Porodični odnosi
UVOD
Većina nas želi da živi dobro uravnotežen život. Da bi do toga došli, kao prvo treba da shvatimo, da čovekov život postoji na dva plana - horizontalnom i vertikalnom. Na horizontalnom planu mi kontaktiramo jedni sa drugima. Na vertikalnom planu kontaktiramo sa Bogom. Ova dva plana stoje na čvrstoj, centralnoj osi - ukrštaju se.
Veoma često nalazimo da naš horizontalni plan nije u redu, da smo se posvađali sa prijateljem i tražimo način da to ispravimo u svom životu. Nađemo se izvan ravnoteže pa pokušavamo da preuredimo ili prilagodimo naše međuljudske odnose da bismo dostigli ekvilibrijum. Izgleda kao da uvek pokušavamo svoj život da vratimo u ravnotežu. Kao da teškoća leži u tome što se dva nova problema javljaju čim jedan rešimo. Izgleda kao nemoguće održati ispravne odnose sa svima.
Na primer, stvari mogu dobro ići na poslu, ali je situacija kod kuće jadna. Tada radimo na situaciji u kući i postignemo olakšanje, ali tada sve počne da se ruši na poslu. Nalazimo se u stalnoj borbi da bismo postigli i održali horizontalni balans.
U stvarnosti, pak, odgovor za dobro uravnotežen život ne leži u ispravljanju horizontalnog plana. Odgovor je u ispravljanju vertikalnog plana našeg života. Ispravan odnos sa Bogom uticaće na svaki drugi odnos koji imamo i tako dovesti horizontalni plan u ravnotežu. Isus je rekao: "Starajte se najpre za kraljevstvo Božje i za pravdu Njegovu, a ono će vam se sve dodati" (Matej 6:33).
Slabost psihologije je u tome što se psiholog koji želi da vam pomogne u vašim međuljudskim odnosima veoma često bavi samo simptomima. Srce problema leži u vašem odnosu sa Bogom i dok on nije u redu ništa drugo ne može biti u redu.
Kada se okrenemo Božjoj Reči, vidimo da ispravan odnos sa Bogom možemo postići samo ako se svim srcem predamo Isusu Hristu kao Gospodu i Spasitelju.
U Bibliji takođe vidimo da moramo živeti u poslušnosti prema principima koje je Bog odredio ako želimo da imamo dobre odnose među sobom. Reč nas uči od Boga uspostavljenim specifičnim principima koji nam donose ljubav i harmoniju u porodicu.
Ovo kratko proučavanje Kološanima 3. i Efescima 6. bazira se na važnim principima učvršćivanja porodičnih odnosa sa predlozima za praktičnu primenu. Neka vas ova knjiga ohrabri u daljem proučavanju Božje Reči u kojoj se nalaze Božje zapovesti i njegovi mnogobrojni blagoslovi.
ISTINITI TEST
Istiniti test hrišćanstva nije u crkvi nego kod kuće. Nije kako sveto ili pobožno možemo delovati u crkvi, nego kako naše hrišćanstvo deluje u praktičnim, svakodnevnim životnim situacijama.
Ako ne mogu živeti hrišćanski život kod kuće, onda sam samo hrišćanin "folirant" kad sam van kuće. Nije teško izgledati i ponašati se kao hrišćanin kada dođemo u crkvu. Dođemo, pevamo, slavimo Gospoda, budemo "u Duhu", ljubazni smo, tihi i mirni. Ne kažem da smo neiskreni, ali se isto to mora takođe pokazati i kod kuće.
Treba da živim hrišćanski život pored onih koji su mi najbliži, o koje se svakodnevno češem ramenima. Moj odnos sa Hristom bi trebalo definitivno da utiče na moj odnos sa mojom ženom. I zbog mog odnosa sa Hristom trebalo bi da imam bolji odnos sa svojom decom.
Dr Parker, poznati služitelj, govorio je u crkvi u Čikagu. Nakon nekoliko večeri službe, na kojoj je Gospod blagosiljao proučavanje Reči, došlo je vreme razgovora. Ljudi su bili zamoljeni da govore o blagoslovima koje su primili kroz službu dr Parkera i kroz Božju Reč. Jedna gospođa je ustala i rekla: "Ja sam tako zahvalna za ove časove i za ono sto su oni učinili za mene! Tako sam zahvalna što me Bog voli! Tako sam zahvalna za odnos sa Bogom koji imam u Isusu Hristu!"
Već je htela da sedne a dr Parker ju je upitao: "Samo momenat. Recite mi nešto u vezi s tim novim odnosom u Isusu Hristu, kako to utiče na vaš dom? Da li vas to čini boljom majkom? Da li vas to čini boljom suprugom? Da li ste zbog svog odnosa sa Hristom pažljiviji prema svom mužu? Da li vas je to zaista učinilo boljom ženom i domaćicom?"
Osetio je da ga je neko povukao za kaput a služitelj iza njega je rekao: "Navali na te tačke brate! To je moja supruga!"
Naše hrišćansko iskustvo bi trebalo da pronađe svoj izraz unutar naših porodičnih odnosa. Ali, moramo priznati da u početku primena hrišćanskih principa nije laka. Mi možemo potvrditi istinu, priznati i želeti ono sto je ispravno ali problemi nastaju pri pokušaju primene u praksi.
Spojiti dva života nikada nije lako. Uvek ima nekih poteškoća. Stoga su knjižare preplavljene knjigama o braku. Ljudi kupuju ove knjige nadajući se da ce otkriti neku tajnu formulu srećnog i mirnog života u svojim domovima.
To je slično problemu kontrole telesne težine. Mnogi se pojavljuju sa novim rešenjima koje obećavaju pravo rešenje. "Bez dijete i vežbanja možete smršaviti dvadeset kilograma! Veoma jednostavno! Samo pošaljite 10 dolara za ove uzbudljive tajne - recepte." Mi uvek tragamo za tim lakim putem do sreće i uspeha.
U stvarnosti, nema lakog puta. Uspešna i srećna veza zahteva mnogo rada. Spajanje dvaju života u jedan je teško iskustvo.
Pavle je bio veoma mudar dok je davao ove primedbe govoreći: "A iznad svega toga obucite se u ljubav, koja je sveza savršenstva" (Kološanima 3:14). Jedino kroz Božju ljubav koja radi kroz naše živote - i kroz naše nastojanje da u njoj istrajemo - možemo jedino tako dospeti do uspešnog, srećnog spajanja muža i žene, dvaju života u jedan.
REALNO I IDEALNO
Svako od nas ima sopstvenu idealizaciju samog sebe. Postoji "stvarni" ti i "idealni" ti - ego i super-ego. Pretpostavimo da je stepen različitosti između ega i super-ega kriterijum za dobro mentalno stanje neke osobe. Ako postoji velika udaljenost između tebe realnog i tebe idealnog, ti si zabrinuta osoba - neurotik. Ako je razlika između tebe realnog i idealnog mala, pretpostavlja se da si dobro prilagođena (uravnotežena) osoba.
