Groblja i umobolnice
S obzirom da smo ušli u novi milenijum, krajnje je važno za nas da bacimo nov, objektivni i poučan pogled na ono šta je prava Božja namera za Hrišćansku Crkvu. Sva strašna proročanstva i predskazanja o katastrofama Y2K, su iza nas. Mi se nastavljamo okupljati kao Crkva Isusa Hrista i naša je molitva i želja da Njegovo carstvo dođe i da se Njegova volja izvrši. Ali, ono što nazivamo crkvom, koju svi volimo i čiji smo svi udovi, šta je sa njom? Šta su njene želje?
TRI NAČINA PONAŠANJA CRKVE
Normalno, svet u kojem živimo je antagonistički nastrojen prema našem verovanju u Isusa Hrista. Naše hrišćanske vrednosti se odbacuju. Ali crkva, umesto da se bavi svetom i navešćuje evanđelje Božje ljubavi, sa propratnim znacima Božje sile kao što čitamo u Bibliji, ponaša se na jedan od tri načina:
1. Crkva beži od sveta
Beži od sveta i zatvara se u sebe, te govori: "Nije li strašno kako ljudi tamo vani žive?" Ali, iako je istina da svet klizi u moralni ambis, ona ne shvata svoj poziv da bude so i svetlo, tom svetu.
2. Crkva osuđuje i sudi svet
Daje oštre i osuđujuće izjave o svetu i ljudima, zaboravljajući da oni nisu naši neprijatelji već naše misijsko polje. Ovo je stav radio i TV komentatora, novinara, pisaca uvodnika i drugih koji nemilosrdno napadaju i analiziraju greške ljudi na visokim ili nižim položajima.
Ovakvi stavovi su oblikovali i čitavu "hrišćansku industriju". Ali to nije zadatak hrišćana, kao što je Pavle jasno napisao:
"Jer šta je meni stalo da sudim one koji su napolju? Ne sudite li vi one koji su unutra? A one koji su napolju sudiće Bog. Izvadite zloga između sebe." (1. Kor. 5:12-13).
Naš posao nije da kažnjavamo nevernike, već da se ponizno zagledamo u svoje vlastite redove, i da vidimo živimo li mi "crkveni ljudi" zapravo hrišćanskim životom, onako kao što to Bog želi.
Važno je zapamtiti da tvrde reči upozorenja i opomene u Novom zavetu nisu upućene neverničkim masama, već Hristovoj vlastitoj Crkvi. Iako je Božja priroda ljubav, to je ljubav koja poziva na opomenu i čak na sveti strah, koristeći najsnažnije izraze. Poslušajte nekoliko odlomaka iz nadahnutog Pisma koji ukazuju na probleme otkrivene ne u svetu, već među narodom Gospodnjim. Mi nismo navikli slušati ovakav oštar i smeo jezik, po našim crkvama.
"I ja, braćo, ne mogoh s vama govoriti kao s duhovnima nego kao s telesnima, kao s malom decom u Hristu. Mlekom vas napojih a ne jelom, jer još ne mogaste, i ni sad još ne možete, jer ste još telesni. Jer gde su među vama zavisti i svađe i nesloge, niste li telesni, i ne živite li po čoveku?" (1. Kor. 3:1-3).
"Ne možete piti čaše Gospodnje i čaše đavolske; ne možete imati zajednicu u trpezi Gospodnjoj i u trpezi đavolskoj. Ili da prkosimo Gospodu? Eda li smo mi jači od Njega?" (1. Kor. 10:21-22).
"Gledajte, braćo, da ne bude kad u kome od vas zlo srce neverstva da odstupi od Boga Živoga; Nego se utešavajte svaki dan, dokle se danas govori, da koji od vas ne odrveni od prevare grehovne." (Jev. 3:12-13).
"I noge Njegove kao bronza kad se rastopi u peći; i glas Njegov kao huka voda mnogih; I držaše u svojoj desnoj ruci sedam zvezda, i iz usta Njegovih izlažaše mač oštar s obe strane, i lice Njegovo beše kao što sunce sija u sili svojoj. (Otk. 3:15-16).
Jeste li uočili nedvosmislene izraze koje Bog upotrebljava da bi upozorio svoj narod, na opasnost da se srce okrene "od Boga živoga". Tamošnji problem nije bio svetski humanizam, moralni relativizam ili vračarstvo, prisutno u Rimskoj državi. Bili su to sveci Najvišeg koji su se udaljavali od svog visokog i svetog poziva.
