• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Pozdrav.

Odeljak za koji se zanimate je jedan od onih koji je "teško" razumljiv za mnoge. Pogledajmo bolje odeljak za koji pitate:

"(4) Jer nije moguće one koji su jednom prosvetljeni, okusili dar nebeski, postali zajedničari Duha Svetog, (5) I okusili dobru reč Božju, i silu onog sveta, i otpali, (6) Opet obnoviti na pokajanje, jer sami sebi nanovo raspinju i ruže sina Božijeg. (7) Jer zemlja koja pije dažd što često na nju pada, i koja rađa povrće dobro onima koji je rade, prima blagoslov od Boga; (8) A koja iznosi trnje i čičak, nepotrebna je i kletve blizu, koja se najposle sažeže." (Jev. 6:4-8 RDK)

Kao prvo, treba da razumemo da svako tumačenje Pisma treba da počne od pozadine i konteksta celog odeljka, jer na taj način mnoga pitanja i nejasnoće budu same od sebe odgovorene.

Poslanica Jevrejima je pisana hrišćanima koji su se od Judaizma obratili na Hrišćanstvo. Suština Poslanice Jevrejima je da se bavi velikom borbom koja nastaje kada neko napušta jedan verski sistem i menja ga za drugi. Kod Jevreja je tu uvek dolazilo do žestokih i burnih raskidanja starih sveza, i velikog stresa i napetosti zbog udaljavanja nekog člana porodice od "vere otaca", kao i do strahovitih pritisaka i progonstva kojima se obraćenik trebao navesti na povratak.

Četvrta glava počinje sa pozivom jevrejskim hrišćanima da teže da uzrastu u spasenju (Jev. 4:1-3), a posle toga dolazi ovaj naš odeljak (Jev. 4:6-8) kao snažno upozorenje koje ih treba očuvati u Hristu i Njegovoj nauci. Ovo upozorenje kao da se temelji na nekim tadašnjim situacijama, jer je zasigurno postojalo slučajeva da su neki Jevreji bili "prosvetljeni", da su "okusili", da su "postali zajedničari" a da su se opet okrenuli od Hrista i ponovo vratili u sistem Judaizma (pod Mojsijev zakon). Za njihovo "otpadnuće" od Hrista više nema opravdanja pred Bogom, jer spoznavši istinu (o Mesiji) i svesno je odbacivši oni su sami sebe stavili van Božje milosti.

Dalje, autor zatim navodi jednu ilustraciju o dva zemljišta: Rad Svetoga Duha kroz evanđelje Isusa Hrista, jeste rad na ljudskom srcu koje postaje kadro da donosi "plodove Duha" i takav čovek prima blagoslove i naklonost Božju (uporedi to sa Mt. 13:3-23), dok "čičak i trnje" su znaci Božjeg prokletstva (1. Moj. 3:18), tj. Božjeg suda. Treba imati na umu da "blagoslovi i prokletstva" su jedna od centralnih tema Starog zaveta, ali i Poslanice Jevrejima koja uvek poziva da se čitalac odluči za jedno od ta dva, i nagovara ga da to bude blagoslov, koji je moguć kroz prihvatanje Mesije. Prokletstva koja mogu pasti na one koji odbace Mesiju su data na mnogim mestima u Starom zavetu, i ova ilustracija o dva zemljišta jasno podseća jevrejskog čitatelja na to.

Mnogi komentatori navode da iza odeljaka Jevrejima 6:4-8 stoji podsećanje na neposlušnost Izraela kada je trebao da uđe u obećanu zemlju, tj. na njihovu neodlučnost i pobunu kod Kadisa (vidi 4. Moj. 13 i 4. Moj. 14; Ps. 95). Uprkos tome što je Izrael dobio Božje "prosvetljenje", jer je dobio Božji zakon i objavu, i što su "okusili dar nebeski", jer Bog ih je hranio Manom sa neba, i što su "postali zajedničari Duha Svetog", jer prema Nemija 9:20 i 4. Mojsijevoj 11:16-29 Duh Božji je među Izraelskim narod bio prisutan na jedan poseban način. Takođe, Izrael je u bezbroj situacija iskusio kako je "dobra Reč Božja" i kako je velika moć i sila Božja, jer su bili svedoci mnogim ispunjenim Božjim obećanjima i čudima. Međutim, uprkos svemu tome oni su se odlučili za neposlušnost, što ih je odvelo u otpad. Ilustracija o dobroj zemlji je naravno eho iz Pete Mojsijeve (5. Moj. 11:11-15), dok ona loša zemlja (pustinja) kojoj se mogu nadati, i koja im sledi je ako ostave Boga svoga (5. Moj. 11:16-17). Izraelci su odbili ući u obećanu zemlju i tako otpali iz Božjeg plana, bili su osuđeni na lutanje po pustinji 40 godina, dok cela ta generacija otpadnika nije poumirala.