Ali ko je taj "stvarni" ti? Izgleda da to svi znaju osim tebe - zato što si ti izgradio idealizaciju samog sebe. Postoji izreka "srećna supruga je najveći kompliment njenom mužu", zato što na neki način on veruje, da je on razlog njenoj sreći. "Idealni" ja je način na koji ja vidim samog sebe. "Realan" (stvarni) ja, je način na koji me drugi vide. Veoma često su ove tačke gledišta veoma udaljene. Meni je teško da znam realnu istinu o sebi, i kao rezultat - nisam voljan i opirem se da prihvatim odgovornost ili krivicu za bilo koji problem koji može postojati kod kuće.
"To zaista nije moja krivica!" Adam je rekao: "Žena, koju si pored mene (Ti) postavio " (1. Mojsijeva 3:12). Uvek težimo da razlog naših neuspeha pripišemo nekom drugom. To nikada ne bi mogla biti moja greška. Ja zaista ne mogu biti kriv. "Kada bi se on samo popravio!" "Kada bi ona samo radila ono što joj Božja Reč kaže da radi, naš brak bi mogao biti srećan i uspešan!" Uvek tražimo od drugog da se menja jer ne vidimo potrebu da se sami promenimo. Uveren sam da u svakoj situaciji treba da postoji promena sa obe strane.
RAZUMEVANJE RAZLIKA
Biblija kaže: "stvori čoveka i ženu" (1. Mojsijeva 1:27). Nije potrebno imati um genija da bi se shvatilo da postoji razlika između muškog i ženskog. To svi shvatamo. Ali postoje važne razlike između polova koje ne uspevamo da shvatimo a moraju se shvatiti ako želimo doživeti srećan spoj dvoje ljudi.
Kada je Bog prvo stvorio čoveka, uočio je da sam, čovek nije potpun. Čovek sam za sebe nikada ne može biti potpun. Bog je rekao: "Nije dobro da je čovek sam" (1. Mojsijeva 2:18). Bog je stvorio ženu da bi kroz nju čovek mogao steći i imati potpunost, partnerstvo, ljubav - što nije mogao naći u životinjskom carstvu. Jer, Adam je prebivao u životinjskom carstvu i Bog nije pronašao među životinjama nikakvu pomoć koja bi mu odgovarala. Bog je stvorio ženu da bi ona bila ta potpunost (ispunjenje) za čoveka.
Stvarajući ženu Bog ju je stvorio različitom po fizičkoj strukturi - čoveka kao većeg i jačeg, ženu kao manju i slabiju.
Zajedno sa fizičkim stvorene su i određene emocionalne razlike. Na emotivnom planu On je stvorio ženu sa većim senzibilitetom (osećajnošću) od čoveka. Emocionalno, muškarac je obično veoma grub. Njegove emocije su užeg spektra. Ženin emocionalni spektar je prilično širok. Ona je sposobna za velike emocionalne visine, ali i za niske doline. Da, muškarac može biti uzbuđen ili deprimiran. Ali osnovno je da on ne može osećati ili poštovati koliko žena. Čovek ne može postići te ekstremne visine emocija kao žena.
Ne verujem da u pogledu inteligencije postoje bilo kakve razlike između muškarca i žene. Verujem da su žene sposobne za veliko razumevanje i misaoni proces kao i muškarci, a mogu čak imati i malu prednost nad muškarcem u području koje zovemo intuicijom. Duhovno, naravno, čovek i žena su potpuno ravnopravni u Božjim očima (Galatima 3:28).
Ali pošto nas je stvorio sa različitim fizičkim karakteristikama i različitim emocionalnim spektrom, Bog je stvorio i pravila odnosa između muškarca i žene. Poslušnošću prema ovim pravilima muškarac i žena mogu pronaći ispunjenje, radost i sreću u životu koju Bog želi da imaju.
BOŽJA PRAVILA REDA
Verujem da te Bog voli i da ima divan plan za tvoj život. Uveren sam u to. Verujem da Bog želi da tvoj život bude ispunjen radošću. Verujem da Bog želi da ti život bude časa koja se preliva. Bog je mudar Otac pun ljubavi koji je zainteresovan za radost i sreću svoje dece. On je ožalošćen kada si ti nesrećan, obeshrabren ili imaš probleme. Verujem da Bog za tebe želi potpun, bogat, izobilan život. Isus je rekao: "Ja dođoh da imaju ovce život i izobilje" (Jovan 10:10).
Tako je Bog uspostavio određene principe ili pravila u svojoj mudrosti, znajući kakvima nas je stvorio, znajući naše kapacitete, mogućnosti i potrebe. Uspostavio je svoja pravila i rekao: "Ovo je put do radosti, sreće, mira, ljubavi i bogatog života."
Nas problem je što se u praksi ne slažemo uvek sa onim što je Bog rekao. Možda se u principu slažemo. Ali ubrzo se nađemo na mestu gde se razilaze principi i primena. Tako, ako mene pitate da li verujem Bibliji - da. Da li ja uvek praktikujem ono što Biblija nalaze - ne. A kada god prekršim jedno od pravila, ja sam onaj koji trpi posledice.
Božja pravila su zaista pravila sreće. To su pravila uspeha. David je rekao: "Blažen (zaista srećan) čovek (kome)... zakon Gospodnji omile i dan i noć o zakonu Gospodnjem misli. On je kao drvo sađeno kraj vode žive, koje rod svoj daje kad mu vreme dođe, kome list ne vene, i što god uradi sve mu od ruke ide" (Psalam 1:1-3). Mojsije je rekao Isusu Navinu da uzme Božji zakon i o Njemu da razmišlja dan i noć, "jer ćeš tada biti srećan u pothvatima svojim i uspećeš" (Isus N. 1:8).
Dok gledam pravila koja je Bog uspostavio, mogu reći: "Ja nikada ne bih mogao biti srećan dok to radim." Da, mogu se u srcu svađati sa Božjim pravilima, ali u stvarnosti nikada neću biti srećan dok ih ne poslušam. Svet je danas pun frustriranih ljudi. Oni imaju osećaj da ih život zaobilazi. "Mora u životu postojati više od ovoga!" Postoji zahtev i potraga za ispunjenjem, za zadovoljstvom, za nečim što može umiriti tu divlju unutrašnju čežnju.
To je rezultat svađe sa pravilima koje je uspostavio Bog i pokušaja da se sreća i mir pronađu izvan poslušnosti Božjoj zapovesti. Bog je uspostavio određeni poredak. Ti se sa tim poretkom možeš svađati, možeš se raspravljati sa njim, možeš ga prekršiti, ali nećeš nikada pronaći istinski mir, sreću i radost dok mu se ne pokoriš.
HRIŠĆANSKA ETIKA
Prva tačka koju primećujemo u hrišćanskoj etici je da ona zahteva recipročnu obavezu. U okviru etike grčkih filozofa, rimske pa čak i jevrejske kulture nije bilo recipročne obaveze. Muž je bio apsolutni gospodar, a žena robinja koja nije imala nikakvih prava.
