Hram nerukotvoreni
Da li je hram svet zato što je u njemu svetinja ili je svetinja sveta zato što je u hramu? U hramu može biti svašta i on može biti svakakav. To ga ne čini svetim, niti je sveto sve što se u hramu nađe. Hram je svet zbog svetinje što se u njemu nalazi, zbog svetog Boga koji u hramu stanuje. Ne čini hram svetinju, nego svetinja posvećuje hram.
Svetost se ne odnosi samo na svetišta. Pored svetih mesta, sveta su i određena vremena, prikladni ljudi i odgovarajući obredi.
Sve što potiče od Boga ima obeležja svetosti. Sve što je Bogu posvećeno trebalo bi da bude sveto. merila svetosti odredio je Gospod. On nju daje. Sve što je ispod Božijih merila nije sveto. Bogosluženje je važan činilac svetosti, ali nije jedini i nije presudan.
Stan svetoga Gospoda
Hram je sveto mesto zato što je Gospod po svojoj blagonaklonosti prema ljudskom rodu učinio da se tu nastani. Na tom mestu se ljudi pojavljuju pred Bogom u određenim vremenima i to su sveta vremena. Sveta vremena su časovi kad su hrišćani u bogomolji, ali su takođe i časovi kad se o Bogu razmišlja izvan hrama, kad verni ljudi čitaju Sveto pismo i kad se mole svom Gospodu.
U molitvama i drugim radnjama učestvuju ljudi. Te, druge radnje, su: pričešće, krštenje, priznavanje grehova, venčanje, razna osvećenja, posebne službe i ovlašćenja, pokajanje i obraćenje, posvećenje, opravdanje, ulazak u slavu i bezbroj drugih. Čineći to Božiji narod dobija od Boga svetost. Sve ove radnje i činovi takođe imaju svetost darovanu od Boga.
Na ovaj način se proširuje pojam hrama. Sveto je što je u skladu s Božijom voljom. Sveto pripada Gospodu, On ga prilagođava sebi i neprestano usavršava prema svojim merilima.
U Poslanici Rimljanima (Rim. 15:15-16) stoji napisano: "A pisah vam, braćo, malo smelije, kao napominjući vam po blagodati koja mi je data od Boga, da budem služitelj Isusa Hrista među neznabošscima svešteno služeći Evanđelju Božijem, da prinos neznabožaca bude blagougodan, osvećen duhom Svetim". Nije teško pratiti apostolovu misao. Slobodno i ne mnogo uvijeno Reč Božija opominje. Mora da se usvoji niz stavova. Hrišćanin ih prihvata i svesno ulazi u borbu za ono što je bolje, a protiv onog što ga odvaja od Hrista ili što ga svodi na duhovnu osrednjost.
Šta Božijim slugama daje pravo da hrišćanima napominju dužnost svetosti i predanosti? Može zvučati nepojmljivo i nepovezano, ali je biblijski tačno: apostolske povlastice proističu iz njihova služenja, oni služe svetoj svrsi i to ih čini svetim.
Hram novog naroda
Služiti Hristu, boriti se za prenošenje, pronošenje i donošenje Evanđelja, je delo dvosmerne povezanosti. U oba slučaja je povezanost sa Bogom i bližnjima. Jedna od njih bi se ovako dala predstaviti: Bog šalje Dobru vest - vesnik je prima - vesnik prenosi Dobru vest ostalim primaocima. Druga povezanost ne izgleda tako prirodno, ali i ona postoji: Bog neposredno otkriva sebe ljudima - Sveti Duh prosvetljuje primaoce - primaoci traže vesnika - vesnik savetuje ljude šta treba da prihvate.
Pod uticajem Dobre vesti primaoci se menjaju. Oni postaju prinos od Gospoda prihvaćen. Tako i ljudi izvan zajednice vernih ulaze u porodicu Božije dece i učestvuju u zidanju nerukotvorenog hrama.
Ljude priziva i posvećuje Sveti Duh. Ako hrišćansko svedočenje potiče od ljudskih htenja, ono ne pridobija duše. Podstiče li na njega Sveti Duh, ono je plodotvorno. Novi hrišćani pritiču.
