Kako raspoznati glas Duha?
"A u Antiohijskoj crkvi behu proroci i učitelji: Varnava i Simeon zvani Niger, pa Lukije Kirinac, Manain odgajen s Irodom tetrarhom, i Savle. Kad su oni služili Gospodu i postili, Duh Sveti reče: odvojte mi Varnavu i Savla za delo na koje sam ih pozvao. Tada postiše i pomolivši se Bogu položiše ruke na njih, pa ih otpustiše. Oni pak poslani od Svetoga Duha siđoše u Selevkiju..." (Dela 13:1-4 EČ).
Tu je cela crkva primila direktan glas i vodstvo Svetoga Duha. Dok je zajednica u Antiohiji služila Gospodu i postila, Sveti Duh je nešto rekao. Ne kaže nam kako je On govorio, a na kraju krajeva, metoda kojom On govori sasvim je sporedna stvar. Prvi stih nam govori da su tamo bili proroci i učitelji, i ja si zamišljam da je Sveti Duh verovatno govorio kroz proroke, a možda i ne. Premda postoji mnogo zbrke i besmislica koje dolaze kroz takozvane proroke koji iznose stvari iz svog vlastitog uma, zahvalan sam Bogu da postoji i stvarno proroštvo i spreman sam verovati da nam Sveti Duh još uvek govori kroz proroke i proroštva.
Ponekad On govori i kroz viziju. Verujem da postoje vizije koje su izazvane onim što večeramo, ali, u drugu ruku, Bog još uvek vodi vizijama i neke naše vizije ili snovi mogu biti inspirisani Duhom Svetim.
Moji su mi prijatelji, a kojima mnogo verujem, pričali da su čuli glasan glas Božji kako im govori. Verujem da je to moguće. Mi još uvek možemo čuti sam glasan glas Božji.
Duh Božji govori i onim divnim unutrašnjim svedočanstvom. Volim to - taj tihi glas koji govori vašem srcu poput večernjeg zvona. Ponekad kaže "da", a ponekad "ne"; ponekad kaže "amin", a ponekad daje reč upozorenja.
Preko, na drugoj strani Atlantika, imamo problem sa "crkvom" koju uglavnom vode "proroci" i gde je svako postavljen u službu po "proroku". On se diže i kaže: "Čuj narode moj, ovako kaže Gospod, Džon će biti prorok. Čuj narode moj, ovako kaže Gospod, Bil Smit će bili učitelj." I oni su postavljeni u službu bez obzira da li imaju dar koji odgovara toj službi. No, način na koji Bog uvodi čoveka u službu, jeste da mu daje i dar za rad.
Pre više godina jedan je moj prijatelj imao želju da bude propovednik (čudna je stvar kako ljudi koji ne mogu propovedati uvek žele biti propovednici). Jednog je dana jedan od takvih koji veruju da se sve može saznati kroz proroka, došao u njegovu crkvu da bi postavio stvari na svoje mesto. U maloj je crkvi bilo sedam muškaraca i nešto malo žena i dece. Prorok je imao mnogo posla. "Čuj narode moj, ovako kaže Gospod..." dok svih šestero ljudi nije bilo postavljeno u službu. O, kako je prorok prorokovao nad mojim prijateljem! "Da, čuj narode moj, ovako kaže Gospod, ti ćeš propovedati i mnogi će se okrenuti putu pravednosti..." Moj mi je prijatelj pisao vrlo oduševljeno pismo. Rekao je: "Donalde, ne mogu ti reći kako sam srećan, biću propovednik. Poznato ti je kako sam uvek to želeo biti, a isto ti je tako poznato da nisam imao tog dara, ali prorok je rekao da ću to biti i tako sam srećan zbog toga."
Vreme je prolazilo, sedam, osam, devet meseci, a moj prijatelj još nije bio propovednik! Malo se uznemirio. Nakon osamnaest meseci primio sam drugo pismo od njega, ali jao, kakvo je to pismo bilo. Kakva gorčina i kakvo razočaranje kad je shvatio da je bio žrtva jedne nebiblijske greške i glupave prevare. I tu leži opasnost u tim lažnim proroštvima. Dok traje proroštvo, ljudi se dižu na svoje noge, ali kakva opasnost dolazi kad stigne razočaranje. Moj prijatelj je bio tako ogorčen da je šest meseci lebdeo na ivici i bio u teškom iskušenju da otpadne i vrati se u svet. I samo Bog zna šta su za njega učinile molitve nekih od nas. Ali Bog ga je učvrstio; danas je on starešina u crkvi i čini jedan koristan posao.
