• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

- Rešavanje ključnih pitanja

Dejvid Tejlor je došao na koledž sa velikom ljubavlju prema nauci. Odlučio je da pohađa kurs zoologije kao osnovni, pre nego što krene na neki od mogućih smerova za detaljnije usavršavanje. Tokom semestra shvatio je da je njegov profesor čvrsto ubeđen u evoluciju, ne samo kao naučnu teoriju, nego i kao nešto što prožima čitavo shvatanje ljudske istorije. Dejvidu su smetali njegovi omalovažavajući komentari u vezi sa opisom postanja u Bibliji.

U isto vreme, njegovi cimeri su kritikovali njegov izbor kursa zoologije i ubeđivali ga da treba da zauzme hrišćanski stav protiv teorije evolucije. Oni su zapravo hteli da on brani stav nauke o postanju, koja smatra da Biblija uči da je Zemlja stvorena u toku šest dvadesetčetvoročasovnih dana. Našavši se između dve vatre, Dejvid se pitao koji je od suprotstavljenih pogleda ispravan. Bio je još više zbunjen kada je proučio teoriju "Velikog praska" po kojoj je univerzum odjednom počeo da se širi pre oko petnaest milijardi godina, iz jednog početnog paketa energije. Pitao se kako uskladiti ove različite poglede na postanje i kako se oni međusobno odnose. Zato je odlučio da detaljnije prouči ovu problematiku.

Gazeći kroz ove kontroverzne vode, Dejvid je otkrio da, u najvećem delu, rasprave o postanju i evoluciji ne uspevaju da definišu pojmove koji imaju više od jednog značenja. Na primer, da li je autor, kad je upotrebio reč stvorio, mislio "počeo da postoji, začeo?" Ili, da li se ona zapravo odnosi na korišćenje već postojećih materijala, dakle u smislu "doveo do, uzrokovao", kao na primer u slučaju modnih ostvarenja, ili u aranžiranju cveća? Da li je evolucija zamišljena kao naučna teorija ili filozofija?

Kada pojmovi nisu dobro definisani, argumenti su kao brodovi koji plove po mraku, čiji se obrisi jedva naziru, ili kao lokomotive koje idu jedna prema drugoj u sudar.

Dejvid je shvatio da je potrebno razumeti na višem nivou i cilj i ograničenja moderne nauke kao i način na koji su biblijski pisci opisivali prirodne događaje. Isto tako, hteo je da vidi u kakvom su odnosu ova dva pogleda. Tada bi bio u stanju da izdvoji najvažnije stavove iz biblijskog učenja o postanju i naučne koncepte o evoluciji.


Moderna nauka

U šesnaestom i sedamnaestom veku započela je naučna revolucija. Radikalna otkrića velikih pionira nauke bila su mnogo više od običnih novih naučnih teorija. Može se reći da je cela "igra" nauke bila nanovo definisana kao i način na koji se upisuju poeni.

Na primer, kada je 1543. godine Nikola Kopernik smestio Sunce, umesto Zemlje, u centar univerzuma to je bilo više od suprotstavljanja 2000 godina starom autoritetu drevnog grčkog filozofa Aristotela. On se koristio matematikom da sačini jednostavniji i korisniji model koji bi bolje funkcionisao.

Pedeset godina kasnije, Johan Kepler je otkrio da je Marsova putanja elipsa, a ne Aristotelov savršeni krug. Nemački astronom je zapravo pokazao kako nauka može da, koristeći se matematikom, analizira merene veličine i da objasni način na koji prirodne sile deluju.

Kroz svoju karijeru, na samom početku sedamnaestog veka, Galileo Galilej se borio da oslobodi nauku od autoriteta aristotelovske univerzitetske organizacije. Kada, posle dvadeset godina, njegovi rivali nisu mogli da svog neprijatelja poraze na naučnom polju, oni su Kopernikovu kosmologiju proglasili teološki spornim pitanjem. Galilej se borio da zadrži crkvu dalje od mešanja u stroge naučne rasprave. Najveći deo intelektualaca iz crkve bio je na njegovoj strani, dok se opozicija jasno izdvojila iz grupe aristotelovskih naučnika.

Galilej je tvrdio da nova nauka govori samo kako prirodne sile deluju - dakle o njihovom matematički opisivom mehanizmu - a ne zašto, koji je plan ili svrha. Za razliku od Aristotelove stare prirodne filozofije, nova nauka ne obezbeđuje kompletnu i potpunu istinu o prirodi. Naučne teorije daju samo parcijalne poglede na svet, jedan način objašnjenja, one su privremene i neprekidno se menjaju ili odbacuju.

Kao što je Ajnštajn kasnije primetio, funkcija uspostavljanja cilja i određivanja vrednosti je izvan uloge nauke. Upravo ta pitanja, koja se tiču i filozofa i teologa, usmeravaju našu pažnju ka Bibliji.


Biblijska interpretacija

S vremena na vreme neko me pita, "Da li Bibliju shvataš doslovno?" Na to ja odgovaram, " Ono što treba da shvatim doslovno - shvatam doslovno, figurativne delove shvatam figurativno i alegorične delove alegorijski."

Ovo treba da bude jasno. Biblija, koja se sastoji od šezdeset šest knjiga pisanih u periodu od 1300 godina, sadrži mnoge vrste književnosti: prozu i poeziju, literarni i figurativni jezik, psalme i poslovice, istorijske priče i parabole. Svaki od ovih literarnih tipova ima posebne principe za svoju interpretaciju. Bilo da proučavamo Šekspira, ili Mičnera, ili Bibliju, primenjujemo ove principe. Ne smemo da interpretiramo odlomke iz Biblije tako da ti odlomci govore ono što mi želimo.

