Naslovna » U Hristu » Propovedi » ....

Čovek po imenu Jovan

Aleksandar Birviš
Druga nedelja pred Božić

Tema: Preteča

Bi čovek poslan od Boga io imenu Jovan. Ovaj dođe za svedočanstvo, da svedoči o svetlosti, da svi veruju kroz njega. On ne beše svetlost, nego da svedoči o svetlosti. (Jovan 1:6-8)

1.

Jovana Krstitelja poslao je Bog. Jovan je bio čovek sa zadatkom poverenim od Boga. Nisu ljudi uputili Hristovog preteču i proroka na Jordan. Ni prethodni boravak Jovanov u pustinji nije bio po ljudskoj zapovesti. Sveti čovek je bio još pre rođenja određen da proslavlja Svevišnjeg.

Slavljenje Boga je prirodna i sveprimenljiva umetnost. Priroda slavi Boga na svoj način. Ljudi to opet čine na svoj način. Svaki hrišćanin proslavlja Boga na način kako ga Bog upućuje i osposobljava.

Svako je dužan da proslavlja Boga po njegovoj volji. Zato nisu sva proslavljanja jednaka. Jovan je slavio Boga govoreći šta Bog hoće i kakav Bog jeste. On je bio prorok i zadatak mu je bio proročki. Nekom drugom su zadaci učiteljski, a nekom poslanički. O zadatku odlučuje Gospod. Želi li ko da bude blagoslov za druge ljude? Onda ne može birati zadatak. Nema ozbiljne borbe za bližnje gde se poslanje ne neguje uz potpuno pokoravanje Božijoj volji.

Hristov Krstitelj je bio pustinjak. Ljudi bez pravog sagledavanja Božijeg dara preziru pustinjake. Smatraju ih kukavicama, ljudima koji se boje da se suoče sa društvenom stvarnošću. Vele da ljudi iz pustinje ni na kog ne mogu uticati. Kakva obmana! Pustinjacima su često poznata zla što ih mnogi skrivaju. Čovek iz pustinje ponekad utiče da ga se i silnici moraju bojati.

Jovan Krstitelj je delovao iz pustinje. On je bio blagoslov za sve koji vole istinu. Danas, kao i nekad, narod Božiji sa uživanjem čita evanđeoske pojedinosti iz njegova života.

Zbog istinitog i hrabrog delovanja Krstitelj je bačen u tamnicu i tamo je bio ubijen.

Njegov zadatak nije prestasT sa smrću. Kad je Spasitelj počeo činiti čuda, Irod i drugi ljudi nečiste savesti misli-li su da je Jovan ustao iz mrtvih. Toliki je bio Jovanov ugled i uticaj. Mnogima je to bilo na blagoslov: ne krštenje, ne propovedanje, nego lični upliv.

2.

Prvenstveni zadatak Jovana Krstitelja nije bilo krštavanje na reci Jordanu. Sveto pismo shvata Jovana kao svedoka. On je svedočio o Hristu. To je posao namenjen svima. O obećanom Pomazaniku su svedočili apostoli, proroci, evanđelisti, carevi i drugi vladari, čudotvorci, darodavci, pastiri i učitelji, donosioci Dobre vesti, mučenici i svi drugi hrišćani, oba pola, iz svih naroda, svakog staleža i svih godišta.

Svedočenje nije ni glavni ni sporedni posao. Ono je obeležje i vrednost svakog posla. Krstitelj je svedočio krštavajući, ali je svedočio i propovedajući i odgovarajući na pitanja, trpeći, verujući, sumnjajući, pa i kad su mu odrubljivali glavu.

Hrišćani žive kao svedoci. Mnogi bi više voleli da se ponašaju kao advokati. Uglednije je i na trenutak izgleda značajnije. Međutim, Hristu nisu potrebni advokati. Zašto ga braniti kad je on sam po sebi dokaz? Od koga ga braniti? Šta dokazivati? Kad bi Hristu bili potrebni branioci, on ne bi bio Bog.