Dragi moji, kad vas Bog poziva u delo, On vam daje i dar za njega. Ako nemate dara, onda vas Bog nije pozvao da vršite taj zadatak. Dar čini službu. Nemojte se mnogo žuriti stavljati etiketu na sebe, čekajte dok ne dobijete uzorak, tek onda stavljajte etiketu.
Neki ljudi idu okolo nazivajući se pastirima ili učiteljima. Pre nego neki čovek ima pravo nazvati se pastirom, treba biti vidljivo da mu je Bog dao pastirsko srce i službu. Poznajem ljude koji su podelili crkve i još uvek se nazivaju pastirima ili učiteljima. Neki se nazivaju evanđclistima, ali to nisu niti će biti sve da i pokušaju. Jednom sam otišao na neki sastanak i video kako me velikim slovima reklamiraju (javno sam iskazao nezadovoljstvo): Donald Gee, veliki škotski evandelista!" Digao sam se na prvom sastanku i rekao: "Moram nešto ispraviti. Prvo, ja nisam velik, drugo, nisam ni Škot, i treće, nisam ni evanđelista." Ja nisam evanđelista; Gospod je od mene učinio nešto drugo. Dar i služba, koje nam Bog daje pokazuju zvanje.
Ljudi koji postavljaju red u crkvama kroz proroke običavaju citirati ovaj odlomak: "Odvojite mi Varnavu i Savla." Ali, pogledajte, poziv nije bio za zvanje, već za jasan deo službe. On ih je pozvao u ono što mi nazivamo prvo misionarsko putovanje. I delo u koje ih je On pozvao bilo je potpuno završeno, kao što vidimo u Delima 14:26: "Odande otploviše u Antiohiju, odakle behu predani Božijoj blagodati na delo koje su svršili."
Što se tiče ličnog poziva za službu, on se tim ljudima dogodio mnogo ranije; Pavle je imao ona tri divna dana u Damasku dok je bio slep, pre nego mu je došao Ananija. Poziv za delo i poziv za službu Gospodnji je lični posao. Hvala Bogu za ljudsko postavljenje, ali tu je nešto dublje: - "Moje je blagoslovljeno postavljenje od probodene ruke." Stvarni poziv na delo je lični poziv od same Glave crkve, koji vam dolazi lično, ali koji je često nakon toga potvrđen i u zajednici.
Pavle i Varnava su išli sa blagoslovljenom spoznajom da ih je Sveti Duh poslao. Kad stvari idu teško u radu Gospodnjem, jedina stvar koja nas drži da idemo dalje je svesnost da smo u volji Božjoj. Za sve nas dolaze periodi kad nas ljudi gledaju popreko, kad postajemo nepopularni, kad smo bez prijatelja i sami, kad teško vučemo, kada nam Gospod dopušta da znamo ne samo kako je izobilovati nego i kako trpeti oskudicu. Kad dođu takva vremena, hvala Bogu da onda znamo da vršimo zadatak, jer nas je Bog na njega poslao. Ne verujem da bi misionari mogli proći kroz ono što su prolazili, da nisu bili svesni da ih je Bog pozvao. Mnogi pastiri ne bi ostali u svojoj crkvi ni nekoliko sedmica da u svom srcu nisu znali da ih je Bog tamo pozvao.
Zato su ova dva čoveka išla napred znajući da ih je Sveti Duh poslao. U prvom mestu kuda su došli, jedan obdaren čovek se digao i suprotstavio im se. Ali uvereni da ih je Bog pozvao i da je pomazanje na njima, oni su ga ukorili u ime Gospodnje i on je oslepeo. Išli su dalje u drugo mesto i tamo su ih kamenovali. Neki ljudi misle da niste u volji Božjoj ako sve ne ide lako. Nakon onog iskustva kamenovanja imali su još druge kušnje, jer su ljudi u sledećem mestu mislili da su bogovi pa su doneli vence da ih obese na njih. Mnogi su pentekostni propovednici bili blizu Gospoda dok su ih kamenovali, ali šta je sad kada je cveće posuto po njihovom putu...? Ne viču ljudi često na one koji bacaju cveće u njih i ne kažu im da očiste to smeće. Ali ti su ljudi izašli iz svega i više nego pobednici, osim jednog od njih - mladog Jovana Marka.