3. Crkva prihvata svet
Crkva dopušta sebi da je svet "evangelizira", i to ona uopšte ne primećuje. George Barna, poznat hrišćanski istraživač (statističar), izveštava da su obični polaznici crkve u velikom broju šokantno slični ostalom narodu van crkve:
- Oni koji su prošle sedmice kupili srećku - lutriju: nehrišćani 27%, hrišćani 23%;
- oni koji su u protekla tri meseca gledali filmove koji se ne preporučuju deci ispod 13, odnosno 17 godina: nehrišćani 87%, hrišćani 76%;
- oni koji su se razveli: nehrišćani 23%, hrišćani 27%.
Umesto da budemo svet i snažan ostatak koji je odan i na raspolaganju Bogu (u novozavetnom smislu tih reči), svetski sistem vrednosti tako se uvukao u crkvu, da gotovo ne postoji razlika između nas i sveta.
Da li bi onda bilo mudro pitati samog sebe, kakvo je to učenje dovelo do ovakvog žalosnog stanja stvari? Šta to mi radimo ili ne radimo, šta je izazvalo takav slom u duhovnoj građi hrišćana? Dobro bi bilo da počnemo postavljati neka teška pitanja i da budemo spremni odbaciti sve ono što je Crkvu učinilo tako slabom i telesnom.
Ali umesto toga, događa se masivno prikrivanje stvari. Umesto da se suočimo sa očitim činjenicama oko nas, određene crkvene vođe tvrde da je sve dobro jer imaju "novu viziju Crkve". Čujem to na mnogim pastorskim konferencijama: "Koja je vaša vizija za Crkvu?" Ako nemate neku novu maštovitu zamisao u glavi, i da je svu lepo izložite, van vremena ste.
Ali kako to može biti? The Brooklyn Tabernacle nije moja crkva, nego Božja. On je taj koji daje vizije, ne ja. Isus Hrist je glava, a mi smo Njegovo Telo. U Bibliji nam je On dao svoju viziju za Crkvu. Šta ona treba biti, kako treba delovati, koji su njeni ciljevi, koja sila održava njeno delovanje. Imati bilo kakvu viziju odvojeno od Hristove vizije kao što je zapisana u Bibliji, vrhunac je svake drskosti. A to će biti i duhovno kobno, za crkvu.
Naprimer, setite se onih stručnjaka za rast crkve čija je vizija za modernu crkvu uključivala sve osim molitve. Molitveni sastanak - motor koji je upravljao apostolskom crkvom - ne nalazi se nigde u njihovoj novoj viziji. Za njih je Biblija zastarela knjiga. Molitva i sila Božjega Duha retko se spominju u njihovim veštim izveštajima. A svo to vreme, njihova ljudska pamet stvara samo male neukusne sastanke koji ne uspevaju povezati ljude sa Bogom; malo je toga, ako uopšte i postoji neko svedočanstvo nevernika da su se radikalno promenili silom evanđelja; malo je izlaganja o grehu; ne postoje u crkvi disciplinske mere za one koji su narušili hrišćanska pravila ponašanja - svetosti.
Što ako na kraju lokalna crkva ispadne kao nešto malo više od poznatog zabavnog centra (kluba), bez sličnosti sa modelima datim u Svetom pismu?
Ako mi pastori trebamo viziju, imam predlog: Šta mislite o 1. i 2. poslanici Timotiju? Ili o Pavlovoj poslanici Titu? Ili o Delima apostolskim? One jasno ističu što Bog hoće da Njegova Crkva bude. Ako duh naših crkava nije sličan onom u Božjoj Reči, onda je bolje da se ponizimo i to Mu priznamo.
Da, vremena se menjaju i mi imamo pristup do mnogih novih prednosti i mogućnosti, kao što je stvaranje naših vlastitih muzičkih grupa i snimanje ploča, ili osnivanje raznih evanđeoskih organizacija. Sve je to divno. Ali niko nema pravo menjati duhovne principe Crkve koje je odredio Isus Hrist predavši svoj vlastiti život na krstu, da bi ih uspostavio.
DUH JE BITAN
Ključ svega toga je osoba i delo Svetoga Duha. Bez Njega je hrišćanstvo bez nade. Crkva ne može biti crkva bez Svetoga Duha koji boravi u njoj i daje joj snagu. Stepen do kojeg razumemo i doživljavamo Duha Božjega biće tačno onaj stepen do kojeg će se Božji plan za naše crkve ostvarivati.
Ako degradiramo osobu i delo Svetoga Duha - ili još gore, ako Ga ignorišemo, ili čak i gore od toga, ako ga žalostimo ili gasimo - završavamo u modernoj crkvi (nakazi) koja je potpuno strana Novozavetnom modelu. Crkvene službe su danas na mnogim mestima postale potpuno predvidive, do minute izmerene, u njima nema nikakve spontanosti i sa malo, ili bez imalo osećaja prisutnosti Duha Božjeg. Bojim se, da bi rani hrišćani iz Dela apostolskih bili šokirani kad bi videli što mi danas nazivamo Crkvom Isusa Hrista. A mi smo se tako navikli na nju, kroz sve ove godine da nam se to, nažalost, čini normalnim.
