Naslovna » U Hristu » Propovedi » ....

Oni idu i plaču

Charles Wesley
"Ide i plače koji nosi seme da seje; poći će s pesmom noseći snopove svoje." (Psalam 126,6)

Iskustvo nam pokazuje da i pravi hrišćani koji svim svojim silama služe Bogu, takođe idu svojim životnim putem i sa suzama, možda mnogo godina, a možda i do kraja njihovog života. Oni su sledbenici jednog koji je bio pun bolova i bolesti. I ko hoće njega da sledi, mora da se odrekne samoga sebe i ponese svoj krst, On mora manje ili više da pati kao i njegov Gospodar i kao On kroz patnje da postane savršen.

Ove patnje su zaista bile poslate da bi se postiglo više savršenstvo. Oni idu svojim životnim putem i seju njihovo seme, da ono još više ploda donese. To dobro seme - naime su sve hrišćanske vrline koje su kroz patnje postale, tj. postaju, savršene - kada dođe vreme donose bogatu žetvu mira, radosti i večnog života.

Na sigurnost ove velike istine se upućuje načinom na koji se ona objavljuje. Nebo i zemlja već moraju proći, ali nijedna crtica iz zakona neće proći. Kako je Bog istinit - i zato što On nagrađuje one koji ga revno traže, tako sigurno neće nijedna vrlina jednog Hristovog sledbenika ostati nenagrađena. Ostavi ga samo da do kraja poseje to dobro seme i on će sigurno doći ponovo sa radošću i doneti njegove snopove.

I. Vrline kao seme

Ja sada želim kratko da objasnim kako je svaka vrlina semena večne radosti jedna velika istina koja zaslužuje da se često o njoj razmišlja i pažljivo odmerava. Nema dovoljno vremena da sada o svakoj pojedinoj hrišćanskoj vrlini razmislimo, već samo o onim opštim vrlinama o kojima ne možemo dovoljno često ni da razmišljamo: poniznost, vera, nada i ljubav. One su međutim skoro iste jer su zajednički koreni svih posebnih vrlina koje nemaju nikakvu vrednost i u stvarnosti ni ne mogu postojati ako ne proizilaze iz navedenih. Zato je dovoljno da se sa malo reči pokaže kako je svaka od njih seme večne radosti. Iako je svaka od ovih vrlina kada se seje mala kao gorušičino zrno, ipak ono raste, te razvija velike grane i donosi radost i blaženstvo.

Ja sam ovu radost nazvao večnom, zato što nam Sveto Pismo potvrđuje da je ona od iste vrste ako ne i iste snage kao i ona koju ćemo doživeti u večnosti. Jer treba da budemo obazrivi prema tome i uvek se toga sećati, da nebo počinje na zemlji. Kada govori o "carstvu Božijem" kome se jedan hrišćanin već sada raduje, naš Spasitelj često misli na stanje duše. On počinje da se raduje tome kada počinje da bude hrišćanin, kada Hristos počinje da vlada u njemu. I što je njegova moć apsolutnija, tim se više on raduje. Jer svi koji su siromašni duhom, svi koji veruju u Boga, svi koji se u Njega uzdaju, svi koji Ga vole, svi su blagosloveni. Što je veća njihova poniznost, njihova vera, njihova nada i ljubav, tim je veći i blagoslov. Oni idu od jedne sile do druge i njihova snaga raste, dospevaju do veće radosti; dok ono što je na zemlji posejano, ne bude presađeno u bolju zemlju i vaskrsne na nebu u slavi.