Da li je hram mesto tajanstvenih pojava? U shvatanjima Svetog pisma hram to nije. Nesporno, u hramu će se dešavati čuda. Međutim, sveta mesta nisu pozorište. Ona su pozornica, ali pozorište nisu. Na njihovoj sceni su istiniti događaji, raspad obmana i zajedničko učešće u menjanju pojedinaca i čitavih društava.
Građevina Božija
Hram je istovremeno i gradilište. Nešto se ugrađuje u svakog prisutnog. Mnogi odsutni takođe doživljavaju nešto novo. Bog usađuje nešto i u ljude za koje se zajednica moli.
Duhovna građevina ima svoje građevinarstvo, svoja pravila gradnje i održavanja, svoje uzore i - svoje opasnosti.
Na podstrek apostola Petra (1. Pet. 2:5) hrišćani se "kao živo kamenje" zidaju u duhovni hram. Taj hram je svakako dom, to jest sveto mesto za negovanje duhovnog života. Apostol se drži i dodatnih činilaca nerukotvorenog hrama. Tu je sveštenstvo, ali ne kao stalež, nego kao sveti narod. Svaki pojedinac je posvećen Božijoj službi. Istovremeno, njihova služba je prinošenje žrtve. Bilo šta da čine, hrišćani čine kao službu Bogu i ponašaju se kao sveštenici.
Sveštenici Gospoda Isusa Hrista jesu hram. Oni otkrivaju svetu šta je pravo svetište. Bogu su prijatne njihove službe i drago mu je što ima takve sinove i kćeri.
Ovako zamišljen hram usredsređuje hrišćane. Rukotvoreni hram je bio središte duhovnog i narodnog života. Nerukotvoreni hram čini da hrišćanin bude sabrana i čvrsta ličnost. Spasitelj je izborio da svaki brat i svaka sestra znaju ko su i šta su. Njima nije potrebno da ih neko upoznaje sa samima sobom. Bog im je otkrio sve sastojke njihove ličnosti i sve njihove vrednosti i bezvrednosti.
Nerukotvoreni hram je jasan i u određivanju nehrišćanstva. Hrišćanin odn. hrišćanka zna šta nije i šta ne sme da bude. Svetost hrama zahteva čestitost. Savest je stražar čestitosti. Šta savest sprečava? Čemu se suprotstavlja? Ona brani detetu Božijem da postane ono što ne treba da postane.
Živi hram ima svoju celinu. Hrišćanin se u nju uklapa onim što jeste: verom, nadom, ljubavlju i ostalim vrlinama, veroispovedanjem, delima i dostignućima. On se u celinu nerukotvorenog hrama uklapa i onim što je odbacio. Kao kamen, hrišćanin je otesan tako da su od njega otpali samoljublje, nevera, beznadežnost, zla telesna i tereti duševni, neduhovnosti.
Jako značajan posao u duhovnom domu je sprovođenje pravednosti u svakodnevni život. Svetost ne ostaje izdvojena niti je ograđena, ona samo nastoji da ne bude uprljana. Ona ulazi među ljude, utiče na društvenu svest ovog sveta i ovog veka, kao i na vladanje ljudi koji veruju. U zemljama gde je više Evanđelja zato je bolja ekonomija, doslednije pravo, potpunija je zaštita slabih, obespravljenih i neprilagođenih. Uz to, u tim je zemljama više slobode i više spremnosti da sloboda posluži svima koji je ne ugrožavaju.
Hram i njegovo dvorište
Ne govorim o zapustelom hramu. Reč je o mestu gde stanuje Bog.
Dvorište nerukotvorenog hrama je nastanjeno Bogom koji čuda čini. On poučava, popravlja i leči. Tu su njegovi očinski saveti. U dvorište svako ulazi onakav kakav jeste i svako pričinjava radost nebeskom Ocu samim tim što je došao. U dvorištu se izgubljeni sinovi susreću sa Ocem. Lutali su mnogo, patili su teško, izgubili sve, ali su došli sebi i vratili se onom koji im je izišao u susret.