Svedok se bavi činjenicama. On ne izvodi dokaze. On saopštava samo što je video, čuo, doživeo, šta se dogodilo, ko je učestvovao i sl. Ni optužba, ni odbrana, ni politika, ni polemika - samo stvarnost.

Svaki pojedini svedok doživljava činjenice na sebi svojstven način. Ukoliko je pošten, on svoje izlaganje neće menjati prema tuđim doživljajima. To čine nepošteni, povodljivi svedoci. Istiniti i istinoljubivi ne čine tako: njihovo saopštenje je najčešće neobrađeno, ponekad grubo, ali je tačno.

Ovo važi i za propovedanje. Jovan Krstitelj u svoje propovedi nije unosio ono što ljudi ne znaju. Njegova poređenja su znana svima, njegove preporuke neposredne, njegova izlaganja jasna. Svrha mu je da kaže istinu. Nije hvalio i laskao. Nije vređao i kudio. Govorio je što treba i kako treba.

Mnogima je Krstitelj bio nezgodan kao svedok. Ipak, on je u svemu bio svedok: bez umiljavanja i bez odstupanja. Pokušali su da ga ućutkaju i odbace, ali oni koji su ga razumeli dobili su blagoslov.

3.

Svako svedočenje unosi svetlost. Sud ne bi tražio svedoke kad bi mu sve bilo jasno. I tužilac i branilac nastoje da zamagle stvar. Oni stalno nešto objašnjavaju, ali im najčešće nije namera da se približe istini. Oni se približavaju interesima svojih stranaka. Istinom se bavi sudija: on mora da sasluša svaku stranku i sve svedoke.

Hrišćansko svedočenje unosi svetlost tamo gde je ona najpotrebnija. Svest o Bogu je zamračena. U ljudskoj prirodi je to najzamračeniji deo svesti. Nauka se trudi da rasvetli svoje tajne. Umetnost se bori da odagna tamu. U sportu se iznalazi što je jasnije i bolje. Samo u veri i politici ljudi nešto zatamnjuju.

Zašto se tako ponašaju sveštenici i bogoslovi? Njihovi potezi kao da su neko navlačenje zavese, neko sprečavanje svetlosti, nagrtanje tame na videlo. U svetu nikad nije bilo više knjiga o religiji, više bogosluženja i moljenja, a ljudi su sve prazniji, svirepiji i bezbožniji.

Očigledno: nešto nije u redu.

Trenutno ne bih ulazio u istraživanje razloga. Bolje je da razmotrimo sadržaje svedočenja, upravo jedini sadržaj - Hrista. Naime, Jovan Krstitelj nije svedočio ni o kom drugom nego o Gospodu Isusu. Spasiteljev Preteča je samo jedan u nizu ljudi koji su svedočili o obećanom Pomazaniku. Govoriti o Hristu nije samo unošenje svetlosti nego i svedočenje o svetlosti.

Zadatak je jasan: saopštiti činjenice o Hristu. Ko god je nešto doživeo s Gospodom Isusom dužan je da svoju radost podeli s drugima. Tako će se radost umnožiti. Blagoslov Božiji se umnožava deobom. Sebični imaju malu radost. Darežljivi i velikodušni imaju blagoslov na blagoslov.

Činjenice valja izdvojiti od svega ostalog. Hrišćanin, ako hoće da bude valjan svedok, mora pažljivo izbegavati sve što nisu činjenice, što nije lično doživeo. Reč o Hristu se ne sme mešati s mnogim našim navikama.

Jedna od tih navika su mnogobrojna ljudska predanja. Spasitelj i spasenje nisu od juče. Evanđelje se već dugo propoveda: dvadeset vekova posle Hrista, ali i hiljade godina pre njegovog dolaska medu ljude. Mnoge su naslage prošlosti. Neke od njih su prihvaćene kao dodatno otkrivenje. Uplitanje predanja slabi svedočenje i podriva blagoslove.

Slično je i sa narodnim običajima. Uobličili su se tokom vekova, te se često pretvaraju u sadržaj vere. Ljudi gube iz vida Spasitelja, a drže se navika koje ih neće spasti. Običaji mogu da budu višestruko pogubni. Oni se ostavljaju potomcima. Potomci ih prihvataju bez obrazloženja. Spremni su da ih nameću drugima, pogotovu svojoj deci. Ako neko napušta običaje, nazivaju ga izdajicom i izrodom.

