• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

"OČENAŠ" U GRAĐANSKOM RATU (1991.)

Oče naš koji si na nebesima,
ime tvoje neka se poštuje kao sveto,
carstvo tvoje neka dođe,
volja tvoja neka bude
kako na nebu šako i pa zemlji.
Naš nasušni hleb daj nam danas
i oprosti nam dugove naše
kako i mi oprostismo dužnicima svojim.
I nemoj nas dovoditi u iskušenje
nego nas izbavi od nečastivoga.
Jer je tvoje carstvo i sila i slava u vekove,
Amin.

Predgovor

Neki mladići su izbrisani iz spiska živih. Neće ih prozivati dežurni. Neće ih raspoređivati starešine. Niko i nikuda ih neće pozivati. Neke će pristojno sahraniti. Za neke ni sahrane neće biti. Neznani ljudi pokopaće ih neznano gde. Rodbina i prijatelji će biti obavešteni veoma kratko ako uopšte budu bili obavešteni.

Da li su bili na pravoj ili na krivoj strani? Oni to nisu znali. Kroz godinu ili dve to neće biti važno.

Takozvani snalažljivi ljudi već sad koriste njihovu smrt i krv. Na poznatim grobovima cvetaće karijere poznatih i njihova odlikovanja. Prava strana će okriviti krivu stranu. Pogrešna strana će nastaviti da smišlja osvetu i čeka svoj trenutak.

Zaslužni će leteti na krilima svojih zasluga. Na njima se leti bez zastoja. Zbog tog će se pojačati porezi, opašće kupovna moć, osiromašiće privreda, obogatiće se razvreda. Nastaće novi potresi.

Sve će to preleteti oni kojima će izrasti krila. Dok sve pada, oni će se uzdizati.

Mladiće, žene i decu niko neće gledati. Nisu ih gledali ni na Sremskom frontu 1944/45. Danas se zaslužni iz tih vremena skupljaju, glancaju svoje ordenje i pričaju o svojim pobedama. Ne kaju se što su ih olako slali u smrt.

Šta govoriti u ovim neprilikama? Da li su potrebne propovedi kad niko ne želi da sluša? Ne mislim tako jadno. Niko ne želi da sluša one koji su pričali i pričaju neistine. Za istinu će se naći neko otvoreno uho. Nisu svi ljudi okoreli, nisu svi ljudi zli. Ni svi zli ljudi nisu nepopravljivi. Moć Gospodnja se nije izgubila.

Uvod

Hrišćansko oružje je molitva. Molimo se kad smo ushićeni pred Bogom. To je proslavljanje. Molimo se kad nas Bog obdari, kad nas čega liši, kad se što dogodi ili se ne dogodi. To je zahvaljivanje. Molimo se kad Bog razbudi našu savest i našu uviđavnost, te shvatimo koliko je greha u nama i grehova za nama. To je priznanje. Molimo se i posle priznanja kako bismo nastavili život bez greha i bez đavoljih primesa. Okrećemo se svetosti i posvećenju. To je obećanje.

Ipak, najviše naših molitava je iskanje. Mnogo nam je potrebno (ili bar mi umišljamo da nam je potrebno). Mislio sam da i naša molitvena i biblijska sabranja budu iskanje. (Daj, Bože, mira ovoj zemlji! Spasi, Gospode, one koji su na vatrenim linijama! Oslobodi sužnje! Urazumi vođe! itd.). Međutim, kad sam počeo da se molim, shvatio sam da ne treba iskati ono što "neznabošci ištu". Spasitelj nas je naučio kako se treba moliti. Dobro je poznata "Molitva Gospodnja" ili "Očenaš". Primenimo njene poruke na časove i događaje u kojima smo se našli.

Nebeski Otac

Ovi imamo nebeskog Oca. To važi i za ljude koji veruju i za ljude koji ne veruju. Bog je Otac uniformisanih i neuniformisanih. Njemu pripadaju i oni koji pucaju i oni koji ginu. On je naš Otac. Nije Otac moj, nije Otac moje crkve, nije Otac nekog posebnog naroda niti države. Svaki čovek je Njemu drag.

Nama je zato strano podvajanje, pogotovu kad je u pitanju nevolja.

Kako otac žali sinove,
tako Gospod žali one koji ga se boje.
Jer zna građu našu,
opominje se da smo prah. (Ps. 103:13-14).

Ljudi ne znaju da su iz blata sazdani. Nebeski Otac je hteo da ne budemo kal i prljavština. Samo zato nismo ono što smo bili.

Otac je na nebu. Kako sitne izgledaju granice. Na tim prostorima, u tim granicama, preduzeća padaju pod stečaj, ljudi ostaju bez posla, zaposleni ne primaju plate (a i to što prime nije osobito vredno), penzionerima se isplaćuju penzije bez reda i mnogo drugih nevolja se pokazuje pred nebeskim Ocem. On to vidi, a nadležni ne vide. On je daleko, ali je Otac. Nadležni su na zemlji, ali ni svojoj deci nisu očevi, nego ih gone u bezumlje.

Upravo zato se molimo nebeskom Ocu. On nije proigrao niti će proigrati naše poverenje. I kad svi napuste čoveka, kad se čovekovi najbliži ostrve i poživinče - Bog ostaje nebeski Otac. On ne prestaje da voli. "Bog Je ljubav" - piše apostol Jovan - "i koji stoji u ljubavi, u Bogu stoji i Bog u njemu stoji" (1. Jn. 4:16).

Sveto ime

Glavna nevolja ljudi oko nas je nepoštovanje Božijeg imena. Narod ima neko ime kome kliče, kome se zaklinje, o kom pesme peva i bajke pripoveda. Brzo - među Balkancima isuviše brzo - narod to isto ime počinje da odbacuje, da pljuje, da ga psuje, da mu pripisuje gluposti, da o njemu priča gadosti. Vreme odmiče, jučerašnji bog je pretvoren u đavola, nekadašnji cvet u ruglo.

Kazaćemo: "Tako prolazi slava ovog sveta". Međutim, Reč Božija drukčije govori (Ps. 135:15-18):

Idoli su neznabožački srebro i zlato,
delo ruku čovečijih;
usta imaju, a ne govore;
oči imaju, a ne vide;
uši imaju, a ne čuju;
niti ima disanja u ustima njihovim.
Kakvi su oni
onakvi su i oni koji ih grade,
i svi koji se uzdaju u njih.

Idoli su slika svojih poklonika. Oni koji su pravili mitove o velikim vođama nisu ništa bolji od tih vođa. Oni koji danas pljuju na njih, a nisu se pokajali kako Bog zapoveda, nisu prestali da budu idolopoklonici - oni samo menjaju idole prema promenjenoj modi. Oni će se klanjati drugima, jer menjanje idola je običaj kod idolopoklonika. Ako jedno božanstvo ne služi ili ako neka sila savlada one koji se uzdaju u jednu grupu idola, oni će se okrenuti onim bogovima koji pobeđuju.

Poturice nije izmislio islam. Trojekapići su postojali i postojaće dok je ljudi. Mnogo je mrzitelja slobode koji su se preko noći pretvorili u branitelje demokratije.

Hrišćani objavljuju svetost Božijeg imena. Ono je njihova dužnost. To ime oslobađa od idola. Hoće li ko da shvati gde je pobeda i šta se stvarno događa među ljudima i narodima, onda neka pogleda kako se poštuje svetost Božijeg imena. To je jedino ime koje donosi spasenje (Dela 4:12).

Carstvo Božije

Razgovor o Carstvu Božijem će tražiti i uzeti nešto više vremena. Sudari i zabrinutost u kojima živimo su posledica borbe za vlast. Tenkovi, rakete, trombloni, mine, "kalašnjikovi" i sve drugo što izlazi na ulice i ulazi u polja i šume, su znaci da se vlast uzima i brani, da carstva ovog sveta čine svoje, jer drugo i ne mogu činiti.

Sve dok ljudi ne prihvate vladavinu živog Boga, ni sami neće imati pravog života. Oni će trajati, kretati se i množiti, trošiti hranu i oslobađati se nepotrebnih i štetnih materija, ali neće živeti. Pogotovu će njihov zajednički život biti nategnut, izveštačen i protkan smetnjama. Nema života potlačenima, ali nema života ni tlačiteljima. Nema života onima koji su pod vlašću, ali ne žive srećno ni oni koji su na vlasti.

Gospod nudi svoju vladavinu. To je Carstvo za koje se molimo u Molitvi Gospodnjoj. Ostali oblici vlasti mogu biti slični ili neslični sa Božijim Carstvom. Ipak, oni nisu pravo Carstvo. Oni to ne mogu biti sve dok ne dođe do potpunog vraćanja Bogu, a to će reći: dok ne dođe do čestitog pokajanja.

Pokajnik je shvatio da greh postoji. Razumevanje sveta može biti i ovako i onako, ali stav prema sagrešenju - i to prema sopstvenom sagrešenju - mora biti nešto temeljito i potpuno saglasno Svetom pismu. U njemu stoji napisano: "Gospod pogleda s neba na sinove čovečije, da vidi ima li koji razuman, traži li koji Boga. Svi su zašli, svi se pokvarili, nema nikoga dobro da tvori, nema ni jednoga" (Psalam 14:2-3). Ako tako govori Božija reč, čoveku preostaje samo da prizna: a) svoju grehovnost i grešnost, odn. sklonost ka grehu i vezanost za greh, i b) svoje pojedinačne grehe. Ni pojedinci ni narodi nemaju prava da veruju u svoju bezgrešnost i nevinost. Verovanje u bezgrešnost vređa zaključke Božije reči.

Saznanje greha vodi u priznanje greha. Blago ljudima i narodima koji od Boga dobijaju snagu da priznaju sopstveni greh i koji tu milost koriste na vreme. Pokajnik se odlikuje tom spremnošću. On zna da se savršena vladavina Božija neće usaglasiti sa grehom. Sreo sam ljude koji su ovo shvatili vrlo jednostavno. Odmah posle svog obraćenja dolaze k meni i razgovaraju o sopstvenim gresima pa pitaju: "Treba li ovo da kažem i pred celom crkvom? Može li to da bude već sad u nedelju?" Ustvari, ta spremnost ne bi trebalo da bude ništa neobično. Voleo bih da svaki vernik i svaka vernica gaje u sebi gotovost za ispovedanje t.j. priznavanje greha. Naravno, u Carstvu Božijem je važno da se to uvidi, jer ima i takvih koji ne zapažaju sopstvene grehe, toliko su otupeli da govore: "Ja bih priznao greh kad bih ga imao". Nema Carstva Božijeg za ljude koji su ogrezli u samoobmanama.