U dvorištu je i onaj stariji brat. Svako od nas može da se pretvori u sina koji zamera ocu što se raduje izgubljenom sinu. U svakom čoveku živi nekakvo osećanje prezira i odbojnosti prema pokajanju i pokajniku. Dvorište je istovremeno privlačno i odbojno - kako u pojedincu tako i u zajednici. Na stupnju dvorišta još nije razlučeno telesno od duševnog i duhovnog, duševno od telesnog i duhovnog, duhovno od telesnog i duševnog.
Posle dvorišta u jerusalimskom hramu se stupalo u svetinju. Tamo su samo sveštenici imali pravo ulaska. Nerukotvoreni hram takođe ima svetinju. U nju stupaju sveštenici odn. hrišćani koji su se uzidali u sveto sveštenstvo. Na tom stupnju se zna šta je telesno. Telesnost se odvaja od duševnog. Telesnost se odvaja od duhovnog. Razlike između duševnog i duhovnog nisu jasne, ali je služenje Bogu izrazitije i predanije.
Stupanj svetinje je mesto gde se nalaze žrtvenici. Na žrtvu se prinosi celokupni molitveni život. To je slično kadionom žrtveniku u rukotvorenom hramu. Svetost se najpre odlikuje odvajanjem. U čemu se ono sastoji? U odvajanju od svetovnosti i pojačanom molitvenom životu. U svetinji se Hristov krst prepliće s krstom svakog pojedinog hrišćanina.
U svetinji hrišćani prihvataju Hristovu žrtvu. Ona ih iskupljuje i oslobađa, uči praštanju i isceljuje, oplemenjuje i osposobljava, stapa s Gospodom Isusom i sve temeljitije odvaja od greha. Svaka kap Hristove krvi, od časa njegovih stradanja na Golgoti do današnjih dana, čisti, popravlja, obnavlja i štiti. Zato je svetinja drago mesto i blagosloveni stupanj.
Na stupnju svetinje ispoljava se lična žrtva. Hrišćanin se predaje Isusu celokupnom ljubavlju: svim srcem svojim i svom dušom svojom i svim umom svojim i svom snagom svojom (Mk. 12:30). Pri prinošenju ove žrtve otpašće mnogo sopstvenih osobina i dostignuća. U vreme kad je postojao rukotvoreni hram, nespaljeni otpatci su se spaljivali izvan naselja. U nerukotvorenom hramu to Gospod preuzima na sebe i baca u nespomen. On obećava: "Rasuću kao oblak prestupe tvoje, i grehe tvoje kao maglu: vrati se k meni, jer sam te izbavio" (Isa. 44:22).
Svetinja nad svetinjama
Ne smem izostaviti svetinju nad svetinjama. U jerusalimskom hramu u nju je ulazio prvosveštenik samo jednom u godini, na Dan pomirenja. Slično, ali bez ograničenja biva (ili bi trebalo da biva) sa narodom Božijim i svakim pojedincem. Na stupnju svetinje nad svetinjama ostvaruje se život u Duhu. Hristova ljubav se otvara za pripremljene, dovoljno ponizne, u pepeo preobražene i ranama Hristovim prosvetljene hrišćane i hrišćanke.
Kad je Spasitelj umirao na krstu, hramovna zavesa se rascepila po sredini. Nerukotvoreni hram je otvoren. Nepristupačno je postalo pristupačno zahvaljujući Hristovom zauzimanju: žrtvom je otvorio hram, a umoljenjem od Oca obezbedio Svetog Duha za svoje učenike i dalje sledbenike. Trpljenjem, odricanjem, ljubavlju prema Bogu i ljubavlju prema bližnjem svaki hrišćanin i svaka hrišćanka mogu da uđu u nerukotvorenu svetinju nad svetinjama.
Šta činiti u svetištu najsvetijem? Prineti žrtvu svespalnicu. Pustiti da Sveti Duh potpuno obuhvati čoveka, da od čovekovog razuma i volje i osećanja ne ostane ništa, nego da u svemu živi, deluje i biva Božiji um i Božija volja i Božija ljubav.
Ostaje jedino - nikad ne napuštati nerukotvorenu svetinju nad svetinjama, nego ostati u njoj doveka i svagda slaviti jedinoga, živoga i životvornoga Boga: Oca i Sina i Svetoga Duha. Amin.
Beograd, 16. 02. 1992.
