Oproštenje
Subject: Gospod s vama draga braco u Isusu Hristu
Date: Thursday, January 21, 2010 12:39
Zovem se Zlatko i vec sam vam pisao i zahvaljujem Isusu Hristu za vase odgovore.
Imam jos jedno pitanje.
U proslosti sam uradio mnoga nedela kojim sam povredio mnoge ljude kako prijatelje(mislim na ljude u svetu)tako i bracu i sestre u Isusu Hristu.
Proslo je dosta vremena dok sam skupio hrabrosti i zatrazio oprostenje.
Zahvalan sam Isusu Hristu sto ima strpljenja sa mnom i sto mi je pokazao da me nije napustio i tom ljubavlju deluje duhom u meni.
Ono sto me najvise muci jeste to da znam i verujem da mi je Isus Hrist oprostio moje grehe jer se osecam najgresnijim covekom,svaka moja pogreska me jako boli.Verujem da mi Gospod prasta ali nikako ne mogu da se izmirim sa svojim starim pogreskama.Toliko sam trazio oprostenje i od ljudi kojima sam zgresio ali odgovora nije bilo.
Znam da nemogu nista uciniti niti to zelim forsirati,verujem da mi je to oprosteno ali zasto u sebi osecam i dalje osecaj krivice.
Sta da radim?
Molim se Gospodu da mi pokaze.
Zahvalan sam i vama unapred na odgovoru.
Vas najmanji brat u Isusu Hristu.
Hvala vam, na javljanju i na ovom novom dobrom pitanju.
Davanje ili primanje oproštenja je nešto što mnogim hrišćanima pada kao veoma teška stvar, jer nikada nisu razumeli šta znači Isusov zahtev "odreći se sebe" i ponizan kao "kao dete". Mnogi se ravnaju po onoj narodnoj: "Opraštam, ali ne zaboravljam." No, ovo samo znači da uopšte nema oproštenja, a nastavak ovoga je najverovatnije ona narodna: "Pamti, pa vrati"! To sve nema nikakve veze sa Hristovom naukom.
Biblija po ovom pitanju je veoma jasna: "Jer ako oprostite ljudima njihove greške, oprostiće i vama Otac vaš nebeski; ako li ne oprostite ljudima, ni Otac vaš neće oprostiti grešaka vaših." (Mt. 6:14-15 EČ) Isus ovde iznosi jednu krajnje ozbiljnu stvar: Ako želiš da tebi Bog oprosti tvoje pogreške, onda i ti moraš oprostiti pogreške koje su drugi učinili prema tebi. Ovo je ozbiljno upozorenje, jer našom nespremnošću da oprostimo mi zadržavamo Boga da oprosti nama naše grehe, sami činimo da se nebo nad nama zatvori i ćuti (vidi Mt. 5:22-26). Naše molitve postaju isprazne, Bog ih ne sluša: "Ko odvraća uho svoje da ne čuje zakon, i molitva je njegova mrska." (Pri. 28:9) Hristova zapovest (zakon) je jasan i veoma ozbiljan u vezi oproštenja.
Dalje, u Mateju 18:21-22, Petar pita Hrista koliko puta treba da nekome oprosti uvredu, na šta Hrist kaže 77 puta. No, Hristova namera nije da ovde istakne neki broj, već da tvrdo naglasi je to nešto što se očekuje od hrišćanina da stalno radi u svom odnosu sa drugim ljudima.
Pavle hrišćanima u Kolosima nalaže i daje uzor opraštanja: "Snoseći jedan drugog, i opraštajući jedan drugom ako ima ko tužbu na koga: kao što je i Hristos vama oprostio tako i vi." (Kol. 3:13 RDK) Ako je savršeni Hrist oprostio nama, naše uvrede, grehe učinjene protiv Boga onda sigurno mi možemo oprostiti jedni drugima. Oproštenje nije osećanje, već to je odluka, promena u razmišljanju u vezi sa nekom osobom.
Jasno je, da je oproštenje Božja zapovest, i to veoma važna zapovest.
Postavljate sada pitanje: "Šta ako osoba ne želi primiti moje izvinjenje?" Dakle, "Šta u slučaju ako mi osoba ne želi dati oproštenje?"
Na žalost, ovako nešto je čest slučaj, da "vernici" budu zlopamtila i da nisu spremni dati oproštenje. No, oni ne razmišljaju da je ovo luksuz samopravednosti koji ih puno košta u svom ličnom odnosu sa Bogom, kao što smo već iznad videli...