Hrišćanska etika ne govori samo o obavezi žene prema mužu, nego takođe i o muževljevoj obavezi prema ženi. Hrišćanska etika ne nabraja samo obaveze dece prema roditeljima, nego i obaveze roditelja prema deci. Hrišćanska etika ne definiše samo odnos sluge prema gospodaru, nego takođe i odnos i obavezu gospodara prema sluzi.
Potrebno je da shvatimo da su uzrok i posledica duhovnih isto tako izvesni kao i fizičkih zakona. Ako prekršiš fizički zakon gravitacije skačući sa visokog krova, snosićeš bolne posledice. Isto tako ako prekršiš duhovne zakone koji upravljaju tvojim odnosima, ne gine ti patnja. Grci su govorili: "Bogu je kocka uvek naklonjena." Ovim su želeli reći da Boga ne možeš pobediti. Njegova Reč je sigurna.
PODREĐIVANJE I LJUBAV
Žene bi trebalo da budu veoma zahvalne Isusu Hristu i hrišćanstvu, jer pre dolaska hrišćanstva njihova sreća je bila jedva malo iznad sreće roba.
Kada smo bili u Gvatemali, nestalo nam je benzina na putu za Antigvu. Prijatelji koji su bili sa nama krenuli su auto-stopom da kupe nešto benzina. Dok smo mi gledali okolo i slavili Gospoda za veličanstvene lepote te zemlje, čuo sam šuškanje u žbunju na padinama te šumom gusto pokrivene oblasti. Pogledao sam gore i video tri žene kako silaze sa planina. Čak nisam mogao videti ni stazu. Nosile su svaka na svojoj glavi velike svežnjeve granja, verovatno mnogo teške. Bile su u šumi i sekle drva ceo dan. A sada su nosile ove svežnjeve kući da bi mogle skuvati hranu.
U Izraelu smo mogli videti mnoge Beduine. Žene su bile u polju, orale, čupale korov, sadile, a za to vreme njihovi muževi su sedeli, čuvali ovce i pili kafu. Ove gvatemalske i izraelske žene su radile. One imaju veoma malo prava i privilegija.
Hrišćanstvo je učinilo mnogo za ženu. U svojoj poslanici Kološanima Pavle se prvo obraća ženama: "Žene, budite pokorne svojim muževima, kao što treba u Gospodu" (Kološanima 3:18). Čuo sam žene kako kažu: "Toliko sam puno slušala o podređenosti da mi je već muka od nje!" Mnogo puta govoreći o nečemu možemo sebe osloboditi od obaveze da to i uradimo. Možemo veoma tečno i vešto govoriti o potrebi podređivanja žene mužu. Žene se mogu skupiti i razgovarati o tome kako one "treba da se podrede." Ali govoreći o tome mogu osloboditi sebe od stvarne obaveze da to urade.
Postoji jedno mesto u Bibliji gde se opisuje kako je žena preuzela vođstvo. A to se desilo u Edenskom vrtu - odonda smo u nevolji.
Božje pravilo je da muž bude glava kuće a da se žena podredi mužu.
Naravno, postoji red. U ovom pravom redu muž treba da bude podređen Hristu, kao što je Hrist dobrovoljno podredio sebe Ocu. Kako je muž podređen Hristu a žena mužu, žena je u stvarnosti podređena Hristu kroz muža.
BEZBOŽNI ZAHTEVI
Ne verujem da Biblija zahteva od žene da se podredi bezbožnim zahtevima muža. Plitka je glupost reći da bez obzira na to šta muž kaže ti treba da se pokoriš jer si žena. Neko poučava po ovakvom konceptu govoreći da će vas Gospod sačuvati od strašnih posledica ako se pokorite. Ja se ne slažem s tim.
Pavle je rekao: "Žene, budite pokorne svojim muževima kao Gospodu" (Efescima 5:22). U 1. Korinćanima Pavle iznosi čitav lanac zapovesti. Muž je u stvari autoritet nad ženom, Hrist je glava nad mužem a Bog je autoritet nad Hristom (1. Korinćanima 11:3).
Ako je ovaj lanac zapovesti prekinut bilo gde duž linije, Božji red nestaje. Muž je glava nad ženom samo ukoliko je Hrist glava nad mužem. Ako Hrist nije glava nad mužem, tada žena treba da je pokorna prvo Hristu. Ona preskače slomljenu vezu. Petar je rekao sinedrionu: "Više treba (grčki imperativ: moramo) Boga slušati nego li ljude" (Dela 5:29).
To se primenjuje na odnos u kući ako muž ima bezbožne zahteve prema svojoj ženi.
Pre svega, žena mora biti pažljivija prema čoveku sa kojim se venčava. Odredi da li je on ili nije vrsta osobe kojoj se možeš podrediti pre nego što se venčaš. Ako sada sumnjaš u njegovo rasuđivanje ili misliš da je on sada tako glup, zašto si se uopšte udala za njega? Možda je jevrejska kultura bila u pravu dok je aranžirala brakove. Jevreji su rekli da tako važna odluka kao što je venčanje nikad ne bi trebalo da bude prepuštena kapricioznim emocijama tinejdžera. Moram priznati da mnogi brakovi ne bi trebalo da postoje. Ipak, po božanskom poretku stvari, Božje pravilo je "žene, budite pokorne svojim muževima."
Kako je to divno ako imate pobožnog muža koji voli i traži Gospoda! Koliko to čini lakšim vas položaj podređenosti njemu. Čitao sam o mužu koji je jedno veče bio u baru sa prijateljima. Kada se bar zatvorio, on se opkladio sa njima da će, ako svi pođu sa njim kući, on moći narediti svojoj ženi da se probudi i pripremi im večeru - i da će sve to uraditi bez mrmljanja ili uzdisanja, nasmejana celo vreme. Momci su ga uzeli za reč.
Upali su u njegovu kuću oko dva sata noću. Rekao je ženi da ustane i pripremi im večeru. Izišla je nasmejana, otišla u kuhinju bez imalo žaljenja i pripremila im hranu. Stavila je hranu na sto smejući se veoma radosno celo vreme. Njegovi prijatelji nisu mogli verovati. Kada su isplatili opkladu, pohvalili su je.
"Mi smo se kladili sa tvojim mužem da nam nećeš pripremiti večeru. Izgubili smo, ali bilo je vredno videti! Kako možeš biti tako prijatna pod tako neprijatnim okolnostima?"
Ona je rekla: "Ja sam hrišćanka. Ja volim Gospoda. Znam da neću ostati ovde baš dugo, jedva čekam da budem sa mojim Gospodom i radujem se što ću prebivati sa njim na nebu."
"Moj muž nije hrišćanin. Njegova budućnost je toliko crna da sam mislila da ću ga učiniti što srećnijim mogu dok smo još ovde." Na muža je to toliko delovalo da je za nedelju dana prihvatio Gospoda.