Galilej je jednom prilikom rekao, "Sveto pismo ne može govoriti neistinu ako je njegovo pravo značenje shvaćeno."^[1] Ali pravo značenje se ne može uvek doslovno shvatiti. Na primer, kad Biblija govori o Božijim rukama, stopalima i očima, to je očigledno u figurativnom smislu, jer Jevrejima nije bilo dozvoljeno da se služe idolima i slikama Boga u njihovoj službi.

Nažalost, doslovno se često izjednačava sa "činjeničnim", kao da figurativno uvek znači "nestvarno". Ali to jednostavno nije tako. U Bibliji su činjenice ili događaji često opisani figurativnim jezikom. Na primer, 5. Mojsijeva 4:34 oslikava Božje izbavljenje izabranog naroda iz Egipta njegovom "rukom krepkom i mišicom podignutom" (4:34). Iako je ovo metafora, ona opisuje jedan od najvažnijih događaja u istoriji Izrailja. S druge strane, bajka ili mit mogu biti ispričani doslovnim jezikom bez i jedne stilske figure, ali kako bi to samo bezlično izgledalo! Znači da problem nije u sukobu doslovnog i figurativnog, najvažnije je otkriti autorovu nameru. Osnovni vodič pri proveri naše interpretacije pojedinih odeljaka, može biti pitanje: Šta je ta poruka značila za one koji su je prvi čuli ili pročitali? Dobar princip za kontrolu jeste: Ono što je ona značila tada određuje i šta ona sada znači.^[2]

Biblija, koja je velikim delom istorijska knjiga, otkriva Boga ne samo kao Stvoritelja i Održitelja sveta, već i kao Gospoda i Sudiju istorije. Cilj Svetog pisma je da uči o Bogu, prirodi i čovečanstvu, i o njihovim međusobnim odnosima. Ona otkriva značenje istorije i principe življenja - pitanja vrednosti i svrhe života. Glavni metod teologije je književna analiza i interpretacija biblijskog jezika.


Veze: nauka i teologija

Pre nego što razmotrimo pitanja postanja i evolucije, treba da se zapitamo, "U kakvom odnosu treba da budu naučni i biblijski pogledi na prirodu?" To nije samo akademsko pitanje, s obzirom na to da živimo u vremenu nazvanom "doba nauke". Na svakom mestu i svakog dana, kao stariji brat, nauka nas i na otvoren i na skriven način podseća na svoje prisustvo i moć. Uz pomoć nauke, mi oslobađamo i crpimo svetske izvore. Sa njom smo stigli na Mesec i zagadili Zemlju. Škole i mediji nas neprestano uče o naučnim dostignućima. Sve više smo zahvaćeni njenom tehnologijom.

Složićemo se da nauka radi i za dobro i za zlo, ona je kvalitet od najviše važnosti u društvu koje slavi praktične rezultate. Nauka nema rivala u obezbeđivanju univerzalnog standarda za razdvajanje istine od neistine. Biti osuđen naučnim konsenzusom izgleda da je isto što i osetiti dah smrti. Stoga je važno za hrišćane, i za sve one koji traže istinu, da nauku i teologiju tretiraju na način koji poštuje valjanost svake od njih.

Tokom poslednjeg veka, korišćena su četiri "teorijska modela" za povezivanje nauke i teologije.


1. Rat

Godine 1896. Endrju Vajt, predsednik Kornel Univerziteta, u dva toma je objavio rad pod naslovom "Istorija sukoba nauke i teologije hrišćanstva". Na momente zajedljiva i sarkastična Vajtova knjiga postala je klasika. Ponovo je štampana 1960. godine kao "kompletna i monumentalna istorija najpoznatijeg sukoba koji je poznat čoveku". Autor je opisao "Galilejev rat" kao izuzetno gorak sukob. Vajt je optužio crkvu da se koristila svim raspoloživim oružjem da slomi pionirske pokušaje ovog naučnika. "Teška artiljerija opštih optužbi vidljiva je na svim naučnim borbenim poljima."^[3]

"Ratni" model je preovlađivao tokom prve polovine našeg veka, i još uvek je prilično popularan. Taj me je model stavio, kao predanog hrišćanina, u defanzivu tokom mojih studija na Jejlu. Tek mnogo godina kasnije, saznao sam da su poslednja otkrića u istoriji nauke pokazala da su stvarni Galilejevi neprijatelji bili aristotelovski naučnici. Kada nisu uspeli da ga pobede u univerzitetskoj areni, oni su uključili crkvu u sukob, u nadi da će obezbediti prestiž, optužujući svog neprijatelja za jeres. Suđenje Galileju nije prevashodno bilo sukob između hrišćanstva i nauke. "U stvari, to je bio zamršen sukob u kome su svi mogli da učestvuju i u kome su predrasude, neraščišćeni računi i razni posebni i združeni interesi bili glavni pokretači."^[4]

Iako je koncept nauke i hrišćanstva kao neprijatelja diskreditovan, on je i dalje prisutan kako u udžbeničkim, tako i u popularnim pisanjima. Na primer, četvrtog januara 1987. godine, u "Njujork tajms" magazinu objavljen je članak pod naslovom "Nauka na Božjoj stazi". Skoro na samom početku autor je izjavio, "Najvećim delom proteklog milenijuma nauka i vera su bili nepržjatelji" (str. 22). Takav zaključak bi bio iznenađenje za pionire naučne revolucije.

