Pokajte se!
"A pošto predadoše Jovana, dođe Isus u Galileju propovedajući jevanđelje o carstvu Božjem, i govoreći: Izađe vreme i približi se carstvo Božje; pokajte se i verujte jevanđelje." (Mk. 1,14-15)
Biblija, posebno Novi zavet, je priručnik pokajanja. Ona ga zapoveda, ona ga podstiče, nameće, ponavlja i gura. Pokajanje se spominje preko šezdeset puta. Velika nauka pokajanja zauzima vrlo značajno mesto u učenju Isusa Hrista i Njegovih apostola. Sve su poslanice napisane da bi pokazale ljudima kako da to učine, jer ne postoji veza i zajedništvo sa Bogom bez njega.
Želim jasno da vam izložim šta je to biblijsko pokajanje, te se molim Bogu da mi u tome i pomogne, jer šta ću o tome da kažem, nije ni malo ugodno. Daleko je lakše hvaliti se nego pravdati. Moj posao nije da iznosim glatke stvari, već da kažem stvari radi kojih ćete biti spremni da se borite, radi kojih ćete se razljutiti. Možete se razljutiti i na mene, jer vam ih govorim, ali one su tu, i moj je posao da vam kažem: "Tako govori Gospod!"
Ne postoji inteligentan razgovor bez inteligentnog razumevanja tih reči. Neka Duh Sveti dahne svetlom na te istine i pomogne nam da ih vidimo! Jer moj je posao da učinim da vidite što Bog misli kad kaže: "Pokajte se".
Bojim se da smo u svojoj gorljivosti da uvedemo ljude u carstvo Božije ili u crkvu, spuštamo standarde isuviše nisko. Te crkvene reči koje tako često koristimo, poput "pokajanja". Znače daleko više nego što ih većina ljudi danas shvata. Bojim se da smo kroz površan način na koji ih koristimo, i neprestani dodir sa njima i kroz njihovo svakodnevno upotrebljavanje nekako dopustili da im se ćoškovi istroše - da su postale tupe.
One nam baš mnogo ne znače. Dubina, širina, visina i dužina tih izgovaranih reči ne istraži nas, ne prosvetli nas, ne preplaši nas, ne uzbudi nas niti nas ne preuzme kao što bi trebalo. Ali te reči mnogo znače. Ako nemamo oči da vidimo i uši da čujemo, ako se dugo onečišćavamo pokvarenošću i umirujemo savest opijatima iz pakla te vičemo: "Mir!" gde mira nema, to nam donosi mrtvilo te je odgovornost naša, a ne Božija ili Njegove Reči. Kad kaže: "Pokajte se", Bog tim rečima misli upravo ono što je mislio i kad ih je prvi put izgovorio. Bojim se da smo im mi oduzeli vrednost i da smo ih povukli iz njihovih visina do najnižeg stepena našeg vlastitog siromašnog duhovnog iskustva.
Ali to nije put da se penjemo na planinu svetla i da hodamo u neprekidnom zajedništvu sa Bogom. Bojim se da smo u našoj gorljivosti da zadobijemo ljude - u ono što nazivamo crkva - zabrinutiji smo za njihove glave nego za njihova srca. Da bismo ih zadobili, ulazimo u duhovne kompromise i gubitke. Više se brinemo da napunimo našu crkvu, nego carstvo Božije. Ne naglašavamo dovoljno veličinu dolaska Hristu te govorimo: "To je samo jedan, prvi korak..." Ali prvi korak u pogrešnom smeru.
Ko vam je to rekao? Samo jedan, prvi korak do Isusa? To nije istina. To nije Jevanđelje. Samo jedan korak do Isusa? To je onda jedan vrlo velik korak. Mi smo to učinili vrlo beznačajnom stvari, a umnožili smo ljudstvo koje se priključuje crkvama. To je postalo kao dečija igra. A ne bi smela biti. Kad sam ja došao Hristu, došao sam kroz muku. Bila je to borba, bio je to rat, bila je to bitka, bilo je to odrezivanje desne ruke i iskopavanje desnog oka, bilo je to sakaćenje ako je bilo potrebno. Pokajanje je značilo žrtvu. U našem kalendaru postoji dan zvan Veliki petak; postoji mesto zvano Golgota. To mesto znači izaći; to znači biti odbačen, zlostavljan, pogubljen, prezren, omrznut, progonjen, biti budala za Hrista; to znači biti izrugivan, ismejavan, pogrešno predstavljan, trpeti muku krsta.