Činjenica je da vi ne možete prisiliti druge da vam daju oproštenje, ako to oni ne žele. Svi biblijski navodi o oproštenju koje smo iznad spomenuli, pozivaju da svako treba prvo pogledati sebe, u svoje srce i uvideće valjani razlog da treba dati oproštenje, tj. mora ga dati ako želi uživati punu Božju naklonost.
Tako ako ste nekog povredili, zlo mu učinili, i zbog toga osetili tugu i krivicu, te otišli do te osobe i izvinili joj se, i zatražili od nje oproštenje, onda ste vi uradili sve što je bilo u vašoj moći. Ako je ta osoba vernik, onda njena odgovornost je da da oproštenje, ako to ne želi učiniti onda to postaje problem između nje i Boga. Vi tu više ništa ne možete učiniti, sem da se za nju molite.
Treba još reći, da čin oproštenja neće automatski povratiti poverenje, već da je za ovo potrebno uložiti malo vremena i truda. Dakle, posle dobijenog ili jasno ne dobijenog oproštenja dobro je ostati sa tom osobom u kontaktu, tj. dati priliku da izmirenje bude potpuno. Ovo se može učiniti na razne načine, kao: pozivom na kafu ili šetnju, ili sl. Jedini način da se isprave narušeni odnosi je dijalog: slušanje, pričanje, tolerancija.
Moguće, da ljudi od kojih niste dobili oproštenje, ne znaju šta da misle o ovom vašem postupku, možda su njime zatečeni? No, upravo kroz vaše druženje sa njima (ako je moguće) oni mogu videti razliku, da li ste ozbiljni u tome ili ne? I zašto to činite? A ako nisu hrišćani dobićete izvanrednu priliku da im propovedate Hrista.
Kada kažete da "osećate krivicu" i dalje, iako ste se izvinili tim ljudima. Onda znajte da niste jedini koji se ovako oseća, jer mnogi od nas imamo problem sa osećanjima - glava jedno kaže a srce drugo oseća. No, ako se oslonite na Reč Božju, ovaj konflikt bi trebao da bude rešen: "Ako ispovedamo svoje grehe, on je veran i pravedan - da nam oprosti grehe i očisti nas od svake nepravednosti." (1. Jn. 1:9 EČ)
"Osećaj krivice" je veoma često duševno breme kod mnogih ljudi, i želim ovde na tu temu ukratko reći par stvari, koje bi bile korisne vama i ostalim čitaocima...
Činjenica je da mnogi od nas odrastemo u veoma izveštačenom svetu, koji nas uči pogrešnim standardima i veoma lošoj slici o sebi samima. Krajnji ishod toga bude da živimo sa veoma lošim osećanjima o samima sebi (sram, krivica, potištenost, i sl.). Prisiljeni smo da sami sebe upoređujemo sa drugima, i često nerealno očekujemo više od sebe samih. Na kraju, osetimo se kao da su nam ruke vezane, a razne krivice, male ili velike, nas preplave. Krivica koja jedna od tih koja "lomi naše srce" - naše unutrašnje biće.
Ovu "slomljenost" mnogi ljudi veoma teško prihvataju. No, biblijska je činjenica da je svako od nas doživeo "slomljenost" unutrašnjeg bića i da trebamo "unutrašnje isceljenje", da neke stvari (osećanja) budu vraćene na svoje mesto, onako kako je to za nas zamislio naš Bog Stvoritelj. Ovo je moguće zahvaljujući Hristu, jer čitamo o Njegovoj službi sledeće: "Duh je Gospodnji na meni; zato me pomaza da javim jevanđelje siromasima; posla me da iscelim skrušene u srcu; da propovedim zarobljenima da će se otpustiti, i slepima da će progledati; da otpustim sužnje..." (Lk. 4:18 RDK)
Reč "skrušene" u grčkom ima doslovno značenje "potpuno razbijen, potpuno rasut". Dakle, Isusova služba je služba "unutrašnjeg isceljenje" koju svako od nas treba.
Dobra je vest da Isus nije došao da sudi svetu i da ga optuži (Jn. 12:47). Da je to tako onda bi Zemlja postala pretovarena krivicom, i postala bi najdepresivnije mesto u svemiru, jer taloge krivice ne bi imao ko da opere. No, Isus je došao kao Spasitelj, kao Božja ljubav koja oprašta.
Dakle, kada se obračunavamo sa našim osećajem krivice, onda treba uvek da imamo na umu da to nije problem, već pre simptom da trebamo i mi dodir isceljujuće Božje ljubavi.
Rešenje svakog konflikta je ljubav. Most za svako oproštenje je ljubav. Zato nas i Isus uči: "Ljubi bližnjega svoga kao samoga sebe." (Mt. 22:39 EČ)
Pozdrav i Božji blagoslov.