Ali pre nego što to dalje objasnim, dobro je da razmislimo o jednoj zamerki koju skoro svako ima, a to je učenje: "da je svaki hrišćanin srećan". To protivreči iskustvu jer ima mnogo dobrih hrišćana koji jedva da znaju šta je radost. Ja na to odgovaram: 1) Da li su ti, koji sebe nazivaju hrišćanima iste misli, koju je imao Hristos? Da li imaju principe, koje On zahteva? Da li su novi ljudi posredstvom ponizne vere, nade i ljubavi? Inače. oni uopšte nisu hrišćani i ako su još uvek tako nesrećni, to onda nema nikakve veze sa trenutnim pitanjem. 2) Recimo da oni do nekog određenog stepena imaju Hristovu misao, da li je to u toj meri kao što bi trebalo biti? Baš kao i kod prvih hrišćana? Da li takođe imaju tako puno od toga kao što bi im Bog hteo dati, da su zato otvoreni?Ako ne. onda ne bi trebalo da se čude ako On podari samo malo pobožnosti i radosti, ako uopšte i podari. 3) Ako oni ponekad imaju duboku poniznost, jaku veru i goruću ljubav, idu li pognutih glava kada druga vremena dođu i jesu li slabi kao i obični ljudi? Ako je to slučaj, ne može se očekivati daje njihova radost veća od njenog temelja; oni ne mogu uvek biti srećni ako ne vode uvek jedan posvećeni život. Ako su uvek oduševljeni nebom, onda će uvek imati radosti.

Kao što smo promislili ipak može biti da do tog srećnog časa kada će im Bog obrisati svaku suzu, plaču takođe i oni koji seju to seme radosti na njihovom životnom putu. Oni mogu ne, već oni moraju proći kroz patnje, jer je i začetnik njihovog spasenja to morao. Istina je da se jedan hrišćanin može radovati ne samo nakon patnji, nego i u njima. Isto kako prilikom smejanja, srce bezbožnih može biti tužno, tako je i radost u suzama pravednih. Hrišćanin ne čeka da njegova patnja prode, već zahvaljuje Bogu u svakoj životnoj situaciji. Iako možda oseća samo bolove, ipak se može "radovati u Gospodu".

II. Poniznost kao seme

Pogledajmo sada pobliže ovu veliku istinu. Najvažnija osnova i osobina jednog hrišćanina je poniznost: duboka osetljivost za naše duhovno siromaštvo, znanje. da smo grešnici i da ništa drugo ne možemo osim da grešimo. Jasno prepoznajemo da ništa nemamo i ništa ne možemo da učinimo, ne, niti jednu dobru misao da pomislimo. I da li je jedna takva vrlina, dobro seme radosti? Da, zaista, tako sigurno kao što je i seme za sve druge vrline. Tako sigurno kao što je suprotnost ponosu - semenu svog jada. Čovek u čijoj duši je prethodno vladala oluja i nevreme, postaje tek onda ponizan kada On kaže moru: "Ćuti, umukni!" i nastane velika tišina. Kod svake vrste poniznosti ima nečeg tako ljubaznog što se ne može iskazati rečima. Na početku boli, to je istina, ali i u ovim bolovima ima puno radosti. Sa tim je i tuga povezana, ali čak i ova tuga je sreća, ona leči dušu i oporavlja telo. Ona leči dok ranjava, istovremeno razveseljava u toj meri koliko se dotiče srca. Poniznost ne uklanja samo bolove i patnje duše kojima ponos ispija krv i duh, ona ne stvara samo mir gde god dođe, već i donosi iscrpljenoj duši mir i radost. I to takvu radost koja sve više svetli dok ne bude pravi dan.

Poniznost uvek vodi ka veri: pogled na našu bolest nas nagoni da pribegnemo njenom izlečenju. Ko može da bude bolestan, a da ne želi da ozdravi? Koji grešnik ako se kaje, ne raduje se svom Spasitelju? Njegova radost je tim veća što snažnije u to veruje, da je Ovaj sposoban i voljan da spasi čak i najvećeg grešnika. da On sve koji u njega veruju, može da spasi, jer On je Bog! I Bog želi to da učini, jer ima tu moć! Tu je radost! Radost, koju niko ne može odvojiti od vere! Neizreciva i slavna radost! Bog, Bog Gospod, Jahve, Najuzvišeniji, Bog kome je sve moguće; On je preuzeo brigu izgubljenih ljudi! On je obećao i zakleo se da će ih spasiti! Da, kažite svim zemljama! Bog je umro! Umro je da bi spasio ljude! Neka se vesele nebesa i zemlja neka se raduje. Razglasite. slavite i kažite: Naša vera je pobeda, koja je nadvladala svet. Ako verujemo, tada važi: Sve je moguće onome, koji veruje. Njemu nije teško da se "svagda raduje". Da, on ne može drugačije, nego da se raduje Tvojoj sili, Gospode Hriste, i da se veseli zbog Tvoje pomoći!