Treba zapaziti, da kada su se Izraelci predomislili i hteli izbeći izrečeni Božji sud nad njima, tj. hteli se pokajati za svoju neodlučnost i pobunu protiv Božje zapovesti da zauzmu obećanu zemlju, oni to više nisu mogli, za njih je bilo kasno (4. Moj. 14:40-45). Dakle, Bog uopšte nije obraćao pažnju na njihovo pokajanje. Ono uopšte nije dopiralo do Njega, jer nije bilo inicirano od Njegovog Svetog Duha.

To bi mogli reći o ovom odeljku, a vaše konkretno pitanje u vezi njega je: "Može li se hrišćanin koji je otpao ponovo pokajati?"

Reč "pokajanje" dolazi od grčke reči metanoia, a koja ima sledeće značenje: "Promena razmišljanja u onih koji su počinili grešku, načinili promašaj (greh) i sada su odlučni u tome da ovo promene, da to više ne čine, da potpuno promene svoje ponašanje." Dakle, "pokajanje" znači potpuno okretanje od starih životnih puteva ka novim, iz tog razloga "pokajanje" se još naziva i "obraćenje".

"Apostate" ili otpadnici su oni koji su čuli evanđelje, proglasili sebe za hrišćane - poistovetili se sa Hristom - a zatim odbacili ispovedanje vere u Hrista i Njegovo evanđelje, odlučno i javno se odrekli Hrista i napustili hrišćansko zajedništvo. Veoma često puni gorčine i besa, a veoma često postaju i otvoreni neprijatelji Gospoda Isusa Hrista i Njegove Crkve. Kako je ovo moguće?

Apostol Jovan u svojoj poslanici piše o ljudima koji su za sebe tvrdili da su vernici i uključili se čak i u delatnosti lokalnih crkava. Međutim, oni su u jednom momentu prihvatili lažno nauku (gnosticizam) te kivni i puni sebe, ponosni na svoje "novo znanje" napustili su hrišćansko zajedništvo. Njihovo svojevoljno napuštanje, kaže Jovan, ukazuje na to da se nikada nisu ni istinski nanovorodili (1. Jn. 2:19), a to znači ni pokajali za svoje grehe. Otvorenim poricanjem da Isus jeste Mesija (Hrist) (1. Jn. 2:22), počinili su greh koji vodi u smrt, te kaže Jovan, da je beskorisno moliti za njihovo obnovljenje (1. Jn. 5:16).

Ovo iskustvo o kojem piše Jovan u svojoj Poslanici je i dan-danas tako česta pojava u crkava, sam sam bio svedok u par slučajeva.

Osoba dođe u crkvu i počne redovno dolaziti na bogosluženja. Javno ispovedi svoju veru u Hrista - krstiti se, i izgleda da neko vreme sjajno napreduje, ali onda se dogodi nešto u njenom životu ili se ispostavi da osoba ima nekih psihičkih problema koji pre nisu bili uočljivi. Ili možda osoba doživi teške progone od porodice; možda zaglibi u neki nemoral; ili možda dođe u kontakt sa nekim ljudima koji ponude "zeleniju travu", "novo", "pravo učenje". Zaista, mnogo toga se može desiti sa njome, jer "neprijatelj ne spava" (1. Pet. 5:8). Dakle, iako osoba zna svu evanđeosku istinu, ona je ipak svojevoljno napusti. Kraj bude i takav da se osoba razočara u hrišćanstvo ili se odrekne hrišćanstva, ili postane ljuti neprijatelj napuštene zajednice i hrišćanstva, ili potpuno pristane u lažno učenje.

Biblija kaže da je takvoga nemoguće obnoviti na pokajanje, a iskustvo potvrđuje ovu njezinu tvrdnju. Naravno, mi kao ljudi treba da smo veoma oprezni kada kažemo da je neko "otpao" od Hrista, jer mi nikad ne znamo i ne vidimo sve. Opet, nekad postoje očiti pokazatelji kada se to može opravdano tvrditi.

U knjizi "Put Hrišćanina", među napomenama, se može čitati o Frančesku Spijeru koji je bio italijanski advokat i koji je doživeo Božju milost u Hristu Isusu. Bio je vatreni branitelj Božje istine tako da se kroz njegov uticaj podigla divna crkva vernog naroda u gradu Citadela. Kada je papa Pavle III, 1542. godine, po savetu kardinala Karafija odredio da se sprovodi inkvizicija nad jereticima. Počela su proganja, bacanja u zatvor, svirepa mučenja, i ubijanja svih onih koji su bili probuđeni Božjom istinom i čitali reformatorske spise. Mnogi su se zbog tih progonstava i nevolja uplašili i odrekli vere u Hrista Isusa, među njima je bio i Spijera. I pored toga što je znao kako je to veliki greh i da jedino u Hristu može da nađe milost i oproštenje. On je svojevoljno (svesno) odbacio traženje Boga i Njegove milosti. Spijera se odrekao Hrista, usprotivio Svetom Duhu, i ostatak svog života proživeo u svom otpadu, u užasnom duševnom jadu i očajanju, te je najzad bez mira i pomirenja sa Bogom i umro.

