Ko je Hristov?
Danas je u modi da se govori o "krizi identiteta". To bi bilo kao nalik na to da čovek ili narod ne zna ko je. Malo je onih koji znaju da niko ne zna do kraja ko je iz jednostavnog razloga što niko svoj kraj ne može sagledati.
Međutim, nije samo neizvesno govoriti o svršetku, niko ne zna pouzdano ni svoj početak. Susrećemo mnoge ljude (ne samo mlade) koji prilikom predstavljanja kazuju samo ime. Svesno ili nesvesno oni saopštavaju da su se pomirili sa činjenicom da im je njihovo poreklo u mnogo čemu neizvesno, te da im je tajna i mnogo što-šta u vezi sa sopstvenim identitetom.
Za hrišćane ne postoji kriza identiteta. Oni znaju ko su, znaju od kog potiču i znaju kome pripadaju za budućnost i za večnost. Kao doprinos poznavanju hrišćanskog identiteta slobodan sam da navedem jedan evanđeoski izveštaj. Navod je iz Evanđelja po Marku (Marko 3:31-35).
I dođe mati njegova (Isusova) i braća njegova, i stojeći napolju postale k njemu da ga zovu. I sedaše narod oko njega. I rekoše mu:
- Eto, maši tvoja i braća tvoja i sestre tvoje napolju pitaju za te.
I odgovori im govoreći:
- Ko je maši moja ili braća moja?
I pogledavši oko sebe na narod koji seđaše reče:
- Evo, mati moja i braća moja. Jer ko izvrši volju Božiju onaj je brat moj i sestra moja i mati.
Ove reči izgledaju jasne. To znači da je učitelj (u ovom slučaju Gospod Isus) govorio određeno i pristupačno. Nastava je bila uspešna, jer je posle više od devetnaest i po vekova Učitelj uspeo da ga učenici razumeju. Razumljivost nas ovde obavezuje da razmišljamo i da se prisetimo nekih okolnosti.
Ne malo pre vremena kad je Gospod Isus ovo iskazao zapisano je u istom Evanđelju: "I čuvši to rod njegov iziđoše da ga uhvate; jer govorahu da je izvan sebe" (Marko 3:21).
Hristovi najbliži su smatrali da s njim nešto nije u redu, da je poremetio umom. Da li su to bili isti ljudi koji se i sad pojavljuju sa Hristovom majkom? Ako nisu isti, nisu li njihove namere iste? Nemam prava da ikom pripisujem zle namere, ali nemam prava ni da previđam evanđeoska iskustva pripisujući dobre namere iz puke učtivosti ili želje za ulepšavanjem.
Merila bliskosti
Priča se da je italijanski kompozitor Verdi jednog dana na ulici sreo nekog slepog verglaša. Izvodio je melodije iz Verdijevih opera. Kompozitor ga zaustavi i reče:
- Prijatelju, to treba svirati nešto brže. Ovako je sporo.
- Otkuda vi to znate, gospodine? - upita verglaš.
- Kako ne bih znao? Ja sam to komponovao. Ja sam Đuzepe Verdi.
Slepi čovek je malo ubrzao svoje sviranje i nastavio da se lagano šeta po istoj ulici. Sutradan, kad je Verdi opet tu prolazio - na svoje zadovoljstvo - čuo je da slepi čovek pravilno svira njegove melodije. Kad ga je sreo, zastao je začuđen. Verglaš je nosio tablicu na kojoj je pisalo: "Učenik slavnog kompozitora Verdija".
Na sličan način mogli su svi ljudi koji su sedeli i slušali Hrista da se hvale kako su Gospodnji učenici. Već sama činjenica da su sedeli označavala je da to nije bio politički skup nego učenje. Takav je bio običaj: učitelj sedi na nekoj stolici, panju ili kamenu, a učenici sede kod nogu njegovih, t.j. oko njega na podu ili na travi.