Sveti, duhovni ljudi videli su ovu opasnost stotinama godina ranije. Poslušajte reči Williama Lawa iz 1761. godine, engleskog posvećenog pisca koji je živeo u vreme Johna Wesley-a:
"U onoj crkvi gde se ne daje čast Duhu Svetom, kao onom, kroz kojeg dolazi život i sila Evanđelja na spasenje, nije čudno videti hrišćane koji ne poseduju više stvarnosti evanđelja, od one koju su posedovali Jevreji o čistoći Mojsijevog zakona... Jer Novi zavet bez dolaska Svetoga Duha u Njegovoj sili, i Njegovom pobedom nad našim JA, grehom i đavolom, ravan je Starom zavetu, bez dolaska Mesije."
Hiljade su spremne cepidlačiti i poučavati druge o preciznom značenju reči Svetoga pisma - ali tako je malo onih kroz koje Sveti Duh može raditi da bi doveli ljude da se nonovo rode u carstvo Božje.
Farizej je tako počivao na zakonu da je odbacio Spasitelja na kojeg ga je zakon upućivao. Razuman evanđeoski vernik misli da kad izučava Pisma evanđelja, da pri tom zna svu njegovu istinu i silu. I tako, dok tvrdi da je privržen Pavlovoj nauci, malo zna o Pavlovom duhovnom iskustvu koje ga je navelo da kaže: "Sve mogu u Isusu Hristu koji mi snagu daje."
Ponovno pročitajte te reči i razmislite kakav su nam gorući izazov one danas. Upravo oni ljudi koji udaraju Biblijom najjače često su oni koji pokušavaju imati crkvu bez Svetoga Duha. Oni misle da samo učenje može dovesti njihove članove da žive "pobedničkim hrišćanskim životom" - ali to se ne može postići bez iskustva sile Svetoga Duha. Samo zaveti i obećanja, bez obzira koliko iskreni bili, nikada ne mogu pobediti silu sveta, tela i đavola.
Koliko ljudi danas ležerno - bez biblijskih činjenica, kojima bi potkrepili svoje mišljenje - ispušta jasno biblijsko pisanje o sili i delovanju Svetoga Duha? Znam da je starozavetno mišljenje da se ne jede svinjetina ili ne oblači odeća drugačijeg sastava prevladana jasnim novozavetnim učenjem. Ali ne postoje novozavetni stihovi koji bi nam govorili da ispustimo delovanje Duha, toga nema Delima. Ništa u poslanicama Pavla, Petra, Jovana ili Jude! Nigde ne govori: "Ono što je Duh postigao kroz jednostavne, neškolovane ljude u Ranoj crkvi nikada se više ne može ponoviti - to je bilo jednom i onda. Zaboravite na to, pokušajte sa najbolje smišljenim propovedima i domišljatim ljudskim programima." Ali, Isus Hrist je isti jučer, danas i doveka, a tako i Njegov Sveti Duh.
Martyn Loyd-Jones, poznati britanski propovednik dvadesetog veka, zapisao je: "Sveto pismo nigde ne govori da su te stvari bile samo privremene - nigde i nikada! Takva izjava nigde ne postoji... Držanje takvoga stava jednostavno je gašenje Duha." Vrlo blizu tog odlomka u istoj knjizi, ovaj vodeći biblijski učitelj dodaje: "Verujem da smo u hitnoj potrebi za nekom manifestacijom, nekom demonstracijom sile Svetoga Duha."
Hoćemo li prihvatiti čitavu Bibliju u pogledu Božjih obećanja za nas ili samo delimično?
U DRUGU RUKU...
Dok bi se o nekim crkvama, koje sam već opisao moglo govoriti kao o grobljima... Opet druge, su na drugom kraju ekstremizma i više liče na umobolnice (ludnice). U ime Duha Božjega događaju se užasna iskorištavanja ljudi. Mnogi u takozvanim harizmatskim pokretima čine bizarne stvari, koje ne da su samo van svakog Novozavetnog učenja, već mu se i suprotstavljaju. Kad ljudi laju poput pasa, smeju se poput hijena, riču poput lavova, cvrkuću poput ptica, vrište i deru se, a sve to navodno u Duhu. Neko treba podići glas i reći im: "Gde se to nalazi u Bibliji? Ko to tako poučava crkvu?"