Sa običajima nema novog života ni blagoslova. Što manje običaja i nauka ljudskih, to je Hristos bliži.

4.

Postoje neke zamke pri svedočenju. Njih treba izbegavati.

Ima ljudi koji veruju da će bolje svedočiti zato što su učeni. Lepo, ali od svedoka se ne očekuje da bude učen, nego da bude iskren. Učenost ima svoju vrednost. Ako dobro znam turski, lakše ću pridobiti Turčina. Ako prisno poznajem Talmud, prisnije će me prihvatiti Jevreji. Međutim, šta vrede sva znanja ako nema ljubavi i čestitosti? Nikom neću biti na blagoslov ako napamet znam Kalevalu, ali će dve ili tri reči o krvi Hristovoj nekome vredeti za večni život.

Zamka je i kad se zaboravimo. Za Jovana Krstitelja je rečeno da nije bio svetlost, nego je samo svedočio za svetlost. Mnogi su uvereni da su oni sami svetlost, a ne svetiljke. Upravo tu ih hvata Sotona u zamku. Ne rađaju deca roditelje, nego roditelji decu. Svetiljka je zbog svetlosti. Svedok je zbog Hrista, a ne Hristos zbog svedoka.

Hristu nije bilo potrebno da ima nekog posebnog predstavnika. Puno je ljudi koji se hvataju u tu zamku: ne svedoče o Spasitelju, nego se prikazuju kao Spasiteljevi zamenici, predstavnici, zastupnici i sl. Gospod je Gospod, a svedok je svedok.

Svedočenje o svetlosti ne sme da se svede na proklinjanje tame. Hiljade reči protiv mraka neće osvetliti ni pedalj tla. Jedna malena svetiljka čini svaki korak pouzdanijim. Hrišćanstvo ne sme da zapostavi ukazivanje na greh, borbu protiv zla i isterivanje nečistih duhova. Međutim, to nije hrišćanstvo. Hrišćanstvo je Hristos. Njega objavljuju svedoci. On je sadržaj svedočenja. Takvo svedočenje donosi blagoslov i takvi svedoci služe bližnjima.

U zamke svedočenja spada i isticanje sebe. Događa se da svedok i neosetno prestane da govori o onom što je čuo, video, osetio i dr., a počne da govori o sebi. Na svetovnim sudovima to može da zavede slušaoce i da bude zanimljivo za sudije. Hrišćansko svedočenje počinje, traje i završava se Gospodom Isusom. Ako svedok ubacuje sebe, on vređa Evanđelje. Đavo podstiče ljudsku gordost i često u tu zamku hvata Hristove sledbenike. Tu blagoslova nema. Svedočenje dobija na sili tek kad ljudi koji svedoče isključe sebe, svoju gordost i uobraženost. Skromnost, smernost i smirenost su neophodna obeležja svakog istinitog svedoka.

5.

Svrha svedočenja je vera. Jovan Krstitelj je svedočio sa namerom "da svi veruju". Saopštiti Hrista nije želja da se Spasitelj bolje nacrta niti književno opiše. U Hrista treba verovati, ispravno verovati i verovati za spasenje.

Jovan Krstitelj je prilikom susreta s Hristom pokazao da veruje u proročku reč o obećanom Pomazaniku. I kad je sumnjao, Preteča je pokazao da veruje u očekivanje Božijeg naroda. Danas se isto tako očekuje i veruje. Obećani Pomazanik je došao među ljude, ali mnogi to poriču i odbacuju. Nekima ne odgovara Carstvo Božije. Drugima ne odgovara Isus kao Gospod: oni bi hteli da sebe stave mesto Boga.

Ispravna vera je znak zrelosti svakog pojedinog svedoka. Ljudi inače veruju svašta. Sredstva saopštavanja nisu uvek sklona saopštavanju istine. Laž se predstavlja kao istina, a ljudi sve to veruju. Narod ponekad nema izbora, ne zna za drugo i onda veruje u ono što mu se pruža.