Kopernik je tokom čitavog života bio administrator u poljskoj katoličkoj crkvi; on je svoju poznatu knjigu "O revoluciji nebeskih sfera" posvetio papi Pavlu III. Kepler, pobožni nemački luteran, opisao je svoja naučna otkrića kao "sleđenje Božjih misli". Galilej je ostao lojalan svojoj crkvi čak i posle osude na kućni pritvor; njegove kritike su bile usmerene samo ka njegovim naučnim neprijateljima. Engleski protestant Isak Njutn napisao je preko milion reči o teologiji - zapravo više nego što je napisao o nauci.

U nekim prilikama, crkva je proganjala naučnike; povremeno su naučnici unapred osuđivali teologe. I pored toga, ove dve discipline nisu same po sebi antagonističke. Čak i u danas preovlađujućoj filozofskoj klimi naturalizma, mnogi odlični naučnici su hrišćani. Iako mnogi briljantni naučnici odbacuju hrišćanstvo, retko kad su njihovi razlozi izvođeni iz njihovog naučnog rada.


2. Dve stvarnosti

U mnogim raspravama nauka i teologija su viđene kao discipline koje zauzimaju odvojene oblasti istraživanja. Iako model dve stvarnosti može biti definisan na različite načine, ove discipline se neizbežno sudaraju u graničnim oblastima, što vodi ka teritorijalnim sporovima. Ovaj model se pridodaje široko rasprostranjenom "ratnom" stanovištu i teologiji "Boga praznina" u kojoj je Božija aktivnost ograničena na takozvane natprirodne događaje još uvek neobjašnjene modernom naukom. Model dve stvarnosti, u različitim verzijama, ne uspeva da pravedno prikaže biblijsko otkrivenje Boga kao Stvoritelja i Održitelja sveta. Aktivan u prirodi i istoriji, biblijski Bog nije odsutni gospodar kakav je poznat u deizmu. Teologija i nauka žive u istom svetu i posmatraju mnoge iste fenomene; one ne mogu biti razdvojene berlinskim zidom.


3. Harmonija

Ovaj pristup pokušava da uskladi biblijsko i naučno objašnjenje prirode kao da svako od njih predstavlja deo iste slagalice. Na primer, takav model uzima da biblijsko postanje i geologija daju zajednički odgovor na pitanja kada i kako je Zemlja nastala i počela da se razvija. Taj se pristup danas zove "nauka o postanju". Kada se njihova interpretacija biblijskog postanja ne slaže sa dobro utvrđenim naučnim činjenicama, kreacionisti ubeđeni u "mladu zemlju" su prinuđeni da izmisle svoju "nauku o postanju".

Ovaj model ne priznaje da su Galilej i Njutn pravili jasnu razliku između nauke, koja objašnjava kako priroda funkcioniše, i teologije, koja otkriva ko i zašto upravlja prirodom. Nauka i teologija govore različitim jezicima: matematičkim i svakodnevnim jezikom. One predstavljaju dve različite slike: nelični mehanizam nauke koji je u kontrastu sa ličnim Bogom i njegovom planom za svet.

Dalje, tvrdnja da je Biblija "naučno tačna" dovodi u sumnju njen kredibilitet. Sledeći put kada čujete takvu izjavu možete da pitate, "Čija nauka? Koliko dugo će to biti prihvaćeno?" Na kraju, za Bibliju se mislilo da je u skladu sa Aristotelovom geocentričnom astronomijom i korišćena je u borbi protiv nove Kopernikove kosmologije. Kada naučne teorije zastare (kao što se to neprekidno događa), u mislima mnogih ljudi one odnose i Bibliju sa sobom. Teologija koja se vezuje sa naukom jedne generacije, verovatno zastareva pojavom nove generacije.


4. Parcijalni pogledi

Četvrti tip modela naglašava mnoge strane prirodnog sveta i različite perspektive iz kojih te strane mogu biti viđene. Među njima naučni i biblijski opisi mogu biti prihvaćeni kao dva različita, ali parcijalna, pogleda koji se međusobno dopunjuju.

Na primer, zamislite četiri čoveka - Ajnštajna, Gogena, Betovena i kralja Davida - kako stoje na vrhu nekog brega i posmatraju divnu dolinu okupanu predvečernjim suncem. Oni se dive pastoralnoj panorami uokvirenoj zlatno - crvenim oblacima. Iako sva četvorica posmatraju isti prizor svaki od njih zapaža nešto drugo. Tada su se dogovorili da svaki od njih predstavi svoja zapažanja na svom polju, pa da se sastanu i podele utiske.

Godinu dana kasnije, oni se okupljaju ponovo na istom mestu. Ajnštajn, naučnik, doneo je papire popunjene matematičkim formulama. On naučno objašnjava kretanja Zemlje i boje svetlosti. Ajnštajn tvrdi svojim prijateljima da su stvari potpuno različite od onoga kako izgledaju. Sunce se, zapravo, ne kreće nadole i sunčeva svetlost nije crvena. Dalje, Sunce i nije stvarno tamo gde ga oni vide; ono što vide je svetlost koja je krenula sa Sunca pre oko osam minuta. Ostala trojica su vidno uznemirena. Prividno, sve što su gledali sopstvenim očima celog svog života, naučno je nekorektno.

Gogen, slikar donosi slikarsko platno koje prikazuje lepotu zalaska Sunca u raznovrnosti divnih boja. Ostali razumeju i veoma cene njegovu sliku. Betoven - muzičar, vadi kasetofon i moli prijatelje da sednu i zatvore oči. On, na njihovo oduševljenje, pušta svoju "Pastoralnu simfoniju" snimljenu na kaseti. Konačno, David, psalmist, čita himnu, kojom slavi Boga i peva Psalam 19: "Nebesa kazuju slavu Božiju, i dela ruku njegovih glasi svod nebeski."