Novi zavet kao prvi princip polaže da se "objava Duha daje na opštu korist." (1. Kor. 12:7). Na primer, apostol Pavle jasno izjavljuje da svako javno govorenje u jezicima, mora slediti i tumačenje u razumljivom jeziku, da bi to čitava crkva mogla razumeti i biti poučena. Inače, nikakvi jezici nisu dopušteni ako to i nije razumljivo slušateljstvu.
Ako Pavao ne odobrava netumačenje jezika, šta bismo onda trebali reći o neprestanom padanju, trzanju ili vrištanju? Može li neko zamisliti Petra, Jakova ili Jovana kao sudeonike takvog ludila? Pavlova strast prema evangeliziranju sve ga je više činila zabrinutim za ono što će misliti "nevernik ili neupućeni." (1. Kor. 14:24). Za Pavla, crkva definitivno nije bila cirkus.
Kako bi apostol reagovao na video trake koje sam video o dvojici poznatih propovednika na jednom sastanku, koji su izvodili opštu lakrdiju u drugim jezicima! Jedan je čovek govorio dvadesetak sekundi, a onda ga je drugi iznenada prekinuo smehom. Zatim bi on počeo govoriti kao da pokušava završiti priču prvog čoveka. Nakon toga, obojica bi pala na kolena grohotom se smejući. Tu nije bilo nikakvog tumačenja na naš jezik. Mnoštvo je urlalo i klicalo kao na karnevalu. Kakva nebiblijska sprdačina i uvreda Duhu Svetome.
Neki se ljudi, bojim se, ne žele pokoriti autoritetu Svetoga pisma. Oni su potpuno obuzeti poslednjim pomodnim manifestacijama i nekim čudnim znacima, koji ih uveravaju da "reka Duha teče". Ako bi im neko rekao: "Oprosti, ali to je protiv Biblije", taj bi bio dočekan sa poznatim odgovorom: "O, ali Bog čini nove stvari, brate."
Argentinski prijatelji jednog našeg pastora kažu mi da su severnoamerički evanđelisti počeli propovedali, ako da stvarno imaš dečiji stav prema stvarima Božjim, pokazivati ponašanje deteta. Kako? "Slineći u Duhu?" Takva je ludost i sramota za sve razumne hrišćane.
Čini li Bog nove stvari koje nisu u Bibliji? Ako Sveto pismo nije sudija takozvanih "manifestacija Duha Svetoga", gde će to sve završiti? Šta ako se neko pojavi s proroštvom koje govori: "Ovako govori Gospod: Zašto se klanjate samo meni, a ne i mome glavnom anđelu Gavrilu? Tako dugo ste ga zanemarivali. Radi toga sam duboko povređen. Morate promeniti svoje puteve."
Vaše pobijanje, "Čekaj malo, pa to nije biblijski", neće udariti na pravo mesto, zar ne? Neka osoba uvek može reći: "Zar ne znaš da Bog čini nove stvari? To je Bog govorio!"
Takva vrsta fanatizma nikada se ne bi mogla naći u Delima apostolskim. Kad se, kao što čitamo u 2. poglavlju, apostol Petar digao da objasni ona značajna događanja na dan Pedesetnice, on je gotovo u pola svoje poruke citirao Stari zavet. Kad je godinama kasnije u Delima 17. jedan evangelizacijski tim ušao u Bereju i počeo navešćivati nove stvari, lokalno stanovništvo je "svaki dan istraživalo Pisma je li ono što Pavle govori istina." (Dela 17:11). Oni nisu gledali na to osećaju li se "blagoslovljenima" ili ne. Niti su uzimali u obzir javno mišljenje. Čak ni veličinu mnoštva nisu uzeli kao meru za prihvatanje onoga šta Pavle govori. Umesto toga, otišli su pravo do viska (merila) večne Reči Božje.
U 1. Korinćanima 4:6 Pavle izjavljuje: "Ne preko onoga što stoji pisano!" Mi često oplakujemo liberalne crkve koje oduzimaju od Reči Božje, ali isto tako moramo biti oprezni sa onima koji čine suprotno. Uvreda je Bogu kad neko nastoji dodati Svetom Pismu. Mi nemamo pravo odlaziti van knjige koju je Sveti Duh nadahnuo. Ona je okvir našeg duhovnog delovanja i vere. Duh Božji nikada neće sam sebi protivrečiti. Kad sve testiramo Rečju Božjom, ne činimo ništa ni više, ni manje, nego častimo Svetoga Duha koji je njen začetnik - inspirator.
