Svedočenje
Naše lično učešće u Božijem radu
Glavni i opšti hrišćanski posao je svedočenje. Šta je to? To je objavljivanje istine o živom Bogu. Međutim, ima tu nešto što može da nas zavede. Mi pokušavamo da objasnimo što ni sami nismo sebi objasnili niti smo u stanju da odredimo, pretočimo u reči i misli. Ne možemo ljudima objasniti ko je Bog.
Bog je Bog. To je sve što istinski možemo reći, a da ne povredimo njegovu slavu niti koje druge njegove osobenosti. Boga ne možemo svesti na naše pojmove, niti ga možemo uokviriti našim objašnjenjima.
Svedočiti o Bogu i čoveku
Ljudima je potrebno objasniti nešto drugo. Za naše svedočenje je značajno da ljudi doznaju ko je čovek. To je prvo. Zahvaljujući čoveku, priroda je potčinjena ništavnosti i raspadljivosti. Apostol Pavle opisuje sveopštu tugu tvorevine zbog postojanja greha, odn. zbog posledica čovekovog sagrešenja. Ropstvo propadljivosti je činjenica i za one koji veruju i za one koji ne veruju (Rim. 8:19-25).
Raznolika su zla u prirodi. Sva ona su u nju ušla kad je čovek sagrešio. Međutim, čovek je bio i ostao glavni predmet Božije ljubavi. Tvorevina u toj ljubavi uživa zbog čoveka. Kad čovek bude oslobođen od greha, priroda će se osloboditi svojih robovanja i ugroženosti u kojoj je očigledno danas više nego ikad ranije.
Samo stvaranje čoveka pokazuje Božiju ljubav. Bog govori prilikom stvaranja čoveka: "Da načinimo čoveka po svome obličju, kao što smo mi, koji će biti gospodar od riba morskih i od ptica nebeskih i od stoke i od cele zemlje i od svih životinja što se miču po zemlji" (1. Moj. 1:26).
Čovek je stvoren namerno, a ne slučajno. Božija namera je čvrsta. Za svakog od sinova i za svaku od kćeri ljudskih Gospod je odredio svrhu i pripravio životni zadatak. Svrha je da slavi Boga, zadatak je da i drugima pomogne da slave Boga.
Ne izbegavajmo to što je Svevišnji namenio svakom od nas. Iza svakog ljudskog života stoji Božija namera.
Drugo o čem' valja svedočiti je čovekova bogolikost. Po svom sastavu čovek je sličan Bogu. Čovek je trojičan: ima telo, dušu i duh. To se ne može razdvojiti. Čim jednoga od troga nema, čovek prestaje da bude čovek.
Trojičnost je velika čovekova prednost. On je drugačiji, razlikuje se od svih ostalh tvorevina. Osobito je ova prednost značajna u saobraćanju s Bogom. Čovek jedini ostvaruje dvosmerni saobraćaj sa Gospodom - ljudi su jedina bića sposobna za molitvu (ili za proklinjanje i psovanje) tj. za razgovor sa Svevišnjim.
Bogolikost obavezuje čoveka da sebe određuje u odnosu prema Bogu. Čovek jedini može da se pita: "Pripadam li Bogu ili mu ne pripadam". On jedini zna odgovor na to pitanje. (Razume se, odgovor zna i Stvoritelj, ali Stvoritelj nije tvorevina). Onog trenutka kad čovek prestane da pripada svom Bogu, ljudski duh je zanemoćao, on je paralisan. Naime, Sveti Duh svedoči našem duhu da smo Božija deca (Rim. 8:16). Ako se to svedočenje prekine, prestala je naša glavna povezanost sa živim Bogom pa i sa samim životom.
Bog je trojičnom čoveku omogućio da bude potpuno svestan sebe. Sin čovečiji zna šta je i ko je, šta nije i ko nije, shvata šta njegovo biće obuhvata i šta ne bi trebalo da obuhvati i da bude. S tom potpunošću čovek živi: ukoliko je bolje upoznaje i ostvaruje utoliko je i sam potpuniji i odrasliji.
