• ¤
• DESK
• MAGAZIN
• BIBLIJA
• U HRISTU
• INTERAKTIVNO
• RAZONODA
• ST plus

Objasniti problem nasilja i zloupotrebu vlasti u svetu, a da se u obzir ne uzme biblijska dijagnoza čovekovog duhovnog stanja, veoma je teško. Nezamislivo je govoriti o moralu bez postojanja Istine. Istina, prema biblijskom izveštaju, postoji pre postanja čoveka. Čovekova se dela od samog početka procenjuju prisustvom Istine koja je prisutna u stvorenju. Važno pitanje je - ako čovek nije posrnulo duhovno biće odakle zlo u ljudskoj ličnosti?


ČOVEKOVO DUHOVNO STANJE

Prisustvo zla očituje se u vrlo ranom stadijumu života ljudskog bića. U vaspitavanju ljudskog bića sve se svodi na usmeravanje novorođenog deteta na učenje onoga što je dobro. Već u prirodi malog deteta se od samog početka manifestuje prisustvo zla. Čovekovo odbacivanje Boga i njegove zapovesti nije bilo samo odbacivanje dobra, već i otvaranje vrata zlu, koje dolazi od Sotone. Nakon što je poverovao glasu Sotone i njegovoj ponudi čovek je širom otvorio vrata zlu na zemlji. Istorija sugeriše da je teško tvrditi da je svet u moralnom pogledu napredovao. Bez obzira na vremensku perspektivu koju bi prihvatili kao polaznu tačku za analiziranje razvoja ljudskog bića, neizbežno se dolazi do zaključka da je čovek hronično bolesno biće u moralnom pogledu. Božija dijagnoza čovekovog stanja i posledica tog stanja je veoma jasna. Isus vrlo direktnim rečima objašnjava vođama svog vremena stanje u kome se nalaze, uzrok tom stanju, kao i njegove posledice:

"A on im reče: Vi ste od dole, ja sam od gore. Vi ste od ovoga sveta, ja nisam od ovoga sveta. Zato vam kazah da čete umreti u gresima svojim..." (Jovan 8:23-24).

"Isus im odgovori: Uistinu, u istinu vam kažem da je svaki koji se podaje grehu, rob grehu." (Jovan 8:34).

Isus ukazuje na ogromnu razliku između njih i njega. Razlika je u samoj prirodi! Čovek, iako stvoren na Božiju sliku, zbog pada u greh, rada se i sa zlom u svojoj prirodi. Rob je toj prirodi i sam ne može da se oslobodi njene vlasti. Zbog toga čovečanstvo nije u stanju da promeni svoj kurs, bez obzira na mnoge napretke u svom razvoju. Ceo svet je u vlasti Zloga.

"Može li Etiopljanin kozu svoju promeniti, ili leopard šare svoje? Možete li vi dobro činiti kad ste naučili zlo činiti?" (Jeremija 13:23).

Vrlo slikovito prikazivanje čovekove prirode u odnosu na dobro i zlo. Prirodnim rođenjem čovek nasleđuje kapacitet za činjenje i dobra i zla. Da bi doživeo pobedu nad zlom u sebi, čoveku je potrebno da se nanovo rodi, kroz veru u Isusa Hrista, koji je svojom smrti na krstu slomio silu zla. Tek kroz taj doživljaj čovek postaje slobodan od robovanja zlu, kao i sposoban da na mnogo efikasniji način upotrebi kapacitet dobra koji mu je dan time što je stvoren na Božiju sliku.

"Samo evo što sam ipak našao: Da je Bog stvorio ljude ispravne, ali oni mnoge krive puteve traže." (Propovednik 7:29).

Stvoren na sliku Božiju podrazumeva da je čovekovo originalno stanje bilo samo dobro, ali da neposlušnošću Božijoj zapovesti, i padom u greh, čovek ne samo da gubi sposobnost da se vlada u skladu sa svojom božanski dobrom prirodom, već je i pod uticajem druge prirode u kojoj postoji velik i stvaran kapacitet za činjenje zla. Opisujući tu prirodu, taj deo ljudskog bića, apostol Pavle kaže:

"Znam, naime, da u meni, tojest u mom telu, ne prebiva dobro. Jer hteti, to u meni postoji, ali činiti dobro, ne." (Rimljanima 7:18).

