Prorok - molitelj za narod
Zadatak proroka nije samo da donese poruku od Boga. Da bi mogao doneti poruku u pravo vreme i na pravi način, prorok treba da doživi poistovećenje sa narodom u situaciji u kojoj se narod nalazi. Da bi to mogao, treba da razume narod i njegovu situaciju. Prorok nije pozvan da gradi svoju karijeru na onome što mu Bog pokazuje, niti da uzvisivši se duhovno iznad naroda, postane onaj koji će svojom porukom "ubijati" narod.
Propovedaonica kao ni proročka služba, nije pozicija sa koje prorok vodi lični okršaj s onima koji nisu na njegovoj liniji ili nemaju isto teološko shvatanje stvari. Pod "Božjom firmom" se rade samo poslovi Božjeg carstva. Prorok uvek mora imati isti motiv u donošenju poruke kao i sam Bog - ljubav prema narodu i saosećanje sa njihovom situacijom. To se jasno vidi iz 2. Dnevnika 36,15 "...slao je k njima zarana svoje glasnike ...jer mu bijaše žao svojega naroda i svojega Prebivališta." Zato je za proroka važno da koliko ima ljubavi prema Bogu i koliko razume njegovu poruku, isto toliko da ima ljubavi i razumevanja prema narodu. Ma kako bila teška Božja poruka, narod nikada nije taj koji treba da bude uništen. Bog želi uvek da uništi samo greh.
Proročki poziv i službu bi dakle mogli da vidimo u ta dva čina: preneti narodu dobijenu poruku od Boga i posvetiti se molitvi za isti taj narod, zastupati ga pred Bogom.
OPASNOST OD SAMOPRAVEDNOSTI
S obzirom da je i prorok "samo" čovek, postoje opasnosti da padne u kušnju da promeni poruku na svoj način. Duhovna oholost je jedna od prvih stvari koje mu prete. Mnogi od "proroka" ne dozvoljavaju da ih iko poučava duhovno jer oni "dobijaju sve od Gospoda". Oni koji kao proroci ne priznaju zavisnost njihove službe o drugim službama i darovima u Telu Hristovom, ne mogu da očekuju od drugih da priznaju autoritet njihove službe. Na kraju krajeva, nije poruka najvažnija nego motiv koji stoji iza nje. Neki je "samozvani" prorok "prorokovao" grupi hrišćana da će ih Bog zgaziti i da neće moći da se podignu. Duh tog proroštva i motiv nije božanski jer proroštvo "uzdiže, opominje i teši" prema 1. Korinćanima 14,3.
Proroci mogu doživeti i lične uvrede ako se stvari ne odvijaju kako su oni to zamislili. Prorok koji nije doživeo da je njegovo "ja" umrlo oseća se povređenim ako poruka nije primljena.
Jona je bio takav slučaj. U četvrtom poglavlju 1-3, Jona objašnjava Gospodu da je bio u pravu u svojoj proceni situacije i javno pred Njim izliva svoja osećanja povređenosti što odazivanje nije bilo onakvo kakvim ga je on očekivao. Ono što je želeo u toj situaciji bio je Božji, teški sud nad "tim grešnicima". Strogost prema drugima prija prorokovom telesnom ponosu. Vi grešnici! Prorok može, kao što se ovde vidi, da bude razočaran Božjom milosti prema drugima. Jona se iz nekog razloga našao lično uvređen.
Često puta se na taj način razotkriva karakter samog Božjeg sluge. U 2. Samuilovoj 12,1-7 vidimo jednu od Gospoda upriličenu situaciju i događaj kroz koji Gospod razotkriva Davidovo srce. David veoma oštro reaguje na greh drugoga. Utisak koji je David mogao da ostavi na ljude koji nemaju "duhovni uvid u stanje srca", bi bio da je on vrlo pravedan i moralan čovek. Međutim, ono što se kod mnogih od nas događa, dogodilo se i sa Davidom. Ono što je bilo u njegovom srcu skrivalo se iza oštrog stava i reakcije. Istu stvar je on sam činio. Njegove mane su se skrivale iza religiozne oštre moralnosti. Naša reakcija na situacije u kojima se nalazimo otkriva ko smo.