A šta to znači danas? Izlet! Piknik! Zabava u crkvi! Mnogima koji sami sebe nazivaju hrišćanima to ne znači ništa više. Mi smo pokajanje učinili prelakim, ali ga Isus nikada nije predstavljao takvim; On nikada nikoga nije zavaravao. On nikada nije vikao: "Mir!" kad mira nije bilo. On je znao kakva je opasnost ako vičete "Mir" kad je duša u neredu, volja u nepokornosti, a čitav čovek protiv Boga. On nije mogao da vice: "Mir!"
Ne, On pokajanje nikada nije učinio laganim. Mi svima kažemo: "Samo veruj!" Novi zavet ne govori tako. Đavao veruje, i to više od vas; on zna više o tome nego vi. On veruje; a ako kaže da ne veruje, lažov je i vara. On veruje daleko više od svih nas, ali on nije svetac. Isus pokajanje nikada nije učinio lakim.
Bio je jedan čovek koji je došao i pitao: "Je li malo onih koji se spasavaju?" A On je rekao: "Borite se da uđete na uska vrata." On to nikada nije učinio lakim.
Bio je još jedan čovek koji je došao i rekao: "Za tobom ću, kuda god ti pošao." Ali je Isus znao da on nije uračunao cenu, te je rekao: "Lisice imaju jazbine, ptice nebeske gnezda, a Sin Čovečji nema gde bi glavu naslonio."
Još je neko došao i rekao: "Što mi je činiti da nasledim život večni?" Isus je odmah dijagnozirao njegov slučaj i rekao: "Još ti jedno preostaje: sve što imaš prodaj i razdaj siromasima... onda dođi i idi za mnom." On to nije učinio lakim.
Evo još jednog čoveka koji je došao i rekao: "Rabbi, znamo da si od Boga došao kao učitelj, jer niko ne može činiti znamenja kakva ti činiš ako Bog nije s njime." A Isus mu je odgovorio: "Treba da se rodite nanovo."
A mnoštvu koje Ga je slušalo, rekao je: "Hoće li ko za mnom, neka se odrekne samoga sebe, neka uzme svoj krst i neka krene za mnom." On to nikada nije učinio lakim. A čovek koji govori da je lako postati hrišćanin, ne propoveda čisto jevanđelje. Isus je vikao: "Pokajte se!"
I Jovan Krstitelj je propovedao pokajanje. On je došao da to propoveda. Pokajanje je imalo prvo mesto u njegovim propovedima. Kod Jovana je ono bilo prvo i poslednje: "Pokajte se, pokajte se." Kažete da to plaši, da je to previše lično, previše nepristojno; ali upamtite, to je Božja "nepristojnost". Ni jedan čovek koji propoveda kao Jovan neće biti popularan kod ljudi.
Da bi utišali nauku o pokajanju, Jovana su bacili u tamnicu, ali čim je Jovan bio zatvoren, Isus je započeo gde je Jovan stao, te je i Njegova prva javna propoved svetu bila o pokajanju. On je znao gde treba započeti i kako. "Pokajte se", rekao je Isus. To su bile Njegove prve izgovorene reči, a ako želite poći i do Njegovih poslednjih, pre nego je napustio svoje učenike i bio odnešen u oblacima, On je učenicima dao nalog da idu i propovedaju pokajanje.
Dakle, u prvim i poslednjim rečima Sina Božijega nalazite učenje i poziv o pokajanju. A kad se vratio natrag na nebesko prestolje, kad su ga anđeli i arhanđeli dočekali sa uzvicima trijumfa i dobrodošlice, i kad je bio uzdignut kao Knez i Spasitelj, On opet zapoveda pokajanje - iako je znao da će neki od nas odreći ga se ili da će ga se bojati - rekao je Saulu: "Saule, pođi poganima i naloži im - naloži im - da čine dela dostojna pokajanja."
