Buda nije odgovorio, odgovorio je Isus
Pokriven rastrganim ćebetom, ležao sam u drvenoj kolibi premazanoj blatom i čekao da umrem. Da bih preživeo, jeo sam jednom dnevno, borio se da završim školu i pripremim sebe za život. A sada sam umirao.
Sve je izgledalo tako strašno. Silno sam hteo živeti da bi nešto postigao. Od detinjstva sam se molio Budi, a sada sam umirao. Buda mi nije ponudio nikakvu pomoć. Nije me to zapravo ni iznenadilo, jer sve godine koje ga je naša porodica štovala, nikada nisam čuo da je ikada uslišio ijednu molitvu.
Odrastao sam u Severnoj Koreji. Moj deda i otac marljivo su me učili teške lekcije iz budističke filozofije; zajedno smo se klanjali njegovom kipu i ponekad mu palili mirišljave štapiće.
Kada je izbio rat, izgubili smo dom. Sa mnogim drugima izbegao sam na jug u Pusan. Novca i hrane je bilo vrlo malo te sam teško radio da bih preživeo sa jednim obrokom na dan i školovao se.
Jednoga mi se dana u ustima pojavila krv. A ubrzo i iz nosa. Zadržavajući kašalj, borio sam se da se ne ugušim dok nisam pao u nesvest. Kad sam došao k sebi, odeća mi je sva bila natopljena krvlju. Bio sam preslab da bih se digao. Kako sam dugo tako ležao, ni sam ne znam.
Konačno sam se nekako uspravio na noge i dovukao do kuće. Svu sam noć bio između svesti i nesvesti. Imao sam visoku temperaturu, a kad bi zakašljao, iz pluća bi mi navirala krv.
Do jutra sam bio više mrtav nego živ. Roditelji su me odveli u bolnicu na pregled. Lekar me poslao na rendgen, a zatim rekao: "Žao mi je, no ništa više ne mogu učiniti za tebe. Imaš još najviše mesec dana života."
Oko mene se sve smračilo.
"Doktore", uzviknuo sam, "je li to istina?"
Pokazao mi je rendgensku sliku i objasnio: "Levo plućno krilo potpuno je uništeno tuberkulozom. Gornji deo je gotov i u njemu je gangrena. I desno krilo je već zahvaćeno tuberkulozom. Slaba prehrana i težak rad uzrokovali su proširenje srca koje više ne može vršiti pravilan protok krvi. Ne postoji medicinska pomoć da bismo ti ikako mogli pomoći, a s obzirom da si i bez novca, ne možemo te poslati ni u sanatorijum. S obzirom da ne postoji druga mogućnost, moram ti reći samo istinu."
Kući sam se vratio uplašen. Otac me hteo ohrabriti: "Sine, ne postoji ni život ni smrt, ni radost ni žalost - samo je Buda stvarnost. Zaboravi na život i smrt i smiri se."
Rekao sam mu: "Krv koju povraćam je stvarnost i moje trpljenje je stvarnost. Buda i tvoja filozofija nisu mi pomogli. Svega se toga odričem." Kad sam to rekao, ocu je bilo vrlo teško.
Dok sam jednoga dana ležao, zahvatili su me strah i beznađe te sam uzviknuo: "Postoji li uopšte neki bog? Ako negde postojiš, ti koji se zoveš Bog, negde u svemiru, molim te, dođi i pomozi mi. Želim se pripremiti za smrt."
Bog je uslišio moju molitvu i odgovorio, no odgovor je došao na najmanje očekivani način. Na moja je vrata zakucala neka mlada devojka i ušla sa Biblijom u ruci. Iznenadio sam se, jer su prema našem shvatanju (istočnjačkom) žene bile manje vredne, i muškarci ih ne bi hteli slušati.
Grubo sam joj rekao neka izađe, a ona je rekla: "Vidim da ćeš ubrzo umreti i zbog toga ti želim pričati o Isusu Hristu, mom Izbavitelju."
Razljutio sam se i počeo psovati. Rekao sam joj da su oko mene milioni bacila tuberkuloze i da se ona može zaraziti. A ona je odgovorila: "Moj će me Hrist zaštititi", i nastavila mi je govoriti. Konačno je otišla te sam rekao: "Hvala Budi, otišla je!"
Sledećeg jutra ponovno je došla. Počela je pevati neku pesmu i čitati mi iz Pisma. Opsovao sam je rekavši joj da je "hrišćanska kučka", ali nije pokazala da se uvredila niti mi se suprotstavljala. Čitavo je vreme govorila samo o Isusu.
Kad je došla i peti dan, upitao sam je: "Zašto dolaziš i zašto moliš za mene?" Odgovorila mi je: "Nešto me tera da dolazim i molim za tebe."
"Šta je to što te tera?", upitao sam je.
"Moj Isus", odgovorila je i niz obraze potekle su joj suze. Iznenada sam se i ja slomio i počeo plakati. Rekao sam: "I ja želim upoznati tvoga Isusa."