U 2. Samuilovoj 14,1-13 nalazimo drugi događaj koji Davidu na drastičan i ponizavajući način otkriva njegovo srce. Osuđujući drugoga, David je osudio samoga sebe. Vrlo se često ovo događa sa Božjim slugama i prorocima koji deluju u duhu samopravednosti i cesto sami padaju u ono zbog čega druge nemilosrdno sude. Bog to dopušta ponekad kako bi shvatili da usprkos silnim otkrivenjma i porukama, još uvek nisu ništa drugo nego "prvi među grešnicima". David i Jona, a takođe i Jezekilj i drugi proroci su morali sami da prođu kroz neprijatne doživljaje koji su im, još pre stupanja u službu, pokazali da su samo milošću pozvani u službu. Na taj način ih je Gospod sačuvao ili oslobodio od farizejske pravednosti.
Prorokova pravednost ne sme da bude samopravednost već providnost Božja. Pravednost proroka i naroda Božjeg mora biti veća od farisejske. U Mateju 5,20 Isus na to upozorava svoje učenike. Farisejska pravednost je ona koja sudi greh, prezire osobu i uzdiže sebe. Čuvajmo se kvasca farisejskog! Takvi proroci nisu poslani od Boga, On ih ne želi. Koja je veća pravednost od farisejske? Matej 9,13 daje odgovor: MILOST za one kojima preti sud Božji, saosećanje koje prerasta u molitvu za njih, duh je proroka. Proroci koji nemaju tu karakteristiku "bacaju kamenje i ubojite strele" na narod. Njima je važno da samo "izruče slovo" pa makar ono i "ubilo". Takvi proroci često prilikom protivljenja ostavljaju službu što i pokazuje njihovu sebičnu motivaciju u svemu tome. Jeremija je bio u iskušenju da tako postupi (Jeremija 20,7-9).
DOŽIVLJAJI KOJI SLAMAJU SAMOPRAVEDNOST I PODSTIČU SAOSEĆANJE KOD PROROKA
Sve ovo govori da prorok nije jedinica za sebe koja se totalno ograđuje od naroda i ima za zadatak jedino da preda poruku. Bog ima viši cilj s onima kojima pokazuje stvari koje drugi ne vide. Bog želi da prorok oseća prema narodu isto ono što i On oseća.
U danima kada je Osija prorokovao Izraelu Bog se osećao kao muž koji živi sa ženom koja ljubi drugoga. On je živeo sa Izraelom kome je srce ogrezlo u preljubi sa bogovima ovog sveta. Tada dolazi Osiji naredba od Boga da pre nego sto počne da prorokuje, oženi bludnicu (Osija 1,2-9). Osija je trebalo da zna kome prorokuje ali isto i razume poruku i vapaj Božjeg srca za svojom "ženom", Izraelom. Bog nije pre svega poručivao ženi da će je tući i ubiti nego osećaje Božjeg srca, a tek tada je mogao da ide. U protivnom bi postojala opasnost da on koji ima uredan porodični život, prezre izraelski narod koji čini preljubu i da ga porukom "ubije" umesto da ga povrati Bogu.
Jezekilja je prorokovao posle Osije. Izrael je u svom duhovnom padanju prešao iz preljuba u otpadništvo. Napustio je Boga sasvim i Bog u slici Starog Zaveta prikazan kao muž Izraela koji ostaje bez svoje "žene", svoje svojine, svoga naroda. Jezekilju dolazi poruka da će usred svoje službe izgubiti radost očinju. U Jezekilju 24,15-27 je opisan taj doživljaj. Bogu je uskraćena očinska radost zbog "žene koja ga je napustila". Izrael je zbog svoje neposlušnosti u sličnoj situaciji. Otišli su od Onoga koji je njihov Otac nebeski. Prorok sve to doživljava u fizičkom smislu i dobija dublje razumevanje poruke. Lakše shvata Boga i razlog zašto je baš takva poruka, ali razume i Božji osećaj prema narodu kao i situaciju u kojoj je sam narod.
PROROK U ZASTUPNIČKOJ MOLITVI
Prorok koji je poslan mora po svom karakteru da postane sličan, isti kao onaj koji ga je poslao. Mi kao Božji proročki narod jesmo odraz Njegovog karaktera ovde na zemlji. Hristov um je u nama. Hristovo ponašanje je naše ponašanje. Da li možete da zamislite Isusa na današnjim ulicama kako hoda iziritiran zbog "glupih, nemoralnih ljudi", komentarišući njihovo ponašanje, oblačenje, pušenje... s omalovažavanjem? Na žalost, većina nas hrišćana se tako ponaša prema izgubljenom svetu. Pre nekoliko meseci sam lično morao da padnem na tom ispitu da bi se razotkrile misli moga srca. Vozeći auto, jedan mladić je istrčao ispred mog auta na mestu gde mu nije bilo dozvoljeno. Zakočio sam, dete je poletelo sa zadnjeg sedišta na pod i svakako, ja sam reagovao. Ali, kako? "Zašto ne paziš, majmune?!" Pre nego sto sam izustio ovu poslednju reč osetio sam borbu u sebi ali sam dopustio svom ljudskom ponosu da reaguje pre Hristovog uma i Duha. Odmah iza toga mi dođoše misli: "Da li bi sada mogao tom istom mladiću reći - 'Bog te ljubi i želi da te spasi - majmune!?'" Kako reaguju pravi proroci?