Isus to nikada nije učinio lakim. Neka mi bilo koji čovek, koji je ikada iskreno pokušao makar jedan dan u svome životu da služi Bogu sa svom svojom snagom, neka mi kaže ako je to bilo lako. To nije lako. To je borba, to je bitka. Isus Hrist na Golgoti nije bio zamena za život kakvim vi živite, već sredstvo kojim postižete silu da živite božanski život. Ne, ne postoji spasenje bez pokajanja. To je prvi korak. Prvo dolazi prvo. A čovek koji promaši pokajanje, promašiće sve. Ako je vaše pokajanje plitko, i vaš će verski život biti plitak. Ako vaš dolazak Hristu ne znači sve, sve nećete ni dobiti. Ako vaše predanje nije potpuno, ništa ne možete primiti. Ako su vam ruke pune, ne možete primiti. Samo oni koji dolaze praznih ruku mogu prihvatiti. Samo oni koji se obrate iz tame u svetlo mogu razumeti Boga. Samo oni koji zauvek ostave đavola mogu primiti Boga. Da, moramo se pokajati.
"Šta je, onda, pokajanje?" pitate. Slušajte, to nije osvedočenje. Osvedočen možeš biti bez pokajanja. U ovim je danima teško susresti i razgovarati sa čovekom koji nikada u svojoj prošlosti nije bio osvedočen o svojoj potrebi za Hristom. Teško je susresti nekoga ko ne zna šta bi trebalo učiniti i šta bi trebalo biti. Ne možete danas sresti čoveka i razgovarati sa njim, a da on ne bi imao svetla u vezi tih stvari; ali svetlo nije život.
Šta vas dovodi na bogoslužjenja? Duboko dole u vašoj savesti, vašoj duši, vašem ljudskom biću, tamo iza svega, skriveno da niko drugi ne može da vidi, tamo je stvaran vapaj u vašoj duši za Bogom. To je osvedočenje. To je od Boga dano, to je od Duha Svetoga doneto, to je rezultat svetla koje blješti sa horizonta večnosti, to je buđenje duše. Jedna je stvar biti probuđen, a sasvim druga podići se.
Često ste slušali svoga propovednika kako propoveda. Možda ga godinama slušate. Možda sedite na balkonu, možda u jednom od zadnjih redova ili napred, te svaki put kad propoveda odlazite kući i kažete: "Moj pastor je u pravu; morao bih biti vernik, pravi vernik", i osećate da ste pod snažnim pozivima svog vlastitog pastira. Poznati su vam Božji zahtevi, priznajete ih i osećate. Pravi su i razumni, i trebali bi da se predate. To je osvedočenje. Ali jedna je stvar biti osvedočen, a sasvim druga pokajati se. Osvedočenje nije pokajanje.
Šta je pokajanje? To nije žalost. Žalost radi greha jedan je od elemenata pokajanja, ali žalostiti se možete i bez pokajanja. Postoji neka sentimentalna vrsta žalosti; žalost od pomisli da ćete morati da popravljate stvari i da ćete biti izloženi, ali ta je žalost zla, sebična, đavolska, ona nije zdrava i ne daje život. Postoji žalost koja plače na pogrebima i na tragedijama igranim u pozorištu, koja plače pod običnim propovedanjem pa i pod posebnim.
Mnogo je onih koji misle da nisu daleko od carstva, jer im suze lako dolaze; oni sami sebe tiho teše time što mogu da place. Govore sebi da nisu pretvrdi i da zbog toga za njih mora da postoji nada, a sve to vreme čvrsto se drže zabranjenih stvari i hodaju zabranjenim putevima, te se druže sa onima koji ih uništavaju i odvode daleko od Boga. Nije dobro pokrivati Božji oltar suzama dok vam je srce u pobuni. Nije dobro pružati jednu ruku prema krstu, dok drugom iza leđa, držite se za greh. Ne možete držati Dagona jednom rukom i Kovčeg zavetni drugom. Ne možete služiti Bogu i bogatstvu. Nije dobro u nedelju pevati okrenuta lica prema krstu, a u ponedeljak sa nogama prema kafani.
Neki dan bio sam u jednoj kući i igrao se sa desetogodišnjakom. Lice mu je sijalo poput sunca. Izgledao je sretan kao i svako drugo dete. Nazivao me čikom. Njegova majka je nešto izgubila i pitala ga: "Jack, jesi li ti uzeo to-i-to?" Glava mu se spustila. "Jack, jesi li ti uzeo to-i-to?" Bez odgovora. "Jack", ušla je i stavila mu ruku na rame, "jesi li ti uzeo..." "Da, majko" i počeo je da place. O, bilo mu je tako žao; izgledao je vrlo žalostan; jecao je kao da će mu srce pući. Radi čega?