KAKO JE SVE ZAPOČELO
Evo jednostavne Novozavetne istine o tome kako je hrišćanska Crkva rođena:
Dela 1. govore da se uskrsli Isus pojavljivao učenicima četrdeset dana. To su bili ti isti ljudi koji su ga tako jadno izneverili, tokom Njegovog hapšenja, došao pritisak i na njih pod kojim su poklekli. Ne samo da su posumnjali u Isusa, već su podvili rep i pobegli. Petar je učinio još gore, on se doslovce odrekao da poznaje Isusa - do tačke proklinjanja.
Međutim, Isus je tim istim ljudima hteo poveriti vođstvo novorođene crkve, koja je Njegovo Telo.
Svet koji leži u duhovnom mraku očajnički treba evanđelje koje je upravo završeno žrtvenom smrću i snažnim Isusovim uskrsnućem. Učenici su sve to u svojim glavama složili: zašto je Isus morao umreti; šta to znači za čovečanstvo; veliki zadatak koji leži pred njima. Pisma Staroga zaveta prolazila su im kroz um, sleva i zdesna. Proslavljeni Hrist, sa svežim ožiljcima od klinova još uvek na rukama, poučava ih, iz dana u dan.
Što se dan vaznesenja više približavao, pomislili biste da će im Isus reći: "Spremite se, ljudi, da pokrenete veliku kampanju. Zakupite jeruzalemsku arenu (stadion) za seriju masovnih sastanaka (evangelizacija). Započnite kampanju informisanja javnosti o tom događaju. Pa da, možda biste se trebali podeli u timove i odjednom sa maksimalnim učinkom "udariti" na nekoliko izraelskih gradova. Poruka otkupljenja kroz moju smrt na krstu treba da se čuje daleko i široko - odmah!"
A zapravo, On im je rekao nešto suprotno tome:
"I sabravši ih zapovedi im da ne idu iz Jerusalima, nego da čekaju obećanje Očevo, koje čuste, reče, od mene; Jer je Jovan krstio vodom, a vi ćete se krstiti Duhom Svetim ne dugo posle ovih dana. A oni onda koji zajedno behu, pitahu Ga govoreći: Gospode! Hoćeš li sad načiniti carstvo Izrailjevo? A On im reče: Nije vaše znati vremena i leta koje Otac zadrža u svojoj vlasti; Nego ćete primiti silu kad siđe Duh Sveti na vas; i bićete mi svedoci u Jerusalimu i po svoj Judeji i Samariji i tja do kraja zemlje. I ovo rekavši videše oni gde se podiže i odnese Ga oblak iz očiju njihovih." (Dela 1:4-9).
Svet umire; ljudi su bez evanđelja; ovi ljudi imaju poruku života; oni su videli Isusa u telu i s Njim hodali do kraja, pre i posle Njegove smrti i uskrsnuća - a ipak im On kaže da čekaju. Zašto? I šta?
Hrist poznaje silu i utvrde neprijatelja. On zna sa čime će se ti ljudi ubrzo trebati suočiti. On zna koliko će mudrosti, oštroumlja i hrabrosti oni trebati. I zato im kaže: "Ne, iako imate ispravnu poruku, nikada nećete uspeti ispuniti zadatak koji sam vam dao bez SILE (grčki dumamis, od čega dobijamo reč dinamit) Duha Svetoga, koji je veći od vas samih. Biće to Njegova natprirodna snaga koja će delovati u vama i kroz vas. Nemojte nigde ići i ne počinjite ništa, dok ne primite tu silu.
To je zaista predivno. To je suprotno onome što danas čujemo:
"Stekni sebi dobro teološko obrazovanje, diplome, i onda pođi propovedati poruku koju si naučio u školi." Ali mi nalazimo u crkvama širom naše zemlje da samo propovedanje ne stvara obraćenike, ne rezultira krštenjima i ne širi carstvo Božje. Većina crkava ne stvara nikakav uticaj na široke mase nevernika oko sebe.
Koliko god hoćemo možemo za naše neuspehe, kriviti tvrdokorno susedstvo, New Age filozofiju (Novo Doba) i nemoralne ponude svakovrsne zabave. Ali kada to okolina nije bila teška za evanđelje? Setite se sa čime se prva crkva suočavala u neprijateljski raspoloženom Jeruzalemu i paganskom Rimskom carstvu. Ali su oni primili silu odozgo i činili junačka dela, umesto da propovedaju sebi samima. Njihovo propovedanje i svedočenje imalo je dimenziju natprirodne sposobnosti koja nama danas, nažalost, nedostaje.
Danas mnogi od nas ne želimo čuti uputstvo: "Čekaj!" Mi smo željni ići dalje. Ali, postići ćemo daleko više ako provodimo vreme čekajući na silu Duha. Delo crkve treba ne samo ispravnu poruku u pogledu Isusa, već i silu koju je Isus obećao svojim sledbenicima.