Kada je Bog zapovedio da žena bude pokorna svom mužu, On je znao sve o njegovom muškom "mačo" imidžu. Znao je za čovekovu prirodnu želju da oseća sposobnost rešavanja stvari, da je on odgovoran za svoju snagu i sposobnosti. Ništa više mu ne prija od toga kada mu njegova zena kaže: "Dušo, ti uradi što ti misliš da je u redu zato što ti ja verujem jer si ti najpametniji čovek na svetu." Arno Pederson mi je ispričao priču o počecima Pederson kompanije za proizvodnju i promet nameštaja za bebe. To se dogodilo još tridesetih godina kada su odlučili da voze od svoje kuće u Burbanku na Svetski sajam koji se te godine održavao u San Francisku. Kako su kola bila potpuno natovarena a trebalo je da krenu, g-đa Pederson je rekla: "Arno, nemamo dečja kolica." On je odgovorio: "Nema mesta za njih." Ona je rekla: "Moramo ih poneti, nikako ne možemo ići na sajam bez njih."
Privezala ih je na vrh automobila i krenula na sajam. Nekoliko kilometara dalje na putu rekla je: "Arno, ti si najpametniji čovek na svetu, sigurno si mogao dizajnirati kolica koja se mogu saviti tako da ih možeš staviti u prtljažnik automobila." Kada su se vratili sa sajma, on je radio noćima u svojoj garaži da napravi kolica. Kada je završio, svi susedi su želeli takođe da ih imaju, i to je bio početak proizvodnje kolica na rasklapanje i Pederson kompanije za nameštaj. Nije želeo da razočara svoju ženu iako je znao da on nije najpametniji čovek na svetu; želeo je da njegova žena nastavi da veruje u to.
PRIBLIŽAVANJE JEDNO DRUGOM
Kaže se da je brak 50-50% međusobnog ulaganja. Ja sumnjam u to. Verujem da je brak 100-100% ulaganja. Ako daješ samo 50% tome, nećeš nikad uspeti. Obe strane moraju dati 100% da bi imale srećan i uspešan brak. Verujem da je Božji poredak da muž bude glava porodice a da se žena podredi mužu kako je ugodno pred Gospodom.
Kao što sam rekao, hrišćanska etika uvela je recipročnu obavezu. Hrišćanska etika deklariše: "Muževi, ljubite žene svoje, i ne budite osorni (grubi) prema njima" (Kološanima 3:19). U grčkoj ili rimskoj etici muž nije morao voleti svoju ženu. U stvari prema grčkim filozofima, svaki čovek je trebalo da ima suložnicu ili konkubinu za svoj užitak i ženu da mu rađa legitimnu decu.
Ali hrišćanska etika kaže: "Muževi, ljubite žene svoje." Ova reč "ljubav" je reč agape što je ljubav koja sebe žrtvuje i koja daje.
Agape je vrsta ljubavi koju Bog ima za nas kada je toliko voleo svet da je dao (Jovan 3:16). Ovakvu vrstu ljubavi muž treba da ima za svoju ženu. U Efescima Pavle je to malo naglasio: "Muževi, ljubite svoje žene, kao sto je Hristos Crkvu ljubio, i sebe predao za nju" (Efescima 5:25).
Kada je Bog dao ovu naredbu muževima, On je znao za emocionalne potrebe žene. Jedna od njenih najvećih potreba je sigurnost saznanja da je njen muž najviše voli. Da je ona broj jedan i da on ne gleda niti želi nijednu drugu ženu. Postoji u njenoj prirodi nešto što traži stalno potvrđivanje ovih činjenica i rečima i delima.
Muževi često čuju sledeće reči: "Da li moja kosa dobro izgleda?", "Da li mi je haljina u redu?", "Kako izgledam?" Ona želi da čuje: "Dušo, predivna si, ti si san, ti si najlepša žena na svetu, i ja te volim." Drugari, kada ćemo se opametiti?
Ali, mi ponekad krenemo pogrešnim putem u našoj vezi. U stvari počnemo raditi jedni protiv drugih. Mnogo puta umesto da se podredi svom mužu, žena se buni, suprostavlja njegovom autoritetu, izaziva njegovu mudrost i sud. Ovo na neki način uništava muževljev muški ego. On stoga odgovara i reaguje ističući svoj muški ego, postaje hladan i udaljen.
Što muž postaje udaljeniji žena se više buni protiv njegovog autoriteta a što se ona više buni, to se on više udaljava. Uskoro ih svaka situacija gura dalje i dalje. Svaku odluku koju on donese ona izaziva i odbija. Svaka odluka donosi veliku eksploziju, veliku svađu, veliku podelu. Zbog toga je čovek odbojan i nevoljan da pokaže ljubav prema svojoj ženi. Veoma je moguće da na toj tački on čak ni nema ljubavi za nju. Oseća se potpuno hladnim.
Žena, pak, ne oseća nikakvu sigurnost, jer sigurnost dolazi sa ljubavlju. Pošto joj nedostaje osećaj sigurnosti, ona misli: "Kako mogu da mu se pokorim? Čak ne znam ni da li ga je briga za mene. On misli samo na sebe."
Okrenemo li taj proces, to približava čoveka i ženu jedno drugom. Što više muž pokaže ljubavi prema svojoj ženi, to se ona više oseća sigurnom. Što postaje sigurnija u njegovu ljubav, tim pre se podređuje njegovom autoritetu i Njegovim odlukama. Tako proces treba da se odvija u pravom pravcu.
Na nesreću, ima previše supružnika koje ovaj proces više odvaja nego što ih približava jedno drugom. Ali šta dolazi prvo - kokoška ili jaje? Ko će prvi popustiti? Da li će on prvi pokazati ljubav ili će se ona prva podrediti?
Obično, muž će reći: "Pokušao sam. Pokazao sam ljubav." Ali ona je pomislila: "Sada te imam! Sada ću da insistiram da bude po mom!"
Muž se boji da će žena iskoristiti situaciju. Sa druge strane žena će reći: "Ja sam mu se podredila, a on je uradio najgluplju stvar! Tako glupo!" Gde će se to prelomiti? Prelomiće se negde na sudu za razvod. Ti možeš da se udaljavaš od svog supružnika ako nisi voljna da mu se priljubiš ili da mu pokažeš ljubav.
Idealno, sa problemom se treba suočiti zajedno na kolenima, priznajući pred Gospodom neuspeh u ispunjenju njegovog zakona - žena treba da prizna svoj neuspeh u zahtevu da bude poslušna u podređivanju svom mužu, kao što treba u Gospodu, a muž treba da prizna da nije uspeo da voli svoju ženu kao sto Hrist voli crkvu, a zatim i svoju ogorčenost i grubost prema njoj. Tada muž i zena moraju tražiti pomoć Svetog Duha da bi sledili biblijski princip.
"Bože, pomozi mi da joj pokažem takvu vrstu ljubavi u kojoj se može osećati sigurnom da bi mogla da se podredi." "Bože, pomozi mi da se ne svađam, da ne vičem kada mislim da radi nešto glupo, nego da svoja usta držim zatvorena i da pređem preko toga znajući da iako izgubimo sve još uvek imamo jedno drugo, ovu ljubav i Tebe. To je sve što nam je potrebno, Gospode. Pomozi mi da budem u podređenosti njemu i njegovom autoritetu."