Verovatno se pitate zašto je Pavle zauzeo onako ozbiljan stav zbog Markova povratka u Jerusalim, koji je pobegao natrag k svojoj majci. Kasnije, kad je Varnava ponovo želeo povesti Marka, Pavle je rekao: "Ne, nećemo ga uzeti." Prepirka je postala tako oštra među njima da su se razdvojili. Zašto je Pavle zauzeo tako ozbiljan stav prema Markovoj odluci? Zato, jer ih je poslao Sveti Duh i Marko je to znao, a njegovo vraćanje sa puta kojim ih je Duh vodio, bila je ozbiljna stvar. Međutim, Duh nije rekao: "Odvojite mi Varnavu, Saula i Marka".
(a) Osvrnite se na atmosferu u kojoj je Sveti Duh govorio. To je ona atmosfera u kojoj nas On može voditi. "Kad su jednom obavljali službu Božju Gospodu i postili, Sveti Duh reče..." O, želeo bih da imamo više toga! Pitam se koliko puta zapravo mi dolazimo na sastanak da obavljamo službu Gospodu, Verujem da uglavnom dolazimo da služimo jedan drugome ili da pevamo jedan drugome. Želeo bih da je više pesama pesama slavljenja i obožavanja Hrista - Boga. Sedamdeset pet posto našeg pevanja danas u crkvama je o nama samima, o našim osećanjima i doživljajima. Vreme je da dođemo u crkvu i da pevamo Gospodu. Bila bi dobra stvar da odredimo jedan ili dva sastanka kad ćemo obavljati službu Gospodu i doći da mu nešto donesemo. On nam daje mnoge dobre stvari i zar ne bi bilo divno reći: "Gospode Isuse, želim Ti dati najbolje vreme da ti služim i slavim Te, i želim Ti reci koliko Te ljubim."
Dok su čekali na Boga, grozničava aktivnost njihove vlastite volje i želje otpala je i oni su došli na mesto tišine gde je Bog mogao govoriti. Mnogo puta ne možemo čuti glas Božji, jer se nismo dovoljno umirili. Ti su ljudi služili Gospodu i postili, i dok su čekali, došli su na mesto gde su njihove vlastite želje, planovi i ambicije su odbačene. Da bi se dospelo na to mesto gde se stvarno možete razabrati šta je vaš vlastiti um, a šta je um Božji, potrebno je vreme. Ne možete doći na to mesto bacajući se na svoja kolena i bez daha reći: "O, Gospode, vodi me!" Nevolja sa našim "vodstvom od Gospoda" je da unosimo toliko toga od naših vlastitih želja, i nedovoljno dugo čekamo pred Bogom da se oslobodimo, svojih vlastitih planova i ambicija.
Govorim o stvarima koje upropašćuju živote. Poznajem ljude i žene, sad u srednjim godinama svoga života koji idu prema starosti, a čiji životi su bili uzalud utrošeni zbog promašaja što se nisu pridržavali principa kojima vas sad želim poučiti. Želite li znati volju Božju, uzmite si vremena da to saznate. Budite spremni da se molite čitave noći ako je potrebno. Čekajte na Boga dok vas On malo ne "proseje", da budete sposobni raspoznati razliku između onog šta vi želite i šta želi Bog. Prijatelju moj, čekaj dok ne čuješ treperenje na vrhu drveća, taj tihi šapat, i dok ne budete u stanju dopustiti da Bog iz tebe istrese ono što ti želiš, da bi postao kadar čuti ono šta On želi.
Neki ljudi odlaze u misijsko polje jednostavno sa idejom da će živeti romantičnim životom. Ali, kad dođu tamo, ne misle više da je tu mnogo romantike. Ja sam svog sina Davida zabavljao magnetskim kompasom i pokazivao mu kako igla uvek pokazuje sever. Onda sam se sa njim našalio. U džep sam stavio magnet, a onda svoju ruku stavio pa izvadio iz džepa, vrlo pažljivo sakrivajući šta radim. Onda sam svojim dlanom povukao po kompasu i učinio da mala igla skače vamo-tamo. David je rekao: "Što se desilo sa njom, zašto pokazuje jug?" Rekao sam: "Budeš li čekao još malo, učiniće da pokazuje istok." To je ono što neki ljudi čine sa vodstvom koje prime od Svetoga Duha. Oni čine da igla kompasa ide kuda oni žele, jer drže magnet u svojoj ruci.