Sazrevanje u veri daje sposobnost za izbor sadržaja. Jovan Krstitelj je mogao i da prećuti ponešto. Imao je mogućnosti da ne bude dosledan u izvršavanju Božije volje. On je izabrao doslednost. Nedosledni svedoci ne upućuju Hristu. Od njih ne treba očekivati blagoslov.

Kad govorim o veri, mislim na spasonosnu veru. To je jedina vera koju vredi propovedati. Ako vera nije spasonosna, nema potrebe da je hrišćani ozbiljno uzimaju, ma kako ona bila korisna.

Spasonosna vera se oslanja na Spasitelja Hrista. Drugog oslonca nema. U čoveku koji se osloni na Hrista događaju se mnoge promene. Bez njih se ne može. Danas se mnogi izjašnjavaju kao ljudi koji veruju. Neki otvoreno govore kako su iznenada uvideli svoja lutanja te se vraćaju "korenima". Međutim, oni se vraćaju novim lutanjima: veruju da su postali nešto drugo samo zato što su ponovo počeli da se drže nekih običaja ili - još gore - što sad te običaje obavljaju javno, a do 1989. su ih vršili tajno.

Negde 1960. godine doznao sam za jednog gospodina koji nije imao nikakve veze s vojskom, osim što je morao da odsluži svoj vojni rok. On je svake godine 19. decembra dolazio u svoju kancelariju svečano obučen. Kolegama je govorio da posle rada ima praznični ručak kod svog oca i posle podne nešto kao mali prijem. Kad su ga pitali: "Kojim povodom?", on bi odgovarao: "Otac unapred proslavlja Dan Armije, jer je 22. decembra zauzet". Starešine su ga ranije puštale s posla, a politički rukovodioci su mu bili blagonakloni. Međutim, on je ustvari slavio svetog Nikolu.

Čovek se trudio da održi običaj. Pritom je lagao, pretvarao se i mislio da tim čuva veru. Danas (1992.) on smatra sebe zaslužnim za veru. To mu je razlog da odbija reč o spasenju. Ne može da shvati potrebu za ličnim pokajanjem, jer o sebi misli kao o borcu za istinu, pravdu i duhovnost. Na njega se drugi ugledaju i šta bi imalo da se u njemu menja? Svedočenje takvog čoveka ne vodi Hristu jer njegovi postupci nisu vezani za Gospoda Isusa.

Svedočenje će drugim ljudima doneti spasonosnu veru tek kad ta vera bude usredsređena na Spasitelja. Zato se traže svedoci do krajnosti odani Hristu. Hrišćansko svedočenje je borba, a u borbi nema i ne sme biti povlačenja, još manje izdaje.

U ono vreme poslao je Bog Jovana Krstitelja. Jovan je došao da svedoči o svetlosti, da svi veruju preko njega. Jovan nije bio Hristos, nego je svedočio o Hristu.

Danas Bog šalje tebe. Ti si hrišćanin zato što Bog hoće da svedočiš o Hristu, da ljudi preko tebe veruju. Ti nisi Hristos, ti si njegov svedok. To budi i to ostani pa ćeš biti blagoslov.


Beograd, 29. 12. 1991.

Izvor: Birviš, Aleksandar. SAGLEDAVANJA - Evanđeoske poruke u naše vreme. Beograd: Alfa i Omega, 199?.
"Koji uzveruje i pokrsti se, spašće se; a ko ne veruje osudiće se."
- Marko 16:16

ZA DANAS

IZDVAJAMO




ANKETA

INDEKS TAGOVI

PRATI NAS

Posete/Statistika
Danas: 676
Ukupno: 2385496
Generisano za: 0.004''

W3C XHTML 1.0
W3C CSS

Internet izvor: http://siont.net/u-hristu/propovedi/birvis_jovan.php
Ovaj tekst je preuzet/odštampan sa sajta SIONSKE TRUBE - http://www.siont.net/.
Uslovi i prava za korićenje ovog materijala su dati na stranici: http://www.siont.net/garancije.php.