MOĆ POSLUŠNOSTI
Sledeći odnos na Pavlovoj listi je odnos deteta prema roditeljima. "Deco, slušajte roditelje svoje" (Kološanima 3:20). Po Božjem zakonu deci je bilo naređeno da poštuju svoje roditelje, da im čine čast i da im budu poslušna.
Pavle je rekao: "Deco, slušajte svoje roditelje u Gospodu, jer je to pravo. Poštuj oca svoga i mater svoju (to je prva zapovest s obećanjem), da budeš srećan i da živiš dugo na zemlji" (Efescima 6:1-3).
Mnoga Božja obećanja su uslovna. Ovo obećanje dugog života zavisi od toga da li poštuješ svog oca i svoju majku. Po zakonu, ako dete nije poštovalo svoje roditelje ili im nije ukazivalo čast, mogli su ga izvesti pred starešine grada i reći: "Ja imam tvrdoglavo i buntovno dete. Ono je izjelica i pijanica." Tada bi to dete na smrt kamenovali. njegovi dani ne bi bili dugi na zemlji!
PRVOBITNA SREĆA DETETA
Kada je Pavle pisao poslanicu Efescima, Rimska imperija je veoma malo uvažavala decu. Otac je bio apsolutni autoritet u kući do kraja života. Ako bi ti imao 50 godina, a da ti je otac bio živ, ti bi još uvek bio podređen njemu. Otac je imao apsolutna prava nad decom, čak i u odnosu na njihov život ili smrt. On je mogao da ih ubije ako bi to želeo. Mogao ih je prodati kao robove. Mogao je da uradi šta god je hteo sa svojom decom.
Pronađeno je jedno pismo koje je tipično za ovu apsolutnu kontrolu. Muž je otputovao u Aleksandriju poslovno. Napisao je pismo puno ljubavi svojoj ženi. Pisao joj je u vezi sa detetom koje je ona očekivala, izvinjavajući se zbog toga što se zadržao u Aleksandriji i neće biti kod kuće kada se bude porodila. Pisao je: "Ako je dečak, zadrži ga. Ako je devojčica, izbaci je."
Mnoga deca su bila izbačena. Skoro svako veče u Forumu Rimljani su napuštali decu koju nisu želeli. Ujutro bi drugi došli i pokupili tu decu da ih prodaju kao robove. Ljudi su veoma slabo uvažavali decu. Nije bilo neuobičajeno jednostavno izbaciti neželjeno dete napolje.
Pre rimske vladavine, u nekim ranijim periodima kanaanske zemlje gde je Bog doveo narod Izraela, žrtvovanje dece uopšte nije bilo neobično. U mnogim domovima koje su otkrili arheolozi pronađeni su vrčevi sa dečjim skeletima ugrađeni u zidove. To je bio znak dobre sreće i dobar talisman da staviš svoju bebu u vrč i od njega učiniš deo zida kada gradiš kuću. Žrtvovanje dece bila je uobičajena praksa.
Hrišćanstvo je mnogo učinilo za decu. Učinilo je da poštujemo i iskazujemo čast životu, naučilo nas je da volimo. Možda misliš da je prirodno i instinktivno voleti svoje dete, ali postoje nehrišćanske kulture koje ne pokazuju nimalo ljubavi za decu. Deca se smatraju teretom, obavezom i odgovornošću.
Usred ovog rimskog koncepta Pavle piše: "Deco, slušajte svoje roditelje u Gospodu, jer je to pravo" (Efescima 6:1). U 2. Timoteju 3:1, Pavle je rekao: "u poslednje dane će nastati teška vremena." Jedan od znakova teških vremena je da će deca biti neposlušna svojim roditeljima (3:2). U svom pismu Rimljanima Pavle piše o oštećenom i bolesnom stanju nevernog sveta - o svetu koji je Bog predao izopačenom umu i nečistoti. Dok Pavle nabraja strašne uslove trulog sveta, on piše o neposlušnosti roditeljima kao o znaku moralnog propadanja.
U GOSPODU
Biblija kaže: "Deco, slušajte svoje roditelje." Obratite pažnju da postoji kvalifikacija. "Slušajte svoje roditelje u Gospodu, jer je to pravo" (Efescima 6:1). To znači da postoje roditelji koji nisu poštovani. Bilo bi nemoguće poštovati ih zbog načina života kojim oni žive. Postoje neki zahtevi koje roditelji postavljaju a koji krše hrišćansku svest ako se poštuju. Dete nije obavezno da posluša bezbožni zahtev svog roditelja. Postoje neki roditelji - koji uopšte ne zaslužuju da se zovu očevima ili majkama - koji bi poveli svoju decu u svakojaka bezbožna dela.
Savetovao sam mnoge nesrećne adolescentkinje koje su napastvovali ili zlostavljali njihovi očevi. Za mene je to najstrašnija, bolesna stvar koju čovek može da uradi. Mislim da zver ne bi učinila nešto tako nisko. Zbog toga ne mislim da dete mora, zato što je dete, da se pokorava takvoj vrsti požude i ludosti.
Šta se događa u slučajevima kada moralni faktor nije dotaknut?
Na primer, želim da idem u crkvu večeras, a moji roditelji kažu: "Ne, bolje uradi svoj domaći zadatak", u tom slučaju bolje je uraditi svoj domaći zadatak. Ovde nije u pitanju moral.
"Deco, slušajte svoje roditelje u Gospodu." Kako je divno imati pobožne roditelje! Blizu vrha na mojoj listi zahvaljivanja u mom ličnom životu je moje nasleđe pobožne majke i oca. Kakva privilegija, kakav blagoslov, kakva dobrota Božja prema meni što sam imao roditelje koje sam mogao poštovati, ukazivati im čast i slušati ih. Voleli su Boga duboko i služili Gospodu svim srcem celog života. Dom pun ljubavi je vrsta doma koju Bog želi da imaš za svoju decu.
Ja saosećam sa mnogim mladim ljudima sa kojima se bavimo danas. Nisam takav da krivim nekog drugog za moje greške. Verujem u prihvatanje odgovornosti za osobu kakva sam ja. Ista kiša pada na svakoga i isto sunce sija na svakoga. Ima onih koji izlaze na kišu i slave Gospoda. Ima i drugih, koji kažu: "Prokletstvo! Opet pada kiša!" Ima onih koji kažu: "Kakav divan sunčan dan!" Drugi kažu: "Izgleda da ce biti toplo i bedno." Nešto kiše, nešto sunca. Šta ti radiš sa tim? Kakav je tvoj stav prema okolnostima?
Ali ja mogu da razumem, zbog životne sredine u kojoj su odrasli, zašto su mnogi mladi ljudi takvi kakvi su danas. Ne koristim to kao izgovor. Ti ne bi smeo reći: "Moj otac je jeo kiselo grožđe pa su meni zubi utrnuli." Možeš se uzdići iznad svojih okolnosti. Hvala Bogu! To je jevanđelje Isusa Hrista.