Jeste li primetili da Isus nije rekao da čekaju na neku manifestaciju: na ognjene jezike, silan vetar ili na govorenje u jezicima. On im je ukazao na njihovu potrebu da moraju primiti duhovnu silu. Naglasak je u Novom zavetu uvek na samoj sili, a ne prema nekoj određenoj manifestaciji koja prati silu. Bojim se da danas u nekim krugovima ovaj redosled prioriteta ide obrnutim putem. Ljudi su radije fascinirani vidljivim manifestacijama nego stvarnom silom Duha i osobom Isusa Hrista. Novozavetni su vernici više od svega hteli primiti posebnu snagu od Boga, a svaka je manifestacija bila neočekivana (normalna) propratna pojava toga.
Učenici to nisu odmah shvatili, što se može videti kroz pitanje koje su postavili: "Gospodine, hoćeš li sada obnoviti carstvo u Izraelu?" (Dela 1:6). Njihova je radoznalost zvučala poput ovog modernog vremena, zar ne, sa svim knjigama i konferencijama, ali sa malo poklonjene pažnje prema hitnim problemima. Isus im je jasno rekao: "Nije vaše znati vremena i leta koje Otac zadrža u svojoj vlasti." (Dela 1:7). Rekao im je da prestanu biti u neznanju glede tih stvari. Glavni zadatak crkve nije objašnjavanje šta je "znak zveri", ko je "medved sa severa", ili hoće li se jeruzalemski hram ponovno sagraditi.
Umesto toga, Isus je učenicima dao božansko obećanje koje nikada nije prestalo važiti: "Nego ćete primiti silu kad siđe Duh Sveti na vas; i bićete mi svedoci u Jerusalimu i po svoj Judeji i Samariji i tja do kraja zemlje." (Dela 1:8). Drugim rečima, Veliki nalog evangelizacije, veliko je delo Crkve - a ono će se obaviti jedino silom Svetoga Duha.
Šta je bilo nakon vaznesenja Hristovog, i sami znate; učenici su se vratili u Jeruzalem i počeli jedan podugački molitveni sastanak. To je ono iz čega se rodila Crkva. Oni su strpljivo čekali pred Bogom da sila dođe na njim i podigne ih iznad njih samih, i okruženja.
Petar više nije bio Petar gubitnik; Petar je postao silan propovednik. Bio je promenjen ne naučivši nešto iz Pisma, već iskusivši novu dimenziju Božjega Duha. Nije se tu radilo o emocionalizmu, fanatizmu ili o duševnoj izgradnji da bi se mogao suočiti sa izazovima koji su bili pred njim. Bila je to nova stvarnost Božja, koja je natprirodno dala snagu Njegovom sluzi da obavi zadatak koji je bio pred njim.
OD TESTENINE DO PROPOVEDANJA
Na neki način Petrova je priča slična priči mog prijatelja Michaela Durso-a, pastora crkve zvane Christ Tabernacle, kojoj smo mi pomogli pri njenom rođenju pre malo više od petnaest godina. Pođete li danas u četvrt Glendale u Queensu, naći ćete nedjeljom okupljeno više od 1500 vernika koji slave Boga i rade na svom području, u ovom gradu za Hrista. Mnogi u toj zajednici ne poseduju automobil; u crkvu stižu javnim prevozom. Međutim, stotine od njih nastoji ponovo doći u utorak uveče, na sastanak molitve, na snažnu službu prizivanja Gospoda.
Kad pastor Durso otvara svoju Bibliju da propoveda, nikada ne biste pogodili da je on, poput Petra, došao do svoje propovedničke službe normalnim putem. Odrastao je u talijanskoj katoličkoj porodici, prvorođenac od tri sina, predodređen da nasledi porodični posao sa testeninom. Svi su u tom području znali da ako želiš najbolju i najsvežiju testeninu ili Mozzarellu za nedeljni ručak, onda treba ići kod Dursoa na Utopija Parkway u Flushingu, to je mesto, gde to možeš dobiti. Od svojih tinejdžerskih godina Michael je bio iza pulta ili je zajedno s braćom radio na dostavi robe.
Novca je bilo mnogo, a Michael je pokazao i prirodnu sklonost za njegovo stvaranje. Otac je bio zadovoljan. Mladić je maturirao na katoličkoj srednjoj školi i odmah se zaposlio u porodičnoj firmi. Nakon godinu dana sreo je devojku po imenu Marija, koja je i sama nasledila lepu sumu novca. Njih su dvoje uživali u brzom životu droge i visokog društva, u ranim sedamdesetim.