Pošto je to već jedna radosna stvar, verovati da je Hristos umro da bi spasio grešnike; kako samo izgleda, kada se našoj veri pridruži nada? Ako nam je zagarantovano: On je umro, da bi nas spasio! Ako je saznanje da je za izgubljenog čoveka dat otkup i sa njim sklopljen novi savez milosti - ako je to poreklo mira koji prevazilazi svaki ljudski razum, kako li će tek klicati, kada u sebi oseća daje taj otkup plaćen za njega? Da, neizreciva i slavna radost! Ako mu srce potvrđuje da je to Njegov savez i on na dan suda treba da bude pomilovan! Ako je vera da svi verni udovi njihovog velikog učitelja imaju večni stan u nebu, stalni izvor radosti srca, zašto ne bi njegovo srce pevalo od radosti, jer mu Božiji Duh svedoči da je Božije dete? Ko može da shvati skupa i najveća obećanja i prisvoji ih za sebe!? Bog mu je otvorio oči, da gleda u večnost i baci pogled na kuću punu nebeske slave u koju je njegov slavljeni Gospod otišao, da bi mu pripremio mesto.

Ovu radost doživljavaju svi koji svoju nadu polažu u Boga. I što je veća nada, tim je veća njihova radost. Ali to još nije sve jer nada vodi ka ljubavi. a u ljubavi prema Bogu radost postaje savršena. Mnoge predivne stvari su rečene o radosti koja teče iz ljubavi prema Bogu. Ali ako je ova ljubav u njegovom srcu, tada on oseća više nego što će ikada moći da iskaže rečima. Čak iako bi govorio ljudskim ili anđeoskim jezicima, ipak ne bi mogao da radost ljubavi sroči rečima.To je skrivena mana, neizreciva slatkoća koju ne poznaje niko ko je nije probao. Jedan delić toga se može doživeti na Bogosluženjima. Ne naglašavam radost kojom neko, ko voli Boga, dokazuje tu ljubav njegovom komšiji, Boga radi, već kako je samo radostan, kada ima priliku da svoje srce izlije pred Bogom. Njegova duša je sita kao posle hrane odličnog ukusa, kada usnama radosno slavi Boga. Njegova radost postaje još jača kada se moli sa zajednicom vernih, slavi i zahvaljuje. Nije mu potrebna opomena od ljudi, ne; a još manje zapovest od Boga, da bi došao u crkvu. Niko ne mora da ga uverava da ako se ne okuplja sa vernima, što je najvažnija stvar, uništava zajedništvo svetih. odustaje od privilegije njegovog krštenja, izbacuje sebe samog iz zajednice vernih, ekskomunicira se ili odeljuje od Hristovog tela; tako da mu najzad Hristos ništa neće koristiti. Ne, već je radostan kada ma kažu: Hajdemo u dom Gospodnji! I njegova radost će postati prekomerna, kada u sećanju na Onog, koga voli - jede živi hleb koji je došao s neba i pije iz čaše spasenja.

Vidi, tako će biti blagosloven čovek koji se boji Gospoda. To donosi dobru letinu. Te snopove će u ovom životu doneti kući, čak iako ide svojim putem u suzama! To su prvi plodovi koje on već ovde može da žanje, ali još nije vreme žetve. Zato što Boga samo ograničeno poznaje i voli i njegova radost u Njemu je ograničena. Ali, čas je blizu kada će savršeno doći, a delimično prestati.

Samo još malo i On će doći sa savršenom radošću, da požanje sve. Vidi, neko stoji pred vratima ko želi da dovrši to što je započeo koji seme milosti ostavlja da sazreva u slavi i umesto nebeskom rosom, koja sada osvežava njegovu dušu i pojiće ga velikom radošću kao iz izvora.

Čarls Vesli je ovu propoved propovedao 18. aprila 1736. u Frederiki (SAD).
Izvor: Glas jevanđelja 2007/5. Sa nemačkog preveo Dragan Trajčevski.
"Koji uzveruje i pokrsti se, spašće se; a ko ne veruje osudiće se."
- Marko 16:16

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 33
Ukupno: 2600826
Generisano za: 0.005''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/propovedi/ch-wesley_idu_placu.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.