Za vladavinu Gospodnju potrebna je i žalost zbog greha. Grehom je naneta uvreda Bogu. Svojim sredstvima ne mogu oprati tu uvredu. Moj pad je ruganje Bogu: grehom što ga ja činim Sotona se podsmeva Božijem savršenstvu. Zbog šegačenja sam nemoćan da se iskupim pred Njegovom pravednošću i dobrotom. Zato sam žalostan. Bez temeljite žalosti ne mogu ući u radost. Bez moje žalosti zbog grehova ljudi oko mene, neće se popraviti stanje naroda u kom živim.

Žalost je dobra. Ipak, ona ne sme da ostane. Valja vapiti za oproštenjem. Gospod je voljan da oprosti onima koji Mu se obraćaju. Svevišnji obećava: "Ja, ja sam brišem tvoje prestupe sebe radi, i greha tvojih ne pominjem" (Isa. 43:25), "Rasuću kao oblak prestupe tvoje, i grehe tvoje kao maglu; vrati se k meni, jer sam te izbavio" (Isa. 44:22), I neće više učiti prijatelj prijatelja ni brat brata govoreći: poznajte Gospoda; jer će me znati svi od maloga do velikoga, govori Gospod; jer ću im oprostiti bezakonja njihova i greha njihovih neću više pominjati (Jer. 31:34) itd.

Kako da Bog ne oprosti? Dao je ova i druga obećanja, a svrh svojih obećanja dao je i svog jedinorođenog Sina. Bog očekuje da se Njegov narod okrene praštanju, da niko nikom ne čini zla niti da smišlja zlo. Ne govoriti "što je bilo, bilo je", nego nadoknaditi i ispraviti i tražiti oproštenje. "Jer ako opraštate ljudima grehe njihove, oprostiće i vama otac vaš nebeski. Ako li ne opraštate ljudima greha njihovih, ni otac vaš neće oprostiti vama greha vaših" (Mt. 6:14-15). Nepodmitljivi i večni Sudija oprašta onima koji odbace greh i uznastoje da ga više ne čine (Jn. 5:14; Jn. 8:11).

Ljudi obično očekuju da Carstvo Božije bude niz propisa i ustanova. Takva su carstva ovog sveta. Pošteno govoreći, čovek se navikao na takve oblike vlasti i čudno mu je da postoje neki sa drugačijim podsticajima i drugačijim ustrojstvom. Carstvo nebesko je nešto drugo. Ono ne stavlja u prvi red ovozemaljske prinude, nego "pravednost i mir i radost u Duhu Svetome" - kako nam to tumači apostol Pavle (Rim. 14:17).

Neka dođe pravednost u Duhu Svetome. Ako je pravednost kako je pružaju države i društva ovog sveta - onda nemamo šta da tražimo, nemamo čemu da se nadamo kao hrišćani. Svetovna pravednost će uvek biti nesavršena, a niko ne jemči da ona neće biti i protiv Hrista. Ne tvrdimo da ona neće ići naruku pojedinim crkvama i verskim zajednicama, udruženjima i skupinama. Upravo zato što će "navijati" za njih, pravednost ovog sveta će se udaljavati od Spasitelja i spasonosne vesti o Hristu.

Očekujemo mir u Duhu Svetome. Danas je mnogo želja vezanih za mir. Razumljivo. Počeo je rat. Sklopljeno je varljivo primirje. Dolaze i strani političari da urazume domaće. Ginu mladi ljudi, bune se roditelji, sa svih strana pritiču izveštaji. Svi bi hteli mir, ali mir bez Boga ili bar mir u kom će biti ravnodušni prema Gospodu. Zato Bog govori još u Svetom pismu Starog zaveta: "Nema mira bezbožnicima" (Isa. 48:22). Za mir je potrebno da prestanu opačine. Nepreporođeni ljudi se neće odreći zla, pogotovu ako to zlo donosi prihode bez rada i potpomaže sprovođenje njihovih težnji za prevlašću i daljom neposlušnošću prema Bogu. Mir mora biti u Duhu Svetome, a ne u duhu postojećih odluka i propisa, naročito ako su zamišljena pravila unapred sračunata da sačuvaju stečene i načinjene nepravde.

Želeo bih da svima bude jasno. Bog nam ne zabranjuje da se molimo za mir. Štaviše, On nas savetuje u Poslanici Jevrejima (Jev. 12:14): "Mir imajte i svetinju sa svima; bez ovoga niko neće videti Gospoda". To treba da bude nastojanje svakog hrišćanina. "Ako je moguće, koliko do vas stoji" - piše apostol Pavle - "imajte mir sa svim ljudima" (Rim. 12:18). Međutim, postoje okolnosti kad Bog neće mir. On kaže preko proroka Jeremije (Jer. 6:13-14): "Jer od maloga do velikoga svi se dadoše na lakomstvo, i prorok i sveštenik, svi su varalice, I leče rane kćeri naroda mojega ovlaš, govoreći: Mir, mir - a mira nema. Tamo gde je grabež obuhvatila sluge Božije - a za to ne treba gledati po drugim verskim zajednicama - nema mira. Zato, umesto molitava za mir, prvo isterajmo nečiste duhove grabeži i laži, rastočimo zgrnuta bogatstva i postarajmo se za ljude u nemaštini. Ispravimo nepravde, uredimo neurednost, svedimo račune kako poštenje iziskuje, pa tek onda tražimo da bar među nama bude mir. Što se tiče opakih, molimo se za njihovo obraćenje. Ne gledajmo na kojoj su strani, jer su na strani greha ma gde bili, dok ne prihvate Evanđelje.

Isto tako Carstvo Božije je radost u Svetom Duhu. Otkud radost, kad je sve ovako jadno? Radost u Duhu ne zavisi od neduhovnih uticaja. Kad ištemo Carstvo Božije, unapred smo prihvatili zaključak po kom je Hristos došao "da raskopa dela đavolja" (1. Jn. 3:8). Gde đavo prestaje, greh gubi silu - počinje radost.

Radošću u Hristu odskačemo od opšteg raspoloženja. Kako će se radovati otac čije dete gine tamo negde napadnuto s leđa ili od starešine koji je do juče sedeo pored njega? Ne, takav otac se neće radovati. Međutim, ako mu hrišćani pomognu u tuzi i zabrinutosti, njegova se žalost smanjuje, a to je već jedan korak prema radosti.

Bog vlada. Prihvatimo Njegovu vladavinu. Prionimo uza Nj i bićemo izvan ljudskih, prostornih i vremenskih granica. Samo u Carstvu Božijem smo zaista "svoji na svome". Inače smo "gosti i došljaci na zemlji" (Jevr. 11:13b).

Treba još reći da priželjkivanjem Božijeg Carstva hrišćani će ruše države ovog sveta. One se raspadaju same od sebe. Hrišćansko učešće tu nije potrebno.


Beograd, 10. 07. 1991.

Volja Božija

Volju Božiju hrišćani poštuju bez obzira na prilike ili neprilike. Na nebu t.j. u svetu duhovnih bića, volja Božija se sprovodi bez zastoja i bez otpora. Gospod je ne nameće nego anđeli i sve sile nebeske izvršavaju svaku naredbu Gospodnju sa radošću.

Sva naša znanja, pa i znanja o volji Božijoj, su ograničena ljudskom nesavršenošću. Ipak ta znanja nisu mala. Ustvari, sve što naš Bog otkriva o sebi su odgovori na dva pitanja: "Šta Bog hoće?" i "Ko je Bog?" Po nekim pravilima mišljenja bi ovo drugo pitanje dolazilo na prvo mesto. Međutim, po važnosti je volja Božija ispred razmišljanja o Bogu kao takvom.

Pitanjem "Ko je Bog?" bave se filozofi. Za vernika je to pitanje rešeno iskustvom. Čovek je doživeo Boga i sva naknadna premišljanja mu ne daju više do samo misli. Samo pak iskustvo ne voli da ostane samo. Vernik se prisajedinjuje Hristovom telu odn. crkvi. U sklopu crkve on živi, zapravo ona mu pruža Spasitelja koji je život.

"Šta Bog hoće?" spada i u filozofiju i u teologiju. Hrišćanima je to od pamtiveka pitanje iz svakodnevnog života. U današnjem životu se čuju ratovi i glasovi o ratovima (Mt. 24:6). Zna se da "treba da to sve bude", drugim rečima: Bog je to hteo ili bar dopustio. Ipak, kako da ostanemo bez straha ili, u najmanju ruku, bez zebnje?

Previranja, nemiri, pa i rat, nisu nešto što treba da bude, ali nisu ni nešto što ne treba da bude. Oni nisu protivni Božijoj volji. Međutim ta zla nisu nebesko stanje za koje molimo Svevišnjeg. Bog ne odustaje od svoje zamisli: da se Njegova volja na zemlji ostvaruje kao što se ostvaruje na nebesima, u savršenom skladu. Nošeni slabostima ljudskim i burama telesnim, mi odustajemo od Božijih zamisli, ne uvek, ali ne i retko.

Iskustveno saznanje o Božijoj volji je ipak vezano za događaje na zemlji. Okrećemo se nebu i nastojimo da postanemo njegovi stanovnici. To činimo molitvama, proučavanjem Svetog pisma, postom, a naročito slavljenjem Boga. Međutim, bez obzira kome i gde pripadamo, mi živimo na zemlji. Zato nikog ne treba da iznenadi postojanje straha i zabrinutosti. I vrlo duhovni ljudi ponekad gube pribranost i hrabrost.

Postaje nam jasno zašto Hristos poručuje: "Da se ne plaši srce vaše, verujte Boga i mene verujte" (Jn. 14:1). Volja Božija je otkrivena i nju saznajemo verom. Ne zatvaramo mi oči pred nemirima i ratom oko nas. Mi samo otvaramo još jedan par očiju, duhovne oči, te vidimo i ono što je Gospod pripravio. Ne zatvaramo mi uši pred ratovima i glasovima o ratovima. Mi jednostavno otvaramo duhovne uši da čujemo šta govori Duh Sveti.

Bog je samostalan. Niko nije kao On. Niko Mu se ne može postaviti kao gospodar. On ne zavisi ni od koga. Za Božiju volju znamo da je neograničeno slobodna. U vremenima očiglednih sužavanja sloboda val"a znati da tlačenje nije po volji Božijoj. Bog ne voli ni ropstvo. Ako je došlo do tlačenja i ropstva, onda je to zbog nekih prethodnih sagrešenja. Prevrati i oružane borbe ne mogu doneti ništa bez temeljitog pokajanja. Posle pokajanja na zemlji je čovek pripravljen da prihvati nebesku volju.