Svi ovi mogli su za sebe da kažu da su Hristovi učenici. Dobar deo njih je zaista učio. Znamo da su slušaoci bili zadivljeni kad god bi Gospod Isus progovorio. Čim su seli blizu njega, oni su se odlučili da ne budu slučajni radoznalci, nego da nešto nauče. Zato su mu se približili. Bila je to prostorna blizina, ali je isto tako bila i blizina u duhu. Primajući Spasiteljeva poučenja ljudi su nešto usvajali, nešto im je postajalo zajedničko. Veliki Učitelj je izlagao istine o zajedničkom Ocu na nebesima. To je još više povećavalo bliskost između njega i slušalaca.
Sa svoje strane, mati i braća i sestre zasnivali su svoju povezanost s Hristom na krvnom srodstvu. Srodstvo daje i neka prava. Otuda su Isusovi rođaci tražili da on dođe k njima, da prekine razgovore sa učenicima i da vidi i čuje njih. Ne znamo koliko ih je bilo, ali nam je jasno da su sebe smatrali dovoljno važnim da mogu postaviti takav zahtev.
Da li se Spasitelj pravio da ih ne poznaje? Ne. On je samo zahtevao da se merila bliskosti promene. Nije ovo jedino mesto gde on govori šta je važnije, a šta je manje važno; šta I je bliže, a šta nije tako blisko kako se ljudima čini.
Izvršavanje Božije volje
Prema Hristovim rečima njemu su najbliži oni koji izvršavaju Božiju volju. Prostorna bliskost sama po sebi je obična blizina ako nema poslušnosti. Ne postaje svaki slušalac učenik. Pored slušanja potrebna je poslušnost. Rođaci takođe mogu računati na bliskost ako izvršavaju Božiju volju. Porodica, krvno srodstvo i druge vrste srodstva mogu biti jaka veza. Međutim, srodstva se raspadaju. Raspala su se plemena, raspala su se bratstva, raspale su se zadruge, a i mnoge porodice su se sasvim raspale. Ima čitavih naroda koji su se raspali. Ne samo što su izgubili narodi iz biblijskih vremena (Asirci, Akadani, Vavivlonci, Edomci i dr.), nego su se raspadanja dešavala i u prošlosti koja nije tako daleka. Tako su u Rumuniji i Mađarskoj, s jedne i s druge strane granice kojom su ove dve zemlje razdvojene, živeli Pauličani, slovensko pleme čiji je jezik imao glasove slične makedonskom, a reči i rečenice slične bugarskom. Pisali su latinicom. Verovatno su nekad pripadali maloazijskim i balkanskim paulikijancima (pavlikijanima) od kojih su bogumili primili neka svoja učenja. Oni su Novi zavet na svom jeziku dobili tek 1927. godine, zahvaljujući jednom neobično darovitom i revnosnom učitelju slovačke narodnosti i evanđeoskog verovanja, Janu Horvatu. Danas tog naroda nema. Nije prisilno uništen, jednostavno je odumro.
Otuda naša upornost u izvršavanju Božije volje ima daleko širi značaj nego što je samo dobrobit pojedinaca, makar to bilo i lično spasenje. Poslušnost prema Bogu pokazuje nam da merila ovog sveta, kako plemenita i uzvišena tako i neplemenita i svakodnevna, ne mogu da nas održe ni same sa sobom, a kamo li pred Bogom. Ključ za istiniti identitet je pripadanje Hristu, a ne vezanost za srodstvo, narodnost ili verske navike i predanja.
Zanimljivo je da Gospod Isus ovde ne govori o veri. Taj nedostatak je samo prividan. Vera je životni činilac bez kog su svi evanđeoski događaji nezamislivi. U nekolikim prethodnim događajima evanđelist Marko je saopštio kako veruju ne samo ljudi nego i zli duhovi. Reč je o pravoj veri, a ona je ostvariva jedino u poslušnosti. Šta vredi Sotoni što bolje od većine ljudskog roda zna ko je Hristos kad odbija da bude poslušan Gospodu? Bog postavlja svoje zahteve i pravi učenici su oni koji te zahteve svesno izvršavaju ne zato što su prinuđeni, već zato što su oduševljeni svojim Spasiteljem.