Dala mi je svoje Sveto pismo i počeo sam ga čitati tamo gde mi je ona označila - na prvom poglavlju Evanđelja po Mateju. Za nekoliko sam minuta uzviknuo: "Ovo izgleda kao telefonski imenik. Kako mi to može pomoći?"
Rekla mi je da čitam dalje i da ću naići na čudesne događaje. Nakon što se ponovno pomolila, otišla je.
Čitao sam dalje i čekao da naletim na neku duboku filozofiju kao kod budizma, no otkrio sam da Biblija izveštava o čoveku po imenu Isus Hrist, koji je Sin Božji.
Čitao sam kako je Isus ozdravljao bolesne i podizao mrtve. O, kad bi ja mogao doći k tom Isusu, mislio sam, i meni bi pomogao. Ali nažalost, ne mogu do Njega. Psovao sam ga i mrzeo. Pokušao sam pronaći stihove koji će govoriti da Hrist mrzi grešnike, ali koliko god tražio, nisam pronašao ni jednoga. Umesto toga, pronašao sam da je oprostio preljubnici i da je oslobađao one koji su bili opsednuti sotonom. Neprekidno je primao bolesne i grešne. S vremenom sam shvatio da, iako sam najsiromašniji među siromašnima i veliki grešnik te umirem od tuberkuloze, Isus Hrist bi ipak i mene prihvatio!
Otkad mi je dala Sveto Pismo, devojka se više nije pojavila. Nisam znao kako se zove niti gde stanuje, no trebao sam nekoga ko će mi reći kako da dođem u dodir sa Isusom. Sa mukom sam otišao na ulicu i počeo se raspitivati. Neki mi je starac uspeo reći da postoji nekakva misija u kojoj je neki Amerikanac "sveštenik". S obzirom da sam bio tako slab da sam morao svakih nekoliko koraka zastati i odmarati se, zamolio sam tog čoveka da me odvede u tu misiju.
Kad sam došao, upravo su pevali. Lica su im bila radosna. Američki "sveštenik" se digao i propovedao. Iznenađeno sam zaključio da na sebi nema duge halje kao što je nose budistički sveštenici. Morao je govoriti preko prevodioca, no reči su padale pravo u moje srce. Kad je pozvao grešnike do oltara, bio sam prvi koji je došao. Kasnije me pozvao u svoju kancelariju i jednostavno mi pokazao put spasenja, te me molio da sa njim izmolim molitvu pokajanja.
Za vreme molitve na mene se spustio veliki mir. Svaka ćelija moga tela kao da je doživela nekakav novi život. Nešto je u meni počelo izvirati i već sam pomislio da ću ponovno povraćati krv, no bila je to čista radost. Hteo sam zapevati, ali nisam znao kako.
Upitao sam tog čoveka (Louis Richards): "Je li ovo istina? Ili sam hipnotisan?"
Vratio sam se kući, a sa mnom i radost i mir. Svojima sam ispričao šta mi se dogodilo. U Koreji služiti Isusu znači prestati štovati duhove svojih predaka. To često vodi do isključenja iz porodice. Sestra, koju sam mnogo voleo, počela me ispitivati: "Ljubiš li toga Isusa više od svoje porodice? Hoćeš li se radi Njega odreći svih nas?" Došao je otac i rekao mi da se više neće brinuti za mene i neka odmah napustim kuću.
Uzeo sam nekoliko svojih stvari i krenuo stricu. Sreo me na ulici i rekao: "Prljavo hrišćansko pseto, ovde nisi dobrodošao! Odlazi!" Nisam imao kuda, ali u srcu sam još uvek imao neshvatljivu radost i mir.
Krenuo sam prema brdima sa namerom da tamo negde umrem. Ali mi je zatim na um pala druga misao: trebao bi najpre otići k onom Amerikancu i zahvaliti mu što mi je pomogao naći Isusa.
Na vratima sam mu rekao: "Brate Richards, iskreno cenim vašu dobrotu i zahvaljujem se što ste me doveli Hristu. Otkad sam ga prihvatio, porodica me izbacila iz kuće te sam sada odlučio otići u brda i tamo umreti. Želim vam samo reći da sam vam od srca zahvalan."
Brat Richards me pozvao u kuću i pokazao mi da u Svetom Pismu stoji da ako me se i otac i majka odreknu, da Gospod neće. On i njegova žena pripremili su mi mesto u svome domu. Sestra Richards je za mene pripremila dobru hranu te sam seo s njima i jeo.
Dok sam tog dana sedeo za stolom i jeo, zaplakao sam. Rekao sam: "Brate Richards, nisam znao da me vi toliko ljubite. Uopšte niste sa mnom u srodstvu, kako onda možete biti tako dobri prema meni?" Odgovorio mi je: "Zato što je Isus spasio i mene."
Savest mi nije dozvoljavala da dugo ostanem kod njih i izložim ih opasnosti tuberkuloze, zbog toga sam u blizini unajmio malu sobicu.