"Da nađemo drogu, nikada nismo odlazili na ulicu, uvek je bilo dogovoreno da ljudi dođu k nama u hotelsku sobu ili stan u kom smo zajedno živeli", objašnjava Michael. "To je bilo jako šik (Cool). Posebno smo uživali u 'koktelima' - mešavini različitih droga - heroina, quaaludesa, acida, kokaina - tako da bismo se posle mogli time hvaliti."
Michael je obično odlazio na odmor u egzotične krajeve gde su droga i nemoralnost bili stil života. Odlazio je na Tahiti, ili na Bora-Boru u južnom Pacifiku, ili sledeći put u Saint Martin ili u Quadaloupe na Karibima, ili opet u Severnu Afriku. Michaelov otac nije bio nezadovoljan dokle god posao cveta - a Michael je uspevao držati u rukama oba kraja svog dvostrukog života.
Ali zatim jednog dana, dok su bili negde u Meksiku, Marija je rekla da se oseća nekako prazno usprkos njihovom novcu i životu punom zadovoljstva. Možda bi, kad se vrate u New York, trebali poći u crkvu. Rekla je da joj se čini da joj Bog govori: "Daj mi svoj život". Michael se razdražio. Namrgodio se, ali je rekao "dobro", samo da je umiri. "Na kraju krajeva, nisam hteo da ona na ovom odmoru zauzme pogrešan stav i ohladi se prema meni."
I tako se dogodilo da je ovaj mladi par završio na nedeljnom večernjem bogosluženju u jednoj evanđeoskoj crkvi u četvrti Bay Ridge na Brooklyn-u u društvu dve Marijine prijateljice koje su nedavno postale vernice. Michael se seća da se ponašao drsko. Zapravo, poneo je sa sobom drogu da bi mu, čim bogosluženje završi, bila pri ruci, kada ostatak noći ode da provede sa Marijom u jednom Manhattan klubu.
"Obukao sam se najčudnije što sam mogao: u crnu odeću od kože, žute čizme, četiri naušnice ujedno uvo. Uglavnom sam hteo šokirati one jadne religiozne ljude. Marširajući smo došli od jednog od prednjih redova, a kada je pevanje počelo, i ja sam počeo lupati i tapšati. Kad je došlo vreme da pozdravimo one oko sebe, radosno sam pozdravio sve na vidiku. Potpuno sam im se prilagodio."
"Te su večeri imali gosta govornika, jednog evanđelistu iz Teksasa, u zapadnjačkom odelu i sa velikim kaubojskim šeširom. Smejao sam se na njegov južnjački naglasak. Ničeg što je rekao se ne sećam. Samo znam, da sam želeo izaći odatle."
A onda... sastanak je završavao sa pozivom da se primi Hrist. Odjednom je Michael počeo jecati. "Iznenada sam bio svladan. Znao sam, da mi život ide u pakao. Čitavo moje uverenje u moje religijsko vaspitanje i moj moderan izgled je nestao. Bilo me je sramota mog izgleda. Marija i ja krenuli smo napred."
"Ljudi su se okupili oko nas i počeli moliti. Oboje smo počeli plakati. Ubrzo nam se približio pastor i učinio nešto vrlo neobično. Pomazao je naša čela uljem i rekao: 'Gospode, molim te, daj da ovaj par bude upotrebljen od tebe u danima i godinama koji su pred njima'. Bili smo zbunjeni."
Ovaj mladi par te večeri nije stigao u Manhattan klub. Umesto toga, vratili su se u svoj stan, na šestom spratu i presvedočeni od Svetoga Duha, počeli odmah čistiti kuću. Peć za paljenje smeća bila je u blizini i oni su odneli gomile predmeta da se spale. "Niko nam to nije rekao - ali smo znali da to mora biti urađeno. Bile su to gomile sumnjivih časopisa, naša zbirka ploča, sav pribor za drogu - špricevi, zlatne žlice za ušmrkavanje kokaina, itd. Sve je to otišlo u peć. Isto tako i ukradeni nakit."
"Na kraju, smo se okrenuli ka ormarima. Mnogi su predmeti bili izričito senzualni i trebali smo ih se rešiti. Imao sam i po meri izrađenu košulju od mekane kože, koja je bila veoma skupa, sa izvezenim ženama na oba ramena, ali znao sam da je moram baciti. Oko ponoći smo već ubacili na hiljade i hiljade dolara u oganj peći. Tada mi se javi misao poput bljeska: 'Znaš, možda bi neke od tih stvari mogao prodati - ili dati prijateljima.' Ali ne, duboko sam shvatio da sve to mora biti uništeno."