Pretpostavimo sada da se postavlja pitanje koji prikaz najbolje odslikava scenu zalaska Sunca. Odgovor zavisi od cilja onoga ko pita. Ako neko želi da ode na Mesec ili da lansira satelit, Ajnštajnove formule će mu biti od najveće pomoći. Ali u svojoj dnevnoj sobi, iznad kamina, svako bi radije okačio Gogenovo platno. Posle napornog dana, možda ćemo poželeti da legnemo i slušamo Betovenovu muziku. Da izrazimo zahvalnost i slavu Stvoritelju, izabrali bismo Davidov psalam.

U takvom modelu "parcijalnih pogleda", biblijski i naučni opisi su komplementarni - kao različite vrste mapa za isti teren. Njihova ograničenja nisu granice (kao u modelu dve stvarnosti) označene ogradama sa natpisima "Zabranjen prolaz", gde teolozi i naučnici štite svoje busije. Prisutna ograničenja su nametnuta njihovim ciljevima i različitim tipovima "jezika" koje koriste: brojeva, boja, nota ili reči. Besmisleno je pokušati da kombinujemo ove različite medije u jednu sliku.

Galilej se koristio metaforom o "dve Božje knjige" - priroda i Biblija - koje su odigrale centralnu ulogu u svim razmišljanjima o nauci i teologiji. I "Sveto pismo i prirodni fenomeni potiču iz Božje Reči... Bog je poznat u prirodi po svojim delima, i po doktrini u otkrivenoj Reči."^[5] Ovaj naučnik je potvrdio "da dve istine ne mogu da protivreče jedna drugoj", jer su izražene različitim jezicima i sa različitim ciljevima. Zašto bi, onda, Biblija bila korišćena da podrži jednu naučnu teoriju protiv drugih? Galilej je često govorio da nam "Biblija govori kako se ide na Nebo, a ne kako nebesa idu."


Nauka i teologija

Naučna objašnjenja moraju biti bazirana na podacima zasnovanim na posmatranjima. Posle uočavanja problema, formiramo hipotezu - pretpostavku zasnovanu na poznatim saznanjima - da bismo zatim smislili eksperiment za njeno testiranje. Posmatramo, merimo i računamo da bismo videli da li naši podaci potvrđuju hipotezu. Ponovljeno testiranje ne "dokazuje istinu" o našoj hipotezi (kako se često misli), nego određuje da li je ona "lažna". Ako prođe sve testove, hipoteza postaje osnova za dalja istraživanja.

Naučni zakon se bavi eksperimentalnim dokazima u relativno ograničenim oblastima prostora i vremena. On objašnjava pravilnosti u delovanju prirodnih sila, obrađujući velike količine podataka. On, takođe, na osnovu obrađenih podataka predviđa rezultate eksperimenata koji se izvode pod određenim uslovima, utiče na dalji tok istraživanja, obezbeđuje osnovu za tehnologiju. Kako su naučni zakoni zasnovani direktno na eksperimentalnim podacima, oni mogu biti testirani u bilo koje vreme, pa tako ostavljaju ubedljiv utisak. Ipak treba shvatiti, da oni ne propisuju ono što se mora desiti pod svim okolnostima, već opisuju ono šta se dogodilo pod određenim okolnostima.

Teorija je sistem od nekoliko povezanih tvrđenja koja su više od opšteg značaja - vrsta kišobrana pod kojim su raznovrsni zakoni povezani u jednu celinu. Naučna teorija nije u suprotnosti sa činjenicom, kako se često tvrdi u raspravama o postanju i evoluciji. Upravo suprotno, teorija i njeni zakoni moraju biti čvrsto zasnovani na empirijskim činjenicama.

Iako se bavi drukčijim podacima, teologija ima metod sličan naučnom. Ona se koristi principima doslovne interpretacije da bi razvila doktrine koje objašnjavaju biblijsko učenje.

Biblijsko predstavljanje prirodnih događaja ima dve glavne osobine. Prvo, jezik je običan, a ne tehnički, govori se svakodnevnim rečnikom običnih ljudi. Pisci opisuju događaje viđene očima slučajnog prolaznika. Na primer, mi jasno vidimo da Sunce izlazi na istoku, putuje preko neba, i zalazi na zapadu. Džon Kalvin je komentarisao: "Sveti Duh nije imao nameru da predaje astronomiju... Preko Mojsija i drugih proroka koristio se običnim jezikom."^[6] Kada ne bi pisao o astronomiji, čak i Ajnštajn ne bi odbio da govori o "izlasku Sunca".

Drugo, jezik je neteoretski. Biblijski pisci nisu pokušavali da objasne Aristotelov efikasni uzrok, pitanje kako u prirodnim događajima. Oni su razmatrali plan i svrhu sveta, pitanja ko i zašto u vezi sa postanjem. Za razliku od Grka, Jevreji nisu imali "prirodnu filozofiju".

Ove dve karakteristike su velika prednost. Prvo, zato što je njen jezik običan, Biblija se može shvatiti u svakom vremenu i prostoru, bez obzira na stepen naučnih dostignuća. Iako su imali različite kosmologije, Mojsije i Ajnštajn bi lako mogli da pecaju zajedno na "izlasku Sunca". Drugo, za razliku od naučnih objašnjenja, koja su često predmet revizija i odbacivanja, biblijski opisi prirodnih događaja nikad ne zastarevaju.

Dve perspektive, naučna i teološka, mnogo su češće bile u partnerskom nego u neprijateljskom odnosu. Biblija otkriva Boga koji je postojan u svom karakteru i koji se drži reda u aktivnostima stvaranja. Ubeđenje da je svet postojan i predvidiv od suštinskog je značaja za nauku. Nova nauka se razvila u okviru civilizacije u kojoj je hrišćanski teizam bila preovlađujuća filozofija. Hrišćanska teologija je obezbedila tlo i klimu koja je podsticala razvoj moderne nauke.