Brat Richards je nastavio me podučavati Reči Božjoj. Govorio mi je: "Reč Božja ima veliku stvaralačku snagu. Ona će te ozdraviti." Ta je poruka za mene bila prevelika da bih mogao poverovati da je istinita, no, on mi je pokazao brojne stihove iz Pisma. Upamtio sam ih, a jednog dana sam bio spreman proveriti i praktično njihovu istinitost.
Zatvorio sam vrata sobe i rekao: "Isuse, želim se sresti s tobom i porazgovarati o svojoj budućnosti." Čekao sam, ali Isusa nije bilo. Zatvorio sam oči nadajući se da će mi Isus dati neku objavu. Ali nije bilo nikakve objave. Čitav dan sam molio. Mučio sam se duboku u noć, no ipak sam istrajavao u molitvi. Iza ponoći ponestalo mi je telesne snage, te sam legao da spavam.
Iznenada je moju sobu obasjala svetlost. Učinilo mi se kao da sobu ispunjava oblak dima. Preplašio sam se misleći da je kuću zahvatila vatra te sam odmah pokušao zvati u pomoć, ali iz mene nije izašao nikakav glas.
Užasnut, pogledao sam po prostoriji i ugledao noge. Podigao sam oči i video belu haljinu. Zatim sam ugledao lice; bilo je svetlo poput užarena sunca. Još uvek nisam znao ko je to dok mu nisam opazio krunu od trnja na glavi. Na čelu su mu bili tragovi trnja iz kojih je kapljala krv. Sad sam znao da je to Isus Hrist. Činilo mi se kao da se Njegova ljubav uliva u mene.
Moji bogovi kojima sam oduvek služio bili su bogovi straha i prokletstva. Uvek sam morao odlaziti u hram i moliti ih da me ne bi kaznili. A Isus je drukčiji. Osetio sam Njegovu ljubav i svaki me strah napustio.
Čitavo moje biće preuzela je slavna radost. Jezik i usta počeli su govoriti. Pokušao sam prestati govoriti, no kao da je neko drugi upravljao mojim jezikom i ustima da se izražavaju kako hoće. Nisam tada znao šta je to, ali sam znao da što više govorim, veću snagu i radost u osećam sebi. Radost i snaga dolazile su u talasima, zbog toga sam govorio i govorio.
Kad sam ponovno postao svestan okoline, Isusa više nije bilo, no moja je duša bila ispunjena slavom. Zaboravio sam na bolesno srce i pluća i odjurio u misijsku stanicu. Rekao sam bratu Richardsu da sam video Isusa i da sam mu govorio na nekom tuđem jeziku. Otvorio je Sveto Pismo, drugo poglavlje Dela apostolskih, i objasnio mi da sam primio krštenje u Svetom Duhu kao što su ga primili i prvi hrišćani. Vikao sam od oduševljenja!
Taj novi doživljaj stvorio je u meni veliku želju da svakome svedočim. Odlazio sam na ulicu i ljudima govorio o Isusu. Kako sam sve više jačao u telu, išao sam i od kuće do kuće.
Jednoga sam dana opazio da više ne osećam bolove oko srca i da slobodnije dišem. Otišao sam u bolnicu i nakon pregleda, lekar mi je rekao da je sa mojim plućima sve u redu. Tuberkuloze više nije bilo! I srce je bilo zdravo.
Nastavio sam sa radom za Gospoda. Misionari su me ohrabrivali i predlagali mi da pođem u teološku školu. I tako sam otišao. Često nisam imao para, a kad je bilo hladno, neki su mi misionari pozajmili kaput da se ne smrznem. Ali ja sam imao Boga, Sveto Pismo i mir u duši.
Kasnije sam počeo propovedati pod šatorom. Skupilo se nekoliko siromašnih slušatelja. Svedočio sam im što je Bog učinio za mene i rekao im da to može učiniti i za njih. Ubrzo je šator bio pun, a mnogi su morali ostati napolje i odatle slušati.
Za tu novu crkvu koja je sve više rasla potreban nam je bio stalan prostor za bogosluženja. Kupili smo zgradu u centru Seula. Iz nedelje u nedelju probuđenje se širilo. Stotine su dolazile u crkvu. Proširili smo dvoranu koliko smo mogli i podigli balkone, ali je i to ubrzo bilo prepuno. Zatim smo počeli održavati dva bogosluženja nedeljom ujutro, zatim tri pa četiri i konačno pet. Svake se godine crkvi pridružuje hiljade novih vernika.
Naša crkva raste jer propovedamo Isusa Hrista koji je "juče, danas i zauvek onaj isti." On me prihvatio kad sam umirao, spasio me, ozdravio i napunio svojim Svetim Duhom. Svetu je potrebno još mnogih takvih iskustava. Svet treba nešto više od filozofije, nešto više od religije; on treba prisutnost živog Isusa Hrista.