Može li nešto da stane na put volji Božijoj? Ne. Zašto? Zato što je Bog svemoćan. Ko se moli za ostvarenje Njegove volje, moli se za jedinu nesavladivu volju. Sa ostvarenjem svevišnje volje iščezava svaka druga volja. Duhovni život se u mnogim prilikama pokazuje kao zakržljao zbog nedostatka želje da se ovo shvati. Čovečuljak bi hteo da zadrži sopstvene hirove i da bude duhovan.

Ljudi skloni samovladi ne vole Božiju volju. Oni mogu voleti crkvu kao organizaciju koja im donosi političku podršku. Iz tih razloga spremni su da plaćaju sveštenstvo (naravno, ne plaćaju ga svojim novcem). Onog trenutka kad hrišćani prestanu da misle saglasno svetovnim zahtevima, vlast se neće ustezati od surovih mera. Hrišćani poštuju vlast, ali ne prihvataju nastranosti i izvitoperavanja. To plaćaju životom. Tako je hrišćane gonio samovladar Dioklecijan u Rimskom Carstvu oko 303. godine, tako je po Srbiji nekih devet vekova kasnije Stevan Nemanja istrebljivao bogumile, tako je - da ne nabrajam dalje - 1689. u Rusiji spaljen protestant Kvirin Kulman. Ljudi su stradali zato što su smatrali da treba slušati Božiji glas. Nisu oni bili neposlušni vlastima, samo su bili poslušniji glasu Božijem.

Treba svima poručiti da je Božija volja sveta. Sa njom se ne sme šegačiti. Bog ne voli da se ljudi odnose neozbiljno prema Njegovoj volji. Božija volja je da narod ne gine, da dođe do smirivanja, a vodeći ljudi se glože oko mesta sastanka. Jedni neće da idu tamo gde su nekad smatrali da je čast da budu pozvani, drugi neće u glavni grad iako im se ništa neće dogoditi, treći predlažu mestašce na sasvim drugom kraju države - a krv se lije i lije. Neozbiljnost.

Božiji zahtevi su stvarni. Ko se o njih ogluši, oglušio se o stvarnost, te zato podleže stvarnim kaznama. To vredi za pojedince, ali vredi i za čitave narode. Niko ne može reći da mu Bog nije pružio povoljne prilike za promenu na bolje i za blagoslov. Umesto da iskoriste Božiji dar, ljudi se zanose pobedama, slavljima, svečanostima i pričama. Zaboravili su volju Božiju. Zanemarili su je i odbacili.

Bog nije zaboravan. On pamti suze pravednih, ali pamti i podsmehe nepravednih. Neki danas kukaju kako su ih izbacili iz stanova - a namerno neće da se prisete na koji način su današnji stanari dedinjskih i topčiderskih vila ulazili u njih 1944. i 1945. godine. Izgnanima neće biti lakše od ovih saznanja, ali treba da se svi opomenemo: sveti Bog sprovodi svoju svetu volju. On to čini na najbolji način i u pravo vreme.

Nema potrebe za uzdisanjem. Prihvatimo Božiju volju i sve će biti više nego dobro. Gospod Isus obećava: "Ko meni služi, za mnom neka ide, i gde sam ja onde će i sluga moj biti; i ko meni služi tome će dati počast Otac moj" (Jn. 12:26).


Beograd, 17. 07. 1991.

"Daj nam danas"

Teškoće u privredi bi velikim delom mogle da se reše ako bi ljudi shvatili značenje reči "Hleb naš nasušni daj nam danas". Preskačem razgovore o nasušnom hlebu. Jedni tumače da je to neophodna hrana. Drugi tvrde da je to hrana za sutra. Za treće "nasušni hleb" je hleb iznad ovozemaljske suštine, nadsuštinski hleb, t.j. Hristos.

Ova pitanja su zanimljiva. Ona su i važna, budući da je lako moguće da Gospod Isus govori sam o sebi: Hristos - naša svakodnevna potreba. Ipak, naše trenutne neprilike primoravaju me da mnogo više pažnje poklonim rečima "daj nam danas."

Bog je večni darodavac. On daje u svako doba. Po Njegovim merilima svako ima prava na Njegove darove. Današnji dan je beskonačno mali deo u Božijoj večnosti. Ipak - dan je jedinica vremena u kom živimo. Ne živimo u nekom drugom vremenu, nego u vremenu sadašnjem. U tom vremenu očekujemo Božije darove.

U poslovima, bilo privrednim bilo neprivrednim, ništa ne odlažimo za sledeći dan. Očekujemo da nam Bog sve pruži u pravo vreme. Bog od nas takođe očekuje da svoje dužnosti ispunjavamo na vreme. Danas - On jamačno daje što je predvideo dati. Danas - da li si ti učinio što Bog zahteva da učiniš u toku ovog dana? Kako će biti srećni ljudi i narodi koji ovo shvate. Njihova privreda neće trpeti gubitke, jer se ne razvija po ljudskom nacrtu, nego po velikodušnosti nebeskog Darodavca.

Sa ovim Darodavcem nije nam potrebna svetla budućnost. Ko ima Hrista ni danas nije u tami. Prosvetljeni božanskom svetlošću imaju otvorene duhovne oči. Oni ni pod kakvim uslovima ne pristaju da u ime nekog budućeg hleba uništavaju sadašnje ljude. Revolucije i kontrarevolucije su uzburkale mnogo, uništile i oštetile još i više - a šta su dale? Neki su se doduše okoristili, kao što će se i sadašnjim događajima zadovoljiti nečija koristoljubivost. Međutim, u ljudima je mržnja nadvladala razum, svetovno se nametnulo duhovnom, uz ubijanja, razaranja, otuđenosti i razočaranja.

Iskrenim ograničavanjem svojih traženja na današnje potrebe hrišćani ograničavaju i same potrebe. Čovek bi hteo više i više. Ustvari, ono što danas nazivamo reprivatizacija i preduzetništvo samo su ublaženi nazivi za gramzivost i sebičnjaštvo. Zvuči grubo, možda nije privlačno, ali dostojni sledbenik Hristov dosledno ograničava svoje potrebe. Ne treba biti ni tvrdica ni osobenjak. Jednostavno treba svakog dana proveravati: šta je zaista potrebno, a šta se može izostaviti. To je posledica ljubavi. Umesto zgrtanja blaga odn. ljubavi prema bogatstvu, hrišćanin celog sebe usmerava prema Bogu i ljudima. On Gospoda slavi, a bližnje pomaže.

Tražimo da nas Gospod obezbeđuje za danas. Da li smo se odlučili da živimo bez sutrašnjice? Ne. Budućnost je za neke ljude život vezan za nacrte, prednacrte i predviđanja. Niko ne kaže da hrišćani to odbacuju. Oni samo nastoje da ispune zahtev svog Spasitelja. On kaže: "Ne brinite se, dakle, za sutra: jer sutra brinuće se za se. Dosta je svakom danu zla svoga" (Mt. 6:34). Brige izobličavaju dušu, a ne mogu da pomognu. Što se hrišćanin potpunije preda svom Gospodu, to su njegovi pogledi u budućnost vedriji. Hrišćanske majke znaju da njihovi sinovi neće biti izuzeti od nevolja koje nailaze. Ipak, one znaju i nešto više: njihova su deca potrebna Gospodu i Gospod zna sasvim pouzdano šta će s njima učiniti. Šta ostaje nama? Na šta smo upućeni? Upućeni smo na "danas". Danas treba sinovi i kćeri da pripadaju Gospodu. Ovo je dan velikih potreba, njihovih potreba. U našim rukama je odgovor.

Da li odgovor znaju oni kojima je on potreban?


Beograd, 24. 07. 1991.

Praštanje za praštanje

Na prvi pogled praštanje protivreči pravdi. Primiš, na primer platu i nosiš je kući. Džeparoš ti je izvuče iz džepa. Ti ga uhvatiš. Držiš ga čvrsto za ruku. On u ruci drži tvoj novčanik. Izvadiš novac iz novčanika i staviš u džeparošev džep. Pustiš ga.

Idi s mirom - kažeš mu - Kroz mesec dana opet će u novčaniku biti moja plata. Dotle će moja porodica pomreti od gladi. Ostaviće me žena, jer nije dužna da živi sa neuračunljivim čovekom. Međutim, to nije ništa. Ti samo uživaj, a ja ću se radovati tvome uživanju.

Okolo se skupili ljudi. Džeparoš hoće da beži. Nekolicina ga uhvatila. Stegli ga bez nežnosti. Viču:

- Gde je policija? U zatvor s njim!

- Nemojte, ljudi - moliš ih ti - Ja sam mu oprostio. Vama nije ukrao ništa. Vaše porodice neće gladovati. Ni vi, ni vaše žene nećete moljakati novac u zajam. Videli ste: dobrovoljno sam mu dao. Mogao sam da mu uzmem, ali nisam. Neću ga optužiti.

- Policija! Policija! - viču ljudi i ne puštaju kradljivca.

Stižu dva policajca. Jedan od njih pita:

- Ko to viče? Šta je bilo? Ljudi viču. Mešaju se glasovi:

- Ovaj ovde je džeparoš. Videli smo kako je pokrao ovog gospodina.

Policajci hvataju čoveka Čvrsto ga drže. Privode ga tebi.

- Gospodine - pitaju - Je li Vas ovaj pokrao?

- Nemam nameru da govorim o njemu - kažeš ti. Okolo ljudi počinju da se bune.

- Videli smo. Izvukao mu je novčanik.

- Gde je novčanik? - pita jedan od policajaca.

- Kod mene je - kažeš ti.

- A gde je novac? - ponavlja ti policajac.

- Kod njega - odgovaraš.

- Aha! - uzviknu ljudi.

- Aha! - odahnu policajci. Ti, međutim, nastavljaš:

- Novac sam mu dao. Svi su videli. Novac je sada njegov.

- Ovaj je lud - govori narod glasno na tvoj račun. Policajci puštaju džeparoša. Ljudi ponovo hoće da ga uhvate. Policija viče:

- Razlaz! Ne dirajte čoveka. Ko bude jurio i vikao, predaćemo sudiji za prekršaje. Nered na javnom mestu.

Narod se razilazi. Predstava nije bila po njihovoj zamisli.

Međutim, da li bi tako postupio? Ne verujem. Bilo bi to hrišćanski i u duhu Molitve Gospodnje, ali to je ipak hrišćanstvo na koje ti nisi navikao. Nisu navikli ni tvoji propovednici.

Primera radi, prvog maja (1991.) bila je pucnjava u Borovom selu, ne baš mnogo blizu Osijeka. Do kraja maja, pa i dalje, u Osijeku nije bilo pucnjave. Na dan 23. maja bio sam tamo na propovedničkom sastanku. Većina naših propovednika nije bila na tom sastanku. Kakve su sve razloge iznašli, a svi oni tvrde u svojim propovedima da ni vlas s glave ne pada bez Božijeg dopuštenja. Sad, zamislite da se onoj šestorici koji su na taj sastanak došli - ne daj, Bože, dogodilo da ih je neko malo zlostavljao. Tu bi bili protesti i ogorčenje - ali praštanja ne bi bilo.