Kakvog čoveka traže Božiji zahtevi? Božiji zahtevi traže ličnost koja će te zahteve ispuniti lično, koju će Božiji zahtevi potpuno obuhvatiti i kojoj će to postati i ostati iskustvo.
Ispunjavanje Božijih zahteva je lično. Kad slušam Gospoda, onda to činim ja. Nisu mi potrebni zamenici ni posrednici. Ne osvrćem se na druge, pogotovu ne tražim da mi tuđe nesavršenstvo, nedostaci i promašaji budu izgovor. Drugi me mogu nagovarati da ne preterujem nego da živim kao što svet živi, a ja upravo od toga bežim i tražim one koji smatraju da ako ne budu pred Bogom najbolji neće biti ni dovoljno dobri. Gospod ne traži više, ali traži mene.
Ispunjavanje Božijih zahteva je sveobuhvatno. Božija volja ne obuhvata samo moj duh ili samo moju dušu ili samo moje telo. Celim svojim bićem ispunjavam ono što Bog hoće. Uveren sam da kad Svevišnji nešto hoće to je potpuna i zaokružena volja. Ispunjavanje njegove volje je najbolje što mi je dano. Zato mu se tako i pokoravam. Nije njegova volja nešto što važi samo za ponašanje i vladanje prema Bogu. Ona važi i za računare i za građevinare i za trgovinu i za medicinu i - naravno - za proučavanje Svetog pisma i molitve. Nema životne oblasti u kojoj bi volja Svemoćnoga bila izlišna. Zato Hristov čovek neprestano nastoji da iznađe volju Božiju i raduje se svakoj prilici kad može da je ispuni.
Ispunjavanje Božijih zahteva je iskustveno. Život od gore, t.j. život po Božijoj volji i nadahnuću nije puka priča. Preporod i korenite promene u čovekovom životu se doživljavaju i ljudi u njima žive trajno i dosledno samo ako hoće. Ovo iskustvo vodi u nova iskustva. Nastaje posvećeni život. Volja Božija zahteva udaljavanje od svetovnosti i približavanje duhovnosti. Greh navaljuje, ali ne pobeđuje.
Pobeđuje Gospod i to je jedno više iskustvo u životu svakog iskrenog vernika. Iskustva su sve istinitija i stvarnija. Kao što jedan dobar radnik neki posao radi sve bolje ukoliko svakog dana uradi najbolje kako ume, tako i duhovni čovek svakog dana dolazi korak bliže Bogu ako taj korak odistinski učini na najbolji mogući način. Kao vrhunsko iskustvo dolazi javljanje slave Božije. Tog iskustva može se udostojiti svaki vernik i svaka vernica ako dostojno izvršava volju Božiju. Treba, razume se, biti strpljiv i dosledan. Božija slava se ne može dobijati po porudžbini.
Izvorna pripadnost
Služenjem Hristu uspostavljamo razbijeni i izgubljeni identitet. Ispunjavanjem Božije volje postajemo Hristovi. Znamo čiji smo. Doslednim životom po Božijoj volji ostajemo Hristovi. Naša pripadnost Spasitelju neće se izgubiti. Ne postoji opasnost da nećemo znati čiji smo.
Usrdno ispunjavanje Božije volje ne zavisi od spoljnih činilaca, kao što ne zavisi ni od naših nestalnih činilaca (misli i osećanja). Ono se ne postiže imanjem ni slugama. Najvažniji čovekov činilac je volja. Treba hteti ono što Gospod hoće. Tako nas uči Gospod Isus. Svako ko hoće može trajno i bez smetnji postati Hristov brat i Hristova sestra. Bog je tako odlučio i sve uredio da se njegova odluka ostvari. On čeka na drugu stranu da se odluči. Ta druga strana ugovora i saveza je čovek. Hoće li čovek prepoznati sebe?
