, uznemirimo i durimo ako nam ne služe. Dugo smo se zadržali razgovarajući o ovom nedostatku, o toj želji da nam služe; zato što je taj nedostatak jako rasprostranjen. Njegove su posledice tako žalosne. Naročito zbog toga što nas ima toliko koji stalno u tome grešimo, a toga nismo ni svesni. Naše "ja" mora da umre.

Evo još nekoliko reči u vezi sa lekom. Sasvim je očigledno da u osnovi ovog nedostatka i svih njegovih pojava leži naše "ja". I ovaj stari neprijatelj, to naše "ja", mora da se uništi, mora da umre. Ne smemo da mu ukazujemo milost. Neko je napisao svome prijatelju: "Šaljem ti najlepše želje za rođendan. Nadam se da si umro." I bio je u pravu. Drugi je, pak, pisao: "Čini mi se da samo vidim kako ljudi umiru." I bio je u pravu. Naše "ja" mora da umre. Imajući ovo na umu, tu zapovest, "ne da nam služe", gledamo u sasvim drugom svetlu. Dobrodošlo razočaranje. Dobrodošle poteškoće, dobrodošle uvrede. Dobrodošlo trnje i ubodi. Sve ovo može da se okrene na dobro.

Može da bude dobro ako ne dobijemo ono što želimo. Može da bude jako dobro da budemo sprečeni u nečemu. Može da bude i blagoslov ako nam se želje osujete. Može da bude odlična stvar ako nas gaze; jer svaki put kada nam ne služe pruža nam se još jedna mogućnost da naše "ja" umre. I kada nas neko uvredi, možemo da ga smatramo prijateljem, jer je našem velikom neprijatelju, tom našem "ja" poslužio jedan dobar udarac po glavi. Naše "ja" mora da umre. Jer samo kada naše "ja" umre možemo živeti srećnim pobedonosnim životom. Hristos mora da živi. Ali nije dovoljno samo da naše ja umre. Još nešto mora da se desi. Hristos mora da živi. Naše "ja" umire - Hristos živi. I u onolikoj meri u kojoj naše "ja" umire, u tolikoj meri može i Hristos da živi u nama. Ne plašimo se onda smrti - smrti sebi. Samo kada naše "ja" umire, i kada Hristos živi u nama možemo svaki dan da izlazimo u svet, ne da nam služe, nego da služimo; i u veoma maloj meri da damo svoje živote - da žrtvujemo sebe, radi slave našega Boga, i dobra drugih.

"Jer svi sagrešiše i izgubili slavu Božiju, i opravdaće se za badava blagodaću Njegovom, otkupom Isusa Hrista."
- Rimljanima 3:23-24

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 731
Ukupno: 2385551
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/propovedi/horsburg_sta_naljutilo.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.