Mnogo, vrlo mnogo ljudi u svojim molitvama govori: "...i oprosti nam dugove naše kako i mi opraštamo dužnicima svojim". Dobar deo zna da je Gospod Isus to ovako objasnio: "Naime, ako ljudima opraštate njihove prestupe, oprostiće i vama vaš Otac nebeski. A ako im ne opraštate, ni Otac vaš . neće oprostiti vama vaše prestupe" (Mt. 6:14-15).

Ne izriču li ljudi na ovaj način sebi osudu? Onako kako nisu oprostili i njima neće biti oprošteno.

Velika je umetnost praštanja. Kao za svaku veliku umetnost potrebno nam je mnogo učenja i mnogo vežbi. Počinje se od jednostavnih saznanja i postupaka, pa se ide prema onom što je složenije i teže. Slično je i sa praštanjem. Predložiću neke korake. To ne mora da bude opšta preporuka, ali se nadam da će biti od koristi svakom ko pokuša da ih primeni.

Prvi korak: podstrek. Gospod Isus je rekao: "Sve što hoćete da vama čine ljudi, činite i vi njima" (Mt. 7:12). Budi ti prvi u praštanju. Neko neće da ti ustupi mesto u autobusu. Nemoj mu zameriti. Oprosti mu u sebi i moli se za njega. Blagajnica u samousluzi pokušava da ti zataji nešto sitnine. Zamoli je: dužna je da ti vrati novac. Ne podiži buku zato što si oštećen. Oprosti joj svakako, bez obzira na štetu. Nećeš osiromašiti, a ona se - ako to namerno radi - neće osloboditi od greha na taj način. Bolje će biti da joj ponudiš traktat i da se moliš za nju.

Drugi korak: odsustvo gordosti. Nismo mi bolji od sveta, nego nas je Gospod izabrao da bismo shvatili da smo lošiji, te nam treba pokajanje. Praštaj zato što znaš da si ti u stanju da učiniš i gora dela i nedela. (To je Božija milost što ih ne činiš). Ne ponosi se novim rođenjem, nego gledaj šta Bog od tebe očekuje. Među tvoje zadatke spada i praštanje. Nije tvoje da misliš šta je Bog predodredio. Čini što Hristos zahteva od tebe. Ne ponosi se svojim praštanjem, niti bilo kojom drugom vrlinom. Ako hoćeš da upropastiš svoja dobra dela, ti samo trubi. Ako hoćeš da obezvrediš praštanje, hvali se njime.

Treći korak: tuga. Bez obzira na usađenu radost, svaki greh - bilo tvoj ili tuđ - mora da ti nanosi žalost. Tu žalost možeš ukloniti praštanjem. Čim se greh pojavi, treba ga sprečiti i tražiti praštanje. Žalost zbog greha vodi u pokajanje. Treba imati na umu da se grehom nanosi žalost Svevišnjem. Greh je izneveravanje Božijih očekivanja. Nikom nije radost ako mu deca krenu lošim putem. Nebeskom Ocu to isto tako čini nažao. Ako smo prava deca, nas će boleti sve što žalosti našeg Oca. U svakodnevnom životu nemoj se radovati u okolnostima u kojima se javlja greh. Nepristojna radost nije radost, već je greh i tu treba biti tužan. Do radosti se dolazi pažljivim razmatranjem greha i ozbiljnim uronjavanjem u istine o praštanju.

Četvrti korak: krotost. Piše apostol Jakov: "A koja je premudrost odozgo, ona je najpre čista, a potom mirna, krotka, pokorna, puna milosti i dobrih plodova, bez hatera (odlučna) i nelicemerna" (Jak. 3:17). Krotost odn. odricanje od sile i nametljivosti lako pripravlja k priznanju sopstvenih grehova i praštanju tuđih. Ovaj korak nije lak. Prava krotost je nemoguća bez pravog života od Boga (obraće-nje, novo rođenje i dr.). Pa i posle toga, krotosti je malo. Kratak uvid u programe teoloških škola kao i u ponašanje protestantskih teologa pokazuje da je tu malo mudrosti odozgo, vrlo malo krotosti. Međutim, ko nije krotak ne može izmoliti oproštenje grehova.

Peti korak: pravednost. Bog je svet i pravedan. Nema te sile - pa ni sile praštanja - kojom se sme narušiti svetost i pravda. Ja mogu nekom da oprostim što mi je opsovao nekog ili nešto, ali to ne znači da ga treba ostaviti da bude psovač. Naprotiv, treba ga odučiti, makar to zahtevalo strogost. Mnogo je više potrebno paziti na svetost i pravdu kad je u pitanju ugrožavanje života, imanja i časti. Džeparošu mogu oprostiti što me je pokrao, mogu mu pokloniti novac, ali on mora odgovarati za krađu, mora vratiti što je ukrao i mora naučiti da se od krađe ne sme živeti. Kamo sreće kad bi ljudi upropastiteljima privrede opraštali lične uvrede, ali da ih istovremeno i pravovremeno kažnjavaju za propuste. Za sad se radi obrnuto: ljudi se sude zbog ličnih uvreda, a mirno praštaju, skoro i ne primećuju, propast velikih i malih preduzeća. Pravednost traži tačno razlikovanje onog što je za praštanje od onog što se mora naknaditi.

Šesti korak: milosrđe. Ne praštaju hrišćani zato što je Bog tako naredio. Oni praštaju zato što je Gospod usadio milosrđe u njih. Opraštanje ne očekuju kao neku protivnikovu obavezu. Hrišćanin odn. hrišćanka se nada da je Gospod i onom drugom stavio praštanje u srce. Milosrđe se ne zaustavlja na praštanju. Milosrdan čovek nastavlja: čini dobra dela. Kad oprosti, daće hranu, odelo ili drugu kakvu pomoć, naći će se pri ruci, a osobito će se moliti za onog kom je oprostio.

Sedmi korak: čisto srce. Praštanje je samo onda vredno ako dolazi iskreno i bez ikakvih namera za izvitoperavanjem. Takođe se mora paziti da čovek koji prašta ima što manje zla u sebi, što manje odbojnosti i straha. Sve što u čovekov život unosi bilo kakvu senku ili mržnju ometa iskrenost i praštanje je nevaljano. Priča se kako je jedan čovek godinama terao suseda na sud - tek tako, bila mu to kao neka zabava da susedu ne da mira. Dođe na čoveka bolest. Posle izvesnog vremena učini se da je bolest neizlečiva. Čovek pošalje prijatelje susedu i poruči: "Oprosti što sam te terao na sud". Sused dođe k njemu i oni se izmire. Sudije odahnule. Nastavi sused da posećuje čoveka, da mu iznalazi i dovodi lekare i da donosi lekove. Bolest poče da jenjava. Ozdravi čovek. Pridigne se i ojača. Jednog dana dođe sused, a čovek ga istera vičući: "Šta se muvaš po mojoj kući? Napolje!" Ponovo počne da izmišlja stvari i da ga tera na sud. Sudije se čude. "Zar nisi" - pitaju - "rekao da se više nećeš suditi sa njim?" On odgovara: "Nisam rekao da će to važiti ako ozdravim". Takva praštanja Bog ne uvažava. Njih je, ipak, najviše. Možda nisu u ovako grubom obliku, ali sa pritajenim namerama svakako jesu. Nečisto srce ne može da prašta. Zato ga treba temeljno očistiti, odstraniti svaku neiskrenost, pokvarenost, zagađenje, dvosmislenost i sl.

Osmi korak: izgradnja mira. Šta ljudi postižu praštanjem? Postižu mir sa Bogom, mir među sobom i mir u sebi. Praštanjem se nesumnjivo postiže mir, ali se i mirom postiže praštanje. Gde je mir celovitiji i potpuniji, praštanje je dublje. Neprijateljstva sužavaju vidike. U nemirima što ih narod doživljava pojavljuju se mladi ljudi kojima će - ako Bog da da prežive namenjeno im istrebljenje - biti potrebno mnogo godina da se nauče praštanju. Ako jedna devojka od jedva dvadeset godina mora sa tucetom svojih meštana da brani popaljeno selo, da se deset sati suprotstavlja dvadeset puta većem broju krvožednika, da puca i sama gleda kako od njenih metaka padaju mladići - možda neki za kojeg je do juče očekivala da će je zaprositi - koja je mogućnost da ona počne praštati? Može li tu najbolja evangelizacija da nešto učini? Ništa dok sam Gospod ne unese mir i razložnost u duše paćenika i njihovih suseda. Znamo da mira neće biti dok se ne zadovolji Božija pravda, ali znamo i to da unutarnji mir može da se neguje uprkos najnepovoljnijim okolnostima. Tada će i praštanje biti lakše ostvarivo.

Ima još vrlina kojima se izgrađuje umetnost praštanja. Završiću sa još jednom. To je izdržljivost.

Deveti korak: Pisano je: "Ko će nas rastaviti od ljubavi Božije? Nevolja li ili tuga? ili gonjenje? ili glad? ili golotinja? ili strah? ili mač? kao što stoji napisano: za tebe nas ubijaju vas dan, drže nas kao ovce koje su za klanje. Ali u svemu ovom pobeđujemo onoga radi koji nas je ljubio" (Rim. 8:35-37). Pokušajmo da o ovim Božijim rečima razmišljamo na sledeći način: u Božiju ljubav jamačno spada i praštanje. Od praštanja nas niko ne može odvojiti. Ako hoću da praštam i najcrnjem dušmaninu, nema sile koja će me ometati u praštanju. Može me neko goniti. Neću prestati da praštam. Može me neko lišiti jela i pića. Neću prestati da praštam. Može mi neko svu robu oduzeti da nemam ni u šta se odenuti, ni u šta leći. Neću prestati da praštam. Može neko sve moje najbliže okrenuti protiv mene. Neću prestati da praštam. Može me neko držati u strahu bilo divljanjem bilo nesposobnošću. Neću prestati da praštam. Može neko ubijati mene i moje najmilije. Neću prestati da praštam. Moje praštanje će biti Hristova pobeda, a meni blaženstvo sve dok se budem držao Gospoda Isusa.


Beograd, 31. 07. 1992.

Kao što je i Hristos vama oprostio

Uz praštanje u Molitvi Gospodnjoj dužan sam - zbog društvene ošamućenosti u kojoj živimo - da razmišljam i o rečima iz Poslanice Kološanima (3:12-13): "Obucite se, dakle, kao izabrani Božiji, sveti i ljubazni, u srdačnu milost, dobrotu, poniznost, krotost i trpljenje, snoseći jedan drugoga, i opraštajući jedan drugome ako ima ko tužbu na koga: kao što je i Hristos vama oprostio tako i vi".