Kad je Jezekilj dobio poruku o Božjem sudu nad narodom u Jezekilju 9,1-7, on u st. 8 vapi u svom saosećanju sa narodom i moli Boga za milost. "Zar ćeš zaista uništiti sve što preostade od Izraela"? Neki bi rekli: "Baš im tako i treba, zaslužili su." Ali Božji proroci poznaju Božje srce i osećaju sa onima od kojih su i oni jedan deo.
Mojsije u 2. Mojsijevoj 32,19 izražava svoju ljutnju na greh koji je narod počinio, bacivši u gnevu ploče ali u trideset drugom poglavlju 30-32 pokazuje da mu je stalo da narod ne propadne i da se obrati, da se spasi. On se ne ističe kao jedini pravedni već uzima greh naroda i odlazi pred Boga da zastupa narod. Mojsiju je stalo do naroda. Čudno? Do ovakvog naroda? Da, jer je i Bogu stalo. Kakvi smo mi bili kada je Hrist umro za nas? Mojsije ide čak korak dalje i u 4. Mojsijevoj 12,13 moli se za one koji su ga licno uvredili. Ne raduje se Božjem sudu nad njima već vapi za milost nad takvima. Apostoli su trebali da počnu svoju službu iz Jerusalima jer je tom gradu Evanđelje bilo hitno potrebno da bi Hristove ubice prve dobile šansu za oproštenje. Haleluja; to je ljubav Očeva, prorokova i ... da, tvoja i moja!
1. Samuilova 7,5 pokazuje još jednog Božjeg proroka u akciji koji neumoljivo zahteva uklanjanje greha iz Božjeg naroda, ali istovremeno odlazi da zastupa taj isti narod pred Bogom. Božja mržnja prema grehu je obuzela celo prorokovo srce i ispoljava se u oštrini poruke ali je Božja ljubav ovladala njime do te mere da je spreman kao i Mojsije, da bude izbrisan iz knjige života ako Bog uništi narod.
Isus je svakako najbolji primer. Došao je na svet i doneo najkraću i najjasniju proročku poruku: "Ko nije sa mnom, protiv mene je", ali nije došao da gazi neprijatelje već da ih ljubi i ne samo da ljubi, već da se do te mere poistoveti sa stanjem čoveka da je sam postao grehom i umro za svakoga, pa i svog neprijatelja. Isus je došao da uništi dela sotone i a da spasi ljude pa čak i one koji su bili samim sotonom opsednuti. Bio mu je žao naroda. Jezekilju je bilo žao Božjeg hrama koji je bio pun greha i želeo je, kao i Bog, da vidi čist hram pun slave.
Poruka Jezekilja je poruka današnjoj Crkvi! Hram Božji (a to smo mi) je u završnoj fazi gradnje. Da li nam je žao stanja u kome se nalazi? Plačemo li nad Hristovim razdeljenim Telom. Mrzimo li našu teološku egocentričnost koja drži ostalu decu Božiju na distanci? Da li smo zadovoljni životom u crkvama "naše firme" punim greha ovog sveta, sa žarkim isčekivanjem da na one koji isto ne veruju, padne Božji sud kao dokaz da imaju pogrešnu doktrinu?
Ispitajmo se nemamo li srca ispunjena farisejskom pravednošću i Jonin motiv. Božji narode, Jezekilj ima poruku za nas danas! On je i nama, kao i drugi proroci, znak i izazov. Pokajmo se i dozvolimo da nam Duh Sveti formira Hristov um i Njegovu ljubav za SVU braću i sestre i za izgubljeni svet.
Ako misliš da te Gospod poziva da budeš prorok, proveri zasigurno motiv svoga srca jer bez voljnosti da se u ljubavi moliš za narod, nemaš pravo da Mu kažeš: "Ovako govori Gospod." A, mi, proročki narod, da li samo govorimo ovom svetu ili se i molimo s Hristovim žarom - žarom Njegovih proroka, za svet? Jedno zahteva drugo!!!