Ovo je opis duhovnog dualizma čovekovog stanja. Hteti činiti dobro, želja za odnosima u miru i ljubavi, pripadaju osobinama koje su čoveku dane od Stvoritelja. Nemogućnost ostvarivanja istoga ima svoj razlog u čovekovoj grešnoj prirodi koja je dominirajući faktor u čoveku njegovim prirodnim rođenjem. Priroda ljudskog bića je opisana na mnogo mesta u Bibliji. Jedno od njih nabraja osobine te prirode:

"A dela tela su očigledna. To su blud, nečistota, razuzdanost, idolopoklonstvo, vračanje, neprijateljstva, svađe.ljubomora, ljutnja, spletkarenja, razdori, strančarenja, zavisti, opijanje, bančenje i njima slična." (Galatima 5:19-21).

Isus takođe objašnjava da ono što pogani čoveka nije zavisno od okoline i spoljašnjih faktora:

"Ali, ono što izlazi iz usta, izvire iz srca, i to čoveka čini nečistim. Jer iz srca izviru zle misli, ubistva, preljube, blud, krađe, krivokletstva i hule. To čoveka čini nečistim, a ne čini ga nečistim to što jede neopranih ruku." (Matej 15:18-19).

Ako ovo sve izlazi iz čovekovog srca onda čovek stvara okolinu i čini je onakvom kakav je on sam. Svakako, postoji deo istine u tvrdnji da okolina utiče na čoveka, ali ona nije prvobitni uzrok čovekovog stanja. Bez prihvatanja biblijske dijagnoze čovekovog pravog duhovnog stanja nemoguće je objasniti zašto je svet, uprkos intelektualnom razvoju, ne samo stagnirao u moralnom pogledu, nego se zlo sve više očituje u svetu. U čovekovoj prirodi je sam uzrok i objašnjenje njegovoj nesposobnosti da vlast i moć koristi na ispravan način.


POHLEPA ZA AUTORITETOM

Ne verovati u Boga je ateističko shvatanje života, i kao i svaka druga ideologija, ima svoje posledice. Ako Bog ne postoji, onda ne postoji ni krajnji autoritet, a samim tim ni mogućnost određivanja moralno ispravnog i pogrešnog u međuljudskim odnosima. Krajnji autoritet, u tom slučaju, jeste sam čovek. Problematičan momenat je takođe da je u tom slučaju veoma teško, praktično nemoguće, doći do zajedničkog morala. Interesantno pitanje bi takođe moglo biti - ko je izvor moralnih vrednovanja - kao na primer "deset Božijih zapovesti"? Ako ih Bog nije dao čovečanstvu, koji čovek ih je napisao i sa kojim autoritetom?

Evolucionističko - ateistički pogled na svet smatra "zakon jačega" normalnim u prirodi. U životinjskom svetu se taj zakon očituje, i pošto je čovek, prema ovoj ideologiji, "samo jedan stepen razvoja u životinjskom svetu", zakon jačega je manje više prihvaćen kao važeći i u međuljudskim odnosima. Prema tom razmišljanju čovekova svest se još nije razvila do onog potrebnog stepena na kojemu bi čovečanstvo kao celina moglo izbeći tragične posledice primene "zakona jačega". U teoriji evolucije se veoma velikodušno računa sa vremenskim periodima i ciframa koje su izvan naših mogućnosti da ih stavimo u praktičnu perspektivu. Na taj način se može tvrditi da, za nekoliko "stotina, hiljada ili miliona godina", ljudsko biće može stići do tog potrebnog stepena ljudske svesti, koji bi čovečanstvu omogućio da živi u međusobnim odnosima o kojima čovečanstvo još uvek sanja. Taj san deo je čovekovog porekla - stvoren na sliku svog Stvoritelja, Boga! Međutim, ono što se da zaključiti o čoveku, kroz ovih nekoliko hiljada godina nama poznate ljudske istorije jeste da je ljudska priroda u suštini nepromenljiva.