Praštanje se odvija naporedo sa negovanjem drugih vrlina. Zato apostol i ne piše samo o praštanju. Ispred praštanja navodi međusobnu snošljivost. I za snošljivost i za praštanje zahteva se isto "odelo" odn. preduslovi. Korisno je razmotriti svaki od njih.

1. izabranost. Dužnost nam je da sve ljude poučimo. Svakog treba učiti praštanju. Međutim, tu nauku neće svi prihvatiti. Malo njih će je razumeti. Još manji broj će pristati da prašta.

2. pripadnost. U demokratskom društvu svako bira kamo će spadati i kome ili čemu će pripadati. Očigledno je da danas i pojedinci i narodi čine pogrešan izbor. Do ovog dolazi i u zajednicama naroda Božijeg. Ljudi se opredeljuju za privremeno i ovozemaljsko, a večnost će, pretpostavljaju, doći i ovako i onako. Nije svejedno: ako večnost treba provesti bez Boga zbog pogrešne pripadnosti, onda treba odmah jasno odlučiti. Budeš li sada pripadao Bogu, pripadaćeš mu i posle uskrsenja mrtvih i u životu večnome.

3. svetost. Kako sačuvati svetost? Društvo se uzburkalo. Kojekakav talog i mutljag izlazi na površinu. Iskrivljene i izopačene ličnosti nastoje da se dočepaju vlasti - i neki to uspevaju. Kako lečiti druge i ostati zdrav? Kako iščišćavati blato i ostati čist? Nema druge: treba se moliti, nikako ne propuštati proučavanje Svetog pisma i držati se naroda Božijeg.

4. ljubaznost. Hrišćani su voljeni (bar tako bi trebalo da bude). Njih voli njihov Spasitelj. Njih će voleti i drugi ljudi. Ne moraju to biti oni kojima su hrišćani učinili neko dobro. Setite se kad su u rano leto (1991.) kod Spomenika oni mladi Holanđani pevali u slavu Božiju. Naišli su "Beli orlovi" i počeli ih tući. Milicija nije naišla. Tuča je trajala dvadeset minuta. Prekinuta je zato što su se umešali građani i sprečili "Bele orlove". Neko je, makar i malo, voleo te mlade ljude.

5. srdačna milost. Iz hrišćanina koji prašta proističe blagost. Njegovo biće je ljupko po sebi i zrači ljupkošću. Teško se može očekivati umetnost praštanja kod ljudi koji nisu prodrli u skrivena skrovišta svoje duše. Kako da prodru? Priznavanjem grehova, postojanom molitvenošću i duhovnim poniranjem u otkrivene istine Božije. Onde će iz njih zračiti prava milost.

6. dobrota. Reč je o dobroti koja se ljubazno stavlja na raspolaganje drugima. U nastojanjima za dobrotom ne sme da prevlada težnja za bežanjem od ljudi. Hrišćani ne postaju svetovnim tim što služe ljudima. Kakav bi to bio kuvar koji hrani samog sebe? Hrišćanska dobrota nije sebična dobrota, nije izdvojena dobrota niti se ona nameće. Evanđeosko svedočenje često ne uspeva zbog nasrtljivosti. Navaljivanje ljudi doživljav? ju kao povredu ličnosti, a ne kao njeno isceljenje. Samo dobrotom koja drugom koristi na izbavljenje i spasenje ulazi se u praštanje.

7. poniznost. Oholi praštaju da bi hvalisavo izigravali velikodušnost. Da li je to uopšte praštanje? Ponizni praštaju zbog Hrista, ne prikazujući sebe i ne tražeći nagrade i odlikovanja.

8. krotost. Praštanje se ne može iznuditi. Krotki ljudi odbacuju prinudu i tamo gde se ona inače upotrebljava. Na primer: niko se ne sme prisiljvavati da pripada jednoj državi ili da joj ne pripada. Država ograničava moje pravo na praštanje čim je uverena u postojanje državnog neprijatelja koga ja ne mogu da proverim. Slično je i sa pripadanjem jednom narodu. Hoću da svesno i nesputano odaberem narod koji neće ometati moju krotost i koji mi neće određivati kome smem da praštam, a kome ne. Još manje me neko sme primoravati da pripadam nekoj crkvi. Može ta crkva imati veličanstvene zasluge u prošlosti. Međutim, nikakva prošlost me ne sme terati da svoju sadašnjost i spasenje u Hristu vezujem za bilo šta i bilo čim. Krotki ljudi se zgražaju nad nasiljem, pogotovu nad nasiljem koje se čini nad decom, kad ona bez svog znanja i pristanka ulaze u najprisniju povezanost s Bogom.

Koliko je tu praštanja potrebno - od bogumilskih vremena pa do savremenih žrtava preklanih samo zato što pripadaju drugoj narodnosti i drugoj veroispovesti! Koliko još slojeva tlačenja, nasilja, prinude i primoravanja treba razgrnuti i sasvim odbaciti!

9. trpljenje. U vrlini trpljenja, prema značenju reči, ističu se dve osobine: ponašanje i postojanost. Po ponašanju, čovek koji trpi dobrovoljno prihvata Božiji naum. Bez obzira na teškoće, Hristov sledbenik sprovodi volju Božiju što potpunije, kako u svakodnevnom životu, tako i u izuzetnim prilikama. Postojanost u trpljenju se ogleda kako u spremnosti da se Spasitelj ne napušta, tako i u neosvartanju na trajanje trpljenja. Trpljenje uvek izgleda predugo i često se čoveku čini da ne može više izdržati. Međutim, trpljenje osposobljava one koji praštaju po Hristovom uzoru.

Hristov uzor snošljivosti, a osobito uzor trpljenja, može se ostvariti. Potrebno je prethodno ostvariti i neprestano održavati bar pomenutih devet činilaca. Oni su duhovno "odelo" čoveka koji prašta.

Kako je Hristos oprostio?

Prvo: Hristos je oprostio onako kako je ljubio. Njegovo oproštenje nije ulog na osnovu kojeg On nešto nenaplaćuje ili zahteva. Spasitelj ne optužuje, ne ispostavlja račune. Jednostavno - oprostio je zato što ljubi i onoliko koliko ljubi (a tome nema mere).

Drugo: Spasitelj je znao kome prašta i šta prašta. Njegovo praštanje je sveobuhvatno, ali nije bilo opšte. Ko se susreo s Hristom susreo se s praštanjem. Ipak, oproštenje su dobijali oni koji su ga tražili. Ne mora sve da bude proračunato i svedeno na podrobnu listu. Za Hrista je važno da čovek bude utančanog izraza koliko može. Gospod će sam proširiti naša saznanja ako praštamo jedni drugima.

Treće: Hristos je praštao u svim prilikama i neprilikama. Praštao je pri razgovorima, pri ćutanju, pri jelu i piću, na bogosluženjima, kod zdravih i bolesnih, pa i na krstu. Ništa nije moglo da ga spreči u opraštanju: ni ljudi, ni mesto, ni vreme, ni događaji, ni položaj, ni druge kakve okolnosti.

Treba li još nabrajati?


Beograd, 14. 08. 1992.

Iskušenje - svakodnevni izazov

Iskušenje je način provere. Bog proverava ljude. U tom smislu na Božijem ispitu se našao Avram. Od njega je Gospod tražio da svog jedinca Isaka prinese na žrtvu (Post. 22:1-19). Za judejskog vladara Jezekiju (umro 691. pr Hr.) takođe znamo da je bio kušan (2. Dnev. 32:31). Ovaj ispit je bio pošto je Jezekija ozdravio, odn. pošto je Bog potvrdio čudom sa kretanjem sunca, tj. senke na sunčaniku (sunčanom satu). Jezekija je bio neoprezan i pao je na ispitu (2. Car. 20:1-19).

Osim pojedinaca, na ispitu se nalazio i Božiji narod. Tako Mojsije govori svim svojim sunarodnicima: "Opominji se svega puta kojim te je Gospod, Bog tvoj, vodio po pustinji ovih četrdeset godina da bi te ponizio i iskušao i doznao šta ti je u srcu: hoćeš li držati zapovesti njegove ili nećeš... Priznaj zato u svom srcu da te Gospod, bog tvoj, vaspitava i popravlja kao što čovek vaspitava sina svojega" (Pon. 8:2,5).

Nema sumnje da se iskušenja mogu shvatiti kao vid Božijeg vaspitavanja. S te strane nema potrebe da deca Božija zaziru od iskušenja. Iskušenja mogu biti teška, ali to nije ništa osobito. Apostol Petar piše: "Ljubljeni, ne čudite se požaru koji vam se događa da vas iskuša, kao da vam se događa nešto neobično. Nego se radujte što ste učesnici u Hristovim stradanjima, kako biste se mogli radovati i veseliti se kad se javi slava njegova" (1. Pet. 4:12-13).

Čitaocu Svetog pisma izgleda prilično zagonetnom molba "I nemoj nas dovoditi u iskušenje". Zašto tražiti da nas iskušenja zaobiđu, ako su nam potrebna kao neka škola? Međutim, pokušajmo da razmislimo o "požaru", vatri, što pominje apostol Petar. Teškoće iskušenja mogu biti tolike da stradalnik počne smatrati otpadništvo kao opravdani postupak. Ne mora čovek otpasti od ispovedanja vere. Može pristati na sitnija ili krupnija odstupanja od poštenja, a to je pred Gospodom takođe otpadništvo.

Jedan primer često navodim. (Nadam se da neću postati dosadan). U Rumuniji, u vreme "zlatne ere", odn. napadnog bezbožništva i teške bede nasilne privrede, tamo negde s proleća 1989, jedan istinski hrišćanin (nazovimo ga Dmitru), njegova supruga i šestoro dece bili su na ivici gladi. Deca su bila između tri i deset godina. On je radio u velikom stolarskom preduzeću, žena je bila zaposlena u fabrici obuće, oboje su primali platu, dobijao je i dodatak na decu i kupone za hranu (na pr. dva jaja na tri sedmice po osobi). Šta je to vredelo kad hrane nema? Kuponi su gubili važnost posle određenog roka, a robe nije bilo u prodavnicama. Papirići su postajali bezvredni.

Preprodavci i ljudi sa sela pojavljuju se i potajno nude hranu. Međutim, njih ne zanima novac, jer ono što njima treba takođe se ne nalazi u trgovinama.

- Dmitru - kaže jedan seljak - mogu da ti donesem sir i mleko. Pšenicu su mi uzeli, ali imam nešto krompira i kukuruznog brašna. Kad bude voća, odvojiću nešto i za tebe.