Postanje

"U početku Bog stvori nebo i zemlju" (1. Mojsijeva 1:1). Tako počinje Knjiga postanja i Biblija. Bog nije samo subjekat u prvoj rečenici, On je i centralna ličnost u celom tekstu. U stvari, u prvom poglavlju Postanja, Stvoritelj se pominje trideset četiri puta.

Ekonomija jezika u prvom poglavlju Postanja je uočljivo jednostavna. Izgleda kao opis starih događaja, opis Božijih stvoriteljskih reči i dela. Taj tekst nema obeležja parabole. Njegov figurativni jezik je u velikoj meri ograničen na metafore koje predstavljaju Boga kao ljudsko biće koje govori, vidi, radi i odmara se. Takav jezik je neophodan da bi se, pojmovima koje mi možemo da razumemo, predstavio beskonačni Duh.

Naša interpretacija biblijskog odlomka treba da bude vođena njegovom strukturom. Naratori imaju slobodu da ispričaju priču na svoj način, objašnjavajući njenu svrhu i tok događaja. Ne treba da tražimo odgovore na pitanja koja autor ne postavlja. Naš naučni interes traži odgovore na pitanja kako i kaca; biblijski pisci. kao što smo već videli, bave se pitanjima ko i zašto? Ne treba da pretpostavljamo na samom početku da je autor hteo da predstavi događaje hronološkim redom. (Evanđelje po Mateju, na primer, ima odeljke pripovedanja i učenja koji su grupisani u skladu sa temom, što je neka vrsta literarnog sendviča pre nego striktna hronologija.)

Izraz "Bog reče: 'Neka...'" pojavljuje se osam puta, svaki put na početku odeljka od četiri stiha. Evidentno je takođe da je osam naredbi uključeno u šest dana u jednoj opštoj simetričnoj strukturi. Sledeća tabela prikazuje uporedno prvi i drugi deo nedelje - kako se često radi u jevrejskoj literaturi.

"Zemlja beše bez obličja i pusta" (1. Mojsijeva 1:2)

U ranoj istoriji crkve, Augustin je primetio ovaj okvir, za koji je on verovao da je trebalo da nas nauči o redu u prirodi. Dve trijade su u kontrastu na nekoliko načina: stvaranje prostora, pa potom njihovih stanovnika; formiranje sveta praćeno njegovim popunjavanjem.

Kako, onda, treba da interpretiramo reč dan? Do sada su nam poznate četri glavne interpretacije:

1. Svaki dan je dvadesetčetvoročasovni period, označen večeri i jutrom, u toku kojih su se opisani događaji dogodili. Ovaj pogled može teško da pomiri svoj sled događaja sa vremenskim okvirom datim u drugom poglavlju Postanja, kao i sa geološkim činjenicama.

2. Dani predstavljaju duge periode koji mogu biti povezani sa geološkim dobima. Ova interpretacija ima dve teškoće svojstvene svakom usklađivanju. Prvo, ona ignoriše činjenicu da biblijski pisci ne objašnjavaju kako prirodnih događaja. (Astronomija nije jedina nauka koju Sveti Duh ne namerava da nas uči; Kalvin je mogao da doda i geologiju.) Drugo, biblijska interpretacija vezana za "modernu" naučnu teoriju zastareva kada se ta teorija revidira, ili zameni drugom.

3. Dan je običan ljudski radni dan upotrebljen kao metafora za Božiju stvaralačku aktivnost. Kako tvrđenje "Bog reče" ne znači da je bog to glasno saopštio, ili "Bog vide" - da bog ima oči, zašto bi dani trebalo da obračunavaju broj časova u toku kojih je on "radio"? Značaj dana leži u njihovoj slici od 6 plus 1, kao model za ljudski rad i odmor (2. Mojsijeva 20:8-11).

4. Postanje je otkriveno piscu u šest dana. Svaka vizija oslikava jedan aspekt Božje stvaralačke aktivnosti. Delovi materijala su napisani u literarnoj formi na šest ploča, formi koja se često sretala u vavilonskoj literaturi toga vremena.

Neslaganje o značenju "dana", ipak ne treba da odvlači našu pažnju sa centralnog učenja u prvom poglavlju Postanja: međusobnih odnosa Boga, prirode i čovečanstva - i njihove implikacije na naš način života.

"U početku stvori Bog nebo i Zemlju." To tvrđenje može biti uzeto bilo kao početak Božje stvaralačke aktivnosti, ili kao zbirni opis daljih navoda. U svakom slučaju, "početak" se odnosi kako na materijalni svet, tako i na vreme.

"I reče Bog: neka bude svetlost. I bi svetlost" (1. Mojsijeva 1:3). U centru ove priče je Božja reč: Bog "govori" i to je učinjeno. I pored toga, samo u stihovima 3. i 9. stvaranje se predstavlja samom tom rečju. Ostalih šest zapovesti uključuju neke druge akcije, kao što su sačini, razdvoji, uspostavi. Na primer, druga zapovest je zahtevala novo aranžiranje materijala koji već postoji. Četvrta i sedma govore o produkciji vegetacije i životinja kroz proces danas poznat kao prirodna reprodukcija. Drugim rečima, Božija stvaralačka aktivnost je uključila oba tipa stvaranja koja smo već zapazili: početno dovođenje u stanje postojanja i produkciju (ili reprodukciju) od već postojećih materijala (vidi Isaija 42:5; Isaija 43:1; Isaija 43:7). Ne nalazimo velike razlike između "postanja" i "proviđenja" (delovanje u i kroz prirodne procese). To nije deistički Bog koji napravi svoj sat, dotera ga i onda ide na druge poslove.