U Spijerovom slučaju može se reći da se otpadanje desilo naglo, no, najčešće se ono dešava postepeno, tako reći neprimetno. Ono počinje u dubini srca, i vremenom se ispolji kroz dela, reči i ponašanje, pokaže svu svoju drskost i samovolju. Svakom otpadanju od Gospoda Isusa i Njegove Istine prethodi svetovnost, neposlušnost i ponos, te osoba jednostavno ide se iz greha u greh. Mnogi takvi i dalje priznaju Gospoda i govore da su Njegovi, ali ne žele ostaviti telesne želje i "svetske slasti", pa im savest polako umire (okamenjuje, Ef. 4:18), i postaju sve manje kadri da čine dela Božja, kao "delo pokajanja" koje je dar Božji (Zah. 12:10; Dela 5:31; Dela 11:18; 2. Tim. 2:25). Pošto je poziv na pokajanje rad Svetoga Duha na njihovim srcima, svaka neposlušnost tom pozivu je protivljenje Bogu i preziranje Božje milosti, Njegovog poziva za spasenje (vidi Mt. 22:2-14). Takvi ljudi sve više zalaze u svetske stvari i greh; da bi na kraju počeli da ismejavaju, osuđuju, čak i da mrze hrišćane. Ovo nije preuveličavanje, ovo je stvarni scenario koji je zadesio tako mnogo neopreznih "hrišćana".

Neki ozbiljni hrišćani se uznemire kad čitaju Jevrejima 6:4-8 i slične odjeljke. Đavo naročito uspešno koristi ove stihove kako bi poljuljao još "zelene vernike" koji imaju telesne, umne ili emocionalne poteškoće, i da bi ih uvio u očaj i beznađe, da potpuno parališe svako njihovo nastojanje da se približe svome Bogu. Takvi se boje da su otpali od Hrista i da više nema nade za povratak, da ih Bog više neće i ne voli. Strahuju da su zašli predaleko od tačke pomirenja i da im Bog više ne može oprostiti.

No, činjenica da uopšte o tome brinu je dokaz da oni nisu otpadnici! Otpadnika ne muče takvi strahovi, jer njegova savest po ovim pitanjima je mrtva(-'ladna). Međutim, sve dok oni slušaju đavolja šaputanja koja čak i gode njihovom samosažaljenju i samoopravdanju oni sebe, na đavolju radost, drže "uspešno" dalje od Boga, ne razmišljajući da će se ta distanca vremenom sve više i više povećavati.

Dakle, otpadništvo ne smemo mešati sa "posrnućem" - padom u greh. Svakom iskrenom verniku se može desiti da kad-kad odluta od Hrista, da počini neki greh. Jasno je, da zbog greha se poremeti njegov odnos sa Bogom. Može čak doći do tačke kada ga ljudi više ni ne smatraju hrišćaninom (poput Izgubljenog sina, Lk. 15:11-32). Međutim, čim posrnuli ispovedi i napusti svoj greh - pokaje se - on dobija šansu da svoj narušeni odnos sa Bogom ponovo obnovi (1. Jn. 1:9). No, ostajanje u grehu i odbijanje sa se učini pokajanje, ignorisanje poziva Svetog Duha, svakako će da ga dalje odvede u otpadnuće, a tu je onda kraj.

Bog ne želi da ni jedno Njegovo dete otpadne i zbog toga, kada ono greši i krene stramputicom, On će da ga upozorava, da ga doziva, a na kraju ako treba i da ga "kazniti". Njegova karanja, kakva god bila, nisu poslata u nameri da ga unište, već da poput šibe "isteraju ludost i bezumnost iz njegovog deteta" (Jev. 12:6) i da bi ga sačuvaju od još većeg zla i nevolje (2. Kor. 7:10).

Istorija Izraela je puna ovakvih primera "posrnuća". Jedno vreme oni slede Božije zakone i uživaju Božije blagoslove i Božju naklonost zbog toga a onda sve to odbace i krenu za drugim bogovima, i žanju Božji sud i prokletstvo, kroz koje im Bog šalje jasnu poruku da mu se vrate.