Tvoj otac je mogao biti alkoholičar a majka prostitutka. Mogli su te ostaviti kada si imao jednu godinu. Mogao si živeti na ulici, a ipak biti fantastično, silno Božje dete. Možeš se uzdići iznad bilo kakve životne sredine iz koje potičeš. Ne možeš nastaviti da kriviš druge za ono sto jesi, ne možeš reći: "Imao sam strašnu prošlost! Imao sam tako mučan život kod kuće. Ne mogu biti ništa drugo osim zle, bedne, svađalački nastrojene osobe. Ja sam ono što jesam zbog njih!" Ne možeš potrošiti svoj čitav život izgovarajući se zbog svog drskog stava i ophođenja kriveći tvoje rano detinjstvo.
Kroz silu Svetog Duha možeš se uzdići iznad bilo koje vrste životne sredine iz koje potičeš. Mi vidimo uvek i iznova to delo. Kada se Isus Hrist bavi tobom, On te može promeniti potpuno i učiniti novom osobom. Više ne moraš da se izgovaraš na svoj "irski temperament." Nova priroda je sada tvoja kroz Isusa Hrista.
Jedno od divnih svedočanstava koje imamo priliku da posmatramo je dramatična promena u životima mnogih mladih ljudi koji su prihvatili Isusa Hrista. To je toliko promenilo njihov stav kod kuće prema svojim roditeljima da su roditelji zauzvrat postali zainteresovani za ono što je prouzrokovalo da njihovo dete doživi tako veliku promenu u svom životu. Kao rezultat, mnogi roditelji stigli su do iskustva novog života u Hristu. Bog je stvorio mnoge nove hrišćanske porodice kao posledicu izmenjenog stava mladih ljudi koji su se vratili kući. Roditelji su bili u mogućnosti da vide promenu koju Isus Hrist može da učini.
OČEVI I MAJKE
Hrišćanski moral nije samo: "Deco, slušajte roditelje svoje" nego i "Očevi, ne razdražujte sinove svoje, da ne postanu malodušni (obeshrabreni)" (Kološanima 3:21). To je tragično što smo mnogo puta mi krivi za obeshrabrenost svoje dece.
Verujem da se dete može obeshrabriti preteranim zabranjivanjem. Možemo postaviti previše "ne-ne" na njegov put.
Dok deca ne odrastu trebali biste osigurati vaš dom za njih. Ako imate neke stvari sa kojima ne želite da se dete igra ili da ih polomi, sklonite ih van njegovog domašaja, umesto što ih ostavljate na mesto gde ih može dohvatiti. Na taj način ne morate reći "ne-ne" svaki put kad se ono približi nekim vašim vrednostima itd. Treba da postoje određene zabrane, ali suvišne zabrane mogu obeshrabriti dete i izazvati negativan kompleks koji će nositi kada treba da započne život. Video sam malu decu kako idu po sobi govoreći "ne, ne, ne, ne..."
Verujem da dete može biti obeshrabren zbog bezosećajne i apsolutne kontrole nad njim. Mi ne moramo govoriti: "Učini to zato što ja ti kažem!" Roditelji treba da budu otvoreni i razumni sa svojom decom.
Mislim da dete može obeshrabriti preterano zahtevan roditelj i roditelj koga je teško zadovoljiti. Neki dan na plaži jedna žena se pojavila sa svojom porodicom i položila ćebe na pesak. Rekla je: "Nemoj da ti pesak padne na ćebe! Pazi, nemoj da ti pesak padne na hranu! Budi pažljiv! Ne idi u vodu! Mi smo tu da bi se zabavili, i zabavićemo se!" Dotle ste vi već toliko zbunjeni da ste spremni da odete kući. Nervozno brbljanje veoma obeshrabruje dete.
Postoji takođe i potreba da se izbegava neprekidno nezadovoljstvo bilo čime što dete uradi. Na primer, kada vam pokaže crtež koji je nacrtalo a vi kažete: "Kako to da si prešao preko linije ovde?" - to može obeshrabriti dete. Deci je potrebno ohrabrenje. Kao roditelji moramo biti pažljivi. Mnogo puta nas je previše teško zadovoljiti.
Možemo obeshrabriti dete ako svoje nezadovoljstvo predugo izražavamo. Mislim da onog trenutka kada se dete pokaje i izjavi da mu je žao treba da odustanemo od tog slučaja. Nemoj danima nastavljati da govoriš: "Ne mogu da verujem da si to uradio! O, ne mogu to verovati!" - zadržavajući krivicu na njemu dan za danom. "Moj skupi kineski tanjir je slomljen!"
Šta ako bi Bog to uradio nama? Kada nešto zgrešimo i tražimo od Boga oproštenje, mi ne želimo da on razvlači svoje lice i da danima uzdiše nad činjenicom da smo ga izneverili.
Mislim da dete mogu obeshrabriti užurbane i lažne optužbe. Ja sam imao divnog oca, ali on nije bio savršen. U stvari bio je veoma eksplozivan. Imao sam mlađeg brata Bila, koji je bio pravi nevaljalac. Pre nego što se Bil rodio moj otac je rekao mojoj majci: "Ako budeš imala crvenokosog dečaka, kupiću ti kadilak." Ne znam kako se to dogodilo, ali ona je dobila crvenokosog dečaka. Moj brat Bil je bio pravi dečak, i moj otac ga je zaista idealizovao, kao i mi ostali. Bil je došao kasnije, posle nas ostalih, tako da smo ga svi pazili i razmazili.
Kad god bi Bil počeo plakati i vikati, moj otac bi skoro poludeo. A moj brat Bil je znao za to. Zato bi svaki put kad bismo mu moj brat i ja učinili nešto nažao Bil rekao: "Srediću ja tebe!" I počeo bi da vrišti. Moj otac bi dotrčao skidajući svoj kaiš i istukao bi nas starije dečake. Tada bi moj otac pitao: "Šta se ovde dešava?" Kad god bi nas brat Bil počeo vrištati, mi bismo bežali - zato što bi nas moj otac prvo istukao a posle postavljao pitanja. Ja nisam uvek bio nevin, ali mnogo puta sam dobio batina, a da nisam ni bio umešan. To je bio deo eksplozivne prirode mog oca. On je prvo tukao a pitanja je postavljao kasnije.
Ako stalno pogrešno optužujemo svoju decu i ako im brzopleto sudimo, to je za decu veoma obeshrabrujuće.
Mislim da je dete obeshrabreno kada je stalno pod pritiskom zbog moguće opasnosti. "Ne, ne možeš izaći napolje da igraš bejzbol. Možeš se povrediti. Možeš ozlediti prst. Ako lopta pogodi tvoj prst na pogrešan način, boleće te i iskriviće se. Bolje nemoj da voziš taj bicikl. Tako je opasno voziti bicikl..." Pa živeti je opasno. Neprestano opterećivanje deteta zbog moguće opasnosti može ga obeshrabriti.