Šta je prvo poglavlje Postanja značilo za Izrailjce u divljini, izbegle iz Egipta koji su morali da se suoče sa svirepošću Hananaca, čiju im je zemlju Bog obećao? Nije im bilo potrebno da znaju kako se sve zbilo u postanju; njima je očajnički bilo potrebno da znaju Stvoritelja. Njihov Bog je bio "Tvorac neba i zemlje" (Psalam 121:2), moćniji od svih paganskih bogova, i potpuno sposoban da im da zemlju koju je obećao. On je bio jed-ini vredan njihovog obožavanja i potpune predanosti.

Prva knjiga Mojsijeva od 1:1 do 2:4 jedno je od najznačajnijih literarnih dela ikada napisano - iako ne uspeva da zadovolji naučnu radoznalost dvadesetog veka o pitanju kako u vezi sa početkom sveta i života. Tih devet stotina reči potvrđuju radikalni, beskompromisni monoteizam, nasuprot svim lažnim religijama (panteizmu, politeizmu, idolopoklonstvu, animizmu), lažnim filozofijama (naturalizmu, deizmu, materijalizmu i etičkom dualizmu) i sujeverju (astrologija).

Na jednoj konferenciji, jedan student me je pitao kakvog bi efekta na moju hrišćansku veru imalo saznanje da su naučnici stvorili život u epruveti. Odgovorio sam da bi takav rezultat, kao proizvod istraživanja briljantnih umova i moćne tehnologije, izazvao moju zahvalnost Bogu za fascinirajuće sposobnosti date ljudskom rodu. S druge strane, moja vera bi mogla biti uzdrmana novinskim izveštajem u kome se kaže: "Juče je profesor Džons, u svojoj laboratoriji stvorio živi organizam izgovaraujući: 'Neka bude život'."


Evolucija

Sada možemo da vidimo na koje se načine koristi reč evolucija. Treba da napravimo razliku između tri različita značenja: mikro-evolucija, makro-evolucija i filozofski koncept koji se često zove evolucionizam.

Biolog G.A. Kerkut za specijalnu teoriju evolucije (mikro-evoluciju) predlaže definiciju po kojoj: "Mnoge životinje posmatrane tokom vremena podležu promenama, tako da se formiraju nove vrste."^[7] U izvesnim slučajevima, ovaj tip evolucije može biti demonstriran eksperimentima. U tom smislu evoluciju možemo nazvati činjenicom. Današnja literatura pokazuje da, u najvećem broju, biolozi obraćaju pažnju ka mikro-evoluciji.

Opštu teoriju evolucije (makro-evoluciju) Kerkut je definisao kao teoriju po kojoj "su sve žive forme na zemlji postale od jedne izvorne forme, koja je sama nastala od neorganskih formi."^[8]

Ovo je klasična evolucija koja se uči iz udžbenika zoologije. Vremenski i prostorni intervali potrebni za makro-evoluciju isključuju mogućnost izvođenja eksperimenta u laboratorijskim uslovima, ili mogućnost posmatranja celokupnog procesa u prirodi. Dokazi, pak, dolaze iz raznih naučnih disciplina kao što su uporedna anatomija i fiziologija, embriologija, biohemija, ili iz proučavanja fosilnih ostataka. Na bazi ovih dokaza, mnogi naučnici prihvataju makro-evoluciju kao vrlo verovatan naučni zaključak, ali zaključak koji je jako oslonjen na pretpostavke i analogije. Za naučno uopštenje, široko kao što je makro-evolucija, treba očekivati da je ispunjeno razninama i ekstrapolacijama.

Nemogućnost uočavanja razlike između dve teorije evolucije često izaziva nepotrebne zabune.

Treći koncept, koji mi zovemo evolucionizam, nije zapravo naučna teorija već pre evoluciona filozofija, ili "scientizam." Pretpostavljajući da je biološka makro-evolucija dobro utvrđen zakon prirode, privrženici evolucionizma proširuju taj koncept na svet istorije i sociologije, etike i religije. Život je viđen kao rezultat razvoja, od nižih ka višim formama što vodi neprekidnom usavršavanju čoveka. Za neke je evolucionizam postao pseudo religija, sistem verovanja koji se sa hrišćanstvom takmiči za pristalice.

Primer promocije filozofije u ime nauke javio se u Karl Saganovom TV programu "Kosmos." U toku odlične prezentacije naučnih saznanja, on objavljuje, "Svet je sve što jeste, sve što je bilo, i sve što će ikad biti." Kako Sagan ne objašnjava da je ovo tvrđenje izvučeno iz njegovog verovanja, gledaoci usvajaju to kao nauku.

Prepoznajući ova tri različita značenja evolucije, vidi se da svaki koncept stoji ili pada na svojim sopstvenim merilima: specijalna evolucija je bazirana na empirijskim dokazima, opšta evolucija kao uporedna teorija, evolucionizam kao filozofija života. Neki naučnici prihvataju prvu ali ne i drugu teoriju evolucije. Drugi, uključujući mnoge hrišćane koji prihvataju biblijsko postanje, prihvataju obe naučne teorije, ali ne i filozofiju evolucije.

Vidimo da nije jednostavan izbor između postanja i evolucije, kao da su oni uzajamno isključivi. Mnogi naučnici gledaju na biblijsko otkrivenje sa pitanjima ko i zašto postanja i na nauku sa pitanjem kako. Oni nalaze da je makro-evolucija korisna za povezivanje podataka za buduća istraživanja; ona može, takođe, da objasni kako Bog uvodi nasleđivanje novih životnih formi. Biblijski hrišćani koji se ne slažu sa ovim mogu dobro da obrate pažnju na primedbu, "U bitnom jedinstvo; u nebitnom različitost, u svim stvarima dobrotvornost."