Ljudima valja reći da su Božija tvorevina (bez obzira što su zli). Ako im to kažemo, dobijamo otvorena vrata za blagoslove namenjene svakom čoveku, jer Bog voli svakog čoveka. U nedostatku reči ili u nemogućnosti da govorimo, dovoljno je da okolina vidi da se Božiji lik i obličje ostvaruju na nama.
Trebalo bi da bude tako da svako ko se za korak približi hrišćaninu udalji se bar za isto toliki korak od greha. Zato nastojmo da se Božiji lik ostvaruje u nama. Negujmo vrline i svetinju, a ljudi će i sami razumeti da ih Gospod poziva.
Treće što svedočimo su čovekova ovlašćenja. Bog je postavio čoveka da bude gospodar nad stvorenjima. Čovek je naveden kao gospodar od životinja zato što je to teže. Gospodariti biljkama je znatno lakše. One se ne bune i ne suprotstavljaju. (Ko je video šargarepu da beži od čoveka ili da hoće da ga ubode?). Gospodar gospodari onim što može da se otme njegovom gospodarenju.
Slobodan sam da ukažem na Božije obećanje u Knjizi ponavljanja Zakona (28:13): "I učiniće te Gospod, Bog tvoj, da si glava a ne rep, i bićeš samo gore i nećeš biti dole...". Tu je rešenje naših ličnih nevolja, ali tu je i izlaz iz stanja u kom smo se našli: Neka se svako vrati ispunjavanju Božije volje. Prestaće vrtlog skupoće i nemaštine, političari će se složiti, vojske smanjiti i urazumiti, školstvo oplemeniti, poslovi učvrstiti, ljudi će doći k sebi. Bog ne želi da upropasti čoveka, on hoće da ga obnovi i postavi da vlada. Treba se moliti zajedno s Psalmistom: "Vrati mi radost spasenja svojega, i duh vladalački neka me potkrepi" (Ps. 51:12).
Razume se, kad Bog govori o vlasti, pa i o čovekovoj vlasti, on zamišlja vlast koja neće biti na uštrb drugoga ili koja će drugom nanositi nevolje. U ovim razornim vremenima dodajem: ni na uštrb prirode. Nesreća je što ljudi teže za vlašću ne obzirući se šta čine okolini: ljudima, životinjama, biljkama, vodama, stenju i vazduhu.
Doduše, postoji mnogo lepih izraza kojima se zaklanja nanošenje nevolja. Tako se govori "za dobro naroda", a opravdava se grabež i častoljublje.
Hrišćanima je tu lakše. Bog je vladar. On je Svedržitelj. Jeste, on je odredio da čovek bude gospodar svekolike tvorevine, ali je takođe odredio da čovek sluša Boga, da pripada Bogu. Između Tvorca i tvorevine ne dolazi do nesuglasica. Zna se ko je stvorio i zna se ko je stvoren.
Nečastivi hoće da uzdrma čoveka
Nepokolebljiv vernik je trn u oku Sotoninom. On se gnevi, spopadaju ga izlivi jarosti, čim primeti da je srce ljudsko tvrđava Gospodnja. Zato šalje ljude koji ne veruju. Bezbožnici su demonski udarnici, bojovnici upereni protiv hrišćana. Oni rade. Često su jako marljivi, a i napadaju vešto, lukavo i promišljeno.
Prvo što su bezbožnici hteli i hoće da uzdrmaju je vera u Stvoritelja. Uobičajen je njihov iskaz: Čovek je napravio bogove da bi odagnao svoje strahove, da bi se oslobodio nekih problema, a nije Bog načinio čoveka. Svrha ovakvog stava je da čoveka ostavi sama sa sobom, da mu ne pruži reše&a i da ga odvoji od onoga koji sve odluke ima u svojoj ruci.
Sveto pismo jasno pokazuje da je Bog stvorio sve i - naravno - čoveka. Tvorevina treba da poštuje Tvorca kao što dete treba da poštuje oca. Ljudski rod se nije pokazao sklonim da poštuje Boga, pojavio se đavo i nastala je pometnja. To je greh.
Međutim, doći će čas kad će Gospod Isus baciti u jezero ognjeno i greh i sve što prati greh (Otk. 20:14; Otk. 21:18). U Svetom pismu se to naziva drugom smrću.