I pet minuta ranije bio je jednako kriv, i to je znao. Što ga je ražalostilo? To što je sagrešio protiv majke? Ne. To što je sagrešio protiv Boga? Ne. Što je, dakle, bila njegova žalost? Žalostan je bio jer je bio otkriven. A slično je i sa mnogim hrišćanima, čija verska žalost nije dublja od toga. To je žalost koja rađa smrt. Postoji i sveta žalost, žalost, jer sam sagrešio protiv Svetog Boga. "Tebi, samom Tebi ja sam zgrešio i učinio što je zlo pred Tobom... Gle, Ti tražiš istinu u skrivenim dubinama moga bića, iskrenost gde nijedno drugo oko osim Tvoga ne može da zaviri, providnost gde drugo svetlo osim Tvog ne može da prodre." Postoji žalost koja znači smrt, a postoji i žalost radi greha koja stvara život. Onda, koja je vaša?
Šta je pokajanje? Poslušajte! To nije obećanje da ćete biti bolji. Koliko se samo unatrag mogu setiti, sve do detinjstva, mnogi su već obećavali da će postati bolji. Kad je Bog položio svoju ruku na njih - a što On čini na hiljade načina - spremno su obećali i dali reč. O, gde ste vi koji ste davali obećanja dok vam kosa nije osedela, svako pojedino prekršivši? Anđelima, koji gledaju na vaša neodržana obećanja, sad prolazi jeza do vrhova njihovih krila. Dalje ste od Boga nego ikada u svom životu sa svim svojim obećanjima. Vaše pevanje psalama i pesama, vaši odlasci u crkvu, davanje priloga i sve ostalo iz vašeg verskog života samo je izrugivanje, jer ne hodate pravim i blagoslovenim putem poslušnosti i pouzdanja. Nije dovoljno obećati. To znači više od toga.
Ako to nije osvedočenje, ako to nije žalost, ako to nije želja da bi se bilo boljim i obećanje da bi se bilo boljim, što je onda to? Što je pokajanje? Je li to plakanje? Ne. Je li to neko uzbuđenje? Ne. Jesu li to emocije? Je li to klečanje i jecanje? Ne. Je li to slušanje propovednika? Ne.
Šta je to? Poslušajte. Isus Hrist vam to kaže u ovoj divnoj slici u 15. poglavlju Lukinog jevanđelja. U tom su poglavlju tri slučaja - drahma, ovca i sin. Ovca se izgubila iz stada; drahma se izgubila u kući. Ovca se izgubila bez namere da bi se izgubila, ali izgubila se. Drahma se izgubila u kući radi nečije nemarnosti. Radi nečije nemarnosti može se dogoditi da se neko izgubi u kući ili u crkvi. Neka vam Bog pomogne da otkrijete ko je taj!
I sin je bio izgubljen, ali je to bila njegova krivica. Bio je izgubljen daleko pre nego sto je napustio svoj dom. Bio je buntovnik pre nego sto je dobio svoje nasledstvo. Bio je jednako loš u svom srcu i u svom umu pre nego so je primio novac kao i kad ga je potrošio. Bio je kriv u trenutku kad je sam sebi rekao: "Tražiću deo baštine koji meni pripada."
Kad je ovca zalutala, neko je pošao za njom. Kad se drahma izgubila, žena ju je pošla tražiti. Kad je sin odlutao, niko nije pošao za njim. Kako to? Zato što je on bio čovek i bio je odgovoran Bogu za svoje vlastito delo. Zašto otac nije skupio svoje sluge i pozvao starijeg brata, zašto nije skupio svoje komšije i rekao: "Čujte, izgubio sam svoga sina, hajdemo i vratimo ga kući bez obzira na njega?" Zašto nije? Zato što bi, da su ga vratili kući, on još uvek bio izgubljeni sin, on bi u kući kao i izvan nje još uvek bio buntovnik, jer se niko ne vrati dok sam ne odluči da se vrati.
Nebo i Biblija, Hrist i Golgota, Duh Sveti i večnost, stoje potpuno poraženi pred bunkerom ljudske volje. Ne zaboravite to. Poslušajte! Izgubljeni je sin otišao svakim svojim korakom od svoga imanja po svom vlastitom slobodnom izboru, korak po korak u daleku zemlju, te je i sam morao da se vrati svaki centimetar puta. Nije poslao pismo svome ocu i rekao: "Pošalješ li kola, vratiću se kući", niti je tražio da ga ko poveze. On je sam morao poći natrag svaki centimetar svoga vlastitog puta, korak po korak, krvavih nogu, sa glavoboljom i slomljenim srcem. Tako je moralo biti.