- Koliko će to da košta? - pita Dmitru.

- Sitnica - kaže seljak.

- Kako sitnica? Koliko?

- Pa, tako za početak: dva i po kila eksera, onih jačih.

- Ali čoveče... - pokušava Dmitru da ga prekine. Čovek nastavlja ne osvrćući se na Dmitra.

- Dograđujem nešto, te su mi potrebni krupni ekseri. Posle ćemo da uzimamo i one druge.

Dmitru pokušava da mu objasni:

- Znaš, prijatelju, ja...

Međutim, prijatelja ništa ne zanima. On nastavlja:

- Treba mi i par cipela, ali ne sad. U oktobru, u prvu nedelju posle Paraskeve, udajem ćerku.

- Čestitam - kaže Dmitru.

- E, to za ćerku ću da sredim sa tvojom ženom.

- S mojom ženom? Nema šta da sređuješ s njom.

- Izvini, Dmitru, nisam ništa loše i ružno mislio.

Ja sam pošten čovek.

- Kako pošten kad me nagovaraš da kradem, a predvideo si da krade i moja žena.

- Nije to krađa. To svi rade. Da tako ne čine, kako bi živeli? Bonove ne možeš da jedeš. Da nisi decu naučio kako da žvaću hartiju?

- Molim te - kaže Dmitru - ako hoćeš da ti nešto uradim i pomognem, evo me. Krađa ne dolazi u obzir.

- Šta da radiš? Treba da hobluješ daske i zakivaš grede. Nemam daske, nemam grede, nemam eksere. Za sada podupirem nekim cevima. Dao sam vunu i ovčetinu, a ovi što opravljaju vodovod su mi dali cevi. Isplatilo se i meni i njima.

- Čoveče, sa mnom tako ne ide. Seljak se diže i pođe.

- Onda crkni - reče - Takvi i ne treba da žive. Bar ne u ovoj zemlji.

Dmitru i porodica su trpeli glad i oskudicu još neko-liko dana. Čim su on i supruga primili platu, pokupovali su što se dalo kupiti, ostavili su nešto novca crkvi, uzeli kartu do Rešice i otputovali. Sledeće noći oko pola dva prešli su rumunsko-jugoslovensku granicu. Rumunski grani-čari su pokušali da ih osvetle. Međutim, struja je bila slaba, reflektori su nešto žmirkali, tako da su graničari pucali nasumce. Ženu i najmlađe dete su zrna samo okrznula.

Hvala Bogu, porodica je stigla do Vršca. Prebačeni su u Padinsku Skelu, zatim u Koviljaču. Deca su leto provela na moru. Sredinom jeseni (1989.) otišli su za Kanadu.

Moram napomenuti da su im neki vernici u našoj zemlji rekli i ovakve reči:

- Šta ste bežali? Hoćete Ameriku, hoćete svetska bogatstva. Vaše mesto je u Rumuniji. Tamo treba da svedočite o Gospodu.

Dmitru je dosta mudro odgovorio:

- Ako kradem, nisam svedok Božiji. Ako umrem od gladi, ni tad nisam svedok. Mrtvi Boga ne slave.

Ovakvih iskušenja je mnogo. Milioni hrišćana se svakodnevno susreću s nevoljama i patnjama. Nije uvek jugoslovenska granica pri ruci, niti je svaki problem rešiv posredstvom Visokog komesarijata za izbeglice. Međutim, sve se nekako mora rešavati.

Zato je potrebno imati na umu reči apostola Jakova (Jak. 1:12-15): "Blago čoveku koji pretrpi iskušenje, jer će posle provere primiti venac života što ga je Gospod obećao onima koji ga ljube. Neka niko prilikom iskušenja ne govori: 'Bog me kuša', jer zlo ne može iskušavati Boga i on ne iskušava nikog, nego svakog iskušava sopstvena požuda koja ga mami i obmanjuje. Posle, kad požuda zatrudni, ona rađa greh, a greh izvršen rađa smrt".

Treba, dakle, izbegavati greh, ostati nepokolebljiv u uzdanju u dobrotu Božiju. Ishod je blaženstvo. Taj vidik pruža nade. Međutim, postoji niz iskušenja koja nije izazvala lična požuda, nego nastaju kao posledica spleta okolnosti. Pojedinac ne može uticati na ono što ga je snašlo, a mora se nekako postaviti, najčešće: mora se odupreti. Zato se valja moliti da nas nebeski Otac zaštiti od takvih iskušenja ili da nam pokaže izlaz kako bismo odlučivali po Božijoj volji.

Danas je glavno iskušenje politika. Čovek je političko biće od kad je Kajin ubio Avelja. Kajin je ubijajući rođenog brata pokazao četiri politička obeležja:

1. čovek-pojedinac rešava svoje društvene odnose određenim ponašanjem;

2. čovek je uzrok sukoba i čovek snosi posledice sukoba;

3. politika se vodi u okviru neke zajednice (makar ona bila i između dva čoveka), a vodi se i izvan te zajednice;

4. ljudi ne mogu bez vlasti.

Naša sadašnja politička iskustva i iskušenja kreću se u sličnom krugu izazova na koje moramo odgovoriti.

Prvo. Politika je uobličeno društveno ponašanje. Ne baviti se politikom takođe je politika - i to najgore vrste. Nasilnici i ološ se penju na vlast zahvaljujući nemešanju, ćutanju i odsustvu pravih političkih glasova, odn. stavova. Neki se nisu izjašnjavali bojeći se za sopstveni život. Oni su ostali živi, ali su mnogi drugi zato stradali po logorima, zatvorima i u izbeglištvu.

Nesumnjivo se treba moliti da ne postanemo politički neosetljivi. Crkva treba da otvara oči ljudima, a kako će otvarati ako svoje oči zatvara? Hrišćani vide i ono što svet ne vidi. Svet vidi ustanove, stranke i njihova dela. Hrišćani vide Božiju volju. Oni prosuđuju: šta je po volji Svevišnjega, a šta nije. Narod Božiji misli i deluje na osnovu takvih ocena.

Drugo. Crkva ne ulazi u političke sukobe. Sporovi i sukobi su delo ovog sveta. U svetu ne postoji prava i kriva strana, nego ubedljiva i neubedljiva stranka. Kad posmatrate rad Narodne skupštine, lako uočavate: a) da nema ljudi rođenih od Boga, b) da se najčešće ne nudi istina nego manja laž. Poslanici se trude da sebe i svoja nastojanja što ubedljivije prikažu kao najispravnije rešenje. Sporovi nastaju zbog borbe za vlast, a ne zbog traženja istine. Istina je korisna ako odgovara nečijim zamislima i težnjama umesto da bude obratno: istina je svrha, težnja i zamisao koju treba ostrariti ne pitajući da li je korisna.

Hrišćansko svedočenje u oblasti političkih sukoba ide u četiri pravca:

1. Istina je jedina snaga koja oslobađa. Hristos je rekao: "Upoznaćete istinu i istina će vas osloboditi" (Jn. 8:32). Nema dobre politike bez nepokolebljive usmerenosti prema istini. Odbijanje istine se ne može pravdati nikakvim "višim ciljevima" (suverenošću, slobodom, uspehom, dobiti i sl.).

2. Gde nema pokajanja nema novih ljudi, a gde nema novih ljudi nema ni napretka. Treba promeniti zakone, svojinske odnose, pravni poredak, izborna i skupštinska pravila, način privređivanja, zdravstveno opsluživanje, prosvetu i mnogo drugih stvari i odnosa. Ipak, to neće vredeti ako je u rukama ljudi koje Bog nije promenio. Za napredak nisu važne ni stranke, ni sistemi, ni imena, nego pokajanje. Jovan Krstitelj poručuje: "Rodite rodove dostojne pokajanja" (Mt. 3:8). Prevedeno na običan jezik to znači: "Dokažite svojim delima da ste se stvarno pokajali."

3. Od sveta ne očekujemo ništa. Svet ne može pružiti nešto što nije svetovno. Kaže se: "Iz trule šume bolestan vetar". Spasitelj govori: "Ne kupe se s trnja smokve, nit se s gloga bere grožđe" (Luka 6:446). Reč Božija upućuje u drugom pravcu: "Znamo, mi smo od Boga, a sav svet je podložen Zlome" (1. Jn. 5:19). Od Gospoda tražimo da menja nas same, da menja političare i da istovremeno čuva promenjene ljude da ne podlegnu prividima i obmanama ovog sveta.

4. Dajmo prednost apostolstvu. Ovaj svet je za hrišćane polje i njiva (Mt. 13:38). Svet ne postoji da bismo njime upravljali, nego da bismo doneli Evanđelje. Premudri Solomon nas uči: "Uredi svoj posao na polju, i svrši svoje na njivi, potom i kuću svoju zidaj" (Priče 24:27). Suviše se bavimo sređivanjem crkve, a crkva je ta koja treba da sredi svet. To su činili Vizantija i Rim, pa smo dočekali strahote zbog kojih nam se smeju nehrišćani od hunskih vremena do danas. Crkva mora da objavljuje Evanđelje, bez obzira na oskudice ljudi, sredstava i vrlina. Ako nismo učeni, niko nas ne goni da govorimo što ne znamo. Ako nešto nemamo, nastupajmo sa onim što imamo. Sve što nam je Gospod dao veliko je i dobro. Onima koji rade On će dati i dodati. Razume se, Svevišnji nam poklanja ono što nam stvarno treba, a ne ono što godi našoj sujeti.

Treće. Ne smemo smesti s uma da postoji unutarnja i spoljna politika. Spasitelj zahteva da Njegova zajednica postoji i deluje i u ovom gradu i izvan ovog grada, i u ovoj državi i izvan nje, i u ovom narodu i izvan ovog naroda, po mestima gde se puca kao i po mestima gde se ne puca, u Koreji, u Africi, i na polutaru i na polovima. Hrišćani u politiku unose prevladavanje granica. One postoje, one su stvarnost, ali mi jedini vidimo čemu one služe. Njihov je zadatak da sprečavaju hrišćane u osvajanju duša, "jer iako živimo u telu, ne vojujemo kao telesni ljudi, jer oružje našeg vojevanja nije telesno nego u sili Božijoj za rušenje utvrđenja. Rušimo nadmudrivanja i svaku oholost što se podiže protiz saznavanja Boga i zarobljavamo svaki um na pokornost Hristu" (2. Kor. 10:3-5). Zbog ovog zadatka primorani smo da mislimo o spoljnoj politici. Nije naše da o granicama brinemo, ali moramo da o njima znamo. Dobro je znati i šta je s one strane granica i mnogo dalje, jer i tamo deluje isti Bog.