Vi, kao roditelj, treba da vežbate razum, sud i mudrost. Verujem da decu treba upozoriti na određene opasnosti, na primer ulazak u auto sa strancem. Ni na koji način ne možete ih nadgledati dvadeset četiri sata na dan i zaštititi ih od svake povrede i rane. To je deo života i odrastanja.
Mislim da dete možemo obeshrabriti i ako mu dajemo test karaktera koji ne odgovara njegovom uzrastu. Na primer, ako se malom dvogodišnjaku dogodi da izgubi kontrolu, ne bi mu trebalo reći: "O, imaš slabo srce!" Čuo sam za jedno malo dete koje je išlo da snimi pluća rentgenom. Doktor mu je na snimku pokazao srce a mali dečak je počeo plakati zato što je na snimku njegovo srce ispalo crno. Mislim da dete veoma obeshrabruje ako ga držimo pod nekom teškom osudom za nešto što ne razume.
Mislim da obeshrabrujemo decu ako im uskraćujemo stvari od Gospoda - duhovne stvari u crkvi - kada ih oni žele. Mi kažemo: "Ti si previše mlad. Ne razumeš još." Isus je rekao: "Ko ne primi kraljevstva Božjega, kao malo dete, neće ući u njega" (Marko 10:15).
Na primer, možda kažemo šestogodišnjaku ili sedmogodišnjaku koji sedi na službi večere Gospodnje i želi da je uzme: "O, ne, ti ne možeš to uzeti. Suviše si mali." Ali u svom srcu on voli Isusa. Možda on ne razume šta to sve podrazumeva (ne znam ni da li ja razumem), ali mislim da deci treba dozvoliti da učestvuju u duhovnim stvarima - čim ona to požele. Uvek se setim Isusovih reči: "Pustite decu neka dolaze k meni, i ne branite im." Mislim da im treba dozvoljavati i ohrabrivati ih da učestvuju u duhovnim stvarima.
"I vi očevi (u grčkom - "očevi i majke"), ne razdražujte dece svoje, nego ih odgajite u nauci i u strahu od Gospoda" (Efescima 6:4). Jedna od najtragičnijih scena koje sam ja video je kada roditelj izaziva i nervira svoje dete dok ga ne dovede do frustracije i mentalne zbunjenosti. Viđao sam roditelje koji drže pred svojom malom decom bociču, a kada dete dospe do nje, povlače je i drže smejući se da bi je opet povukli. Video sam malo dete iznervirano dotle dok ne zna šta da radi a roditelja kao da zabavlja što vidi dete potpuno oduzeto. To je jedna od najokrutnijih stvari koju roditelj može učiniti.
Podižite decu u disciplini i poštovanju Gospoda. Solomon je rekao: "Uči dete prema putu kojim treba da ide, i on neće odstupiti od njega ni kada ostari" (Priče 22:6). U tome je naša odgovornost kao roditelja - da odvojimo vreme da decu podučimo, uvežbamo i podignemo u disciplini i poštovanju Gospoda.
DISCIPLINA
Mi smo po prirodi grešnici. David je rekao: "Od samoga su rođenja pokvareni ti zločinci, od utrobe materine tumaraju ti lažljivci" (Psalam 58:4). On je prepoznao prezrenost svoje ljudske prirode. Postoji psihologija ili, savremenije rečeno, filozofija popuštanja. "Pusti ih da rade ono što žele. Nemoj ih sputavati. Neka slobodno izraze sebe." Mislim da je dr Spok ovom filozofijom načinio lošu uslugu narodu. Jer dete prepušteno svom prirodnom porivu nije rođeno kao dobro nego je rođeno kao loše i grešno. Biblija kaže "Ludost je uz srce detetu svezana, prut karanja će ga ukloniti od nje" (Priče 22:15).
Reč "disciplina" (prevedena kao "odgajite" u Efescima 6:4) nosi značenje discipline sa kažnjavanjem. To je težak zadatak vaspitati svoju decu. To zahteva vreme. Lakše je jednostavno im dopustiti da rade sta hoće nego ih zaustavljati. Ali Biblija takođe kaže: "dete samom sebi ostavljeno mater svoju osramoti" (Priče 29:15).
Veoma je važno u disciplinovanju naše dece da uvek osećaju koliko ih mi volimo, da ona budu sigurna u tu ljubav i da kad budu disciplinovana nikada ne posumnjaju u tu ljubav.
Svako dete je prirodni psiholog i nakon batina često kaže: "Više me niko ne voli! Ti me mrziš! Ti me ne voliš!" Ne sviđa nam se kad čujemo ovakve optužbe od svoje dece. Ali Biblija kaže: "Onaj koji štedi svoj prut - mrzi svoje dete." Ponekad postajemo neoprezni ili zanemarujemo kažnjavanje svoje dece. Mnoga deca imaju psiholoških problema danas. Nose u sebi komplekse krivice koje njihovi popustljivi roditelji nikada nisu izlečili.
Kada sam ja bio dete i kada bih bio neposlušan svom ocu, on bi rekao: "U redu, sine, kad dođeš kući idi u svoju sobu. Doći ću da razgovaram sa tobom." Tačno sam znao šta to znači: on bi razgovarao sa mnom koristeći kaiš. Ali ja sam znao da sam pogrešio. Tada bi se stvorio zid između mene i oca. Ne bih mogao razgovarati sa njim. Bio sam kriv. Bio sam optužen.
On bi došao u moju sobu i rekao mi: "Zašto si to uradio, sine?"
"Ne znam, tata. Jednostavno sam uradio."
"Sine, rekao sam ti da to ne radiš. Ali ti si to svejedno uradio.
Zašto?"
"Ne znam!" A u stvari - znao sam dobro. Uradio sam to zato što sam želeo - namerno - ali nisam hteo da mu to priznam.
"U redu, sine. Moraću te istući zbog toga." Tada bih dobio. Vikao bih, jer sam shvatio da ako vičem neću dobiti tako puno udaraca. Vikao bih kao da umirem. On bi napustio sobu osećajući se bedno, a ja bih jedno vreme ležao tamo želeći da sam mrtav. Da sam mrtav, njemu bi bilo žao što me je istukao!
Ali nakon izvesnog vremena mama bi me zvala na večeru. Stustio bih se u trpezariju. "Zdravo, tata!" Sada je sve bilo u redu. Više nisam bio kriv! Među nama nije više bilo zida. Bio sam kažnjen, i zbog toga nije više bilo krivice. To je bio događaj iz prošlosti, koji mi više ne visi nad glavom.
Nema ništa gore od toga nego uraditi nešto loše a ne biti uhvaćen u tome. Ja bih sedeo za stolom, ali ne bih mogao gledati svog oca. On nije znao sta sam uradio, ali sam se ja plašio da ce možda saznati. Ta krivica bi toliko bila teška za mene da bih se dva tri dana bedno osećao.
Kakvo je to slavno olakšanje kada se konačno suočimo i završimo s tim.