Ne tako davno neka je gospođa došla k jednom mom prijatelju i rekla: "Gospodine, Gospod mi je rekao da ću se udati za vas." Na sreću, Gospod mu je dao reč mudrosti i on je odgovorio: "Dobro, sestro, biće još bolje da pričekamo da Gospod to i meni kaže." Kad biste ispitali vodstvo one gospođe, gotovo biste mogli videti kako veliki magnet strči iz njezine torbice. Pre nego postanete tako sigurni da vas Gospod vodi određenim putem, savetujem vas da ispraznite svoje duhovne džepove i vidite ne leže li tamo neki strani razno-razni magneti.
(b) Drugi važan princip u toj priči je da kada je Sveti Duh govorio u onoj zajednici, glas Duha su svi zajednički čuli i razumeli, i zajednički se složili i pokorili mu se. Zapamtite to. Neki ljudi misle da su oni jedini kojima Bog govori, a drugi su tako ne sveti da ne mogu čuti Njegov glas. Kad biste mogli čitati njihove misli, videli biste nešto poput ovoga: "Što se tiče crkvenog sabora, fuj! Oni su svi previše telesni da bi iko poznavao um Gospodnji! A što se tiče Glavnog odbora, sve je to telesno!" Postoje neki ljudi koji su takvi individualisti, tako raspušteni i buntovni, da se ne mogu podrediti svojoj braći ni pet minuta. Ti ljudi uvek stvaraju i uvek će stvarati gužvu. Oni na trenutak mogu i uspeti, ali će se jednom ipak slomiti, jer Bog nema mesta za individualce. Hristova Crkva je Telo, a mi smo udovi jedan drugome.
Mladi ljudi svuda po svetu, koji se ne žele podrediti starijima, koji insistiraju da idu i tu i tamo, kao kakvi najamnici! Draga moja mlada braćo, to nije Božji plan. Ako vam je Sveti Duh govorio (a ja ne tvrdim da nije), On je govorio i nama. A ja čitavim svojim srcem verujem da ako vas je Gospod pozvao, sveta starija braća iz stada će imati to svedočanstvo. Ja odbijam vaše besramne tvrdnje da smo mi ne sveti. Ne mislim se izvinjavati za tu izjavu. Želim reći vama mladima koji mislite da vas je Bog pozvao, a nama to nije rekao, da ste besramni. Reč Božja poštuje starije i Bog poštuje starije.
Dragi moji prijatelji, mi smo potrebni jedni drugima. Iz dna svog srca sam zahvalan da ne putujem po svetu kao kakav najamnik. Mi smo udovi Tela. Pre nego sam ostavio svoju zemlju, tražio sam braću da mi daju potvrdu da napuštam Veliku Britaniju sa pristankom, molitvama i saglasnošću Glavnom odbora crkve. A kad sam došao u Kanadu, stavio sam se na raspolaganje kanadskom odboru. Rekao sam: "Braćo, tu sam, ići ću kuda vi želite." I to je moja srećna privilegija da radim ovde u zajedništvu sa braćom.
Da sam ja vi, i da imam ono za što osećam da je otkrivenje od Gospoda, ja bi se podredio svojoj braći. Pogledajte šta apostol kaže o prorocima i proricanju: "Proroci, međutim, neka govore dvojica ili trojica, a ostali neka rasuđuju." (1. Kor. 14:29 EČ). Ako je tu u njihovim proricanjima nešto pod znakom pitanja, on ne kaže da ih se zaustavi i ožalosti. To je ono što su neki pastiri vrlo glupavo uradili, oterali su proročicu iz zajednice i ona je počela proricati u kuhinje gospođe Brovn, i onda tome nikada nema kraja. Da neko u mojoj zajednici ima neki dar pod upitnikom, ja bih ga ohrabrio da to vežba javno i onda bi se time mogao pozabaviti.
Darovi nisu za kuhinju gospođe Brovn, oni su za crkvu. Vežba li neko od vas svoje darove na malim privatnim sastancima, želim mu reći da ih donese natrag u zajednicu. Crkva je mesto za duhovne darove. Tu se oni mogu proveriti. Ne želite biti provereni? Neka nam Gospod pomogne da vidimo potrebu jedni za drugima. Odbije li prorok da drugi prosuđuju njegov dar, on onda uvek postaje fanatik. Sigurnost proricanja je u crkvi, gde možemo jedni druge proveravati.