Posle druge smrti Gospod Isus će uspostaviti poredak u kom će vladati saglasnost tvorevine sa stvaralačkom voljom Božijom. Pred Gospodom će se znati ko je čovek, jer jedino dostojno određivanje i određenje čovekovo je njegovo stajanje pred živim Bogom. S Hristom počinje poredak večnosti, nestajanje takvih međa kao što su početak i kraj.
Večnost je potrebna i nju valja da upoznamo ovde na zemlji i u svakodnevici. Čovek i inače upropašćava svoju okolinu, prirodu i ljude. Nije više pitanje "Šta ćemo ostaviti svojoj deci?", nego, "U čemu ćemo se naći kroz koju godinu?". Suviše smo bežali od poretka večnosti pa smo postali ne samo privremeni nego i kratkovremeni.
Druga bezbožnička zamka je upravo u nemaru i neredu kao prirodnom stanju stvari. Da li je to zato što čovek prezire Božije tvorevine? Ovo je delimični razlog. Pretežniji razlog je loše gospodarenje. Čovek je zanemario Stvoritelja i njegova uputstva o radu i čuvanju tvorevine. Ljudi gledaju kako da se ubace u sistem vlasti, a preziru služenje. Nikome ne pada na um da promeni sebe. Svi bi hteli da promene svet, pa i Boga ako im to odgovara.
Gospod, međutim, uporno radi na menjaju čoveka. On čini da ljudi "dođu u pokajanje", tj. da se promeni njihov način mišljenja i osećanja i htenja, da se preusmere ljudske težnje prema Svevišnjem i prema onom "što je gore - gde Hristos sedi s desne strane Božije" (Kol. 3:1).
Greh ne prestaje tim što se smanjio broj onih koji ne veruju. Potrebna su temeljita pokajanja. Svet valja da uvidi znake raspadanja. Oni pokazuju koliko je sve poremećeno i koliko je potrebno da u svemu tome Bog krene da sređuje što je nesređeno. U prirodi i u društvu je prisutan zaplet okolnosti koje bi inače trebalo da budu jasno postavljene i određene.
Kako to uspostaviti u našim neprilikama? Ne treba se uplitati tamo kamo ne dolazi spasenje. Uspostavimo red među sobom. Različiti smo. Nismo jednaki, ali to ne znači da nismo ravnopravni. Svako treba da zna gde mu je mesto i da razume zašto je tu i šta mu valja činiti na tom mestu. Onda neće prezirati drugog, neće zavideti drugom, a saradnja će biti u skladu sa zamislima Božijim.
Zato nam je potrebna Božija Reč. To je dvosekli mač (Jevr. 4:12). On resko postavlja šta je šta i ko je gde. Iz Božije reči učimo kako da se ponašamo na pojedinim stupnjevima svetlosti i tame oko nas, kao i kako da druge pozovemo u slavu.
Ljudi su na različitim stupnjevima bogopoznanja. U zavisnosti od poznavanja Boga lakše je ili teže prihvatiti vest o Hristu. Još teže je da neko shvati vreme i večnost što nastaju pred njegovim očima.
Hrišćani su dužni da čoveku objasne šta ga čeka i ko ga očekuje. Svako treba da zna kome pripada i s kim će biti i ostati. Teško je pojedincu da ostane neuzdrman. Neka se priključi zajednici Hristovoj i neka bude njegov dosledni učenik.
Nalazimo se u slavi Božijoj, možda samo u njenom osvitanju. Možda je samo naziremo, ali to je večnost namenjena onima koji veruju. Drugima ukazujemo na Božiju slavu, jer ljudi su željni da se nađu pred istinitom slavom. Uputimo ljude da slave onog kog treba slaviti, jer njemu pripada svaka slava, čast i dostojanstvo.
Zaključno čitanje:
Zahvaljujem svim srcem Gospodu na saboru, na poštenih zboru. Gospod dela učini velika, ko ih ljubi nek o njima misli. Što on čini dično je i slavno, pravednost mu ostaje doveka. (Ps. 111:1-3)
Beograd, 4. 03. 1992.