BOŽJA REČ
Kao roditelji moramo biti pažljivi da ne kažnjavamo svoju decu u besu, jer tada naginjemo prekomernom kažnjavanju.
Mnogi roditelji čine veliku grešku kada prete da će kazniti dete. Obećaj da ćeš ga kazniti i nemoj prekršiti obećanje. Neki roditelji stalno prete svojoj deci: "Razbiću ti glavu ako to opet uradiš!" Ti mu nećeš razbiti glavu, zato - nemoj to reći. Stalno pretiš dok dete ne prestane da obraća pažnju na ono što kažeš. Samo pretiš i ono to zna. Kada vaše dete shvati da je vaša reč punovažna, više nećete morati da vičete na njega. Sve što treba da radite je da govorite.
Vikanje je znak slabosti. To je znak vašeg promašaja kao vaspitača. Ja moram da vičem na svog psa zato što nisam uspeo dobro da ga vaspitam. "Ćuti, Reks" - a on nastavlja da laje. Ali ako kažem: "ĆUTI, REKS!" on ućuti. Zašto? Zato što sam ja lenj. Suviše sam lenj da ga vaspitam.
Toliko puta to isto važi i za našu decu. Nismo naučili da ih vaspitamo rečju. Upali smo u ružnu naviku vikanja.
Pavle je pisao Timoteju: "Od detinjstva svoga znaš Sveta pisma" (2. Timoteju 3:15). Timotej je bio uvežban u Božjoj Reči. Kakav blagoslov!
Deca neće prirodno gravitirati prema dobrom. Vi ih morate naučiti da vrednuju dobrotu, iskrenost i moralnu celovitost. Vi ne morate svoju decu učiti da varaju. Ona to rade prirodno. Morate ih učiti da ne varaju. Ne morate se brinuti kako da naučite dete da laže. Deca to rade prirodno. Morate ih učiti da treba uvek da govore istinu. Postoji prirodan poriv prema grešnoj prirodi. Decu treba vežbati. Moraju biti disciplinovana.
Treba da dovedete dete do discipline i uvažavanja Boga. Ali dok to radite, možete proći kroz nekoliko godina nevolje kada u svom srednjem razdoblju prelazi sa vere svojih roditelja na otkriće svoje sopstvene vere. Možda ćete proći kroz nekoliko uzburkanih godina dok ona izlaze da isprobaju svoja krila, ali uvek ćete imati pouzdanje da će se vratiti Bogu svog ranog detinjstva i ranog uvežbavanja. Zato, nemojte paničiti. Znajte da će ih Gospod privući nazad sebi ukoliko ste bili verni podižući ih i bićete nagrađeni kad vidite njihovo spasenje.
POSLODAVAC I ZAPOSLENI
Konačno, Biblija govori o "slugama i gospodarima" i precizira određena pravila njihovog odnosa. Jasno je, mi danas nemamo robove. Sva scena prebacila se sa slugu i gospodara na zaposlenog i poslodavca. Međutim, ja mislim da prilično spremno možemo primeniti pravila "slugu" za zaposlene.
"Slušajte u svemu svoje gospodare po puti, ne samo pred očima radeći kao da ljudima ugađate, nego u bezazlenosti srca, bojeći se Gospoda" (Kološanima 3:22). Verujem da treba da budeš najproduktivniji radnik na svom poslu - kao svedok Isusa Hrista. Verujem da treba da budeš iskren i ispravan. Ne treba da provodiš previše vremena u posetama i razgovorima, čak ni u svedočenju na svom poslu. Svom poslu treba da daš svoj pošteni prilog truda i rada.
Ti možeš i treba da svedočiš za vreme pauza i u vreme ručka. Ali nije dobro svedočanstvo za tvog poslodavca ako uvek svedočiš svom saradniku kada bi trebalo da radiš. Tvoj poslodavac te gleda i vidi da svog saradnika sprečavaš u radu. To je loše svedočanstvo za Hrista. To je skoro isto kao i krasti od svog poslodavca. Mislim da kao zaposlen treba da budeš ekstremno marljiv. Treba da težiš tome da budeš najkorisniji radnik kao svedok za Isusa Hrista. Ne samo pred očima radeći, ne kao oni koji ljudima ugađaju, nego radeći to kao Gospodu. "I sve što činite, od srca činite kao Gospodu a ne kao ljudima, znajući da ćete od Gospoda primiti nasleđe u ime nagrade (pravu nagradu)" (Kološanima 3:23-24).
"Gospodari, dajte slugama svojim što je pravo i pravedno, znajući da i vi imate Gospodara na nebesima" (Kološanima 4:1). Biblija je učinila mnogo za radnog čoveka. Bog više puta progovara protiv nepravednih nadnica. On kaže: "Poslušajte sada vi bogati. Plačite i ridajte za nevolje koje će doći na vas." Bogati su u stvari varali i zadržavali za sebe nadnice, pa je sada njihovo srebro i zlato trulo (Jakov 5:1-4). Bog progovara protiv uskraćivanja odgovarajuće plate i nadnice.
Verujem da je poslodavac dužan svojim zaposlenima davati pravednu i poštenu platu, ali takođe i zaposleni treba da je zarade. "Znajući da i vi imate Gospodara na nebesima." Uvek treba da znate da na kraju postoji jedan konačni sudija koji će svima nama suditi. To je Bog.
ZAKLJUČAK
Ukratko smo pogledali ljudske odnose koji pripadaju posebnim ulogama u životu čoveka, kao poslodavca, oca, muža, žene, deteta, radnika. Radimo na svojim odnosima i stalno se preispitujmo. Kakav je moj biblijski položaj? Kako treba da ispunim svoju ulogu? Bog neka nam u tome pomogne.
Ja shvatam da imam obavezu prema Bogu kao njegov sluga, imam obavezu prema Božjoj porodici u položaju koji mi je On dao - kao pastir stada i shvatam svoju obavezu prema svojoj ženi i deci, i ja pokušavam da uravnotežim sve te obaveze i njihov neizbežan pritisak - nema načina na koji ja to mogu uraditi!
Osećam se, kao što je Pavle rekao: "I za ovo ko je dovoljno vredan?" (2. Korinćanima 2:16). Ali sa Pavlom ja zahvaljujem Bogu da naša dovoljnost dolazi od Hrista. Naučimo da se okrećemo njemu za pomoć, vodstvo, snagu u svim stvarima.
Čak Smit, sluga Gospoda Isusa Hrista je učitelj Biblije više od 40 godina. On je pastor crkve Kalvari Čepl (Calvary Chapel) u Kosta Mesi u Kaliforniji. Njegovi komentari Biblije bili su uputstvo i inspiracija za hiljade čitalaca i radio slušalaca širom sveta. Kod nas je do sada objavljeno nekoliko njegovih knjiga. Naslovi kao što su Žetva i Harizma ili harizmanija plene pažnju zbog izuzetno uravnoteženog gledanja na neka danas aktuelna pitanja u hrišćanstvu.Tekst je preuzet i obrađen sa: www.calvarychapel.com/subotica.