Ako je "zakon jačega" deo evolucijskog razvoja sveta i demantuje postojanje vrhunskog Autoriteta, onda pojedinci i grupe ljudi, po subjektivnom shvatanju, odlučuju o upotrebi sile i vlasti. Posledice tog stava su poznate - ljudska istorija je neprekidna manifestacija svojevoljne primene "zakona jačeg" od strane pojedinaca i grupa ljudi, koji po svom sistemu vrednovanja, sebe smatraju za elitu. Njihov način upotrebe vlasti ide na račun "nižih i slabijih" staleža u društvu. Mase su kroz istoriju bile najčešće sredstvo za ostvarivanje ciljeva koje "prosvetljeni i moćni" smatraju svojim pravom u odnosu na svet. Vladalačka elita danas nije drugačija od prethodnih. Njihov cilj je uvek bio, i ostao isti, da sebe stave na mesto koje samo Bogu pripada.

U čovekovom odvajanju od Boga, padom u greh, genetika ljudskog roda inficirana je nemogućnošću da u potpunosti primenjuje Božije moralne zakone i ambicijom koju je Sotona imao - da postane Bog.

Već u konfrontaciji Faraona i Boga ta je ideja dostigla visoku tačku. Poslani od Boga da oslobode izraelski narod iz dugog i teškog ropstva, Mojsije i Aron nastupaju sa autoritetom koji su primili od Boga. Na njihove reči: "Ovako govori Gospod Bog Izrailjev: 'Pusti narod moj nek ide'...", Faraon odgovara rečima: "Ko je Gospod, da slušam glas njegov i pustim Izrailja da ide?" (2. Mojsijeva 5:1-2). Razlog takvom odgovoru je taj da su Egipat i faraon verovali, da osim njega drugog boga nije bilo. Sa takvim verovanjem nije čudno što je faraon na takav način primenjivao vlast i silu, jer kome da polaže račune onaj ko veruje da sam sedi na vrhu piramide?

Nepriznavanjem Boga kao vrhunskog autoriteta neizbežno se dolazi do zloupotrebe sile i vlasti.

"Jer kad neznabošci ne imajući zakona sami od sebe čine sto je po zakonu, oni zakona ne imajući sami su sebi zakon: Oni dokazuju daje ono napisano u srcima njihovim sto se čini po zakonu, budući da im savjest svedoči, i misli među sobom tuže se ili pravdaju." (Rimljanima 2:14-15).

U svojoj pobuni protiv Boga, čovečanstvo odbacuje i svedočanstvo savesti kao dokaz postojanja vrhunskog Autoriteta - Boga. Iako se primena vlasti u različitim kulturama može razlikovati, ipak postoje zajednički principi i pravila, koja govore da u čovekovom srcu postoje urođeni zakoni, koji su u njemu, nezavisno od stepena razvijenosti kulture u kojoj žive. Upravo taj momenat govori o tome da postoje univerzalna shvatanja za koja se čovečanstvo nije dogovorilo da budu merodavna, već ih je nasledilo od Stvoritelja kao merodavna. Smatranje pogrešnim primenjivanje vlasti na način koji nanosi povrede i zlo drugima, nije ništa što je svet na višem stepenu razvoja izmislio. Različiti oblici zloupotrebe vlasti su uvek shvatani kao pogrešni, zato što moralni zakon postoji u čoveku od samog njegovog postojanja.

Zato je ateističko nepriznavanje vrhunskog autoriteta, u osobi jedinog živog Boga, ne samo protiv Boga već i protiv samog čoveka, nehumano i na štetu čovečanstva. "Ljubi bližnjega svojega kao samoga sebe", i "sve sto želite da ljudi vama čine, činite i vi to njima", su zapovesti koje odjekuju u nutrini svih ljudi, bilo da veruju u Boga ili ne. Čovek intuitivno zna da su ovi principi ispravni! Ili, zar bi iko od nas opravdao ubijanje slabijih od strane jačega, samo zato što teorija evolucije govori o "neizbežnom pravilu" opstanka jačega?

Razlog pohlepe ljudskog bića za vlašću i pogrešnom primenom iste u međuljudskim odnosima, može se objasniti jedino činjenicom odvojenosti čoveka od Boga i njegovim robovanjem zlu koje živi u njemu, kao posledica pada u greh.