Četvrto. Vlast nije povlastica. Ona je služba (Rim. 13:4). Hrišćani su jedini kojima je ovo jasno i oni treba da to saopšte drugima. Neće svet rado primiti ovu pouku. Ipak, najuspešniji su oni delovi sveta u kojima glavari služe narodu. Tad iščezava iskušenje vlasti i niko neće olako pribeći sili i prinudi. Gde vlast manje služi, a više nameće sebe i svoje prisustvo, tamo je višestruka beda. Iskušenja vlasti su utoliko veća ukoliko vlast umnožava prinudu. Želja za tlačenjem podstiče na nova tlačenja, nova tlačenja pojačavaju želje za tlačenjem, te sve to dobija stravične razmere, odn. gubi se svaka mera i ukus. Da stvar bude gora, takva vrsta vlasti - pod vidom zaštite "viših ciljeva" - guta i živote i sredstva i novce u neprimerenim količinama. Neko sve to plaća svojim gladovanjem i nemaštinom. Tim više raste kajinovsko iskušenje: ubiti boljeg od sebe.

Naravno, postoje i mnoga druga iskušenja. Ona se ne mogu nabrojati, a teško je predvideti koja će se sve javljati. Svako vreme ima svoja iskušenja i svako iskušenje ima svoje vreme. Zato ostaje potreba da se molimo: "I nemoj nas dovoditi u iskušenje".


Beograd, 21. 08. 1992.

Izbavljenje od nečastivog

Evanđeosko hrišćanstvo kao da je zaboravilo na borbu protiv zlih duhova. Većina naših propovednika ne zna šta da čini kad naiđu demoni. Da li treba činiti ono što rade vrači, žreci i bajači: skaču, duvaju na zlog duha, pljuju na njega, podmeću mu beli luk, zavaravaju lažnim imenima i sl.? Treba li da palimo vatre, ispisujemo tajanstvene zapise i kadimo mirisima kako bi dim isterao đavola i njegove pomagače?

Borba protiv zlih duhova je biblijska i životna činjenica. Otkuda toliko nepoznavanje? Da li je to samo neznanje?

Po sredi je nešto gore od neznanja. Većinu hrišćana Sotona je uspeo da ubedi u svoju bezazlenost, pa i u nepostojanje. Ispada da zli dusi skoro ništa ne znače. Svi se ponašaju kao da ih nema. Ljudi u Boga veruju - to je danas u modi - ali u Lucifera, to im izgleda detinjasto i zastarelo. Kao da je sramota da školovan čovek veruje u postojanje đavola.

Zar u XX veku verovati u demone?

Istina, hrišćani izgovaraju molitvu Gospodnju, pa u njoj kazuju: "nego nas izbavi od zla". Nečastivi je i tu učinio jedno svoje nedelo. Zbog nekih nedoumica u prevođenju ljudi se mole za izbavljenje od nekog bezličnog zla, a ustvari bi trebalo da se mole da ih nebeski Otac izbavi od zloga, odn. od nečastivoga.

Sotona je ličnost. Svaki zli duh je ličnost: on ima svest o sebi, zna ko je i zna ko nije on. Nečastivi često bolje od samih hrišćana zna gde mu je mesto, ali on odlično zna kako da se nađe tamo gde mu nije mesto.

Đavolu nije mesto ni pred Bogom ni pred ljudima. On je pao i propao. Njemu je mesto tamo gde su večne muke. U bezdanu tartarskome mesto je cara tame i svih njegovih pristalica.

Doduše, zli dusi deluju tamo gde im nije mesto. To je njihovo privremeno delovanje. To će trajati do ponovne pojave našeg Spasitelja. "I tada će se javiti bezakonik, kojega će Gospod Isus ubiti duhom usta svojih i uništiti pojavom svoga prisustva" (2. Sol. 2:8). Delovanje nečistih sila je privremeno. Nije nam lako, štaviše, teško je boriti se protiv njih. Ipak, zle sile su već pobeđene krstom Hristovim. Za nas je dovoljno da im zapretimo u ime Pobedonosca sa Golgote.

Šta činiti pri pojavi zlih duhova? Kako odagnati Sotonu? Kako zapretiti nečastivome?

Slobodan sam da predložim jedan postupak. (Ovo je predlog zasnovan na Svetom pismu i iskustvu darovanom Duhom Svetim. Radovaću se ako neko iznađe nešto prikladnije).

Početi valja jednom molitvom, otprilike ovakvom: "Oče sveti, Gospode pravedni, Sine Božiji, Gospode Isuse, Duše Sveti, Gospode životni, Bože slavni, Gospode jedini - nema sile do jednoga Boga. Niko nama pomoći ne može, osim Tebe, Gospode, naš Bože. Ti si slavan, svemoćan u svemu, i zato se Tebi obraćamo: Ti ne gledaj na naše nemoći, oprosti nam naša pregrešenja, sačuvaj nas u ovim borbama i pobedi nečiste duhove, zle duhove u bezdan odbaci, đavolima sve sile salomi, i sotonu savladaj potpuno, sva zla smrvi silom Tvoga daha da im više ni pomena nema. Što molimo, to Tebe molimo i ištemo u Ime Hristovo, to je ime našeg Spasitelja, i Gospoda i Božijeg Sina. Njemu slava s bespočetnim Ocem i sa Svetim životvornim Duhom, kako sada tako u sve veke i u svetoj beskrajnoj večnosti. Amin."

Posle uvodne molitve treba pročitati odgovarajući odeljak iz Svetog pisma, na pr. Ef. 6:11-20 ili Rim. 3:33-39 i ponovo se moliti: zahvaliti za Božiju reč i za pobedu u Hristu. Zatim je dobro da svi prisutni zajedno izgovore prva tri stiha iz Psalma 68: "Neka bog ustane, rasturi dušmane! Oni što ga mrze neka pred Njim beže! Kao dim razvejan neka zli iščeznu; kao što se vosak rastapa na ognju tako nek opaki pred Bogom propadnu; a pravedni nek se pred Bogom vesele, neka usklikuju u svojoj radosti."

Za ovim čitanjem dolazi pretnja. Treba je izgovoriti glasno. Prema starinskim čitanjima predlažem sledeću pretnju: "Čuj, đavole, tebi Gospod preti, tebi preti Bog Svevišnji živi koji dođe u svet ovaj zlobni i stan nađe u rodu ljudskome. Gospod Isus i sada dolazi, svu vlast tvoju On spremno razara, iz tvog ropstva On izbavlja ljude. On je Gospod, On je pobedio, na drvetu krsta savladao protivnike i njihove sile. On likuje, zli duše, nad tobom. Kad je sunce zaklonilo lice, pala tama u sred bela dana, zemlja se je najednom potresla, otvorili judejski grobovi, sveti ljudi iz mrtvih ustali, tad je Gospod đavola svrgao. Smrt je smrću Hristos uništio, a tebe je, Sotono, srušio. Gospod ti je snagu oduzeo. Tebi pretim silom živog boga, koji štiti sve pristupe raju, koji štiti i drvo života i sva mesta gde je Božja slava. Tebi pretim, silo nečastiva, pretim silom moćnog heruvima koji maše mačem ognja živa, koji grešne u večnost ne pušta, ne da pristup drvetu života. Tebe goni i tebe suzbija sveto Ime Gospoda Isusa. Gospod da te baci u bezdane! Sin Božiji neka te raznese, nek te zgazi Spasitelj nadmoćni koji hoda po vodnoj površi kao da je na suhoj zemljici. Kad Spas gleda, bezdani se suše, brda drhte, planine se tope. On i sada tebe razvejava, drhti pred Njim, đavole, Sotono, izgubi se, iziđi, odstupi, i napusti ovo čedo Božje, po imenu (ovde reći ime osobe za čije se oslobođenje molimo) i napusti ovo mesto Božje, ovu zgradu i sve njene stvari. Gospod Isus tebi zabranjuje da se ikad vratiš u čoveka (odn. u tu ženu, odn. u devojku) niti javno, niti u tajnosti, da se u njem (odn. u njoj) ne pritajiš nigde, ne sretaš ga nit mu činiš zala (odn. ne sretaš je nit joj činiš zala) ni po danu ni po tamnoj noći, ni u podne niti u ponoći, tebi mesta za boravak nema, osim stana u mrskom tartaru, gde boraviš do Božijeg suda što će tebe jamačno dostići. Boj se Boga, duše nečastivi, jer Bog sedi iznad heruvima i bezdane sasvim dobro vidi, pred Njim trepte svi sveti anđeli, pred njim drhću i svi arhanđeli, plaše Ga se prestoli, gospodstva, vlasti, sile, sjajni heruvimi, serfimi - glavni revnitelji. Pred Gospodom nebo tepće, drhti, i sve što se na nebu nalazi. Pred Gospodom sva se zemlja trese, sve na zemlji i sve pod njom što je. Pred Gospodom u strahu je more i sve što se u moru nalazi. Ti, Sotono, đavole, uzdrhti, neka cepte svi nečisti dusi, svi besovi nek od straha ječe - jer naš Gospod dolazi da vlada. Napustite, sile nečastive, ovog vernog Hristovog ratnika (odn. ovu vernu Hristovu ratnicu). Bog je njega za borbu spremio, (odn. nju je Gospod za borbu spremio), izabrao da vas sve pobedi, na njega je (odn. On je na nju) svoj pečat stavio, On ga štiti i nikom ga ne da (odn. On je štiti i nikom je ne da), zato sada - napolje iz njega! (odn. odmah je napusti!). O Sotono, mrski antihriste, tebi pretim Hristovim imenom, tebi pretim nebeskim Jahačem, koji jezdi na krilima vetra, koji čini da oganj plameni bude Božiji sluga anđeoski. O đavole, besramni kušaču, tebi pretim krstom sa Golgote, tebi pretim grobom ispražnjenim i uskrslim sinom Boga živa: ti i tvoje čete otpadničke napustite ovo Božje dete po imenu (ovde reći ime).

Napustite sve ove prostore, da vas nigde u blizini nema, da vas nigde u daljini nema, da se nikad više ne vratite, da se nikad više ne javite. A mi ćemo slaviti Gospoda koji stvori nebesa i zemlju, koji beše, koji jeste sada i koji će večno postojati: On je silni Gospod nad vojskama, Njemu slava od sad i do veka! Amin".

Ovim se pretnja završava. Sleduje proslavljanje Boga:

"Slavimo ime jedinog Boga: Oca i Sina i Svetog Duha - Trojicu Svetu jedne suštine, nerazdeljivog jedinog Boga. Sla-vimo sada, slavimo svagda. Slava Gospodu u vek vekova. Amin, Osana i Aliluja! Amin"

Ukoliko okolnosti dopuštaju mogu se uključiti i druge molitve, psalmi, pojanja i čitanja.