"Ali, kažete, "otac mu je potrčao u susret, zar ne?" Jeste, a On će potrčati u susret i vama kad vas vidi da dolazite, ali morate doći. Dolazak je pokajanje.To je odgovor volje. Pokajanje je odgovor prosvetljenog čoveka na poziv Božiji, to je dušino "hoću" . Pokajanje znači staviti ruku na srce i ščepati ono što je vaše prokletstvo, onu jednu stvar koja vas je okovala. To znači zgrabiti onu stvar koja je načinila pakao na zemlji za vas, greh vašeg srca, jer sam otkrio da mogu postojati desetine raznih greha u životu jednog čoveka, ali svi ti gresi ne dominiraju; postoji jedan koji gospodari, koji dominira, koji nadvladava, koji zarobljava; a kad taj greh ode, svi odlaze. Pokajanje znači staviti ruku na srce i iščupati taj greh sa kosom na glavi, i reći Bogu: "To je to; radije ću umreti nego da ponovo grešim!" Jeste li se tako pokajali?
Nemojte mi govoriti o članstvu crkve; nemojte sablažnjavati Boga i govoriti o Večeri Gospodnjoj dok to niste učinili. Ovo je prva stvar; drugo se ne očekuje dok to ne učinite. Pokajte se; učinite potpuno predanje Bogu!
Brate, sestro, poslušaj još jednom. Pokajanje je tako divna stvar da je sam Isus rekao da se nebo veseli kada se i samo jedan grešnik kaje. Jeste li se tako pokajali? Neki od vas ne razumeju zašto nemaju mira ni radosti u svom ispovedanju vere. Znam, upravo kao da živim sa vama, znam, ako nemate radosti i mira u ispovedanju svoje vere, to je zato što se nikada niste potpuno obratili Bogu. Neki od vas kažu: "Želim mir." Pustite mir; učinite kao što vam je rečeno i mir će doći. Postoje neki koji se više brinu za lepa osećanja, zanos, radost i slično, nego što se brinu da stave Boga na Njegovo prvo mesto. Stavite Boga na Njegovo mesto i imaćete mir; podajte čast Bogu i imaćete mir.
Jedan je dragi čovek došao k meni kad sam bio u Južnoj Africi i rekao mi: "Gospode, želim oslobođenje od svoje nečiste savesti." Ispričao mi je strašnu priču, priču radi koje sam zadrhtao. Izneo mi je stranicu svoje prošlosti koju vam se ne usuđujem ispričati. Zatim je rekao: "Gospodine, želim Božje oproštenje." Rekao sam mu: "Moj brate, kako misliš to da postigneš" Rekao mi je: "Iskrenim nastojanjem da ispravim prošlost." "Onda" rekao sam mu, "okreni svoje lice u tom pravcu i čekaj mir." "Ali", rekao mi je, "to znači zatvor, možda čak čitav život u zatvoru." Rekao sam mu: "Okreni svoje lice u tom pravcu".
Nije dobro govoriti o miru dok postoji krivica koja se mora ispraviti, dok postoje rane koje se moraju isprati; nema koristi govoriti o miru dok ne dođete u ispravan odnos sa Bogom. Carstvo Božije nije jelo i piće, već pravednost i mir. Pravednost, to znači ispravnost, nepokvarenost, sklad - a zatim dolazi i muzika. Nema muzike dok instrumenti nisu usklađeni. Poznato vam je gde se morate predati; znate koja je tačka razmimoilaženja između vas i Boga; znate šta je ono što vas sprečava, što zamračuje vaše lično nebo, ono što je došlo između vas i Boga; poznato vam je u čemu ustrajno idete svojim vlastitim putem, a ne Božijim. Kad predate tu stvar, pokajaćete se.
Hoćete li to učiniti sada? "Ali kažete, "ja sam član crkve." Nije važno. Kažete da postoji neko ovde ko vas poznajete - sramota vas je. Nije važno. Kažete da ljudi od vas očekuju nešto bolje. Nije važno. Budite iskreni. Stavite Boga na Njegovo pravo i prvo mesto. Obratite se od greha Bogu, iz mraka u svetlo! Duh prosvetljava, Duh diše nežnošću, Duh poziva, mami i pokušava da vas zadobije. Bog Duh Sveti čini svoje delo u vašem srcu, ali morate da se predate. Kad se u potpunosti predate, to je pokajanje. Neka vam Bog pomogne da to i učinite.