U najvažnijoj stvari, Galilej bi ostao nepokolebljiv: Ne treba da odlučujemo o važenju makro-evolucije na osnovu teologije. Ne treba tvrditi da je evolucija naučno lažna, zato što je postanje teološki istinito, niti naučnik treba da tvrdi da je biblijsko postanje lažno, zato što je evolucija istinita. Ovakva tvrđenja preokreću značenje naučne revolucije koju je započeo Galilej.


Kontroverze iz učionice

Neka sukobljavajuća pitanja još uvek opstaju. Da li postoje destruktivni efekti predavanja evolucije u školi? Ako postoje, da li i postanje treba da se predaje, tako da se suprotstavlja tim efektima? Zbog ovih pitanja treba razjasniti tri stvari.

Prvo, problem nije prevashodno u predavanju makro-evolucije kao naučne teorije sa svojim kvalitetima i slabostima. Problem postoji kada se teorija predstavlja kao dobro utvrđena sa ubedljivošću koja prevazilazi dokaze. Mnogi naučnici danas govore da se makro-evolucija ne može razumeti kao prosto proširenje mikro-evolucionih mehanizama. Makro-evolucija je daleko od matematičke tačnosti u poređenju, na primer, sa zakonom univerzalne gravitacije. Čak i najbolji mehanicistički opisi koje danas imamo podložni su budućoj modifikaciji. Nauka uvek putuje ka, ali nikad ne stiže do istine u apsolutnom smislu.

Drugo, mnogo ozbiljniji problem je što filozofija evolucionizma stoji iza mnogih učenja. U nekim udžbenicima reč evolucija počinje velikim E i govori se o Evoluciji, pri čemu se postižu različiti ciljevi. Postanje iz biblijske knjige Postanja tretira se kao neverovatno. Ovakva učenja idu izvan nauke, i na kraju joj nanose štetu.

Treće, rešenje nije u borbi vatrom protiv vatre za uvođenje teološkog "kreacionizma" u nastavu da bi se suprotstavljao filozofskom "evolucionizmu". Hrišćani treba da uče nauku, a ne samo teologiju. Ko dva puta slaže, treći put mu se ne veruje.

Primer zdravog pristupa je učenje nauke u klimi kontroverze^[9], priručnik napisan na četrdeset osam strana u izdanju Američkog naučnog udruženja. Iako je napisan prevashodno za profesore srednjih škola, on je vredan za svakoga ko je zainteresovan za status evolucije i pitanja početaka.


Hrišćanstvo i istorija

Hrišćanstvo ima interesovanja i za istoriju, disciplinu koja se značajno razlikuje od prirodnih nauka, kako po metodama tako i po rezultatima. Nauka objašnjava ponovljive događaje, i koristi ih za precizna predviđanja rezultata eksperimenata pod datim uslovima. Istorija otkriva način na koji su se događaji iz prošlosti odigrali, ali ne predviđa budućnost, zato što će uslovi pod kojima se ti događaji odigravaju uvek biti različiti. Zato je podjednako besmisleno raspravljati da li je Biblija "naučno i istorijski" tačna, kao i raspravljati o tome da li je data klima pogodna za rast "kokosovih oraha i ovaca." Među njima ne postoji nikakva veza.

Biblija se uglavnom bavi istorijom. Ona beleži Božje otkrivenje i kroz dela i kroz reči. Kao što je Paskal rekao, "Bog Avrama, Isaka i Jakova, a ne Bog filozofa." Starozavetna istorija Izrailja je kulminirala dolaskom Hrista, velikog Dela i Reči Božje, koji je živeo, umro i vaskrsnuo za otkupljenje sveta. Apostol Petar je, na Pedesetnicu, objavio radosnu vest da je Isus Hristos podignut iz mrtvih da bi bio živi Gospod (Dela 2:22-36).

Apostol Pavle je propovedao istu poruku na prvoj zabeleženoj propovedi (Dela 13:16-41). Kasnije, u pismu korintskoj crkvi, on je sumirao evanđelje ovim rečima: "Da je Hrist umro za naše grehe - po Pismima, da je sahranjen, i da je vaskrsnut trećeg dana - po Pismima" (1. Korinćanima 15:3-4). Ključno je vaskrsenje, i da "Ako Hrist nije vaskrsnut, uzaludna je vaša vera, još ste u svojim Gresima... Mi (hrišćani) jadniji smo od svih ljudi" (stihovi 17,19).

Čudo vaskrsenja nije pitanje nauke nego istorije. Nauka ne može da izađe na kraj sa pojedinačnim događajima bilo kog tipa; nauka se zasniva na mnogo posmatranja prirodnih sila koje mogu biti identifikovane i merene. Sve što naučnici mogu da kažu jeste: "Nikad nismo videli vaskrsenje, niti možemo da ispitamo uzorak od dvadesetak slučajeva. Na osnovu sadašnjeg znanja, ne možemo da objasnimo kako se to dogodilo."

Čudo je događaj bez primera koji se dogodi u određeno vreme sa teološkom svrhom. Ono ne "remeti prirodni zakon" ništa više nego što let 150 tona teškog aviona (zahvaljujući aeordinamičkim silama nepoznatim pre jednog veka) remeti zakon gravitacije. Zar ne može "Stvoritelj neba i zemlje" koji "podržava sve stvari rečju njegove snage" da ima na raspolaganju čak i neke sile nepoznate savremenoj nauci? Čuda se ne odbacuju naukom, nego nekim filozofijama, kao što je naturalizam, koje pretpostavljaju da ne postoji Bog koji bi ih činio.