Pre kraja sedmice, Micheal se iselio iz onoga stana i vratio u roditeljski dom dok se ne obavi venčanje. Mladi par nije razmišljao o drugoj mogućnosti; u ponedjeljak ujutro je otišao do matičara, na Manhattan-u - ponedjeljak je bio jedini dan u sedmici kad firma Durso nije radila.
S vremenom su Michael i Marija došli u Brooklyn Tabernacle i tražili mogućnost da se usade u hrišćansku porodicu. Oboje su imali srce koje želi slediti Boga, proučavati Njegovu Reč i dati dokaz Njegove milosti i ljubavi. Michael je postao redar u crkvi, dok je Marija pomagala tinejdžerima. Zatim su organizovali i uličnu službu. Leti su hor i druge radnike, odvodili na koncerte na otvorenom. Zimi su istu grupu odvodili u zatvorsku službu. Kada smo god trebali pomoć za neki zadatak, Michael je bio voljan ostaviti svoj posao i pomoći.
Kako su godine prolazile, njihov je rast u Bogu bio očit kroz pomnjivo proučavanje Biblije i stalnu prisutnost na bogosluženjima i molitvenim službama. Pokazivali su dar od Boga za služenje drugima. Za njih, niko nije bio prenisko, niko suviše prljav, niko nije otišao predaleko (izgubljeni slučaj). Oni su iz svog vlastitog života znali, da Bogu ništa nije nemoguće.
Godine su prolazile i 1984. mi je odbor jedne crkve u drugom delu Brooklyn-a ponudio svoju zgradu i 25,000 dolara u banci ako obećam nadgledati to delo dokle god živim. Bio je to divan dar od Boga i naše je pastoralno osoblje počelo moliti za najbolji novi početak te crkve. Svi smo osećali da Duh Božji usmerava naše oči na Michaela i njegovu ženu, da upravo oni krenu na taj novi front - službu.
Kad sam konačno jednog petka uveče otišao do njihove kuće, da im kažem da mislim da bi oni trebali preuzeti to delo, jedva da su mi poverovali. To je za njih značilo ostaviti unosan porodični posao. A Michael nije završio ni teologiju (biblijsku školu), što se od jednog propovednika svakako očekuje.
Ali ja sam u svom srcu verovao da oni imaju nešto važno: pomazanje Svetoga Duha i ponizna srca da traže volju Božju.
Vreme je pokazalo da je taj poziv bio definitivno ono što je Bog želeo za njih. Poslali smo tridesetak naših članova sa Michaelom da pomognu na početku, i crkva je počela da raste, i raste, dok se nije morala preseliti u veću salu. Danas se sastaju u preuređenom pozorištu i to je jedan od najjačih svetionika u našem gradu koji doseže ljude za Hrista na jedan moćan način.
SILA KOJA NAM JE NAJVIŠE POTREBNA
Bog koji je dao silu Šimunu Petru i Michaelu Dursou isti je Bog, koji čeka da i nama da tu silu. Današnji izgledi da se sukobite sa delima tame veće su nego ikada pre. Uticaj nemorala, nasilja i okulta, na živote ljudi neće se uništiti ljubaznim razgovorom. Postoji božanska protivmera za demonske sile koje potiču mlade ljude da pucaju po školama, drogiraju se i pridružuju se okultnim sektama. Samo je jedna nada, a ona je u sili Svetoga Duha.
Veliki baptistički propovednik Charles Spurgeon je priznao: "Bez Duha Božjega ne možemo činiti ništa. Mi smo kao jedrenjaci bez vetra ili bojna kola bez konja. Nemoćni smo kao grana bez biljnog soka. Beskorisni smo kao ugalj bez ognja."
Vešte organizacije, udruženja, roštiljade, predstave u crkvi mogu imati neko svoje mesto, ali kako će se sve to uspešno boriti protiv sve većeg zla oko nas, danas? Kako će probiti utvrde materijalizma u ljudskim životima? Misao da je crkva samo centar učenja ili mesto gde se pobegne iz ili od sveta, je pogrešno. Mi smo veliko poslanje dobili od samoga Isusa i jedino će nam izliće sile Duha dati snagu da budemo drugačiji i izvršimo zadatak.
Obećanje te božanske snage u Delima 1:8 bilo je zapravo poslednje šta je Isus rekao pre svog vaznesenja učenicima, pa tako možemo to smatrati veoma važnim rečima. Kad god su se Njegovi učenici setili tog nezaboravnog trenutka, ova im je reč zvonila u ušima: "Primićete silu... bićete moji svedoci..." Njihov je Gospod obećao da će ih natprirodno opremiti, da bi bili kadri uspostaviti Njegovo carstvo u Judeji, u Jeruzalemu, u Samariji i sve do kraja zemlje.