NERAZUMEVANJE VLASTI

Pohlepa za vlašću i nerazumevanje njene prirode su, na žalost, prisutne i među ljudima koji veruju u vrhunski Autoritet. Istorija svedoči o potpuno pogrešnoj upotrebi vlasti u krugovima različitih religija. Način na koga vođe različitih religija primenjuju autoritet i vlast je mnogo puta prava anti-propaganda ispovedanja vere u Boga kao vrhunskog autoriteta. Takve osobe su nekad zaslepljene vlašću do te mere da mogu čak verovati da ono što čine jeste u službi samog vrhunskog Autoriteta - Boga. Isus je sam spomenuo ovu mogućnost i praksu:

"Izopštiće vas iz sinagoge. Štaviše, dolazi vreme kada će svaki onaj koji ubije nekog od vas misliti da služi Bogu." (Jovan 16:2).

Praksa nije uvek odraz Božije volje. Da Bog ne interveniše uvek nije ni u kom slučaju potvrda ispravnosti prakse.

"Kad se sud protiv rđavih dela ne izvršuje odmah, to se srce sinova čovečjih napuni željom da zla dela čini." (Propovednik 8:11).

Ako sud ne dođe odmah ljudi su skloni verovanju da stvar ili nije pogrešna, ili da suda i neće biti. Kao da to bude neka vrsta ohrabrenja da se sa zlom može nastaviti, misleći da ni onaj koji ima svu vlast na nebu i na zemlji više ne vidi šta se radi. Razvoj situacije u svetu govori u prilog ovoj istini. Sve što se Bog više uklanja iz svesti ljudskog roda sve se više zlo širi u društvu.

"I on mi reče: 'Sine čovečji, vidiš li što u mraku rade starešine doma Izrailjeva, svaki u svojoj sobi punoj slika? Jer oni govore: 'Ne vidi nas Gospod, Gospod je ovu zemlju napustio.'" (Jezekilj 8:12).

Čovek nesvestan Boga lako pada u iskušenje da sebi pripiše preveliku vlast i da je koristi na štetu drugih. Isus Hristos je na to ukazivao vođama svog vremena, podsećajući ih da se ne ponašaju bahato i samouvereno, jer vlast koju su mislili da imaju nije bila njihova.

"Kad Pilat ču ovu reč, zabrinu se još više, vrati se u pretorij, i reče Isusu: 'Odakle si ti?' Isus mu ne dade odgovora. Pilat mu tad reče: 'Zar meni ne odgovaraš? Ne znaš li da imam vlast raspeti te, i imam vlasti pustiti te?' Isus odgovori: 'Ne bi imao vlasti nikakve nada mnom, kad ti ne bi bilo dano odozgo...'" (Jovan 19:8-11).

Isus objašnjava problematiku zloupotrebe vlasti. Ako čovek ne veruje, ili nije svestan, da iznad njega postoji apsolutna vlast, Stvoritelj sveta i ljudskog bića, onda će pojam vlasti i njene upotrebe biti izvrnut i zloupotrebljavan, baš kao što praksa u svetu pokazuje. Ovo je istina u svim društvenim krugovima, nezavisno od intelektualnog i socijalnog nivoa. Žalosna i tragična činjenica je u tome da je ista pogrešna praksa veoma često prisutna i u krugovima u kojima se ispoveda vera u Boga.

"I vi, gospodari, isto tako postupajte s njima. Uzdržite se od pretnji, znajući da je i vaš i njihov Gospodar na nebesima i da on ne gleda koje ko." (Efescima 6:9).

Apostol Pavle govori ljudima koji veruju u Boga, koji su doživeli čudo novog rođenja, a opet zloupotrebljavaju svoju poziciju u odnosu na druge. Ovo se naročito očituje u životima ljudi koji svoju vrednost traže u pozicijama, koje im, po sistemu razmišljanja i vrednovanja ovog sveta, daju povod i "pravo" da svojevoljno primenjuju vlast nad drugima.

Isus Hristos je ostavio fantastičan primer upotrebe vlasti na ispravan način. Na isti način Hristova Crkva pozvana je da manifestuje njegovu praksu.