No, ako je to istina o prorocima, onda je svaki delić toga istina i o učiteljima. Čim neki učitelj pomisli da ga se više ne može poučiti, sa njim je gotovo. Čim postane dogmatičan i licemeran, njegova je korisnost nestala. Mislim na jednog od naših najdragocenijih i najdivnijih učitelja, koji je običavao biti od velikog blagoslova, ali za nekoliko prošlih godina služba tog čoveka je presušila i više ga se nigde ne želi. Šta je pošlo u pogrešno? On je izgubio sposobnost da sam bude poučen. Postao je dogmatičan i licemeran.
Cenjena moja braćo, propovednici i učitelji, ako me ikada čujete ijednu reč nauke o kojoj sumnjate, zahtevam od vas da budete tako ljubazni i dođete i upitate me, jer ćete tada biti moj najveći prijatelj. Može biti da u trenutku neprimećenog ponosa pomislimo da imamo otkrivenje od Gospoda kad ga nemamo. Čitavo telo je kompletirano onim što svaki zglob pripomogne. A tako je i kad Sveti Duh govori, hvala Bogu, tamo je mnogo ljudi koji to mogu proveriti. Postoje neki ljudi koji kažu da im je Gospod govorio, a ako vi to ne vidite na isti način, to je zato što ste kako kažu oni: zaostali. Svi ste čuli o majci koja je posmatrala vojnike koji marširaju na paradi, te uzviknula: "Kakva šteta da su svi u raskoraku, osim mog sina!" Postoje mnogi takvi sveti, oni misle da smo svi mi u raskoraku osim njih. Ne varajte svoju malu dušu, verovatno je to upravo obrnut slučaj.
Postoje neki učitelji koji osećaju da smo svi mi u zabludi osim njih. Duh Sveti boravi u Telu, a Telo je najbolja garancija.
(c) Završavam sa najdubljom od svih poruka i neka mi Bog pomogne da govorim mirna duha. Kad je Sveti Duh odvojio Pavla i Varnavu za ono delo, On ih je vodio putem žrtve, i ja verujem da nas On još uvek vodi putem žrtve, putem krsta. Ja se uvek osećam najsigurnijim kad sam vođen putem koji u sebi ima elemenat patnje, jer verujem da je to put kojim deca Božja trebaju putovati dok ne stignu do cilja.
Sveti Duh je rekao: "Dajte mi Pavla i Varnavu, dva najbolja radnika," a crkva je mogla odgovoriti: "Ne možemo njih dati, oni su naši najbolji radnici." Pre osam godina Gospod je pridodao mojoj crkvi u Edinburghu mladu ženu vrednu njene težine u zlatu; ona je bila pravi dragulj. Onda je Gospod došao u zajednicu i rekao: "Dajte mi nju, želim nju za misionaruku u Kini." Nisam li se ja pobunio!? Rekao sam: "Gospode, ne možemo dati nju." No, hvala Bogu, ipak smo rekli DA, i ona je danas u Kini.
I onda je bila žrtva od strane Varnave i Pavla. Jer, ako je zajednica ljubila njih, i oni su ljubili zajednicu. Zašto? Pa Varnava je bio njen otac! Verujem da se i on malo borio pre nego je postao voljan. Pentekostni propovednici moraju se sećati žrtve. Tačnije rečeno, ako naša služba izgubi elemenat žrtve, izgubili smo našu silu. Bože, drži nas tamo gde ćemo biti ljudi trpljenja.
Ako išta postoji čega se bojim, to je u pogledu novca koji dolazi u ovaj pokret. Želim da dođe još mnogo više novca, ali želim da i on izađe tako brzo kao što je ušao. Neka nas Bog sačuva da ikad imamo pastire sa velikim platama. Neki od naše dragocene braće preko u Evropi gotovo su blizu da pomru od gladi i nisu u stanju brinuti se za svoju ženu i decu. Međutim, tamo je probuđenje. Bože, sačuvaj nas u službi trpljenja, u onoj koja je uronjena u krv. "Smrt očituje svoju silu u nama," rekao je apostol, "a život u vama." A što se više predajemo smrti, više ćemo propovedati život ljudima. "Pastir dobri daje život svoj za ovce."