Kredibilitet čuda zavisi od pouzdanosti svedoka koji su ga posmatrali. Pavle nudi dovoljno dokaza crkvi u Korintu: Isus se pojavio "dvanaestorici. Posle toga on se pojavio pred više od pet stotina braće istovremeno, mnogi od njih su još živi" (1. Korinćanima 15:5-6).

Koliko su pouzdani dokumenti Novog zaveta? Odgovor zavisi od dva pitanja: (1) Da li su pisci bili pouzdani svedoci, u položaju da dobiju činjenice? (2) Da li je sadržaj tih dokumenata tačno očuvan?

Onaj ko ovo pita može biti ubeđen da dobar prevod Evanđelja tačno prikazuje život i učenje Isusa Hrista i tvrdnje koje je On izrekao o sebi. Evanđelja su pisana od 65. do 95. godine nove ere, a pisali su ih ljudi koji su bili ili Isusovi učenici ili oni koji su lično kontaktirali sa njima. Stavljajući to u moderan kontekst, možemo se poslužiti sledećim primerom. Biograf Čarlsa Lindberga, opisujući 1989. godine njegov solo let preko Atlantika 1927. godine u njegovoj dvadeset petoj godini, ne bi imao teškoća da pronađe nekog od Lindbergovih prijatelja i porazgovara sa nekim od njih, ili da pregleda neki izveštaj o tom događaju koji je već odštampan.

Dokumenti Novog zaveta su daleko bolje očuvani od drugih drevnih istorijskih dokumenata čija se autentičnost danas ne dovodi u pitanje. Danas postoji oko 5.000 grčkih rukopisa, u delovima ili u celini. Kopija čitave Biblije datira iz 350. godine nove ere, a deo Jovanovog evanđelja datira iz 120. godine nove ere. Kao kontrast navešćemo da postoji samo deset dobrih rukopisa Cezarovog Galskog rata (napisanog između 58. i 50. godine stare ere); najraniji datira iz 850. godine nove ere.^[10] Današnji istraživači Hristovih tvrđenja mogu sami da pročitaju tačan prikaz ko je On i šta hoće od njih.


Zaključak

Crtani film je jednom prikazao majmuna koji silazi mermernim stepenicama velike univerzitetske biblioteke. Pod jednom rukom nosio je Sveto pismo, a pod drugom Darvinovo knjigu Poreklo vrsta. Majmunova naborana obrva je otkrivala zamišljen pogled kao da razmatra pitanje: "Da li sam ja brat mog čuvara?" To je bila igra na Kainovo pitanje, kada je Bog ispitivao Aveljevo ubistvo: "Da li sam ja čuvar mog brata?"

Vratimo se na početak ovog eseja i dilemu koju je imao Dejvid Tejlor. Šta on sada može da zaključi? Kroz proučavanje postanja i evolucije, otkrio je svet razlika između ova dva pitanja. "Da li sam ja brat mog čuvara?" jeste biološko pitanje fizičkog nasleđivanja, na koje evolucija pokušava da odgovori. Specijalna teorija evolucije je, izgleda, dobro zasnovana, i mnogi naučnici naporno rade da bi zasnovali opštu teoriju. Na neki način, različite "teorije evolucije" se takmiče međusobno, i svaka mora da se održi ili propadne na bazi sopstvenih merila.

Međutim, drugo pitanje, - "Da li sam ja čuvar mog brata?" jeste moralno i etičko pitanje u vezi sa odnosima u svakodnevnom životu. Biblija govori o osnovnim problemima ljudskog postojanja odnoseći se na značenje i svrhu života, apsolutne vrednosti, naše odgovornosti prema drugima i prema Bogu. Kao što je to Galilej naglašavao, Biblija je pisana "u svrhu spasenja duša i služenja Bogu," a ne da poučava nauku.^[11]

Čak i kada bi imali vrlo jasno opredeljen odgovor na majmunovo pitanje, to ne bi osvetlilo Kainovo pitanje. Naučno objašnjenje porekla ljudskog života ne može da obezbedi moralne vrednosti i pokaže kako treba živeti. Ma koliko prvo pitanje bilo interesantno, drugo pitanje je osnovno u našim odnosima sa porodicom i susedima, prijateljima i neprijateljima.

Dejvid Tejlor sada može da vidi zašto je imao problema i sa svojim učiteljem i sa svojim prijateljima hrišćanima. Prvi je pokušao da da naučnu podršku filozofiji evolucije; ovi drugi su pokušavali da kroz Bibliju predaju nauku. Obe ove aktivnosti su u suprotnosti sa naučnom revolucijom: Galilej je pokušao da oslobodi nauku od teškoća sa filozofijom i teologijom. Dejvid je sada u stanju da oceni i biblijski i naučni pristup, zajedno sa ostalim, kao parcijalne poglede na prirodu - svaki sa svojom perspektivom i vrednostima i ograničenjima. On ne mora da bira između postanja i nauke. Može da bude potpuno ubeđen u postanje i istovremeno može da prihvati onoliko mnogo (ili malo) evolucione teorije koliko za nju ima dokaza. Dejvid, takođe, može da bude skeptičan prema ekstrapolacijama iz biblijskih ili naučnih podataka kada bilo teolozi ili naučnici tvrde previše.

Iako se njihovi pristupi prirodnom svetu razlikuju, naučnici i teolozi treba da istraže potencijale partnerstva (iako ne fuzije). Savlađujući iskušenje da Biblijom stvaramo nauku, možemo tražiti od nje da nas vodi da koristimo nauku i tehnologiju za dobro. Kako drugačije možemo biti uvereni da će nauka služiti čovečanstvu, životnoj sredini i slavi Stvoritelja?