Napominjem i sledeće: u našoj zemlji u naše vreme, Sotona osobito radi. Hrišćani imaju mogućnosti da sprečavaju sve đavolske delatnosti. Njihova je dužnost da u Hristovo ime izgone zle duhove gde god se ukaže prilika i gde je to potrebno. "Pokorite se, dakle, Bogu, a usprotivite se đavolu, i pobeći će od vas" (Jak. 4:7).

To je obećanje Božije. Blago onima koji veruju u ta obećanja. Bog će ih izbaviti od nečastivog.


Beograd, 28. 08. 1992.

Jer je Tvoje... u vekove

Molitva Gospodnja se završava rečima oduševljenog proslavljanja: "Jer je Tvoje carstvo i sila i slava u vekove. Amin". U različitim rukopisima i prevodima Svetog pisma te se reči ne navode uvek isto. U najpouzdanijim prepisima izvornog teksta tih reči uglavnom nema. Stručnjaci veruju da su one kasnije dopisane i pretpostavljaju da ih Gospod Isus nije izgovorio.

Ipak, ove reči pripadaju našem Gospodu zato što je On istinski vlasnik i nosilac Carstva Božijeg, sile Božije i slave Božije. Zato bi bilo nepošteno da izostavim tumačenje ovog slavoslovlja. Pred Bogom bih ispao nepotpun, a pred ljudima neodgovoran.

Nebeski Otac je nesporni gospodar nad Carstvom Nebeskim. U tom Carstvu vlada pravednost. To nije pravna država - nešto o čemu se danas tako mnogo govori. Za razliku od države s pravom (zakonima) pravna država je zemlja u kojoj se donešeni zakoni dosledno i uspešno sprovode. Međutim, pravna država ne mora nužno biti i pravedna država, jer zakoni mogu da ozakone bezakonje. Ljudi putem zakona uređuju neke svoje odnose. Ukoliko je zlo među ljudima veće, utoliko su ti odnosi više zli. Nebeski Otac je beskrajno daleko od zla. On je potpunost dobrote, te u njegovom Carstvu nema nepravde kao što nema ni drugih zala.

Zato je potrebno postojano obraćanje nebeskom Ocu. Samo u zajednici sa njim ostvaruje se pravda. Božija pravda ponekad nije prijatna. Valja imati na umu da Bog nigde nije ni obećao da njegova pravda mora biti prijatna i da će njegovo Carstvo biti država zabave. Ljudima koji Boga ljube svi Božiji postupci su zanimljivi, a njegove reči nose uživanje sa svakom svojom pojavom.

Ljubiti Boga nije moguće ako Bog ne daruje tu ljubav. Ona je dar od Svevišnjeg. Čovek može hteti da voli, ali da bi neko stvarno voleo, Gospod mu to mora usaditi. Obzirom da Gospoda niko ne može ni na šta prinuditi, to ga ne možemo obavezati da nam usađuje ljubav. Ne moramo to ni činiti. On je voljan da nas učini narodom i pojedincima koji ga vole. Ne uskraćuje ovakav dar nego nas nagrađuje. Ne smemo prestati sa iskanjem, a on će svakako pokloniti ljubav.

Božije Carstvo je država mira i spokoja, ali nije mrtva i nasilno umirena. U našim savremenim neprilikama žalimo za vremenima, bolje rečeno: za nekakvim vremenom, kad se navodno živelo u miru i nije se ginulo. Tačno je, nije se ginulo na ratištima, niti se rušilo u međusobnim obračunima, ali naša crkva u Beogradu je 1973. srušena bez rata i miniranja, prostom sudskom odlukom i primernim urbanističkim planom. Ljude je "jela pomrčina" bez mogućnosti da se i danas nešto sazna o njihovim sudbinama. Mira nije bilo, jer mira nema gde deluju opačina, bezakonje i bezbožništvo.

Ljudi žele mir. Lepo je to, ali je uzaludno. Ne može se mir zasnivati na nepravdama. Ni običan prekid vatre ne može da se održi dok se nepravde ne otklone. Blaženstvom izgradnje mira moguće je da se bave ljudi koji su prethodno savladali i usvojili siromaštvo duhom, žalost pred Bogom, krotost, glad i žeđ za pravdom, milost i čistotu srca. Mir ne sme biti predah za novo ratovanje. Još manje mir može biti sredstvo da se učvrste i obezbede povlastice, nepravde, prinude i sve drugo što nije Bogu po volji. U nemirima i neprijateljstvima treba da podignemo svoje glave (Luka 21:28). To je u "kriznim vremenima" prvorazredni zadatak hrišćana. Oprez i politički činioci su od drugorazrednog značaja.

Sveto pismo nas uči da i u ovim teškim vremenima proslavaljanje Gospoda donosi radost. Kako se radovati kod tolikih unakaženih leševa, popaljenih naselja, orobljenih domova i likovanja sila tame? Ne. Tom se niko ne raduje niti sme da se raduje. Ipak, ljubav prema Bogu otkriva daleko vedrije vidike. Ako smo se odlučili za tu ljubav, onda sve grozote života sagledavamo u drugom svetlu: one su usmerene prema svetovnosti, a svetovnost ne može bez razaranja, prevara i užasa.

Slobodno zato govorimo o radosti. Ona će postojati u nama i posle raznih slomova i tužnih događaja. Nečastivi stalno nastoji da nam oduzme radost. Postoje zamke što ih on postavlja u nas i oko nas, delatnosti protiv našeg ubeđenja i uverenja na kom počiva naša crkva. To ipak ne umanjuje Božiju vlast i staranje nebeskog Oca, pa ne umanjuje ni izvore naše radosti.

U ovakvom raspoloženju nas održava Božija sila. Verujemo da Bog raspolaže silom nad silama. Nebeski Otac sve postiže svojom moći. On čini i ostvaruje sve što je njemu drago. Ugodna mu je svetost i on je ostvaruje. Ugodna mu je dobrota i on je ostvaruje. Ugodno mu je da se sve odvija po njegovoj premudrosti i smislu, on smisao određuje i sve ostvaruje kako je naredio. Ljudi i anđeli uviđaju da je Njegova odluka najmudrije rešenje. Sve druge odluke dovode do krajnje pogubnih posledica, a jedino Božija odluka donosi blagoslove.

Sila Božija ne određuje ništa što bi se protivilo samom Bogu. Njemu se ništa ne može ni protiviti. Nebeski Otac ostaje u svom najplemenitijem naznačenju zato što On tako hoće i zato što niko ne može da Ga u tom spreči ili odvrati od toga, a ne zato što ne može da bude drugačije.

Za nas, koji verujemo u očinstvo Svevišnjega, uteha je i ohrabrenje što On nikad neće poželeti da nam ne bude Otac. Svojom svemoćnom silom Gospod čini da mu je očinstvo neizmenljivo i trajno. Ljudi se mogu ponašati kao deca Božija, a mogu se postavljati i kao njegovi protivnici. Božije očinstvo ima u sebi takvu silu da ne prestaje zbog nedoličnog ljudskog vladanja.

Svoju svemoćnu silu otac je pokazao već na prvim stranicama Svetog pisma. On stvara svet iskazivanjem reči. Silom reči on sređuje svet i on ga održava. Kad smatra potrebnim, Bog stvara; kad nađe za potrebno, on razara. Ne izgleda nam očinski kad ga vidimo da tako dejstvuje. Zaboravljamo da otac nije samo hranilac nego i vaspitač. Vaspitač najbolje zna šta treba učiniti i protiv svog deteta. Hrišćansko uverenje je da ništa nije slučajno nego se odvija po savršenoj i svemoćnoj Božijoj volji. Bilo šta da se dogodi, Božija rešenja su najbolja i najdublja. Teško je prodreti u njihove dubine. Ipak, i u tim okolnostima verujemo da Premudri neće da nas prepusti obmanama i zabludama. On ih otklanja.

Pomenuta je takođe i večna Božija slava. U ljudskom duhu postoji čežnja za onim što prevladava čovekovu ličnost bilo pojedinačno bilo sav ljudski rod kao celinu. Traži se beskonačnost iako niko nema iskustvo beskonačnosti. Čovek ustvari čezne da upozna slavu živog Boga. Nju traže lica koja nemaju šta drugo da traže, ali njoj se - često sasvim nesvesno - nada i čovek koji za sebe misli da se osamostalio do te mere da mu Bog ne treba. Otkuda to? Otuda što je slava Božija od iskonskih vremena bila i ostala čovekova težnja. Čovek je slavu izgubio, ali je nije zaboravio.

Nebeski Otac je radostan nad svakim čovekom koji traži njegovu slavu. Slava Božija je jedina u stanju da zasiti raznovrsne čovekove težnje. Čovek bi hteo nešto više, pa nešto više i od toga, pa još više... i tako do beskraja. Slava Božija je odgovor na takvo htenje.

U ovakvim nastojanjima čoveku život naprosto prohuji. Još je teže što čovek u svemu tom sam sebi donosi nesreću. To prestaje kad primeti da je slava Božija voljna da mu se otkrije i da mu se valja okrenuti ka njoj. Tad čovek ozbiljno i oduševljeno počinje proslavljati Gospoda. Bez obzira na ono što se među ljudima smatra uspehom ili neuspehom, ljudsko biće izlazi iz začaranog kruga i nije podložno očajanju. Istina, Sotona će požuriti da pruži razočaranja, a ponudiće i očaj. Ipak slava Božija daje silu kojom se svako može odupreti svim sotonskim primamljivostima.

Građa iz koje se sastoji telesni čovek nikad sama po sebi ne bi težila za Božijom slavom. U prvom redu sve telesne mogućnosti su ograničene. Na drugoj strani je nedostatak svesti o nečem što je preko čovekovih granica: čovek je suviše okrenut sebi, a manje onom što je izvan njega. Kad čovek počne da se udubljuje u duhovne činioce, on ih vrlo teško prihvata drukčije nego što mu to dopuštaju okviri vlastitih navika. Kako često primećujemo da i verni ljudi o Bogu govore i razmišljaju kao da je Bog neki čovek.

Ima li išta značajnije do potpune predanosti slavi Očevoj? Možda se slava neće pojavljivati kao što se javljala prorocima. Hristov sledbenik ne sme da smetne s uma da je izabranik Božiji i da Otac ne mora svakom svom detetu na isti način da pokazuje svoju slavu. Izvesno je da će je On pokazati.

Naš Otac nam je darovao postojanje, spasenje i svetost. Od njega nam dolazi Carstvo i sila i slava. Obraćajući mu se kao Ocu, hrišćani se otvaraju za sve blagoslovene darove i očekivanja. To Gospod neće uskratiti.


Beograd, 1. 09. 1992.