Ovaj ciklus posrnuća i obnove se veoma lepo vidi u Sudijama, gde se on se stalno ponavlja: (a) pad u greh (idolopoklonstvo), (b) Božja kazna u vidu neprijatelja, (c) pokajanje naroda, (d) slanje osloboditelja.

Drugi dobar primer je car David, koji je počinio užasan greh (vidi 2. Sam. 11 i 2. Sam. 12). No, pošto se David pokajao (Ps. 6:1-10; Ps. 32:1-11; Ps. 38-40; Ps. 51) bilo mu je oprošteno i doživeo je obnovljenje, ali cena tog greha je morala biti plaćena: "mač se više neće odmaći od njegovog doma". Davidu je bilo oprošteno, ali posledice greha su ostale, "što je posejao moraće i požnjeti".

Možemo postaviti sebi hipotetičko pitanje: Šta bi bilo sa Davidom da se nije pokajao? Nema sumnje, carstvo bi mu bilo oduzeto kao Saulu i završio bi poput njega kao otpadnik od Boga.

Takođe, Apostol Petar se čak tri puta odrekao Isusa i bilo mu je oprošteno, jer se pokajao (Mt. 26:75). Dalje šta je sve Petar postao i činio za Gospoda je poznato. Možemo se i ovde zapitati: Šta bi bilo sa Petrom da se nije pokajao?

Petar je svoje posrnuće tako teško podneo, da je Isus posle svoga vaskrsnuća morao sa njime, na plaži posle ručka (Jn. 21:15-18) da povede jedan dušebrižnički razgovor, koji će ga potpuno obnovi.

Dok se približavamo svršetku ovog razdoblja milosti, te nam je "Dan Gospodnji" sve bliži i bliži, možemo očekivati sve veću plimu otpadništva, na šta i Pismo opominje (2. Sol. 2:3; 1. Tim. 4:1). Stoga upozorenja protiv otpadanja treba vernima da postanu iz dana u dan sve važnija i ozbiljnija.

Oni koji igraju na kartu "Bog je ljubav" i "Bog me voli onakvog kakav jesam" i još se uzdaju u svoja "stara dela predanja (krštenje)", a žive i dalje neko svoje "polovično hrišćanstvo" (malo jesam, malo nisam), treba da znaju da se opasno kockaju sa Bogom, i da u toj igri ne mogu "izblefirati" Boga. Ako nastave u svom bezumlju beskonačnih kompromisa mogu izgubiti i ono šta su imali (vidi Otk. 3:1-6). Bog osim što je "ljubav" On je i pravednost, i svetost, i sudi tako što "ne gleda ko je ko" (Rim. 2:11). Pismo jasno govori da baš "ta ljubav" je ta koja poziva na pokajanje i na povratak Gospodu (Rim. 2:4), i Pismo jasno upozorava da: "bez posvećenja niko neće videti Gospoda" (Jev. 12:14). Dakle, teško da će ko od otpalih moći sebe opravdati pred Bogom.

Isus je rekao: "Sve što mi daje Otac doći će k meni, i onoga koji ide k meni neću izbaciti." (Jn. 6:37 EČ) Ove Isusove reči najčešće primenjujemo na one koje evangeliziramo, no, one se mogu odnositi i na one koji su na putu otpadnuća i žele se vratiti Bogu. Njih Otac šalje Sinu, doziva ih kroz svog Svetog Duha da mu ponovo priđu i nađu oproštenje - obnovu zajedništva.

Verujem da ste shvatili poentu ovog podužeg pisma, kao i to da odnos između Boga i vas: zavisi samo od vas; jer je Bog sa svoje strane sve uradio - dao je Hrista. Zato i apostol Jakov viče: "Približite se k Bogu, i On će se približiti k vama. Očistite ruke, grešnici, popravite srca svoja, nepostojani!" (Jak. 4:8).

Možda da pročitate priču o Izgubljenom sinu (Lk. 15:11-32) i da tu vidite Boga Oca koji i vas tako nestrpljivo i sa čežnjom čeka da mu se vratite? Kroz ovu priču Isus govori baš o sinu koji je krenuo putem otpadnuća. Bog ovde nije predstavljen kao onaj ko se ljuti, kao besan na sina jer se udaljio od Njega, već naprotiv, On iz dana u dan stoji uz put, gleda u daljinu i očekuje da vidi svoga sina kako mu se vraća...

Imajte na umu da što više odlažete povratak, to će ga biti teže i učiniti, čuvajte se toga da ne pređete liniju posle koje povratak više neće biti moguć, kada više nećete osećati grižu savesti i tugu zbog svog posrnuća, kada Bog prestane da vas doziva na pokajanje. Onda će za vas postati i nemoguće da se pokajete, kao što to nisu mogli ni Izraelci kod Kadisa.

Neka vas Gospod osnaži za pravu odluku.