Sahrana samoubice
Subject: pitanje
Date: Wednesday, January 04, 2012 21:22
U mom mestu je postao običaj poslednjih godina da kada neko "otputuje" kod Boga da pastor pre ukopa pročita neki stih iz Biblije. Medjutim, pre par dana je jedna mlada osoba,koji nije bio vernik,izvršio samoubistvo i nijedan od pastora nije se udostojio da pre ukopa pročita koji stih iz Biblije i da tu osobu uz Reč Božiju otprati sa ove zemlje.
Pitanje: Da li su postupili ispravno po Božijem zakonu?
U Novom zavetu nigde ne postoji uputstvo kako treba vršiti obred sahrane - u bilo kom smrtnom slučaju. Dakle, na ovo vaše pitanje vam ne mogu dati biblijski odgovor, već samo izneti moje razmišljanje.
Mišljenja sam, da ako se na nekoga gleda kao na "slugu Božijeg", onda je on dužan da služi narodu u bilo kojim okolnostima, pa i na pogrebu, bez obzira išao li pokojnik u njegovu crkvu ili ne, bio on samoubica ili ne. Ako je od strane ožalošćene porodice zamoljen da se pojavi on bi trebao da se pojavi, iz poštovanja i ljubavi prema živima a ne prema pokojniku. Mi zaboravljamo da se sahrana čini zbog živih a ne zbog mrtvih. Naime, mrtvima je sve jedno bio li im neko na pokopavanju tela ili ne, bio sveštenik ili ne. Mrtvima više ništa neće pomoći, njihove duše su otišle sa ovog sveta i do daljnjeg čekaju na vaskrsenje i Sud (Jev. 9:27; Dela 24:15).
Vaše pitanje se pre tiče dotičnih pastora (sveštenika), tj. njihovog ličnog ubeđenja ili stava (učenja) njihove denominacije koju oni predstavljaju - u slučaju samoubistva. Ne želim ulaziti u to da li su njihovi stavovi biblijski opravdani ili ne. No, činjenica je da oni nisu mnogo čovečni, nisu saosećajni i milosrdni (Rim. 12:15), jer ožaloćenoj porodici je već dovoljno teško a tzv. crkva čini da joj to bude još teže tako što tu porodicu "javno žigoše".
Većina tradicionalnih crkava prema saoubicama ima vrlo kruti stav i smatra ih "prokletim dušama", te odbija da im da taj "poslednji sakrament". No, činjenica je da mi vrlo malo znamo o tome zašto ili kako se neko ubio? Šta ga je na to nateralo? Naime, u Novom zavetu, čitamo o opsednutom mladiću kojemu je demon hteo nauditi tako što ga je bacao u vatru i vodu (Mk. 9:14-21). Isus kaže da se đavolje delovanje sastoji u tome "da ukrade i ubije i pogubi" (Jn. 10:10). Ne želim umanjivati "greh samoubistva", ali želim samo izneti činjenicu da se na svako samoubistvo ne može gledati isto, jer ima slučajeva kada su to osobe učinile u nekom nesvesnom (duševno poremećenom ili opsednutom) stanju, a istina je da mi ne možemo znati celu priču ispred toga, to samo Bog zna i pravedno će suditi takvoj duši.
Ponavljam, nemojte me pogrešno shvatiti, ja ne želim braniti samoubice. Ja ovde govorim gledajući na celu stvar iz tog nekog ugla nominalnog hrišćanstva, kada se radi o ljudima koji nisu nikada prihvatili Evanđelje Isusa Hrista, načinili pokajanje i primili spasenje. Vrlo dobro znamo, bilo da se radi o samoubici ili ne, duša svakog pokojnika je u riziku da bude "prokleta" ako je na onaj svet otišla bez Hrista (Lk. 13:1-5; Mt. 7:21-23; Mt. 25:31-46).
Zbog toga, sahrana jednog nevernika je odličan povod da se kaže Evanđelje narodu. I ja sam uveren da ako bi Isus bio pozvan da nekom samoubici govori nad rakom da bi On dragovoljno došao i rekao šta treba da čuju oni živi oko rake, jer ako je Isus odlazio i družio se sa najvećim grešnicima, prezrenima i odbačenima, zašto ne bi posetio neki dom koji je zadesila takva tragedija? Zar oni nisu u velikoj potrebi da im se služi?
Pozdrav i svako dobro.
